Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Mario Brudar

Početak godine na Kosovu i Metohiji - buran start

Već treći put uzastopno početak godine na Kosovu i Metohiji obeležavaju krupni politički događaji. Pre dve godine, 17. marta počeo je dvodnevni pogrom Albanaca nad Srbima u pojedinim delovima Kosovoa i Metohije. Prošlog marta, tadašnji kosovski premijer Ramuš Haradinaj je posle tri meseca na dužnosti podneo ostavku pošto je optužen za ratne zločine, a na njegovo mesto došao je Bajram Kosumi. Od početka ove godine u veoma kratkom roku, za nepuna dva i po meseca bilo je šest (međusobno uslovljenih i povezanih) krupnih događaja: smrt predsednika Kosova Ibrahima Rugove, izbor novog predsednika Kosova, početak bečkih pregovora o decentralizaciji u sklopu rešavanja budućeg statusa Kosova i Metohije, ostavka premijera Bajrama Kosumija, smena Nedžata Dacija i izbor Kolja Beriše za predsednika Skupštine Kosova (kao jedan događaj) i dolazak Agima Čekua na čelo Vlade Kosova.

1. Smrt Ibrahima Rugove  

Kada je u septembru prošle godine zvanično objavljeno da je Ibrahim Rugova oboleo od raka pluća, malo ko je pretpostavljao da će prvi kosovski predsednik živeti još samo četiri meseca. Da će živeti duže, izgleda, da je i sam verovao, ako je suditi po tome što nije ostavio politički testament u kome bi odredio ili, makar, predložio naslednike za mesta predsednika Kosova i Demokratskog saveza Kosova (DSK), kako bi predupredio eventualne sukobe za političko nasleđe posle svoje smrti.

            Ibrahimu Rugovi (1944-2006) nije se ispunio san da dočeka nezavisno i suvereno Kosovo i bude predsednik države Kosovo. Doživeo je da u dva navrata (1992. i 1998.) bude izabran za predsednika „Republike Kosovo“ i dva puta (2001. i 2004.) za predsednika Kosova kao „entiteta pod privremenom međunarodnom upravom“, kako je   Kosovo i Metohija definisano Ustavnim okvirom iz 2001. godine. Dočekao je, međutim, pobedu nad Srbima (ne menja stvar što je presudnu ulogu u tome imao NATO), vekovnim konkurentima za vladavinu nad   Kosovom i Metohijom.

            Albanci su pod Rugovinim vođstvom uspeli da internacionalizuju kosovsko pitanje i problem sopstvenog statusa na Kosovu i Metohiji, što je bio jedan od   ciljeva Rugovine politike od kraja 80-ih godina prošlog veka kada je postao prvi predsednik DSK, prve i najveće postkomunističke stranke kosovskih Albanaca (1). Iako u događajima (1998-1999) koji su doveli do NATO-bombardovanja Srbije i stavljanja Kosova i Metohije pod međunarodnu upravu nije imao inicijativu, zbog čega je okrnjio ugled u svom narodu, na svim izborima održanim na Kosovu od 2000. godine (lokalnim i skupštinskim po dva puta) njegova stranka izlazila je kao pojedinačno najjača stranka, ali ne i dovoljno jaka da sama formira vladu Kosova. Skupština Kosova ga je dva puta birala za predsednika Kosova, ali nikada iz prvog puta. No, bez obzira na to što više nije imao popularnost koju je imao u prvoj polovini 1990-ih, (setimo se samo neuspelog atentata u martu 2005.), Rugova je bez sumnje umro kao najugledniji Albanac (ne i najmoćniji) na Kosovu i najugledniji kosovski Albanac u međunarodnoj zajednici, pre svega na Zapadu. Povodom njegove smrti američki predsednik Buš je rekao da su SAD izgubile istinskog prijatelja, a prvi čovek UN na Kosovu i Metohiji Soren Jesen Petersen, na sahrani je poručio da „predsednik Kosova nije doživeo da vidi ostvarenje svoje vizije, ali će ona biti realizovana kroz jedinstvo i predanost onih koji će ga slediti“.

