Biljana Mitrinović

Kosovski mit

Otkako su Srbi počeli da gube ratove, sve češće se može čuti teza da su narod koji slavi svoje poraze ili, kako je nedavno rekao Albert Roan, koji „gaji dugu tradiciju žrtve”. Taj pojednostavljen pogled zanemaruje činjenicu da za istoriju jednog naroda može biti manje bitno to što je Kosovsku bitku izgubio od toga da je šest vekova čuvao sećanje na davnu odluku cara Lazara i kosovskih junaka da krenu u boj protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Ta potreba da se u narednih 600 godina u sudbonosnim trenucima Srbi sete kosovskog mita, zapravo govori o duhu naroda i potrebi da ga on sačuva, a ne o izgubljenosti jednog „nebeskog naroda”. I mnoge druge kulture imaju slične primere.

Zakletva izraelskih vojnika i danas se završava rečima: „Masada nikada više neće pasti”. A to utvrđenje, u kome je oko hiljadu Jevreja odolevalo tri godine napadima u kojima je učestvovalo 17 hiljada Rimljana, palo je u prvom veku nove ere. Zidine Masade danas su simbol Izraela. Istu ulogu je imala i tvrđava Alamo u Teksasu, u kojoj je 185 pobunjenika, među njima i Dejvi Kroket, odolevalo više od mesec dana napadima pet hiljada meksičkih vojnika. Tvrđava smrti pala je 6. marta 1836. godine, a svi njeni branioci su izginuli. Za hrabre Teksašane koji su ginuli uz uzvike „Za Alamo” to je bila bitka bez izgleda na pobedu i nije sigurno da su uopšte pomišljali da će ta teritorija postati 28. država SAD.

U kosovskoj bici poginula su dva cara i proliveno je mnogo srpske i turske krvi. Danas, kada nas neupućeni pitaju da li je car Lazar znao da nema šanse u toj bici i zašto je majka Jugovića poslala svojih devet sinova u takav boj, moguć je i takav odgovor da je za jednu naciju ili pojedinca, svejedno, važno da zahteva svoje pravo, tim više što je ono utemeljenije, pa makar i znali da nemaju snage da to pravo i ostvare.

Engleski filozof 19. veka Džon Stjuart Mil rekao bi to ovako: „Rat je ružna, ali nije i najružnija stvar. Mnogo je gori truli i degradirajući moralni stav i patriotsko osećanje prema kome nema ničeg goreg od rata. Čovek koji nema ništa za šta bio spreman da se bori, za koga ne postoji ništa vrednije od vlastite sigurnosti – bedna je kreatura i nema mogućnost da postane slobodan i bolji nego što misli da jeste.”

Pozivanje na Mila bilo bi pogrešno shvatiti kao poziv na rat. Za tako nešto Srbija danas niti je namerna, niti sposobna. Kosovo će biti presuđeno diktatom velikih sila, ali srpsko „da” ili „ne” tome diktatu jeste i moralni i pravni, i istorijski i politički stav, to je ono što nas razdvaja od bednih kreatura o kojima piše Mil.

Zato odlazak na Kosmet na Vidovdan nikada neće izgubiti smisao za Srbe, bez obzira na to što su naši mitovi poslednjih decenija možda kompromitovani, i bez obzira na to što Srbi od Unmika moraju da traže dozvolu za ulazak na tu teritoriju. Moguće je zamisliti da će za nekih novih 600 godina neki novi Srbi razumeti zašto smo na Kosmetu opet stajali pred mnogo većom snagom, uvereni da je pravo na našoj strani i da ima smisla boriti za njega.

Politika 30 jun 2006