Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Đuro Kovačević

KOSOVO I METOHIJA - OTVORENO PITANJE SRBIJE KAO DRŽAVE

Pre dvadeset godina, sada već daleke 1986. godine, objavio sam u tada uglednom beogradskom nedeljniku „Intervju“ tekst “Beleške s povodom — Kosovo“. Isti članak u celini su preneli „Naši razgledi“ iz Ljubljane. Bilo je to u vreme još uvek snažnog uverenja da će Jugoslavija kao država, nasuprot temeljnoj krizi socijalističkog jednopartijskog režima, ne samo opstati već i da će povećati svoj ugled u evropskim i širim prostorima. Verovao sam da će se, i u slučaju da ne uspe reforma i demokratizacija režima, uspeti u razdvajanju sudbine režima od sudbine države.

Shodno takvom uverenju bilo je situirano i razmišljanje o Kosovu, a rešenje problema funkcionalno određeno perspektivama Jugoslavije kao uspešne zajednice.

Znatno kasnije, vidjenje kosovsko-metohijskog problema pokušao sam da iskažem kraćim osvrtom objavljenim u listu Politika januara 2004. godine u tekstu pod naslovom “Realizam u politici“ u okviru serije priloga pod opštim naslovom „Kako rešiti status Kosova i Metohije“.

Danas, kada su nestali i poslednji tragovi nezasnovanih nada a ojačale mnoge prepreke i za ono što bi bilo realno moguće, razmišljanje o Kosovu i Metohiji suočava se sa takvim realizmom prilika koji ne ohrabruje ali i ne dozvoljava da se posustane u završnici srpske drame i decenijskom hodu kosovskog problema. Otuda pišući ovaj tekst želim da se uvidima i argumentacijom približim onim rešenjima koja su na duži rok ostvarljiva i prihvatljiva ne samo za srpsku već i za albansku stranu u ovom istorijskom i aktuelnom sporu.

I. Ukratko o genezi problema

Problem je vrlo star. Svakako počinje propašću srpske države i padom pod otomansku vlast. Međutim, ovo je već opšte mesto kojim se posebno može iritirati zapadni racio nesklon u svojoj postmodernističkoj profilaciji istoricizmu i bilo kakvom dubljem situiranju uzročnosti. Zato ćemo preskočiti i čuvenu Prizrensku ligu. Ipak ne možemo a da ne pođemo od činjenice Prvog balkanskog rata i izgona otomanske vlasti. Tada su uključivanjem Kosova u kraljevinu Srbiju i Metohije u kraljevinu Crnu Goru nastale one okolnosti i činjenice koje su obeležile srpski dvadeseti vek. Za Srbe, izgonom Turaka „sveta srpska zemlja“ je oslobođena. Za tamošnji albanski živalj promenio se gospodar — od civilizacijski i kulturno bliskog dospelo se pod vlast istorodnika kosovske raje, vlast civilizacijski, kulturno i religijski stranu. Nikada novo stanje stvari nije prihvaćeno. Videlo se to ne samo u kritičnim vremenima Drugog svetskog rata i stvaranja tzv. Velike Albanije, ili u gotovo decenijskom savlađivanju pobune nakon Drugog svetskog rata, u trenucima krize 1968. i 1981. godine, već i tokom celog perioda ubrzane modernizacije i razvoja Kosova i Metohije. “Kosovo Republika“ i nezavisno Kosovo svako u svoje vreme simbolizuju istu suštinu: albansku državu na Kosovu i Metohiji i državno pravnu integraciju svih Albanaca. Ta težnja i tako postavljeni cilj su dominantna konstanta u političkim stremljenjima Albanaca.

