Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari povodom crnogorskog referenduma

   

 

Dušan Kovačev

Kako se kalio Montenegro

Živinom se svakom promećemo;
Vozimo se na srebrna vesla,
Lađa nam je kora od jajeta.
Zla mrznome činit ne možemo;
a ko nam je mio, ali svojta,
trag po tragu njegov iskopamo
(Gorski v ijenac, P. P. Njegoš)

Kaljenje montenegrizma

Zamislite da su Srbi odlučili plebiscitom da obnove državnu samostalnost: Veselje se širi po ulicama Beograda, gde cool ekipa maše zastavama sa dvoglavim orlom inspirisana delima Če Gevare i Dimitrija Ljotića i viče: “Heil Serbien!”. A pritom, desetine hiljada srpskih zastava na Trgu Republike i slične izlive nacionalizma sa blagonaklonošću prate svetski i regionalni mediji, najpre oni zagrebački. Ovoga, naravno, nije bilo ni u Domanovićevim satirama, ali se nešto tako, nažalost, dogodilo u srpskoj stvarnosti, na drugom mestu i drugom jeziku. Podgoricom, kao i Kotorom i Cetinjem, klicalo se : “Eviva Monte Negro“. Od “Izvi iskre praha Dušanova” do “Montenegra” prošla su dva, očigledno duga i sudbonosna veka.

Da bi se istorijski preobražaj ove jedinstvene “zemlje čuda” shvatio, nije dovoljno poznavanje njene istorije i kulture. Socijalne, ekonomske i etnološke prilike i neprilike nisu dovoljne da se obuhvati problem njene podeljenosti jer je veći od nje same. On traje vekovima, a ima izvor u maštovitoj epskoj i istorijskoj fantastici koju su generacije stvarale. Sve je počelo još sa prvim pomenom zemlje Monte Negro. Sećate li se možda arhetipski bitnog filma Vatroslava Mimice “Čovek kojeg treba ubiti” . Radnja obuhvata Sataninu misiju, u kojoj ovaj šalje jednog od svojih đavola Farfu da odradi važan posao u Crnoj Gori koja se otrgla njegovoj kontroli. Farfa (lišen rogova da se Vlasi ne dosete), postaje crnogorski lažicar Šćepan Mali i daleko bi dogurao u poslu svoga gospodara da se cetinjski mitropolit nije dosetio o kome je reč .

Farfina alhemijska radionica gradila je lavirinte tunela od mletačkih tamnica do habzburških riznica i kremaljskih podruma i nazad. Iz te podzemne internacionale dolazile su stalno nove, intelektualne i političke Farfe. Još pre Šćepana Malog, u krugu dalmatinskih dominikanaca jako se popularisao spis “Letopis popa Dukljanina”. Iako ga je kritička istoriografija naučno obradila, ovaj izvor, sumnjive vrednosti, hrvatska istoriografska publicistika je sistematski, duže od stoleća, koristila da ubedi stanovništvo južne Dalmacije i Dubrovčane, a zatim i Bokelje u njihovo “nesumnjivo” hrvatsko poreklo. Prvi Crnogorac pravoslavnog krštenja koji je stekao ubeđenje da je hrvatskog porekla jeste, koliko nam je poznato, Sava Marković Štedimlija iz Pipera, saradnik Sekule Drljevića, ideologa crnogorskog separatizma i saradnika italijanskog fašističkog okupatora tokom Drugog svetskog rata. Ovi su founding fathers crnogorskog separatizma, a imali su trajni oslonac u hrvatskim političkim krugovima, najpre u HSS-u. Treba dodati da je Štedimlija, srećno preživevši svetski rat i gonjenje zbog saradnje s fašističkim okupatorom, nastavio rad kao Krležin štićenik u JLZ -u.