            Ono, međutim, čime je Rugova stekao međunarodne simpatije nisu bili zalaganje za nezavisno Kosovo i internacionalizaciju kosovskog pitanja, već nenasilni otpor kao način političkog delovanja koji ga je, uz karakterističan imidž i nekomunističku biografiju, od početka izdvojio od ostalih nacionalnih lidera bivše Jugoslavije. Zbog toga su u gledanju na „kosovskog Gandija“, kako su ga na Zapadu prozvali, bili (svesno) zanemareni diskutabilna demokratičnost i izrazita neosetljivost prema pravima i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, kao odlike Rugovine ličnosti i politike. On je, zapravo, Srbe doživljavao kao prepreku ostvarenju ideje nezavisnog i albanskog Kosova. Prepreku koju treba ukloniti, ako je moguće bez krvi, ali, svakako, ukloniti. Imajući to u vidu, ne iznenađuje Rugovina doslednost u odbijanju da osudi nasilje Albanaca nad Srbima posle juna 1999. godine, ali i pre toga. Na suđenju Miloševiću, kao svedok optužbe, u maju 2002. godine, negirao je, tako, da su Albanci vršili nasilje nad bilo kime na Kosovu od 1981. do 1990. godine i tvrdio da nije bilo ni slučajeva pojedinačnog nasilja Albanaca nad Srbima.

            Ibrahima Rugova ostaće uz Fadilja Hodžu (1916-2001) zabeležen kao važna ličnost istorije kosovskih Albanaca druge polovine 20. veka. Ni jedan ni drugi, po svemu sudeći, nisu pisali o svom životu i političkom delovanju. I dok je gotovo izvesno da, za razliku od Fadilja Hodže, Rugova neće biti brzo zaboravljen, još je daleko dan kada će se pojaviti kritička biografija prvog predsednika Kosova, kao što je Hrvati imaju o Franji Tuđmanu iz pera Darka Hudelista i Srbi, nešto nalik tome u nekoliko knjiga Slavoljuba Đukića o Slobodanu Miloševiću.

2. Izbor novog predsednika Kosova  

Tokom bolesti Ibrahima Rugove niko se ni na Kosovu ni van njega nije, makar javno, ozbiljnije bavio mogućim posledicama njegovog odlaska sa političke scene. Jedino što je kao mogućnost bilo spominjano jeste da bi Rugovina smrt mogla da izazove borbu za njegovo nasleđe, ali o prirodi i intenzitetu te borbe nije spekulisano. Ibrahim Rugova je umro 21. januara, a dva dana kasnije počela su nagađanja o njegovom nasledniku. Lista kandidata bila je duga: predsednik Skupštine Kosova Nedžat Daci, lider DPK Hašim Tači, haški oslobođenik Fatmir Ljimaj (DPK), najbogatiji kosovski Albanac Bedžet Pacoli, lider ORE Veton Suroi, potpredsednik DSK Kolj Beriša, bivši premijer Bajram Redžepi (DPK), komandant KZK Agim Čeku, Aljuš Gaši (DSK), Sabri Hamiti (DSK). Među poslednjima se, krajem januara, pojavilo ime profesora Pravnog fakulteta u Prištini i bliskog Rugovinog saradnika Fatmira Sejdijua, člana Predsedništva Skupštine Kosova i generalnog sekretara DSK od njegovog osnivanja. On je 10. februara i izabran – za manje od mesec dana posle Rugovine smrti. Mirnim i brzim izborom novog predsednika Kosova, Albanci su zaradili važan poen u svoju korist pokazujući političku zrelost i jedinstvo. Fatmir Sejdiu (1951), koji potiče iz separatističke porodice iz okoline Podujeva, sigurno nema ugled svog prethodnika, ali je kao ličnost postojaniji nego što je bio Rugova. Iako je dugo u politici i od početka u DSK, Sejdiju će kao predsednik Kosova tek morati da radi na izgradnji svog autoriteta, ukoliko bude želeo da igra veću ulogu od protokolarne koja je za predsednika Kosova određena Ustavnim okvirom.