Srpski dvadeseti vek počeo je u društvu evropskih i svetskih pobednika. Žrtve, prekrivene nacionalnim zanosom i pobedničkim statusom, gotovo niko u tom vremenu nije sagledavao sa stanovišta plaćene cene srpskog nacionalnog i političkog uspona. Prave dimenzije cene obelodaniće se, a i pojačati, kasnije propašću i raspadom jugoslovenske države i zavođenjem međunarodnog protektorata na Kosovu i Metohiji, delu državne teritorije Srbije. Danas se suočavamo sa demografski izgubljenom bitkom na Kosovu i Metohiji, nedefinisanom i krajnje oslabljenom srpskom državom, sa spremnošću najuticajnijih međunarodnih činilaca na podelu državne teritorije Srbije u ime prava na nacionalnu nezavisnost Albanaca, kojoj se pridaje značenje uslova dugoročne i održive stabilnosti na području tzv. Zapadnog Balkana i regionu jugoistočne Evrope. Dakle, ako je na početku proteklog veka srpsko pitanje uživalo puno međunarodno uvažavanje, a države Srbija i kasnije Jugoslavija puni teritorijalni integritet i međunarodno priznat suverenitet, sada na početku XXI veka, kada glavnog dela Srbije-Jugoslavije jedva da ima u sećanju, Srbija ponovo mora da obezbedi svoj međunarodno-pravni subjektivitet, i to po cenu definitivne podele njene državne teritorije radi udovoljenja visoko vrednovanoj albanskoj nacionalnoj poziciji. Očigledno je da je prošlo vreme „srpske vlasti“ na Kosovu i Metohiji, tj. vladavinskog poretka Srbije. Ostaje medjutim, pitanje o nezavisnom Kosovu kao albanskoj vlasti nad preostalim Srbima. Suočavanje sa realnošću kazuje: Kosovo i Metohija su izvan Srbije, njegova stvarna izdvojenost uživa punu medjunarodnu zaštitu. Samo po medjunarodnom javnom pravu i s pozivom na još uvek važeće osnove medjunarodnog poretka, oni su u Srbiji. U toku je pritisak na preostalu de iure poziciju Srbije.

II. Posebnost pitanja o Kosovu i Metohiji u odnosu na druga otvorena pitanja Srbije

Posebnost pitanja Kosova i Metohije je u snažnom državotvornom teritorijalnom aspektu ovog pitanja kao pitanja o pravima i položaju Albanaca u Srbiji kao još uvek, bar formalno, njihovoj državi. Sva druga pitanja su izvan bilo kakve prihvatljive rasprave o teritorijalnom integritetu Srbije kao države. Tako problem autonomija i regionalizacije, centralizma i decentralizacije, državne uprave i lokalne samouprave i kada imaju teritorijalnu dimenziju spadaju u problematiku pravno-političkog, institucionalnog i administrativnog uređenja Srbije. Otuda se ne može praviti nikakva paralela sa Vojvodinom kao istorijskom autonomijom srpskog naroda utvrđenom 1848. godine. Tako postavljena autonomija evoluirala je od Vojvodstva Srbije kao uporišta zaštite srpskih nacionalnih prava u Austriji u autonomiju koja respektuje neke kulturnoistorijske posebnosti i prava nacionalnih manjina koje žive na toj teritoriji. Znači, ona je izgubila smisao zaštite srpskih nacionalnih prava. Dakle, ova prava ne mogu biti uporište autonomije koja bi težila bilo kakvoj formi državnosti. Takođe ni pitanje Sandžaka, tj. Raške oblasti kao oblasti koja ima svoje nacionalne i kulturološke osobenosti ne može biti prihvaćeno ni u kom smislu kao izazov granicama Srbije. Ono je samo osnov institucionalno garantovanih i razvojem obezbeđenih nacionalnih prava stanovnika ove oblasti, koja je i istorijski i aktuelno u središtu Srbije. Ni jug Srbije, kao deo zone krajnje nerazvijenosti ne može biti moneta za bilo čije aspiracije i kombinacije u teritorijalnim pretenzijama na račun Srbije. Ova i sva druga otvorena pitanja su isključivo u domenu unutrašnje demokratske, moderne i pravno uređene organizacije Srbije kao države, pripadaju pitanjima o institucionalnoj zaštiti prava čoveka kao građanina, ljudskih i nacionalnih prava u jednom multietničkom i demokratskom društvu. Nema ni jednog valjanog razloga protiv čvrstog stava da pitanje Kosova i Metohije i druga pitanja nisu u istoj ravni. Ako rešenje problema Kosova i Metohije, posebno posle uvodjenja medjunarodnog protektorata, i zadire u teritorijalni integritet Srbije, suprotno tome, mora se reći, pitanje Vojvodine, Sandžaka i juga Srbije niti imaju taj kapacitet niti im se on može dati i priznati.