Štedimlija je tvorac spisa “Crvena Hrvatska”, koji dosledno objavljuje onaj put kojim dosad idu crnogorski separatisti. Istorijska fantastika ovog spisa i njegovih nastavljača ukratko glasi ovako: U srednjem veku postojala je zemlja Duklja ili Dioclitia, i u poretku romejskog carstva bila je moćna hrvatska zemlja. Imala je svoje kraljeve, a onda su je, naravno, a ko drugi nego raški vladari Nemanjići okupirali brutalno paleći, ubijajući i pljačkajući. Posle je svetosavska ideologija agresivno posrbila i asimilovala Dukljane, koji su od katolika Hrvata “popravoslavljeni” i “posrbljeni”. Dukljanska, hrvatska sloboda vaskrsla je danas u vidu oslobodilačke borbe Crne Gore za samostalnost, zbacivanje okupatorskog velikosrpstva i približavanje pravoj matici - Hrvatskoj.

Ekstremno krilo crnogorskog independizma odbacilo je pritvorstvo, mada mnogi članovi, kao i vođe pokreta “suverenista” još kriju svoju prohrvatsku orijentaciju, ili je, pak, još nisu potpuno svesni. Iz istorije znamo da su se “preci“ mekšeg crnogorstva predstavljali kao crnogorski federalisti i komunisti, koji su doduše još bili svesni svog srpskog porekla, kao i sâm Milovan Đilas. Sa druge strane, otvoreno kroatocentrični Štedimlija pisao je o neprihvatanju njegovog nacionalnog stava među federalistima – “zelenašima” u Crnoj Gori (1). Tokom njegovog rada u JLZ-u mladi crnogorski “javni i kulturni radnici”, vaspitani na tradicionalnim, patrijarhalnim i epskim vrednostima, prihvatili su i razvijali novu dukljansku istorijsku i epsku fantastiku Štedimlije, protiv koje, čini se, crnogorska komunistička elita nije imala ništa. Hrvatska akademija nauka pozdravila je izgradnju mauzoleja Njegošu na mestu njegove grobne crkve, čime se na simboličkoj ravni on izvlači iz pravoslavno-srpskog kulturnog prostora, a politički marketing agitpropa transformisao ga je u ono što on nikada nije bio. Tvorac “Luče mikrokozme” u oficijelnoj književnoj kritici Obodovog izdanja sabranih dela proglašen je zastupnikom materijalističkog pogleda na svet. U isto vreme, političko-intelektualni krugovi Beograda najžešće su napadali Isidoru Sekulić jer se drznula da Njegoša nazove srpskim piscem!

Prekaljeni montenegrizam

U to vreme je znameniti Jevrem Brković bio istaknuti komunistički aktivista, pesnik i književnik. U jednom neformalnom krugu crnogorskih pesnika prijateljevao je s pesnicima koji će potom postati znamenitiji od njega: Matijom Bećkovićem i Radovanom Karadžićem. Raspadom komunizma, užasnut ratnim strahotama u Hrvatskoj, ovaj Štedimlijin saplemenik iz Pipera izbegao je u Hrvatsku, pevajući protiv “ troprstog barbara ” koji napada Dubrovnik. U to vreme je na Cetinju Slavko Perović, takođe iz Pipera, s istomišljenicima obrazovao Liberalni savez Crne Gore, počevši borbu za crnogorsko političko osamostaljivanje od Srbije.

Kad su se stekli istorijski uslovi za povratak “proroka” iz crnogorske Medine u dukljansku Meku, on je već štampao svoju “montenegrinsku” objavu poput neke nove religije. Imenica Montenegro je skoro u svim naslovima. Ponavlja se opsesivno. Brkovićev “montenegrizam” najbolji je primer fantastičnog literarnog prepevavanja crnogorske istorije u kome autor romansira o požrtvovanoj borbi “montenegrina” protiv velikosrba. To je namenska literatura koja treba da posluži kao nadahnuće istomišljenicima, kao onomad skojevcima roman “Tako se kalio čelik” .

Dok se Slavko Perović, kao lider LSCG -a, politički borio za odvajanje Crne Gore od Srbije, Jevrem Brković je formirao Dukljansku akademiju nauka (DANU), čiji je predsednik. U njenom članstvu su i ličnosti manje –više poznate zainteresovanoj srpskoj javnosti: Dr Danilo Radojević, aktuelni predsednik Odbora za obnavljanje autokefalnosti CPC-a (u doba SFRJ pisao je problematičan članak o istoriji crnogorske mitropolije za enciklopediju JLZ -a) , kao i obnovitelj Narodne stranke Novak Kilibarda (u međuvremenu sopstveno “srpstvo” okarakterisao je kao zabludu). Osim njih, tu su i Miodrag Perović, ugledni crnogorski matematičar, i istoričari Branislav Kovačević i Šerbo Rastoder. Spisak akademika još uveličava i reditelj Živko Nikolić (odavno pokojni) i hrvatski reditelj Mihailo Kovač. U međuvremenu, među crnogorskim separatistima je Slavko Perović postao veoma neomiljen i otud ga u javnom istupanju u najboljem slučaju ignorišu. Nikad nije bio član DANU.

Druga ustanova Brkovićevog “montenegrinskog” pokreta je Crnogorski književni list (CKL). Publikacija izlazi “na crnogorskom, srpskom i hrvatskom” . Ovaj časopis se skoro isključivo bavi politikom i ima tri osnovne teme: crnogorska samostalnost, crnogorska mitropolija i velikosrpska okupacija. Rad DANU je ograničen akademskom prirodom ovog tela. Brkovićeva proza pisana je literarno. Jedino je CKL instrument koji je sav usmeren ka ciljnoj grupi – Crnogorcima koji su zainteresovani za državnu samostalnost na direktno antisrpskim i antisrbijanskim osnovama.

Crnogorski književni list

O kakvom je obliku “političke korektnosti” ili “govora mržnje” reč u ovom časopisu - nije lako objasniti. Navešćemo samo one primere koje dopušta osnovna pristojnost u cilju sagledavanja problema moderne upotrebe ovih standarda. Kad Jevrem Brković pominje Vojislava Koštunicu , on zapravo govori o “ ...onom podlijem od Baje Pašića, a prljavijem od Miloševića” (2). Ali, Brkovićeva retorika o Koštunici i političkom vrhu Srbije pristojna je u odnosu na Mirka Zečevića, koji je, recimo, u stanju da piše o Koštuničinoj politici kao o “...gibaničarskoj masturbaciji” (3). Za njega Dušan Proroković koristi “umobolnu logiku” i on je “primitivni ravnogorski trubadur iz Koštuničine stranke ” (4). Izražavanje ovog autora često je mnogo primitivnije. Pritom, interesantno je da on uporno naglašava da piše iz Beograda. Ljudi obično beže od onoga što im je gadno.

U odnosu na navedene prostakluke, uvredljive političke kvalifikacije sasvim su uobičajena stvar. Tako, na primer, Brković govori da je Predrag Bulatović “paradigma za političko–moralno posrnuće bivšeg komuniste, (koji je) iznevjerio pretke” (5). Predsednik Srbije Boris Tadić u autorskim tekstovima CKL -a rado je pominjan za razliku od svog oca. Njegov otac je “bivši boljševik Ljubo, a sada ovijani i paranoični nacionalista (...) u staračkoj (...) senilnosti ” i “...stari dahija”. Pokušaj autora da bude duhovit ima i religioznu dimenziju: “ali, valjda je Sin pametniji od Oca” (6). Saznajemo i da je predsednik Srbije Tadić, naime, odlučio da stane u odbranu Slobodana Miloševića i njegovog dela (7). Oni idu dotle da im je mrska i “Medojevićeva grupa (...) za četničke promjene” (8), iako se dotični, doduše stidljivo, izjašnjavao za nezavisnu Crnu goru. Onda ne čudi što je Toma Nikolić kvalifikovan kao “fašista” u peru Balše Brkovića kada se takvi stavovi mogu čuti i u nekim intelektualnim beogradskim krugovima.

Pored ovih srpskih političara, ogroman prostor CKL posvećuje crnogorskom mitropolitu. Amfilohije Radović, koji je napadan lično, zatim Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Mitropoliji i njenim sveštenicima. Tako se sasvim banalne verske stvari predstavljaju kao političke i skaradne. Mitropolita smatraju pukovnikom BIA i zovu “pukovnik Amfi” (9) ili, u boljem slučaju, “pop Risto”, što neki, poput Čede Jovanovića, prihvataju kao očiglednu istinu. Krug autora CKL -a hoće jurisdikciju nekanonske ”crkve” Miraša Dedeića, ali se ipak mnogo više bave kanonskom crnogorskom mitropolijom. Ko zna šta bi bilo kada bi se upola bavili Dedeićevom crkvom? Možda bi otkrili finansijske i moralne probleme, kao i povezanost s tajnom policijom kakvu žele da podmetnu jerarhiji Amfilohijeve mitropolije? Da li bi možda otkrili srpsko poreklo njenih sveštenika, pa insistirali na “crnogorskoj, čistoj crkvi”?