3. Ostavka premijera Bajrama Kosumija  

Ono što predsednika Sejdiua (ako se u to upusti) tek čeka, Bajramu Kosumiju (1960) nije uspelo za skoro godinu dana koliko je bio predsednik Vlade Kosova. Na mesto koje je moćniije, ali i složenije u odnosu na položaj kosovskog predsednika, Kosumi je došao 23. marta prošle godine kao izabranik (i zamenik u stranci) Ramuša Haradinaja, koji se posle samo tri meseca (decembar 2004. –mart 2005.) povukao sa mesta premijera, jer je optužen i dobrovoljno otišao u Haški sud. Bajramu Kosumiju (1960), veteranu albanske političke scene na Kosovu i Metohiji, oreol jednog od lidera demonstracija iz 1981. godine i skoro desetogodišnjeg robijanja u srpskim zatvorima zbog nacionalne ideje bile su važne biografske preporuke. Sa druge strane, iako se odmah po izlasku iz zatvora (1991) aktivno uključio u  politički život kosovskih Albanaca i bio u dva navrata lider (formalno) druge po snazi Parlamentarne partije Kosova (iza neprikosnovenog Demokratskog saveza Kosova Ibrahima Rugove), zatim bio u delegaciji kosovskih Albanaca na pregovorima u Rambujeu, a od juna 1999. godine neprekidno funkcioner u privremenim kosovskim institucijama, Kosumi nije spadao u red političara koji imaju stvarnu moć. To se pokazalo i tokom njegovog upravljanja kosovskom vladom, kada očigledno nije uspeo da izađe iz Haradinajeve moćne senke, suočen, pri tom, od samog početka mandata sa teškim optužbama opozicije (Tačijeve DPK i Suroijeve ORE stranke) na račun oko 300 ljudi iz vladajućih stranaka (računajući i nekoliko članova Vlade) zbog korupcije i kriminala.

            Kosumi se nije opirao smeni već je ostavku dao obrazlažući je gubitkom podrške skupštinske većine i ličnim moralnim činom. Sudeći, međutim, prema pisanju kosovskog dnevnika Ekspres (koji je prvi objavio ime Fatmira Sejdiua kao kandidata za budućeg predsednika Kosova)   „razlog za promene na čelu Vlade leži u činjenici da nije na vreme ostvarivala program i međunarodne standarde, ali i nelojalnost Kosumija i nekih ministara svojoj partiji“, moguće je da je Kosumi pokušavao da se tokom mandata nametne kao lider. U tome, očigledno, nije uspeo i mirno se povukao.

4. Smena Nedžata Dacija i izbor Kolja Beriše za predsednika Skupštine Kosova

            Za razliku od Kosumija, Nedžat Daci (1944), nije hteo da podnese ostavku na mesto predsednika Skupštine Kosova na čijem je čelu bio od 2001. godine. Daci je, prethodno važio kao jak kandidat za mesto predsednika Kosova, ali ne samo što nije zamenio Rugovu već je izgubio mesto predsednika kosovske skupštine. Daciju je opozicija zamerala netolerantnost u vođenju Skupštine, a kružile su i priče da se   obogatio u poslednjih nekoliko godina. Daci ima podršku u delu DSK, ali posle sukoba i smene sa mesta predsednika Skupštine, šanse da pobedi u borbi za predsednika najveće partije kosovskih Albanaca nisu velike.

  Novoizabrani predsednik Skupštine Kolj Beriša (1947), potpredsednik DSK od 1998., pravnik je po struci i pripada zajednici od, prema nekim procenama, 50 do 60 hiljada kosovskih Albanaca katoličke veroispovesti. Beriša je posle izbora na mesto predsednika kosovske skupštine, 10. marta, izjavio da će se angažovati da parlament, „bude hram demokratije“, u kome će se „produbiti tolerancija, razumevanje i saradnja, da ... u ovim odlučujućim trenucima ostvarimo opredeljenje i političku volju građana Kosova, za nezavisnom i suverenom državom, integrisanom u EU i u prijateljstvu sa SAD“. Beriša je, inače, uz nedavno preminulog kosovskog biskupa Marka Sopija, važio za Rugovinog čoveka za vezu sa Vatikanom.