Ovo valja istaći zbog toga što se vrlo često i nezasnovano operiše, iz raznih razloga, naročito od strane pojedinih unutrašnjih aktera, sa takvim scenarijima teritorijalnog rastakanja Srbije koja se završavaju teritorijom predkumanovske Srbije, gotovo njenim smeštanjem u okvire beogradskog pašaluka. Strahovanja te vrste, koliko god katkada bila i iskrena, nisu zasnovana, a preporuke koje iz toga slede vrlo često su ili izraz neukosti ili potrebe za manipulacijom, ili, pak, preventivnog zastrašivanja onoga ko bi da pitanje Kosova i Metohije postavi tvrđe u odnosu na očekivanja pojedinih zaštitnika albanskih prava iz međunarodne zajednice. Sve ovo ističem zbog potrebe pune samosvesti o samo jednoj tački mogućeg ugrožavanja teritorijalnog integriteta. Samo je budući status Kosova i Metohije povezan sa pitanjem o teritoriji Srbije kao države. To je jedino otvoreno pitanje sa istaknutom teritorijalnom konotacijom koja se ne može apsolvirati prostim odbijanjem da se prihvati. Sa njom se valja suočiti polazeći od celine problema Srbije i njenih perspektiva kao evropske države i moderne demokratske zajednice. Dakle, pred nama je problem koji se ne rešava po načelima herojskog boja i žrtvovanja već po načelima pravde za sve strane u sukobu, takve koja utemeljuje, štiti i trajno obezbeđuje dugoročne interese države Srbije.

III. Suočavanje sa realnošću : nužan je kompromis

Sva dosadašnja nastojanja, kako to pokazuje kratak izlet kroz dvadeseti vek, da se Kosovo i Metohija reintegrišu u državni i kulturni prostor Srbije pokazala su se u krajnjoj liniji bezuspešna. Modernizacija, ekonomski razvoj, školstvo i prosveta na albanskom jeziku, urbanizacija — umesto da povećavaju spone i veze sa Srbijom vodili su jačanju težnji za odvajanjem i nezavisnošću. Razvoj demografske premoći od nekadašnje etničke ravnoteže do drastičnog pada srpske populacije na ispod deset posto, dodatno su zaoštravali problem i povećavali konfrontacije na štetu srpskih etničkih prava i prava Srbije na njenu pokrajinu. Naravno, neretko politika Srbije, njenih pojedinih vlada, bila je više nego kontraproduktivna, posebno onda kada se pribegavalo sili i nedemokratskim sredstvima. To se drastično obelodanilo u poslednjoj deceniji XX veka u kojoj je praktično došlo do potpunog i smišljenog izlaska albanskog življa iz struktura života i rada u Srbiji. Nastalo je stanje svojevrsnog aparthejda, a etnička distanca je ojačana i povećana. Pribeglo se oružanoj borbi u kojoj se nisu birala sredstva. Usledilo je besprimerno NATO bombardovanje u ime tobožnjeg sprečavanja humanitarne katastrofe i zaštite Albanaca. Kumanovskim sporazumom došlo je do kompletnog povlačenja Srbije iz pokrajine, egzodusa nealbanskog stanovništva i praktično potpunog izlaska Kosova i Metohije iz državno-pravnih veza sa Srbijom. Stvorena je radikalno nova situacija pod međunarodnom zaštitom. Time je i široko utrt put drugoj albanskoj državi. Nezavisnost Kosova postala je središnja vrednost oko koje se artikuliše albanska politička pozicija bez ostatka. Da zaključim, kompletno iskustvo od 1912 godine ukazuje na enormno trošenje snaga Srbije radi održanja državnog aranžmana koji uključuje Kosovo i Metohiju. Pokazalo se da, čak, ni jaka i međunarodno uvažavana Srbija kao ni potonja Jugoslavija nisu raspolagali ubedljivom i prihvatljivom moći koja bi istinski privolela većinu Albanaca na suživot u Srbiji i Jugoslaviji. Prikriveno i otvoreno, u raznim modalitetima, sve vreme je dominirao ideal nezavisnosti i neprekidno jačalo polaganje prava na teritoriju Kosova i Metohije. Sa njihovom takvom pretenzijom suočavamo se danas. Ona se uzdigla gotovo do nedodirljivosti i nepropitljivosti, prihvaćena od nekih najznačajnijih aktera iz međunarodne zajednice kao uslov u postizanju mira i dugoročne stabilnosti na Balkanu.