Ima nečeg zajedničkog između CKL-a i kanadske crtane serije “South park”. Kad čitalac nauči da podnosi prvobitni odbojni utisak i neretko pljuvački rečnik, može da gleda ogoljenu fantastičnu sadržinu, pa čak i da na neki način uživa u tome. Autori CKL-a nastavljaju da pripovedaju fantastične priče o “Montenegrinima” (koje ovde ipak zovu Crnogorcima) i Srbima. Proizvedene pseudoistorijske romanse (10) u CKL nisu uvek autorizovane, mada Brković često piše i autorski, u formi kratkih pripovedaka, zamišljene govore crnogorskih istorijskih ličnosti. On se “zabludelim” Srbima obraćao serijom članaka koristeći ironično anahrone izraze, davno korišćene u srpskoj građanskoj klasi pre više od jednog veka (11).

Brojni su autori u CKL-u koji govore o antifašizmu (12) i fašizmu. Antifašističkog su formalnog opredeljenja. Međutim, njihov antifašizam je selektivan i politički instrumentalizovan. ”Četnicima” se ne dopušta mogućnost da budu smatrani antifašistima, bez obzira na njihovo učešće u Trinaestojulskom ustanku. Upadljivija je selektivnost antifašističkih osećanja autora po pitanju Sekule Drljevića i Save Markovića Štedimlije. Oni se često pominju u CKL-u, ali se dosledno ignoriše njihova veza s italijanskim fašističkim okupatorom i NDH.

U svetlu (ili mraku) prilika oko razmatranja koji se jezik u Crnoj Gori govori, čitalac se iznova nađe u čudu. “Ne postoji nikakav srpski jezik sa ijekavskim izgovorom”. To je naslov “naučne analize” Boža Bulatovića (13). Autor je pritom čuo za Vuka Karadžića, čak ga i citira! Članci o crnogorskim umetnicima u Vojvodini i Srbiji nisu onako ostrašćeni. Istine radi, moramo reći da se desi i koji članak van klerikalne i političke tematike koji može da bude i kvalitetan i pristojan (14).

Što se tiče jasnog političkog koncepta, prvobitno je grupa okupljena u CKL-u doživljavala EU neprijateljski jer su neki njeni predstavnici davali blage izjave u prilog zajedničke države. Nikola Nikolaidis u članku “Crna Gora je de facto nezavisna” doslovno govori: ”...marksistička analiza situacije, procena da treba Crna Gora da se okrene ka SAD jer je EU izabrala Srbiju za svog prijatelja... (jer) crnogorska nezavisnost ne odgovara Evropi, dok Amerika propagira pravo na samoopredjeljenje ” (15). Otvorenija je procena Sretena Zekovića: “EU udara u temelje građanskih načela, suvereniteta, ravnopravnosti građana i njihovog samoodređenja”. Autor, vođen hrvatskim uzorima, pominje i “hiljadugodišnje državotvorstvo Crne Gore” (16).

A što se tiče odnosa prema Srbima, dovoljno je spomenuti da je akademik Mihajlo Kovač objavio seriju članaka pod nazivom “Nije bilo genocida nad Srbima u Hrvatskoj” u svetlu događaja devedesetih godina. U CKL -u se može naći i članak “Otvoreno multikulturalno društvo” , preuzet iz publikacije Pokreta za nezavisnu i evropsku Crnu Goru “Kakvu Crnu Goru hoćemo”. Autor članka je Balša Brković, crnogorski publicista (sin Jevrema Brkovića). Njegovim objavljivanjem CKL se sasvim približio političkoj koncepciji Đukanovićevog “independističkog bloka”. Otud nije ni čudo što je CKL objavio i njegov govor (17), iako su ga do tada ignorisali. Kratko prosle rušenja Miloševićevog režima, sâm je Đukanović dao jednu izjavu o tome da je ”demokratska Srbija veća opasnost za Crnu Goru jer bi se mala Crna Gora vremenom u nju utopila” . Ovo mišljenje deli sa ekstremnim Dukljanima, pre svega sa Brkovićem. Čini se da je koren “antisrbijanskog opredeljenja” kod obojice u nasleđenoj i neprevaziđenoj autoritarnoj komunističkoj paradigmi iz vremena Titove Jugoslavije.

Pomenuti programski stav Balše Brkovića sadrži i mišljenje o jednom njima značajnom političkom problemu koji je objavljen u glavnoj programskoj publikaciji: “ ...ovđe crkva i dalje zauzima poziciju iznad zakona ” . Na veb-sajtu Pokreta za evropsku i nezavisnu Crnu Goru, u rubrici “Naši neprijatelji” citiraju se reči mitropolita Amfilohija. Istog neprijatelja deli s CKL -om . “Crkva nema ognja i mača da se brani”, kaže narodna poslovica. Postoji opasnost da ovakva medijska haranga podstakne opasne incidente i napade na crkvu i njene hramove, koji bi mogli da ugroze krhku stabilnost podeljenog i šizofrenog crnogorskog društva.

Ova opasna postmoderna ideološka mešavina “pomodnog reformizma” sa arhaičnim dukljanstvom, komunističke autoritarnosti, globalizma i multikulturalizma, čudnim i nevidljivim nitima povezala je “ideologa dukljanizacije” sa “ocem crnogorske nezavisnosti ” - Jevrema i Mila. Njih dvojica su najzaslužniji što se “srpska Crna Gora ” transformisala u “mediteranski Montenegro” .

  1. CKL 74, Štedimlijino pismo dr Dimu Vujoviću;
  2. CKL 127, Pismo Crnogorcima koji misle da su Srbi;
  3. CKL 129, (april 2006);
  4. Isto;
  5. CKL 127;
  6. CKL 127, Drago Ćeranić, “Kakva zluradost akademika Tadića”;
  7. CKL 87, Andrej Nikolaidis, “Boris Tadić reformator srpskog nacionalizma”;
  8. CKL 130, Stevo Vučinić;
  9. CKL 126, Mira Mošurović u otvorenom pismu srpskom predsedniku “Gospodine Borise Tadiću” navodi da je Amfilohije postao general BIA. Ona daje i pregled visokih državnih službenika Srbije, po crnogorskom i plemenskom poreklu. Srpskog premijera Vojislava Koštunicu, iz nekog genealoškog razloga koji mu pripisuje, navodi pod prezimenom Damjanović ;
  10. CKL 84, “Žitije Savino od Bogumila monaha”, i zmišljena moderna priča koja razrađuje neutemeljene tvrdnje da su Nemanjići vršili progon bogumila u svojoj državi, o čemu nema direktnih podataka;
  11. Reč je o seriji članaka “Pismo Crnogorcima koji misle da su Srbi”, autor Jevrem Brković svaki pasus počinje sa “Ljubezna moja braćo...”;
  12. CKL 131, akademik DANU Branko Pavićević, “U Crnoj Gori ne sme biti ugrožena antifašistička tradicija”, i akademik DANU Branislav Kovačević (CKL 98) u članku "Blažo Jovanović – istorijska ličnost – (simbol uspostavljanja crnogorskog državnog i nacionalnog kontinuiteta)” , obožava ovog “korifeja crnogorske oslobodilačke, antifašističke borbe”. On ima istaknuto mesto “u galeriji crnogorskih državnika i nacionalnog panteona”. Uopšte, i kad hvale, autori uvek u svom naciona l romantičarskom zanosu neumesno preteruju;
  13. CKL 72;
  14. CKL 126, Lidija Vukčević je objavila osvrt na Andrićevu estetiku o Njegošu;
  15. CKL 43;
  16. CKL 127, “Udar u temelje građanskog načela suvereniteta, ravnopravnosti građana i njihovog samoodređenja”;
  17. CKL 131, “Zatrlo bi se ime Crnogorsko”, 28. 4. 2006.
 
 
Copyright by NSPM