DRUGI PIŠU: LE MONDE Politika 30 5 2006

Biljana Srbljanović

Šta znači biti prijatelj Srbije

A ja se pitam da li, u ovoj prenaglašenoj aferi, može postojati nekakav drugačiji put.

Jer, ja naime ne mislim da je to cenzura. Što ne znači da se slažem da Handkea ne treba igrati.

Nesumnjivo pravo svakog direktora je da odlučuje o konceptu pozorišta koje vodi, o njegovom i umetničkom i intelektualnom, ali i (hvala Bogu) političkom značenju, jer bez ovog poslednjeg, pozorište za mene nema nikakvog smisla. Bozoneova odluka je od početka javna, ona je zapravo i sama poziv na polemiku, to je politička i intelektualna rasprava sa piscem koji je svoje političke i intelektualne stavove takođe izneo javno, u jednom performansu gotovo teatarske prirode.

Da je direktor odlučio da nikome ništa ne objašnjava, da otkaže projekat sakrivajući svoje prave razloge, da ponudi nekakve druge, manje ili više uverljive (moje iskustvo života u Miloševićevoj Srbiji me je naučilo da u razlozima „tehničke prirode” uvek tražim nešto drugo) onda bi imalo smisla razgovarati o cenzuri. Ovako, ona je politički odgovor na jedno političko pitanje.

I ko je, u stvari, uopšte nije suštinsko.

Jer, Handke neće biti ništa manje važan pisac ni zbog svog političkog mišljenja, ni zbog toga da li će ili ne Komedi Fransez igrati njegov komad. U svakom slučaju barem je imao i mnogo sreće, jer ako je ovo što mu se događa cenzura, izbegao je onu Miloševićevog tipa. Naime, svaki put kada bi njegov sada mrtvi prijatelj odlučivao da zabrani nekog, on je to činio efikasno i sa manje buke, metak u potiljak, obično na kućnom pragu, ili pred nekom iskopanom, unapred pripremljenom rupom, negde u šumi, rupom u koju bi cenzurisani nakon cenzure upao, a da ga više nikada niko njegov ne nađe.

Pa da kažem i ovo; dan koji je Handke proveo na sahrani u Požarevcu, sa ružom u ruci i zapitanošću u duši, ja sam provela na glavnom beogradskom trgu, sa još nekoliko hiljada istomišljenika, u simboličnoj šetnji da pokažemo da Srbija nije u žalosti. Sami smo se organizovali, kao nekad, sms , i-mejlovima, telefonima, svako je zvao nekog svog, i tamo smo se našli, duboko žaleći što Handke nije sa nama. A da je došao, da je samo svratio, susreo bi, na primer, udovicu jednog od „cenzurisanih” novinara, Miloševićevog protivnika, ubijenog dok se sa njom vraćao iz šetnje. Metak u potiljak i čovek je pao, držeći svoju ženu i dalje za ruku, a da ona u dugim minutima koji su sledili, uopšte nije shvatala da steže ruku leša. Mogao je da je sretne i da je pita, ovu ženu, kako je to kad ti se tako nešto dogodi, i to baš za vreme NATO bombardovanja, kada mesecima gledaš sa strahom u sopstveno nebo i razmišljaš samo kako da sačuvaš glavu, a znaš da to isto vreme „veliki predsednik” provodi sasvim bezbedan u bunkeru na dvadeset metara ispod zemlje, a mi, svi ostali, ovako sami sa sobom, zavučeni negde kao bednici.

Da je došao, da je samo svratio, sreo bi i prijatelje drugog „cenzurisanog” političkog neistomišljenika, kidnapovanog dok je džogirao u šumi blizu kuće, usred bela dana i na očigled svedoka, pa ubijen i sahranjen uspravno, da, baš tako – stojeći, zasut krečom, a kreč ga je proždrao, e tako da mu je ostala samo jedna patika i butna kost, nekoliko godina kasnije kada je grob otkriven. Patika je bila marke „najke”, možda je antiglobalističko gađenje prema ovom simbolu kapitalizma sprečilo Handkea i njegove prijatelje da dođu i na ovu sahranu, na sanduk sa preostalom kosti, i takođe položi ružu, pa da tu, nad tim odrom kaže „ja sam onaj koji ne zna”, da se tu zapita nešto o Miloševiću i smislu života, ili u ovom slučaju, malo više – smrti.

Mogla bih ovako da nabrajam još dugo, pa da shvatim da nema smisla ili da nije važno. Jer, jedino što je u čitavoj ovoj priči zaista važno je da javnost konačno prestane da koristi izraz „prosrpski” kada misli na one koji podržavaju Miloševića, ratne zločince, haške pritvorenike i ubice i silovatelje. Ne znam da li se sećate, ali Milošević je, pre nego što je umro, bio svrgnut sa vlasti, silom i voljom sopstvenog tog istog srpskog naroda , ako se već o narodu i nacionalnosti govoriti mora. A zatim je i u zatvor u Hagu isporučen od strane legalno izabrane srpske vlade.

Biti za Miloševića, nikada, a posebno sada, nije značilo – biti za Srbiju. Biti za Miloševića, značilo je zanemarivati ne samo njegove žrtve izvan granica Srbije, koje su nemerljive, strahotne, nesumnjive, ali nisu i jedine, jer Miloševićeve žrtve su i sami Srbi, njegov narod je takođe teško stradao od vladavine jedne ideologije, jednog sumanutog i surovog režima. Mene je uvek bilo baš briga za nacionalne razlike, zauvek ću se stideti zločina počinjenih u moje ime, do smrti ću teško živeti sa pomišlju na Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu, ali ja jesam Srpkinja, ja jesam srpski pisac.

Biti prijatelj Miloševića, ne znači biti prijatelj Srbije. Ja samo jednostavno hoću da mi se, da nam se svima nama, pravo na sopstveno ime – vrati.

Autor je dramski pisac iz Beograda
(Tekst objavljen 26. maja)