Više nema Jugoslavije. Ostala je samo Srbija. Oficijelna Crna Gora ne iskazuje interes za problem. U njoj su na dnevnom redu suočavanja druge vrste: nezavisnost ili zajednica sa Srbijom. Međutim, u tome nema nikakvog teritorijalnog spora sa Srbijom niti bilo čega što bi zadiralo u teritorijalni integritet i suverenost Srbije. Iako ni ovaj problem nije lak, on je ipak rešiv na relativno bezbolan način. Kosovsko-metohijski je i težak i bolan. Sa njim takvim se suočava Srbija kao pitanjem o sebi, pritisnuta i drugim zahtevima, opterećena kao zajednica i nedefinisana kao država.

Jasno je, pogotovo u godini započetih pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, ili u skladu sa albanskim i međunarodnim označavanjem - Kosova, da razrešenja kosovsko metohijskog čvora nema ukoliko svaka strana ostane pri apsolutu svojih sadašnjih stavova. Nužno je stoga poći od uvažavanja obe pozicije u sporu, dakle, od kompromisa kao metoda u rešavanju problema na koliko toliko pravedan, dugoročno prihvatljiv i stabilan način. Za takav pristup je od presudne važnosti uloga međunarodne zajednice, njena sposobnost i spremnost da principe i vrednosti međunarodnog javnog prava ne konfrontira već poveže sa političkim rešenjem problema. Samo na takav način moguće je postizanje dugoročne i održive regionalne stabilnosti na području Zapadnog Balkana, koja bi trebalo da bude kriterijumski određujuća kako za rešenje kosovsko-metohijskog problema tako i za druge glavne probleme u regionu. Tako gledano, valjana su samo ona rešenja koja vode takvoj stabilnosti, koja takvu stabilnost utemeljuju i podupiru. Ovo se odnosi kako na problem budućeg statusa Kosova i Metohije tako i na perspektive državne zajednice SCG, status republike Srpske i karakter Bosne i Hercegovine kao državne zajednice. Problem pred kojim smo je: koja i kakva rešenja u ovim pitanjima vode dugoročno održivoj stabilnosti, a koja ne. Očigledno je da je u postizanju ovog cilja od ključne važnosti pridobijanje i osposobljavanje unutrašnjih aktera regionalne igre za rad na uspostavljanju i održavanju dugoročne stabilnosti. Ono je međutim, moguće samo putem jednakog uvažavanja njihovih legitimnih, a često sukobljenih, interesa i prava, dakle, putem kompromisa koji će voditi do takvih rešenja koja će biti pravedna i pođednako prihvatljiva za sve, pa tako i realistična.

Ovakav kompromis je, uglavnom, postignut u slučaju Republike Srpske. Trebalo bi da i nadalje bude obavezujući za sve strane koje su do njega dovele – i za unutrašnje aktere i za međunarodne posrednike. Referendum u Crnoj Gori, takođe je prihvatljiv put do obavezujućih rešenja za obe članice Državne zajednice SCG.

Pitanje o kompromisu u slučaju Kosova i Metohije je tek pred nama.

IV. Kompromis: podela Kosova i Metohije kao korektiv podele državne teritorije Srbije

Kao što sam već ukazao, osnovno pitanje je kako doći do pravednog, razumnog i realističnog rešenja koje bi utrlo put prevladavanju istorijskih i aktuelnih krugova neprijateljstva, vodilo dobrim susedskim odnosima i perspektivno trajnom izmirenju dva etnosa.

Šta bi bio kompromis koji bi tome vodio?

Albansko stanovište, nezavisno Kosovo, daleko je od svakog kompromisa i neprihvatljivo je za srpsku stranu. Ono, pre svega, znači podelu srpske državne teritorije, što pored konkretnih posledica uvodi u praksu princip podele teritorije kao način rešavanja konflikata unutar jedne suverene države. Time se ne samo de facto nego i de iure legalizuje pravo nacionalne manjine na secesiju. Već banalno zvuči tvrdnja da se tako ruše neki od temeljnih i nosećih principa međunarodnog poretka i utire put neobuzdanom političkom realizmu koji u ime odnosa moći i aktuelnih koristi ne zastaje ni pred minimumom principa i vrednosti civilizovanog sveta. Čak, i kada se isključi pozivanje na principe međunarodnog javnog prava, ostaju načela pravde koja zahtevaju da se princip prava etnosa jednako uvažava, da se uvažavanjem prava jednog ne mogu diskriminisati prava drugog. U konkretnom slučaju to znači da se rešenje spora koje jednoj strani daje sve, a drugoj ništa, ne može prihvatiti, ni načelno ni konkretno. Pored toga što je nepravedno, ono je i trajno povređujuće, ostavlja za sobom jake zasade neprijateljstva i revandikacija. Naravno, van svake potrebe za dokazivanjem ostaje i činjenica da na takvoj osnovi nije moguće ni rešenje istorijskog i aktuelnog konflikta pa tako ni postizanje dugoročne stabililnosti kojom se pravo na nezavisnost Kosova najčešće argumentuje.

Srpsko stanovište „više od autonomije manje od nezavisnosti“ nailazi na odbijanje albanske strane. Pokušaji da se ovom formulom otklone i minimalne mogućnosti da Srbi vladaju Albancima i Albanci Srbima, i da se putem decentralizacije obezbedi ubedljiva zaštita Srba koji su evoluirali do nacionalne manjine, zastaju pred apsolutom albanske nezavisnosti. Oni jednostavno iz stanja de fakto nezavisnosti uspostavljene 1999. godine i poduprte međunarodnim protektoratom, ne žele da se „spuste“ na nešto niže od toga, makar to bilo samo simbolički, već prirodno, de facto stanje nezavisnosti u odnosu na Srbiju teže da simbolički, neopozivo i de iure uzdignu do pune suverenosti.

Sem moći međunarodnog javnog prava, Srbija ne raspolaže nekom drugom moći koja bi mogla da spreči albansku nezavisnost Kosova. Još manje raspolaže nečim što bi Albance moglo da privuče i da ih opredeli za ostanak u državi Srbiji. Na kraju, ostaje joj i da se suoči sa neuspehom u svom decenijskom nastojanju da pridobije ili primora Albance za život u Srbiji kao njihovoj državi. Uostalom, vreme je i da se susretnemo sa pitanjem o ceni koju bi Srbija trebalo ponovo da plati kada bi nekim slučajem pridobila/primorala Albance da se odreknu nezavisnosti: oni su još uvek u natalnoj eksploziji, a Srbi u sve smanjenijoj reprodukciji. Održanje države pod takvim pritiskom mobilisalo bi energiju i resurse i udaljavalo od mogućnosti modernog evropskog razvoja.

Ono što možemo i što je ujedno najbliže našim realistički shvaćenim interesima je da svom dostupnom argumentacijom insistiramo na razdvajanju albanskog stava o nezavisnosti od prava na celu teritoriju Kosova i Metohije, tj. da se pitanje o nezavisnosti kosovsko-metohijskih Albanaca uslovi pravednom podelom teritorije Kosova i Metohije. Time bismo i učinili najveći mogući korak u našem ubedljivom pristajanju na kompromis, na koji nas ne upućuje međunarodno pravo već realističko saznanje naših stvarnih moći i interesa. Odričući se jednog dela državne teritorije, mi bismo na uverljiv način podržali pravo na nezavisnost etničkih Albanaca na jednom delu teritorije Kosova i Metohije i tako obezbedili pravo najvećem broju Srba i drugih nealbanaca da ostanu u državi Srbiji tako što će ostati na onom delu teritorije koji njima pripadne. Ovakvim pristupom pokazali bismo da prava oba etnosa jednako uvažavamo i da od njihovog jednakog tretmana ne odstupamo.

Ovakvo rešenje podrazumeva da bi svaka strana dobila ono što je realno moguće i sa stanovišta pravičnosti prihvatljivo. Logično je pretpostaviti da bi ono obe strane motivisalo za rad na umirenju sukoba i postizanju dugoročne stabilnosti u srpsko-albanskim odnosima i tako regionu u celini. Umesto favorizovanja ili oštećenja bilo koje strane, međunarodna zajednica bi na osnovi njihovog jednakog tretmana postala garant tako postignutog rešenja.

U slučaju takvog rešenja svaka od strana bila bi u obavezi da obezbedi najviše standarde u pravima i zaštiti prava građana druge nacionalnosti. Posebno bi bila važna rešenja u pogledu decentralizacije i lokalne samouprave, zaštiti državne i privatne imovine, položaja verskih zajednica, kao i rešenja u zaštiti kulturno-istorijskog nasleđa i sakralnih spomenika.

Podela Kosova i Metohije kao pristup u rešavanju njegovog budućeg statusa ne znači neuvažavanje postojeće spremnosti srpske strane na kompromise niti sumnju u namere glavnih aktera medjunarodne zajednice. Ono samo sledi logiku takve posebnosti slučaja Kosova i Metohije koju odlikuju i u kojoj se prepliću izuzetno snažna istorijska i etnička prava Srba ali i savremenost snažnih etničkih prava Albanaca. Takodje i to što pod pritiskom njihovog etničkog prava nikakva građanska solucija nije moguća. Sve to zajedno vodi podeli kao prirodnom i pravičnom ishodu jedne krize koja u raznim oblicima traje gotovo jedan vek.

One koji i sam pomen ideje o podeli Kosova i Metohije odlučno odbacuju, valja podsetiti da ona sledi samo stariju ideju o podeli državne teritorije Srbije koja stoji iza stava o nezavisnosti Kosova. Neuverljiva je zato kritika koja ideji podele koja kao korektiv sledi iz logike podele državne teritorije kao osnove nezavisnosti Kosova pripisuje proizvođenje daljih nestabilnosti i neizvesnosti. Ovakvim pripisivanjem dospeva se do izuzetnog paradoksa: ne doprinosi nestabilnosti podela i izdvajanje teritorije jedne suverene države, već joj doprinosi intervencija u ime načela pravde u takvu podelu i takvo izdvajanje. Naravno, logika uređivanja odnosa i stanja sa osnova premoći sile nad principima je jedno, a rešavanje konflikata i postizanje prihvatljive i održive stabilnosti uvažavanjem vrednosti pravde i jednakosti u pravima je drugo. Da zaključim: ne može se u ime istog načela - prava etnosa da samostalno uređuje sopstveni život - uzdizati nezavisnost jedne grupe ljudi do prava na sopstvenu državu, a negirati pravo druge da ostane u sopstvenoj državi.

 

 
 
Copyright by NSPM