5. Dolazak Agima Čekua na mesto predsednika Vlade Kosova   

Uz smrt Ibrahima Rugove, najkrupniji od šest nabrojanih događaja na Kosovu i Metohiji, svakako je izbor generala sa tri zvezdice (najviši čin u KZK) Agima Čekua (1960) za četvrtog po redu kosovskog premijera. Na najmoćniji položaj u vlasti Kosova došao je (10. marta, kada i novi predsednik Skupštine) izuzetno moćan čovek. Ličnost iz prve lige kosovskih   političara kakav je Kosumi, morala je da ustupi mesto svom vršnjaku iz prve lige moćnih i uticajnih kosovskih Albanaca. Bivši kapetan JNA (koji je tekao oficirsku karijeru dok je Kosumi bio u zatvoru), hrvatski general i komandant O VK od maja 1999., bio je na čelu KZK od njegovog osnivanja . Z a Čekua se , pri tom, vezuju i priče o umešanosti u organizovani kriminal na Kosovu. Njegov kabinet bogatiji je za dva važna ministarstva – policije i pravosuđa, što novoj vladi daje dodatnu snagu. Iz prethodne Vlade otpao je jedino njen potrpredsednik Adem Saljihaj (DSK) koga su DPK i ORA optužile čak i za politička ubistva. Od Srba, u Vladi je na ministarskom položaju ostao Slaviša Petković, a ušao je još jedan Srbin: zamenik ministra policije postao je pukovnik Kosovske policijske službe Dejan Janković, za koga je javnost čula kada je ranjen u napadu dok je bio na dužnosti.

U poređenju sa novim predsednikom Kosova, koji nema ugled Ibrahima Rugove, i novim predsednikom Skupštine, koji dobro zna gde mu je mesto (kažu da je odbio ponudu da bude kandidat za predsednika Kosova), a uz saradnju koju general-lajtnant ima sa moćnim liderom ABK Ramušom Haradinajem i saglasnost SAD i EU - kosovska izvršna vlast imaće u liku Agima Čekua jakog premijera, koji će ne samo učestvovati u kreiranju politike kosovskih Albanaca već će moći i da političke odluke sprovede u delo. Šef UNMIK-a Petersen, smene na čelu Skupštine i Vlade prokomentarisao je kao uvođenje „nove energije“, što pokazuje da je međunarodna zajednica, SAD pre svih, ne samo podržala već i uticala na kadrovske promene na čelu Kosova.

6. Prvi krug pregovora u beču o decentralizaciji na Kosovu i Metohiji   

Zbog   ovako brzih, vremenski zgusnutih promena na tri najvažnija mesta u kosovskoj vlasti , koje su prethodile i usledile posle prvog kruga bečkih pregovora o decentralizaciji, ne bi ni trebalo da čudi što je činjenica da su održani (sa zakašnjenjem od skoro mesec dana zbog Rugovine smrti) i prošli bez incidenata - otišla (privremeno) u drugi plan. Marti Ahtisari, prvi čovek UN za pregovore, ocenio je da je prva bečka runda protekla „možda i bolje nego što se očekivalo“. Srpska strana ocenila je kao pozitivno što su pregovori bili direktni i što je dogovoren nastavak. Član pregovaračkog tima Goran Bogdanović, predsednik DS za Kosovo i Metohiju, izrazio je zadovoljstvo „jer je 60 odsto naših zahteva usaglašeno sa albanskom stranom“. Kosovski ministar za lokalnu samoupravu Ljutfi Haziri (DSK) i sadašnji potpredsednik vlade u Čekuovom kabinetu, rekao je to na drugačiji način: „Decentralizovane srpske opštine imaće ingerencije nad prosvetom, zdravstvom, kulturom i delimično u sudstvu i policiji, a imaće pravo i da same ubiraju takse na imovinu na svojoj teritoriji i da te pare koriste za svoje potrebe“.

            Srbi sada imaju većinu u pet opština, a traže da decentralizacijom broj srpskih opština bude 14, plus po jedna za Bošnjake i Gorance. Ahtisarijev zamenik, austrijski diplomata Albert Roan koji je predsedavao pregovorima u Beču, podržao je, prema srpskim izvorima, „novo crtanje opštinskih granica koje traži Beograd“. Albanci se o ovome nisu zvanično izjašnjavali, ali sve i da prihvate 14 srpskih opština i slože se sa srpskom varijantom lokalne samouprave u oblasti sudstva i policije (što je moguće), pa i sa direktnim specijalnim vezama srpskih opština sa Beogradom (što je manje moguće), ostaje kao glavni problem stav kosovskih vlasti koji je ministar Haziri kao šef pregovaračkog tima za decentralizaciju izneo i koji glasi da će usvojene mere decentralizacije početi da se primenjuju tek posle odluke o budućem statusu Kosova, a to je, za Albance jedino prihvatljiva, nezavisnost. Srpska strana insistira, međutim, da decentralizacija počne da se sprovodi odmah, a u svakom slučaju pre odluke o statusu. Problem se dakle već pojavio, iako su o prvoj rundi izrečene blagonaklone ocene, pa čak i da je atmosfera među pregovaračima „ponekad bila i opuštena“.         

  Promene na čelu tri najvažnija položaja u vlasti Kosova, sigurno, neće doneti umekšavanje stavova političkih predstavnika kosovskih Albanaca. Čeku je, uostalom, to potvrdio i u svom prvom premijerskom govoru, ističući nezavisnost Kosova kao primarni cilj. Ali Čeku će moći da sprovede u delo odluku međunarodne zajednice na kraju pregovora o statusu Kosovo, ukoliko ona, na primer, bude bila uslovna, a ne puna nezavisnost. Novi kosovski premijer moći će da kontroliše organizovani kriminal (neko bi mogao reći da je sa Čekuom organizovani kriminal došao na vlast), u čemu je Kosumi pokazao potpunu nemoć, ali, isto tako, Čeku će moći bolje da ispuni nedavni zahtev Martija Ahtisarija da se položaj srpske i drugih zajednica mora brzo poboljšati, još u toku ove godine. Prvi korak preduzeo je Čeku već u Skupštini Kosova: postao je prvi kosovski premijer koji se posle izbora (pored albanskog i engleskog) obratio poslanicima i javnosti na srpskom jeziku, koji odlično govori.   Premijeru Čekuu ide u prilog i odluka Haškog tribunala da Haradinaju dozvoli političku aktivnost, jer ne treba zaboraviti da je Haradinaj za tri meseca premijerskog mandata prvi imao konkretne rezultate u ispunjenju standarda upotrebe srpskog jezika i pisma. (2) Mirnom promenom na tri ključna mesta kosovskih institucija i dolaskom Agima Čekua na mesto premijera, albanska strana na Kosovu ojačala je svoju poziciju i na unutrašnjem planu i kod međunarodne zajednice.

            No, b ez obzira na stav Kontakt grupe od 31. januara da   „decentralizacija može da obezbedi opstanak manjinskih zajednica ... i da dâ podsticaj povratku raseljenih, pružajući im mogućnost da izaberu gde će živeti na Kosovu“, kao i da srpska i albanska strana treba da pokažu „političku hrabrost i neophodno vizionarstvo i istupe sa realističnim i dalekovidim predlozima zarad budućnosti Kosova i Srbije“, već posle prvih pregovora u Beču o decentralizaciji, jasno je da za suštinski kompromis, za sada, nije spremna nijedna strana. Pregovori o statusu Kosova i Metohije ponovo će uskoro izbiti u prvi plan: drugi krug pregovora o decentralizaciji u Beču najavljen je za 17. mart. Međunarodnu zajednicu čeka težak posao. (13.03.2006.)

1. Tim Džuda je u knjizi Kosovo - rat i osveta opisao kako je Rugova postao lider DSK, a objavio je i zanimljiv tekst povodom Rugovine smrti u listu Danas od 28/29 januara 2006. godine.

2. Vlada Srbije zatražila je od šefa UNMIK-a Petersena da spreči izbor Čekua zbog istrage koja je u Srbiji pokrenuta   protiv njega zbog ratnih zločina. Potez srpskih vlasti bio je opravdan i očekivan   ali i uzaludan, što znači da će morati da se pomire sa činjenicom da je Čeku kosovski premijer. Svako dalje uslovljavanje sa srpske strane u ovoj stvari može samo imati negativne posledice na pregovarački položaj Srbije.

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM