|
Slobodan G. Marković (1)
Srpske naučne ustanove u službi deifikacije jugoslovenskog diktatora
DRUGI DEO: Broz kao počasni doktor Beogradskog univerziteta i prvi doktor vojnih nauka
 Kasne šezdesete i rane sedamdesete, kada je Broz dobio seriju počasnih doktorata na universitetima u Jugoslaviji, predstavljaju važnu prekretnicu u njegovom životu, prekretnicu koja je vodila od faktičkog ka formalnom uvođenju neobične vrste poretka – republikanske ustavne monarhije. Ustavom od aprila 1963, tzv. „poveljom samoupravljača“, ograničeno je pravo izbora istog čoveka na mesto predsednika Republike na najviše dva uzastopna mandata. U istom članu 220, dodat je još i stav dva, u kome se propisuje: „Za izbor na položaj Predsednika Republike nema ograničenja za Josipa Broza Tita.“ (2) Tako je Ustavom iz 1963. Broz postao ustavna kategorija, i obezbedio faktička ovlašćenja monarha.
Naredan potez bilo je donošenje ustavnih amandmana. Amandmanom 37 koji je usvojen, juna 1971, jedino je Broz mogao biti izabran na mesto predsednika SFRJ. U ovom amndmanu, u stavu 1, se kaže:
„Polazeći od istorijske uloge Josipa Broza Tita u narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji, stvaranju i razvitku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, razvoju jugoslovenskog samoupravnog socijalističkog društva, ostvarivanju bratstva i jedinstva naroda i narodnosti Jugoslavije, učvršćenju nezavisnosti zemlje i njenog položaja u međunarodnim odnosima, u borbi za mir u svetu, a u skladu sa izraženom voljom radnih ljudi i građana, naroda i narodnosti Jugoslavije.
- Savezna skupština može da predlog skupština socijalističkih republika i socijalističkih autonomnih pokrajina, po postupku predviđenom u Ustavu SFRJ, izabrati Josipa Broza Tita za Predsednika Republike“. (3)
Amandmanom 37 učinjena je stvar bez presedana u domaćoj pravnoj istoriji jer je sada samo Broz mogao da bude izabran na mesto predsednika Republike. Time je Broz „prisiljen“ da ostane na položaju predsednika SFRJ. U vezi toga, on je, 30. jula, nakon proglašenja za predsednika Republike izjavio: „Među organima Federacije nalazi se i institucija predsjednika Republike. Pošto dugo nosim tu odgovornost, moja je želja bila da se oslobodim te dužnosti. Ali, u toku diskusije o ustavnim amandmanima, a i kasnije, kao što vam je poznato, dolazili su zahtjevi sa raznih strana da ponovo budem izabran na tu dužnost. Zato sam morao da se tome povinujem, jer ogromna većina naroda to želi.“ (4) Diktator je želeo da predstavi da je on lišen želje za vlašću, ali da pred neumitnim narodnim pritiskom ipak mora da je prihvati. Donošenjem amandmana na Ustav iz 1963, faktička monarhijska vlast je sada formalizovana. Na putu ka proglašenju Broza za doživotnog predsednika bilo je potrebno obasuti diktatora novim nizom priznanja koji će ga u simboličkoj ravni učiniti nezamenjivim.
Odlika je megalomanske ličnosti da u svemu mora da bude prvi. Ako ne po dubini misli Broz će svakako ostati upamćen po broju tomova knjiga koje su objavljene pod njegovim imenom, kao i po neverovatnim tiražima tih knjiga. U vreme proslave Brozovog osamdesetog rođendana Aleksandar Bakočević, predsednik Republičkog izvršnog veća, je otvorio, u Beogradskom kulturnom centru, izložbu „Tito – misao i delo“. Borba je ponosno javila da su Brozove knjige do tada doživele 900 izdanja, i da su štampane u 4,5 miliona primeraka. (5) Čitava manja šuma je posečena da bi se štampale knjige diktatora koje gotovo niko nije čitao, a koje su doživele sudbinu da se, tokom devedestih godina, kamionima nose na otpad iz raznih lokalnih biblioteka.
Fomulacija „Tito – misao i delo“ izaziva posebnu pažnju. Još od Belićevog govora karakteristično je da je u svim isticanjima Brozove ličnosti moralo da se, na prvom mestu, navede njegovo veliko delo. Kasnije delu je dodata i „misao“, u skladu sa dijalektikom jedinstva reči i dela. U završnoj fazi misao je stavljena na prvo mesto, pa je stvoren izraz „misao i delo“. Ovakav spoj bio je veoma koristan. U zemlji u kojoj je, šezdestih i sedamdesetih godina, iako bitno ograničena, ipak postojala izvesna sloboda misli i izražavanja, jedna stvar nikada nije bila dozvoljena: kritika jugoslovenske revolucije. To je značilo da je sve ono što je Broz uradio pre ili tokom revolucije bilo nedodirivo za istraživače. Brozovo delo označavano je kao temelj same države. Spajajući istrajno Brozovo delo sa takozvanom „Titovom mišlju“, jugoslovenski ideolozi su time označili i sve ono što je Broz napisao kao nedodirljivo. Kada su i misao i delo diktatora postali nedodirljivi, onda je i on sam na putu deifikacije mogao da ode korak dalje. Prilika se pružila tokom majskih svečanosti 1972.
Majske svečanosti u čast deifikovanog diktatora
U maju 1972, Broz je napunio osamdeset godina. Partijski rukovodioci Beograda i Srbije potrudili su se da ovaj praznik nezamenjivog vođe obeleže na odgovarajući način. Brozu koji je raspolagao dvorovima, jahtama, avionima i brojnom poslugom, bilo je teško naći odgovarajući poklon. Izlaz se našao u tome da mu se dodeli nekoliko počasti. Nije bilo lako dati mu počast koju već nema. Zato je doneta odluka da mu se uz drugi orden narodnog heroja dodeli i Povelja naroda i narodnosti.
Savez komunista Srbije nije mogao da ostane po strani od ovih svečanosti. Čelnici CK SK Srbiji su, u saradnji sa čelnicima Univerzitetskog komiteta Saveza komunista, odlučili da se Brozu, u okviru majskih svečanosti, na nekoliko dana nakon rođendana, 30. maja, dodeli naslov počasnog doktora Beogradskog univerziteta koji je godinu dana ranije, 11. juna 1971, usvojila Skupština univerziteta. Po uzoru na prethodnu, saveznu svečanost, odlučeno je da Broz istog dana dobije i posebnu adresu zahvalnosti građana Beograda.
Majske svečanosti Brozovog jubilarnog rođendana počele su izrazima zahvalnosti JNA. Umetnički ansambl JNA priredio je koncert Brozu u čast, 7. maja 1972, u hotelu Palisad na Zlatiboru, na verovatan dan njegovog pravog rođendana. Na početku, prvak drame Beogradskog Narodnog pozorišta, Jovan Milićević izgovara stihove:
„Tito, zemlje naše čedo milo,
Da te nije ne bi ni nas bilo“
U ovim stihovima odlazi se korak dalje. Ranije se govorilo da bez Tita i partije ne bi bilo socijalizma. Ovde, međutim, to nije dovoljno. Bez Boga nema ni postojanja. Zato ako nema Broza nema ni nas.
Koncert je propraćen nizom sličnih stihotvorevina da bi na kraju dopisnik Narodne armije svečano zaključio: „A u srcu, još uvek odzvanjaju reči i zvuci pesme: Druže Tito, sve naše nadanje. Tito, druže, naše radovanje.“ (6) Cezar nije samo postao osobit, on mora i da izaziva radovanje svojih podanika.
Svečanosti su nastavljene nedelju dana kasnije odlukom o dodeli ordena narodnog heroja Brozu. Broz je proglašen za narodnog heroja još 19. novembra 1944. godine, odlukom Predsedništva AVNOJ-a. Sada je Savezna skupština smatrala da neprikosnovenom vođi i vojskovođi mora da se zahvali povodom rođendanskog jubileja. Zato je, 15. maja, donela odluku da se Brozu, po drugi put, dodeli orden narodnog heroja. Ni to nije bilo dovoljno. Odlučeno je da mu se dodeli i Povelja naroda i narodnosti Jugoslavije. (7) Orden narodnog heroja i Povelja svečano su uručeni Brozu, 24. maja, dan pred njegov zvanični rođendan.
Povelja naroda i narodnosti predstavlja pažljivo sklopljen iskaz. Radi se o stihovanom tekstu u kome se narodi i narodnosti zahvaljuju svome vođi, i nastoje da opišu značaj njegovog dela. U Povelji se kaže:
Dragi druže Tito,
Želeći Ti sve najlepše i najbolje o Tvom osamdesetom rođendanu.
Možemo s dovoljno istorijske distance da sagledamo Tvoju presudnu ulogu
u svemu što je revolucija dobra donela,
a ipak hteli bismo, skromnije, da ovom poveljom koju ti uručujemo
izrazimo samo osećanja koja gajimo prema Tebi, najvišem uzletu revolucionarnog duha i borbe,
najplemenitijem kovaču slobode,
koji izazivaš trajnu zadivljenost svega što ne prestaje da se pita:
šta znači biti Tito,
u čemu su ona najskrivenija svojstva fenomena
koji se zove Tito?
...Dragi druže Tito, niko nije svesniji od nas
nemogućnosti da u ovoj povelji divljenja i ljubavi,
zahvalnosti i ponosa,
nabrojimo glavne makar Tvoje pobede,
niti da ukažemo na najbitnije vrline Tvoje revolucionarne ličnosti,
doslednog i neustrašivog humaniste revolucionara i borca - komuniste,
niti da iznesemo primere kojima si
i po hiljaditi put, urezao svoje ime u istorijska zbivanja čija je pokretljivost isto što i
Tvoje nezaustavljivo kretanje napred ka slobodi...,
a neumoran, bez počinka, nikad zadržan postignutim, siguran da iza svakog ostvarenja i najboljeg,
pod izgledom nemogućeg blistaju Tebi već sve šanse za još ljudskije, plemenitije i
slobodnije moguće koje ti svojijm bićem i radom ovaploćuješ. Koje ćeš ti dalje ovaploćivati. (8)
Pseudoreligiozan karakter ove povelje vidan je u gotovo svakom pasusu. Nakon početne neprimerenosti u kojoj se govori o distanci, iako je predmet obrade živ, nepoznati stihoklepac (ili stihoklepci), koji se krije iza Povelje, ističe da njegov predmet obožavanja izaziva „trajnu zadivljenost“. Takav objekat je neuhvatljiv, i autor se kroz ceo tekst izvinjava što se uopšte usuđuje da se njime bavi. Božanstvo je u mnogim religijama nesagledivo. U jugoslovenskoj marksističkoj religiji reč za nesagledivo postala je „Tito“. Kako shvatiti „sve“ koje „ne prestaje da se pita“ nego kao samu prirodu. Na tom mestu povelja prerasta u pseudoreligiozni spis, a Broz polako postaje bog. Taj bog je „fenomen“ koji nije lako objasniti. Njegovo biće ovaploćuje „ljudskije, plemenitije i slobodnije moguće“. Sloboda se, dakle, ovaplotila u Brozu gotovo kao što se nekad Bog ovaplotio u Devi Mariji. Autori, u svom zanosu iz koga izvire nesvesno, zaboravljaju da potraže adekvatniji izraz od glagola „ovaplotiti“ koji pripada prevashodno verskoj literaturi, i koji se uopšte ne upotrebljava u svakodnevnom govoru. Time i nesvesno vezuju novog boga sa Hristom. Broz tako postaje bog koji je ne samo ovapoloćen nego će i „dalje ovaploćivati“. Njegovo oboženje aminovala je Savezna skupština dugim aplauzom prilikom uručenja povelje, a propratila „velika masa građana“ koja je stajala ispred Skupštine.
Svečana akademija SANU za jedinog počasnog člana na koga je Akademija „gorda“
Ni Srpska akademija nauka nije zaboravila svog počasnog člana i slavljenika. Da bi obeležila njegov osamdeseti rođendan predsednik akademije, Pavle Savić, potpredsednik Akademije Dušan Kanazir, zajedno sa akademikom Dušanom Nedeljkovićem, organizovli su Svečanu akademiju „povodom osamdesete godišnjice rođenja Josipa Broza Tita“. Na sednici održanoj 9. maja 1972, Izvršni odbor Akademije - čiji je sastav u tom trenutku bio: Pavle Savić, Dušan Kanazir i Radomir Lukić, ali Lukić upadljivo nije prisustvovao sednici (9) – doneo je odluku da se Svečana akademija održi, 24. maja, sa sledećim programom:
„1. Reč predsednika Akademije Pavla Savića.
2. Drug Tito – govori akademik Dušan Nedeljković.
3. Pesma o Titu Radovana Zogovića i Veliki putnik Branka Miljkovića – recituje Zoran Ristanović, prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
4. Čitanje pozdravne adrese drugu Josipu Brozu Titu.
5. Ženski hor Collegium musicum ,
pod upravom Darinke Matić-Marović, peva
a) dve krajiške borbene pesme:
Bolna mi leži omladinka Mara;
Snijeg pada, i hoće, i neće.
b) Stevan St. Mokranjac: Primorski napjevi.
v) Konstantin Babić: Razbrajalice (narodni tekst).
g) Miloje Milojević: Muva i komarac (narodni tekst).“ (10)
Godišnjak SANU nije preneo Savićev govor, ali se za to pobrinuo partijski organ Borba. Predsednik SANU, izjavio je na Svečanoj akademiji sledeće:
„Mi se pridružujemo opštenarodnom slavlju kojim naši narodi manifestuju svoju radost, odanost i zahvalnost za Titovo životno delo i sreću da je takav čovek, potekao iz naroda, mogao da stane na čelo naroda u najsudbonosnijim delovima njegove istorije.
Našem Predsedniku dugujemo najdublju zahvalnost za sve što je učinio u ratnim i poratnim godinama za očuvanje slobode, bratstva i jedinstva i za afirmaciju naše zemlje u svetu.
Gordi što takvog čoveka kao što je drug Tito imamo za počasnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, šaljemo mu sa ovog skupa izraze najbolje ljubavi i želje da još mnogo i lepo proživi.“
Nakon Savićevih lepih želja, o životu i radu Broza govorio je akademik Dušan Nedeljković, poznati pobornik teze da samo marksiti smeju da se bave naukom, što je vatreno propovedao tokom četrdesetih i pedesetih godina. (11) Usledilo je izvođenje ranije usvojenog programa. (12) Iz Godišnjaka saznajemo i da je naslov izlaganja akademika Nedeljkovića bio „Josip Broz Tito i dijalektika na delu“. (13)
Borba : „Tito“ kao jedina vest
Deifikacija obaljena na jedan dan pred rođendan imala je da se nastavi narednog dana. Naročita ličnost kojoj se u stihovima obraća ne može imati samo posebnu pažnju za svoj rođendan, ona mora imati nešto posebno, nešto više. Nekoliko članaka, pa čak i cela naslovna strana nisu dovoljni da obuhvate istorijsku ličnost takvog obima.
Osamdeseti rođendan Josipa Broza pokazao je da je kult njegove ličnosti u socijalističkoj Jugoslaviji dosegao bolesne dimenzije. Organ Socijalističkog saveza radnog naroda Jusolavije, dnevnik Borba, posvetio je ceo broj 142, štampan 25. maja 1972, ličnosti i delu Josipa Broza.
Posebna pažnja data je tekstu Oskara Daviča na trećoj strani, koji je ovaj spisatelj napisao za Tanjugov servis članaka za inostranu štampu, a koji se završava sledećim objašnjenjem stvarnosti:
„Zašto se slobode Jugoslovena i ostvaruju na crti u kojoj se lične i nacionalne slobode sve punije izjednačuju sa stremljenjima cele zajednice koju nosi udruženi rad. Nemoguće?
Upozoravam vas još jednom: šifra je kratka: glasi – TITO.“ (14)
Postavši najpre ovaploćenje „slobodnijeg mogućeg“, Broz je sada posato i šifra, neka vrsta „abrakadabra“. Dovoljno je izgovoriti njegovo ime i sve se rešava.
Borba se, međutim, nije zadovoljila samo sa tri prve strane posvećene Brozu. Od treće strane prenosi se integralno referat s a svečan e sednic e Savezn e skupštin e pod naslovom „Veliko revolucionarno delo Josipa Broza Tita“. Ovaj referat pokriva i celokupne strane 4, 5 i 6. Od strana 3 do 16 ide naslov u gornjem delu svakog lista „UZ OSAMDESETI ROĐENDAN PREDSEDNIKA TITA“.
I televizijski program mora da bude u znaku Broza. Na poslednjoj, dvadesetoj strani, podseća se da će Televizija Beograd u 20.00 prenositi Svečanu prired bu povodom Dana mladosti, a da će komentator biti Dragan Nikitović. Nakon prenosa sledi film „Desant na Drvar“. U rubrici „preporučujemo“ ističe se da će Radio Beograd da obeleži Dan mladosti posebnim emisijama, a naročito se preporučujee misija Radio Zagreba, u 9.30, koja će biti posvećena „drugu Titu kao inspiraciji narodnog, pesničkog i muzičkog stvaralaštva“.
Tako je Borba prevazišla samu sebe. Uspela je da joj u broju od dvadeset strana jedina vest bude proslava rođendana, lika i dela Josipa Broza, Da bi sve bilo još posebnije pojedine strane objavljene su u punom koloru što je bio ogroman trošak u to vreme. Direktor i glavni i odgovorni urednik Borbe u tom trenutku bio je Slobodan Glumac.
Ovaj uistinu “jedinstven” potez Borbe postaje još očigledniji kada se uporedi sa pisanjem Narodne armije, zvaničnog nedeljenika Jugoslovenske narodne armije. Prirodno, Narodna armija se, takođe istakla, posvetivši neverovatnih prvih 19 strana broja 1713 vrhovnom komandantu. Ali, čak je i Narodna armija preostalih trinaest strana ostavila za druge sadržaje iz armijske svakodnevice.
„Buket tela“ u slavu diktatora
U svečanom danu zvaničnog rođendana, Brozu je uručena štafeta mladosti. Sasvim u maniru rimskih carskih svečanosti Brozov ulazak u svečanu ložu na stadion JNA najavili su zvuci fanfara. Prisutni su vođu pozdravili ne samo aplauzom, već i skandiranjem. Kako javlja Borba „istog časa na ‘živom' semaforu buket tela napisao je ogromnim slovima „HVALA TI ZA SLOBODU – HVALA TI ZA MIR.“ Zatim se „buket tela“ pretvorio u osam cvetova od kojih je svaki simbolički označio po jedno desetleće života jugoslovenskog vođe. U sletu je učestvovalo 9.500 omladinaca. (15)
Izgleda da „buket tela“ nije slučajno izabrao poruku zahvalnosti za mir. Diktator zasut svim mogućim priznanjima žarko je želeo jedno priznanje koje će potvrditi njegov međunarodni ugled – Nobelovu nagradu za mir. Zato Borba na naslovnoj strani, odmah uz izveštaje sa sleta, prenosi i obaveštenje „Tito predložen za Nobelovu nagradu za mir“, u kome se ističe da je Broza kandidovao za Nobelovu nagradu za mir predsednik Luksemburškog parlamenta Pjer Gregoar. (16)
Predlagači počasnog doktorata za diktatora
Majske svečanosti su imale da se završe prema posebno osmišljenom programu. Pošto su se 24. i 25. maja svi narodni i narodnosti poklonili Brozu, došlo je red da se i Beograd oduži svom najmoćnijem sugrađaninu. Predviđeno je da se to učini tako što će Broz biti svečano promovisan za počasnog doktora Beogradskog univerziteta.
Predlog da Broz bude izabran za počasnog doktora Univerziteta u Beogradu dao je Fakultet političkih nauka. Ovakva inicijativa bila je sasvim očekivana. Prvobitno nadahnuće jugoslovenskih komunista za obrazovanje partijskih kadrova dolazilo je iz iskustva Komunističkog univerziteta nacionalnih manjina Zapada (KUMNZ) koji je delovao u Sovjetskom Savezu od 1921. do 1936. Na osnovu iskustava ovakve prethodnice osnovana je, u Beogradu, Viša partijska škola „Đuro Đaković“ (1945-1954). Nakon prestanka rada Više partijske škole, Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije doneo je odluku o osnivanju Visoke škole političkih nauka (VŠPN), 1960. godine. Sve do 1966. VŠPN je bio savezna ustanova. Te godine ukinute su visokoškolske ustanove na saveznom nivou, pa je 1968, iz VŠPN-a nastao je Fakultet političkih nauka - FPN sa ciljem da obrazuje mlađi politički kadar. Time je stariji politički kadar ostao bez ustanove u kojoj bi mogao da se obrazuje, pa je, 1975. godine, stvorena Politička škola u Kumrovcu. VŠPN je dakle iznedrila nekoliko ustanova za školovanje političkog kadra: fakultete političkih nauka u Beogradu, i u drugim republikama, za mlađe kadrove, i Političku školu u Kumrovcu za starije kadrove. (17) Uvođenje političkih nauka, na domaće univerzitete, kao zapadnoevropske naučne discipline, odigralo je dvostruku ulogu. S jedne strane, jugoslovenskoj javnosti su prenošene važne tekovine demokratskih država, ali istovremeno simulirana je demokratija u ime idelogije, u pojedinim nastavnim predmetima.
Automatskim ulaskom novoobrazovanog Fakulteta političkih nauka u sastav Univerziteta zaokružena je ideologizacija Univerziteta u Beogradu. Iz njenog sastava izbačen je Bogoslovski fakultet, nakon Drugog svetskog rata, kao ostatak starog režima. To nije bilo dovoljno. Potrebno je bilo stvoriti i svoje neprikosnoveno uporište. Zato je, 1968, FPN uvršten u Beogradski univerzitet. Budući da je Broz lično uvek isticao značaj rada sa partijskim kadrovima bilo je najprirodnije da ga upravo Fakultet koji se time bavio predloži za počasnog doktora.
Činjenica da je upravo Fakultet političkih nauka predložio Broza za naslov počasnog doktora imala je važne posledice. Ona je omogućila da svečanost predaje počasnog doktorata gotovo sasvim izgubi stručni karakter, i da se preobrazi u prevashodno partijski ritual. Od samog dolaska u zgradu rektorata na dan 30. maja 1972, u 10 časova, svečanost je poprimila ideološko obličje. Na ulasku u Kapetan Mišino zdanje, Broza i suprugu Jovanku dočekali su rektor dr Jovan Gligorijević sa predsednikom Univerzitetske skupštine dr Miloradom Bertolinom i prorektorima dr inž. Slobodanom Radosavljevićem, dr Novicom Mitićem i dr Miroslavom Popovićem. Pored njih tu su bili i predsednik Skupštine grada Branko Pešić, sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista Bora Pavlović, i predsednik Saveza studenata Beograda Milić Joksimović. U vreme ulaska Broza u zgradu Rektorata, na Studetskom trgu su se okupili „mnogi Beograđani“, što je Borba dokument o vala i slikom. (18)
Gosti na p romocij i, ko j a je obavljena u svečanoj dvorani Rektorata , bili su partijski i državni rukovodioci SFRJ i SR Srbije. Izveštač Politike nije našao za shodno da po imenu pomene ni jednog jedinog prisutnog dekana ili profesora, pa čak i nijednog od prisutnih rektora drugih univerziteta u Jugoslaviji, ali je zato naveo sve partijske fuknckionere koji su prisustvovali svečanosti. „Među mnogobrojnim gostima, koji su prisustvovali proglašenju predsednika Tita za počasnog doktora, zapaženi su i predsednik Savezne skupštine Mijalko Todorović, potpredsednik Predsedništva SFRJ Krste Crvenkovski, predsednik Saveznog izvršnog veća Džemal Bijedić, seketar Izršnog biroa Predsedništva SKJ Stane Dolanc, predsednik Skupštine Srbije Dragoslav Marković, predsednik CK SK Srbije Marko Nikezić, član Predsedništva SKJ Petar Stambolić, član Predsedništva SFRJ Dragi Stamenković, predsednik Izvršnog veća Srbije Milenko Bojanić, predsednik Republičke konferencije SSRN Srbije Predrag Ajtić, predsednik Srpske akademije nauka Pavle Savić, rektori gotovo svih jugoslovenskih univerziteta, dekani fakulteta i mnogi profesori.“ (19) Borba dopunjuje ovaj spisak pominjući među prisutnima i Latinku Perović i Petra Đokovića. (20)
Rektor Univerziteta u Beogradu, dr Jovan Gligorijević je izjavio da je proglašenju predsednika Tita za počasnog doktora „prethodila spontana i široka inicijativa studenata i nastavnika koju je jednodušno prihvatio ceo Univerzitet, a oživotvorio svojom odlukom Fakultet političkih nauka“. Upadaju u oči upotrebljeni pridevi „spontani“, „široki“, „jednodušni“, i „ceo“. Kada je u pitanju neprikosnovena ličnost diktatora u njoj sve mora da bude „jednodušno“. U vreme kada je partija čistila redove univerziteta od nepožljenih profesora, upravo zbog otpora titoističkoj diktaturi, rektoru se priviđalo da je „ceo Univerzitet“ iza čina poklona diktatoru.
Srećom rektor, koji se u nebranoj ulozi našao po automatizmu funkcije koju je obavljao, nije mnogo govorio, već je prepustio reč prof. dr Branimiru Jankoviću sa Fakulteta političkih nauka da u ime referenata dr Najdana Pašića, dr Radoslava Ratkovića, dr Ljubisava Markovića i dr Branka Pribićevića, saopšti odluku Fakultetskog veća o dodeljivanju počasnog doktorata. Upada u oči da je celokupan sastav komisije sa Fakulteta političkih nauka, koja je predložila Broza za počasnog doktora, predstavljao zbir partijskih funckionera Saveza komunista. Najdan Pašić (1922-1997) je bio član redakcije lista Mladi borac (od decembra 1944). Ovaj list bio je poznat po prednjačenju u zahtevima da se svi građanski elementi počiste. Kasnije je bio urednik časopisa Socijalizam , organa CK SKJ. Na Petom kongresu SKS (1965) biran je za člana CK SKS, a na šestom kongresu SKS (1968) predložen je za člana konferencije SKJ, i na tu funkciju je izabran na Devetom kongresu SKJ (1969). Za poslanika Veća naroda Savezne skupštine izabran je 1969. (21) U stručnom pogledu bila je reč o jednom od uglednih profesora Fakulteta političkih nauka, sa bogatim iakustvom boravka na zapadnoervsopskim univerzitetima. Radoslav Ratković (1921), prvi dekan od prerastanja VŠPN-a u FPN (1968-1970), obavljao je, između ostalog, i sledeće funkcije: bio je nakon oslobođenja urednik radikalnog komunističkog lista Mladi borac , na Petom kongresu SKS (1965) izabran je za člana CK SKS, bio je član Komisije Savezne skupštine za ustavna pitanja, a kasnije je postao i Predsednik Republičkog saveta SR Srbije za pitanja društvenog uređenja. (22) Ljubisav Marković (1922), iako daleko mlađi od Broza, pratio ga je i učestvovao u svim fazama njegove deifikacije. Učestvovao je u razradi stavova za Ustav iz 1963. godine, bio član Ustavne komisije od 1969. do 1974, i u tom svojstvu učestvovao u definisanju ustavnih amandmana iz 1971, i u formulisanju stavova za Ustav iz 1974. godine. U vreme dodele počasnog doktorata Brozu, bio je Savezni poslanik društveno-političkog veća Savezne skupštine i član političkog aktiva CK SK Srbije od 1969. (23) Branko Pribićević (1928-2003) je od svih predlagača imao najozbiljniju stručnu referencu budući da je doktorirao na Univerzitetu u Oskfordu 1957. Bio je sekretar Univerzitetskog komiteta Saveza komunista Beogradskog univerziteta, a na Šestom kongresu SKS biran je za člana CK SKS. (24) Predlog Fakulteta političkih nauka prosleđen je Univerzitetskoj skupštini na čijem čelu je u vreme dodele doktorata bio prof. Milorad Berolino. Iako po obrazovanju matematičar, Bertolino se pokazao kao uspešan ideološki branilac tekovina revolucije. On je čak, u nekoliko pamfleta, pokušavao i da utvrdi vezu između dijalektike i matematike , i marksizma i matematike. U vreme majskih svečanosti bio je i funkcioner Univerzitetskog komiteta Saveza komunista. U tom svojstvu izdejstvovao je da se zabrani časopis Filozofija (br. 1 za 1972) zbog tekstova „nespojivih sa ideologijom SK“, Posle Bertolinovih kritika povučen je i časopis Gledišta (br. 5-6 za 1972). (25) Kao sekretar Univerzitetskog komiteta Bertolino je tokom 1973. odigrao važnu ulogu u zalaganjima da se izvrši diferencijacija i raščišćavanje među profesorima Filozofskog fakulteta, posebno kroz „Pismo UK SK komunistima Filozofskog fakulteta“ koje je upućeno 9. marta 1973. U tome je naišao na podršku Branka Pribićevića i Milojka Čiče Drulovića, takođe visokog partijskog funkcionera koji je pokazivao poseban afinitet za ideološki rad. (26)
Iz navedenog spiska onih koji su sproveli odluku o izboru Broza u zvanje počasnog doktora jasno se vidi da je ovu odluku zapravo sastavio Centralni komitet Saveza komunista Srbije budući da su svi predlagači bili funkcioneri Saveza komunista Srbije, i njegovog ogranka Univerzitetskog komiteta SK.
Rektor univerziteta, Jovan Gligorijević (1918-1982) (27) bio je na čelu Univerziteta u Beogradu u kriznim godinama (1971-1975), za vreme snažne ideološke ofanzive Saveza komunista protiv pojedinih profesora Beogradskog univerziteta, posebno sa Pravnog i Filozofskog fakulteta. On se pokazao kao ideološki podoban još dok je bio na funkciji prorektora (1967-1971). U vreme kada je partija vodila ofanzivu prevashodno protiv profesora sa fakulteta društvenih nauka, koji su se upustili u kritiku vlasti, smatralo se da profesor sa Veterinarskog fakulteta koji predaje veterinarsku radiologiju i fizikalnu terapiju svakako neće biti sklon da se meša u rasprave oko prirode jugoslovenskog poretka, kao i u pitanja ovlašćenja jugoslovenskog predsednika. Računica se pokazala kao tačna. Važno je napomenuti i to da je rektor tokom svečanosti Brozovog proglašenja igrao sporednu ulogu. Unekoliko, kao što će se videti, i ceo Univerzitet je igrao uzgrednu ulogu u ovoj svečanosti.
Obrazloženje odluke: Broz kao tvorac „novog tipa civilizacije“
Čast da obrazloži Brozovo prolgašenje za doktora dobio je prof. Branimir Janković. Zanimljivo je da je Borba smatrala izlišnim da pomene ostale referente sa Fakulteta političkih nauka i da je glavni prostor posvetila obrazloženju Branimira Jankovića. Za novinare Borbe je dodeljivanje počasnog doktorata Brozu izgleda bilo toliko samoočigledno da su smatrali da nije ni potreban nikakav referat za izbor Broza za počasnog profesora. Već je rečeno da je Broz držao do dvorske etikecije. Zato i izbor Branimira Jankovića nije bio slučajan. Broz nije izabrao jednog od dežurnih marksista, kakve je bez poteškoća mogao da pronađe na Fakultetu koji ga je predložio za počasnog doktora. Naprotiv, on je odabrao prof. Branimira Jankovića, stručnjaka za međunarodno javno pravo, koji je imao objavljene naučne radove u ozbiljnim svetskim časopisima na engleskom, francuskom i nemačkom, i koji je u to vreme bio član Komisije za prava čoveka Ujedinjenih nacija (1967-1972), i član jugoslovenske nacionalne komisije za UNESKO (1964-1972). (28) Osim toga, Janković je bio proverena ličnost. Kao direktor Centra za međunarodne studije on je pratio Brozovu aktivnost u pokretu nesvrstanih. Pored toga Janković je bio i prorektor Beogradskog univerziteta (1960-1965), i prvi rektor Univerziteta u Nišu (1965-1969). U potonjem svojstvu organizovao je posetu Josipa Broza ovom Univerzitetu 1968. kada je Broz saopštio prisutnima da od njih očekuje da Univerzitet u Nišu postane “kovačnica socijalističke inteligencije, duboko povezana sa radničkom klasom...” (29) Zato ne čudi da je Janković izabran da kao predsednik Saveta Fakulteta (mart 1972 – mart 1974) govori o Brozovim zaslugama, a ne tadašnji dekan prof. Najdan Pašić (1971-1973). (30)
Janković je naglasio da je Titovo stvaralaštvo „stvaralaštvo revolucionara. Ono se može sagledati i suštinski shvatiti samo kad se Titova misao i delo uzimaju u uzajamnoj povezanosti, u jedinstvu, kad se tokovi njegovih ideja posmatraju zajedno sa stvarnim tokovima revolucionarnog kretanja.“ Prema Jankoviću, Brozovo stvaranje se može razumeti kroz „ tri kompleksa društvenih zbivanja preko kojih se ostvaraju istorijski progres i dalji razvoj socijalizma u savremenoj epohi.“
Prvi kompleks se odnosi na puteve „izvođenja socijalističke revolucije u specifičnoj formi narodnooslobodilačke borbe, koja je postala prethodnik čitavog niza revolucija u različitim delovima sveta. “On se odnosi i na visoki uvid u „nacionalno pitanje u kontekstu novih istorijskih zbivanja.“ Drugi veliki Brozov doprinos je uvođenje samoupravljanja „ kao načina rešavanja problema daljeg razvoja socijalističkih društvenih odnosa, kao izlaza ... u novi istorijski prostor u kome odnosi slobodnog udruženog rada predstavljaju osnovu stvarne demokratizacije i humanizacije društva. “Konačno, Broz je inicirao „akcije na području borbe međunarodnog radničkog pokreta i odnosa unutar njega, kao i u oblasti međunarodnih odnosa i saradnje u savremenom svetu .“U svim pomenutim domenima „Titovo stvaranje je istovremeni doprinos i stvarnoj akciji i teorijskoj misli socijalizma.“ Na kraju Janković je zaključio: „Istorijsko delo Josipa Broza Tita postalo je svojina i značajna komponenta savremenog socijalizma.“ Uprkos činjenici da su Brozovi spisi narasli na dvadeset tomova do 1970, Janković nije pomenuo ni jednu njegovu knjigu, ili ijedan njegov rad. On se zadovoljio floskulom da je njegovo stvaranje doprinos „teorijskoj misli socijalizma“.
Janković je zatim obavestio prisutne da je Univerzitetska skupština usvojila predlog Fakulteta političkih nauka i „jednoglasno donela odluku o dodeljivanju počesnog doktorata Univerzita u Beogradu predsedniku Titu.“ Zatim je pročitao reči sa diplome u kojima stoji da se počasni doktorat dodeljuje: „Za neizmerne zasluge u otvaranju novih puteva istorijskog progresa i razvijanju novih ideja i inicijatica socijalizma; za doprinos teorijskoj misli i praksi savremenog socijalizma; za vodeću ulogu u stvaranju i realizaciji koncepcije i strategije narodnooslobodilačkog rata; za fundamentali doprinos rešavanju nacionalnog pitanja; za međunarodnu političku doktrinu nesvrstanosti i teoriju savremenih međunarodnih odnosa.“ (31) Uočljivo je da tekst u velikoj meri prenosi navode iz amandmana 37 usvojenog juna 1971, i da je ovaj amandam služio kao predložak za pisanje diplome.
Dopisnik Politike na kraju opisuje sam tok svečanosti predaje diplome: „Rektor, sa velkim lancem oko vrata, koji simboliše dostojanstvo Univerziteta, prilazi Predsedniku Republike i predaje diplomu o počasnom doktoratu i plaketu Beogradskog univerziteta. Učesnici ove nesvakodnevne svečanosti dugim aplauzom pozdravljaju proglašenje predsednika Tita za počasnog doktora. Mnogobrojne kamere ovekovečuju ovaj trenutak.“ Na žalost, veliki lanac je ovom prilikom simbolisao pre okove u kojima se našao Univerzitet u Beogradu prisiljen da daje počasni doktorat jednom bravaru, nego bilo kakvo dostojanstvo.
Kopija teksta predloška diplome počasnog doktora sačuvana je u kancelariji Rektorata za počasne doktorate i ona glasi nešto drugačije nego što je navedeno u Politici :
„JOSIPU BROZU TITU, predsedniku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije
Za neizmerne zasluge u otvaranju novih puteva istorijskog progresa i razvoj novih ideja i inicijativa socijalizma; za doprinos istorijskoj misli i praksi savremenog socijalizma; za vodeću ulogu u stvaranju koncepcija i strategija narodnooslobodilačkog rata; za fundamentlani doprinos rešenju nacionalnog pitanja; za trasiranje originalnih puteva jugoslovenskog samoupravnog socijalizma kao novog tipa civilizacije; za međunarodnu političku doktrinu nesvrstanosti i teoriju savremenih međunarodnih odnosa i o tome mu se izdaje ova D I P L O M A.“ (32)
Danas pažnju plene dve formulacije: tvrdnja da je Josip Broz fundamentalno rešio nacionalno pitanje, i zaključak da je stvorio novi tip civilizacije. Činjenica da se diploma jugoslovenskog diktatora dodeljuje u vreme kada je SFRJ potresalo nerešeno nacionalno pitanje, posebno u Hrvatskoj, tokom cele 1971, izgleda da nije imala nikakav uticaj na političke mislioce sa Fakulteta političkih nauka. Tvrdnja da je Broz stvorio novu vrstu cilizacije predstavlja vrhunac udvorištva među srpskim naučnicima koji su se klanjali pred Brozom. Za ovu formulaciju predlagači sa Fakulteta političkih nauka svakako zaslužuju zlatnu medalju za udvorištvo.
Govor počasnog doktora: „insistiram da obrazovanje u cjelini bude duboko prožeto marksističkom naukom“
Nakon pročitane diplome, i dugog aplauza, prisutnima se obratio diktator lično. U govoru koji obuhvata skoro 2500 reči Broz je najpre iskazao svoje shvatanje da teorija i praksa ne smeju da se razdvajaju i da su nam potrebne „ ličnosti koje neće biti samo učesnici u proizvodnji već i u kreiranju i sprovođenju politike .“Zatim je došlo do neobičnog obrta. U normalnim prilikama predlagač ili rektor je taj koji daje uvodnu reč o univerzitetu. Rektor je ovde bio samo statista, a predlagač se zadovoljio time da istakne značaj kandidata. Tako je diktator lično održao Rektoru i prisutnim profesorima Beogradskog univerziteta predavanje o značaju Univerziteta u Beogradu naglašavajući da je iz klupa Beogradskog univerziteta izraslo 280 narodnih heroja. Nakon što je naveo neke od ovih studentskih veličina kao što su Veselin Masleša, Rifat Burdžević i Slobodan Penezić Krcun, Broz je odlučio da pomene i nekoliko profesora i da tako ispravi „previd“ Rektora i predlagača. Za ovu priliku spremio je tendenciozan, ali ipak reprezentativan spisak: „Tu su i svijetli likovi profesora, kao što su Sima Milošević, Kirilo Savić, Niko Miljanić, Stevan Jakovljević, Đorđe Tasić, Mihajlo Ilić i drugi. Jednom riječju, ovdje su udruženi progresivna naučna misao i slobodarske revolucionarne tradicije, a to je vrelo nadahnuća i za sadašnju i za buduće generacije naše inteligencije.“ Broz je odao priznanje Beogradskom univerzitetu za pomoć koju je pružio u osnivanju drugih univerziteta, a zatim je izložio svoje intimno shvatanje o inteligenciji naglašavajući:
„Zbog svega toga ja sam već više puta istakao da inteligenciju, u uslovima razvijenijeg samoupravljanja, ne odvajam od radničke klase, od proizvođača. Jer, svaki intelektualac, koji radi na obrazovanju, na istraživanju, u proizvodnji i ostalim društvenim djelatnostima je – radni čovjek. Njegovi interesi, u suštini, istovjetni su sa interesima ostalih radnih ljudi i svako veštačko suprotstavljanje ili podvajanje – gdje god se to pojavljuje –ide na štetu svih, na štetu pravilnih socijalističkih odnosa među ljudima, na štetu čitavog društva.“
Pošto je tako sveo intelektualni rad na vrstu manuelnog rada, i osudio bilo koje shvatanje koje bi intelektualnom radu davalo neko posebno mesto, odlučio je da se zahvali Beogradskom univerzitetu na udeljenoj mu tituli tako što će iskritikovati nesocijalističke tendencije na Beogradskom univerzitetu:
„Većina ovih negativnih pojava, o kojima sam ovdje govorio, prisutna je donekle i na Beogradskom univerzitetu. I moram kazati da socijalističke snage nisu bile dovoljno energične u idejno-političkoj borbi i naučnom razotkrivanju njihove antisamoupravne suštine. No, ja sam ubijeđen da naš Univerzitet ima dovoljno vlastitih snaga da sa uspijehom izvršava taj zadatak. To je, prije svega, dužnost Saveza komunista i Saveza studenata.
Razumije se, da ove devijacije ne mogu umanjiti činjenicu da se ogromna većina naše inteligencije čvrsto nalazi na pozicijama samoupravnog socijalizma i naše politike pune ravnopravnosti naroda i narodnosti Jugoslavije. Upravo zato, mi smo, svi skupa, obavezni da znatno brže otklanjamo ono što nam smeta, usavršavamo društvene odnose i poboljšavamo uslove rada inteligencije. “
Ovo je očigledno bio poziv na linč, ali i opomena zdravim, socijalističkim snagama da moraju da deluju odlučnije u razotkrivanju antisocijalističkih snaga. Da ne bude zabune diktator je jasno rekao i čija je to dužnost prozivajući Savez komunista i Savez studenata. Na kraju sledi i poruka kakva mora da bude nastava na Univerzitetu u Beogradu, i kakvi treba da budu predavači. Naslov ovog odeljka govori sve: „Obrazovanje u celini mora biti duboko prožeto marksističkom naukom “. Prva stvar koja je zasmetala Brozu u ovom kontekstu bila je da nisu dovoljno došli do izražaja „interesi radničke klase.“ Zato on od reforme očekuje:
„... da obezbijedi savremenu nastavu, dosljedno zasnovanu na marksizmu, kao ideologiji radničkog pokreta. Našem društvu su potrebni stručnjaci, istraživači i novatori, ali takvi koji su i svestrano obrazovani. Potrebne su nam ličnosti koje neće samo biti učesnici u proizvodnji, nego aktivni samoupravljači, ljudi koji će učestvovati u kreiranju politike i njenom sprovođenju.
Zato toliko insistiram da obrazovanje u cjelini bude duboko prožeto marksističkom naukom, i da to usko povezujemo sa teorijom i praksom našeg samoupravnog sistema. “ (33)
Na govoru novog počasnog doktora zahvalio se Rektor ocenjujući njegovu reč na svečanoj sednici Univerzitetske skupštine „kao izvanredno izlaganje koje prevazilazi okvire prigodne besede i predstavlja značajan doprinos razvoju naučne misli“.
Dopisnik Politike na kraju je ponosno zaključio da je ovo jedanaesti počasni doktorat prednika Tita. „Ovo visoko priznanje dobio je ranije od univerziteta u Rangunu, Bandungu, Adis Abebi, Alžiru, Santjagu de Čile, Halifaksu, Ulan Batoru, Zagrebu, Ljubljani i Nišu.“ (34) Borba je otišla i korak dalje zaključivši: „Titovo teoretsko i životno delo odavno je postalo predmet studioznog proučavanja na univerzitetima svih kontinenata.“ (35)
Beogradske svečanosti i počasni doktorat kao rođendanski poklon deifikovanom diktatoru
Ovim se nije završila svečanost proslave velikog naučnika i državnika Broza. Naprotiv, ona je ovim tek počela. Broz je najpre otišao u Urbanistički zavod Beograda gde mu je predočeno kako će Beograd izgledati 2000. godine. Time je simbolički pokazana nerazrešiva povezanost Josipa Broza kako sa prošlošću, tako i sa budućnošću. Oko 13 časova, tri časa nakon što je počela svečana promocija za doktora nauka, pr edsednik Jugoslavije , u pratnji ostalih istaknut ih političk ih ličnosti, stig ao je u zgradu Skupštine grada . Tu je u foajeu, primio od predsednik a Gradske konferencije Socijalističkog saveza, Pere Đokovića „Adresu građana Beograda“, „svojevrsnu povelju na koži, koju su potpisali svi izvršni organi društveno-političkih organizacija grada. “ (36) U adresi se kaže:
„ADRESA BEOGRADA
Dragi naš druže Tito,
U čast Tvog osamdesetog rođendana, u čast tvog neimarskog i neumornog života, za dobro svih ljudi, za svestrani napredak radničke klase i revolucije, za istinu socijalizma, za bratstvo i jedinstvo, za samoupravljanje, za mir u svetu.
Slobodarski Beograd čiji si Ti prvoborac, graditelj i prvi sugrađanin, Beograd, koji raste na mostovima i obalama izražava Ti svoju ljubav i poštovanje, ljubav svih žitelja svojih.
Izvršni odbor Gradske koferencije Socijalističkog saveza radnog naroda Beograda, Predsedništvo Skupštine grada Beograda, Gradski komitet Saveza komunista Beograda, Predsedništvo gradslpg veća Saveza sindikata Beograda, Gradski komitet Saveza omladine Beograda, Predsedništvo gradskog odbora saveza boraca narodnooslobodilačkog rata Beograda, Univerzitetski odbor Saveza studenata Beogradskog univerziteta, Izvršni odbor Saveza rezervnih vojnih starešina Beograda i Upravni odbor Osnovne privredne komore Beograda. “ (37)
Celokupna svečanost je time zaokružena. Prvi sugrađanin Beograda dobio je na kožnoj povelji adresu vernih građana, a pre toga je od članova CK SK Srbije, koji su uzgred bili i profesori na Fakultetu političkih nauka, dobio i titulu počasnog doktora Univerziteta u Beogradu. Beograd se odužio svom prvoborcu i graditelju dajući mu dve diplome u jednom danu. Beogradski univerzitet ovim činom, u kome je učestvovalo, pre svega nekoliko profesora sa Fakulteta političkih nauka, do kraja je ponižen. Najviša čast koju Univerzitet može da dâ stavljena je u funckiju rođendanskog poklona za jednog diktatora.
Značaj i posledice počasnog doktorata Beogradskog univerziteta
Diktator je ovom ceremonijom simbolički zapečatio otpor profesora Pravnog fakulteta prema uvođenju republikanske monarhije. On je sada bio ne samo jedina ličnost koja može da se izabere na mesto Predsednika SFRJ, ne samo dvostruki narodni heroj, vrhovni komandant, i neprikosnoveni predsednik jedine dozvoljene partije. Postao je i počasni doktor najvećeg Univerziteta u zemlji, na osnovu inicijative „studenata i nastavnika koju je jednodušno prihvatio ceo Univerzitet“, i na osnovu referata u kome je istaknut njegov ne samo lokalni već i globalni doprinos. Njegov način borbe sada je putokaz pokretima u svetu, njegov put u socijalizam daje smernice drugim socijalističkim društvima, konačno on je i tvorac nove civilizacije. Sada jedna takva veličina daje Univerzitetskom komitetu Saveza komunista jednu prostu naredbu da povede računa o nemarksističkim elementima na Univerzitetu.
Ova poruka shvaćena je ozbiljno. Već sutradan, 31. maja održana je Univerzitetska konferencija Saveza komunista koja je usvojila Akciono-politički program koji je obrazložio dr Balša Špadijer (1936) član Univerzitetskog komiteta Saveza komunista, i docent na Fakultetu političkih nauka. Špadijer je zaključio: „centri opozicionih delatnosti su potisnuti, ali to i dalje ostaje područje posebne pažnje partijske organizacije. “Ali njihovim potiskivanjem “nije sasvim isključeno i njihovo ponovno oživljavanje“. Zato se Špadijer založio za dugoročnu akciju SK, koja bi „trebalo da nadoknadi i ozbiljno zaostajanje u marksisitičkom obrazovanju. “Na kraju je zaključio: „Reči koje je drug Tito izgovorio na nedavnoj svečanosti na Beogradskom univerzitetu poslužiće nam kao inspiracija i putokaz .“ (38)
Pod “centrima opozicione delatnosti” Špadijer je svakako mislio na grupu profesora Pravnog i Filozofskog fakulteta. Masovni studentski protesti iz 1968. doveli su partiju i Broza u nezgodan položaj. Da bi marginalizovali nezadovoljstvo oni su nastojali da lokalizuju otpor koji se pojavio u javnosti tako što će suziti krivce na nekoliko profesora Pravnog, Filozofskog i Filološkog fakulteta. U razdoblju 1968-1973. pojavilo se pet spiskova sa označenim krivcima. Povod za treći spisak bio je skup Filozofskog društva Srbije na temu “Socijalizam i kultura”. Kritike upućene na račun vlasti koja je sprovodila represiju u kulturi dovele su tokom 1970. do kampanje protiv Filozofskog društva Srbije. U tom kontekstu nastao je treći spisak na kojem su kao krivci označeni sledeći profesori: Miladin Životić, Zagorka Pešić-Golubović, Nebojša Popov, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović, Vojin Milić i Trivo Inđić. Nakon Brozove promocije za počasnog doktora nauka Univerziteta u Beogradu pojavila su se poslednja dva spiska. U četvrtom, koji je objavljen u NIN- u, 15.oktobra 1972, kao krivci su označeni: Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Zagorka Pešić-Golubović, Nebojša Popov, Trivo Inđić i Ljubomir Tadić, svi sa Filozafskog fakulteta, kao i Stevan Vračar i Kosta Čavoški sa Pravnog fakulteta. Peti spisak objavio je list Student, 27. marta 1973. Na njemu se pored šest profesora Filozofskog fakulteta sa četvrtog spiska nalaze i Dragoljub Mićunović i Nebojša Popov. (39) Osam profesora sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, sa petog spiska, isključeni su odlukom Skupštine SR Srbije, iz januara 1975, iz nastave zbog “moralno-političke nepodobnosti.”
Neposredne efekte Brozovih kritika prvi je osetio, dva meseca kasnije, profesor Pravnog fakulteta Mihailo Đurić koga je Okružni sud u Beogradu osudio 17. jula 1972. na dve godine zatvora, a zatim je Vrhovni sud Srbije smanjio kaznu na devet meseci zatvora. (40) Od početka te iste godine tri studenta Beogradskog univerziteta Milan Nikolić, Pavluško Imširović i Jelka Kljajić ležali su, zbog verbalnog delikta, u Centralnom zatvoru čekajući pravosnažnost presude. (41) Usledio je i niz sudskih, samoupravnih, političkih i policijskih zabrana knjiga, časopisa i filmova. Tokom 1972 zabranjeni su, između ostalog, časopisi Filozofija (brojevi 1 i 2/1972), Gledišta (br. 5-6/1972) i Praxis ( brojevi 3 i 4/1972 ) , kao i niz knjiga i filmova. U vreme serije zabrana i hapšenja na čelu Srbije nalazili su se takozvani „liberali“, koji će i sami postati Brozova žrtva krajem iste godine. Umesto da se ograde od besprimerenog veličanja Broza, vođe „liberala“ Marko Nikezić, Latinka Perović i Bora Pavlović sedeli su u prvim redovima, i odborima za doček, onih koji su upućivali aplauze novom počasnom doktoru Univerziteta u Beogradu. Tako su i sami učestvovali u stvaranju atmosfere za progon nepodobnih intelekualaca u Srbiji, i time i sami sebe vodili ka političkoj propasti.
Veliki strateg Broz kao doktor „vojnih nauka“
Ustavom iz 1974. Broz je postao doživotni predsednik Republike čime je uveden jedinstven poredak u komunističkim zemljama republikanska ustavna monarhija. Iste godine na 10. kongresu SKJ Broz je postao predsednik SKJ bez ograničenja trajanja mandata. U dokumentima 10. kongresa daje se sledeće obrazloženje ove neobične odluke: “Sveukupnoj aktivnosti druga Tita u našoj zemlji odato je priznanje spontanim plebiscitom i sveopštim zahtevima celokupnog članstva Saveza komunista Jugoslavije i radnih ljudi svih naših naroda i narodnosti da bude izabran za doživotnog Predsednika Saveza komunista Jugoslavije i za Predsednika Socijalistčke Federativne Republike Jugoslavije.” (42) Tako je Broz postao istovremeno i doživotni šef države, a time i doživotni vrhovni komandant, kao i doživotni predsednik jedine dozvoljene partije. Ovakvom odlukom samo je formalizovano faktičko stanje, tj. akumulacija sve državne, vojne i ideološke vlasti u rukama jednog čoveka.
Činilo se da je sada Broz imao sve što je ikada želeo. Ipak, ostala mu je jedna neispunjena želja. On jeste bio počasni doktor brojnih univerziteta, ali koliko god ovaj naslov lepo zvučao, on nije i formalno bio doktor nauka. I ova želja Brozu se ispunila pred kraj života. Za ovo se pobrinuo Centar visokih vojnih škola u Beogradu. Centar se pobrinuo da i teorijski obrazloži „ratnu veštinu“ Josipa Broza. Zato je, 16. jula 1976, u Centru održan „simpozijum“ na temu „Koncepcija opštenarodne odbrane i ratne veštine druga Tita“. „Simpozijum“ je iskorišćen da se na njemu saopšti da je „na osnovu želje svih pripadnika Oružanih snaga i boraca NOR, svih naroda i narodnosti, iniciran predlog da se drugu Titu, strategu pobede nad fašizmom i tvorcu koncepcije opštenarodne odbrane, dodeli prvi doktorat vojnih nauka.“ (43)
Pravna osnova je nađena u novom Zakonu o vojnim školama i naučnoistraživačkim ustanovama u JNA na osnovu koga su 1976. uvedene poslediplomske studije . U skladu sa predlogom sa „simpozijuma“, Nastavno-naučno veće Centra visokih vojnih škola donelo je „jednoglasno“ odluku o promociji Josipa Broza u „prvog doktora vojnih nauka“, na sednici od 8. decembra 1976. godine.
Diploma „prvog doktora vojnih nauka“ uručena je Brozu, u utorak, 21. decembra 1976, na dan osnivanja Prve proleterske brigade, tj. na dan rođendana generalisimusa Staljina. Čast da dodeli diplomu Brozu dobio je general armije Nikola Ljubičić. Odluku o dodeljivanju prvog doktorata vojnih nauka obrazložio je načelnik Centra visokih vojnih škola general-pukovnik Mirko Jovanović.
Promocija je kao i sve prethodne slične svečanosti pretvorena u visoku partijsku i državnu svečanost sa naglašenom revolucionarnom simbolikom. Broza je još od pre 9 ujutro čekao špalir pitomaca Vojne akademije koji je simoblički trebalo da podseća na borce Prve proleterkse brigade. U foajeu zgrade Centra visokih vojnih škola, Broza, koji se pojavljuje oko pola jedanaest, dočekuje državno i vojno rukovodstvo: Edvard Kardelj, Vidoje Žarković, Petar Stambolić, Lazar Koliševski, Cvijetin Mijatović, Stevan Doronjski, Fadilj Hodža, Kiro Gligorov, Džemal Bijedić, Stane Dolanc, Ervin Prelog i grupa generala. U svečanoj sali su i „predstavnici naučnog, kulturnog i javnog života naše zemlje“. Radno predsedništvo koje je promovisalo Broza činili su: general-pukovnici Stane Potočar, Mirko Jovanović i Džemal Šarac, general-potpukovnici dr Zlatko Rendulić i Žarko Alujević, i pukovnik dr Gavro Perazić.“ (44)
Prisutnima se najpre obratio savezni skeretar za narodnu odbranu, general armije Nikola Ljubičić (1916-2005) koji je istakao:
„U godini kada naši narodi u narodnosti proslavljaju 35 godina početka narodnooslobodilačkog rata i revolucije i četiri decenije od dolaska druga Tita na čelo SKJ... predstavlja izuzetnu čast i neizmjerno zadovoljstvo što se danas, na ovom svečanom skupu, prvi čovjek naše revolucije, prvi vojnik naših oružanih snaga, tvorac savremene istorije jugoslovenskih naroda i narodnosti, neimar bratstva i jedinstva, tvorac koncepcije opštenarodne odbrane – drug Tito promoviše za prvog doktora vojnih nauka.“
General Ljubičić je u daljem izlaganju nazvao Broza " legendarnim vojskovođom“, „izuzetnom ličnošću našeg vremena“. Naglasio je: „Drug Tito nije sao graditelj mira već je i jedan od izuzetnih i originalnih tvoraca istorije ovog vijeka.“ Zatim je prešao na Brozov doprinos „vojnoj misli“. (45)
General-pukovnik Mirko Jovanović, u govoru naslovljenom „Maršal Tito – strateg i vojskovođa“ dao je niz razloga zbog kojih je Broz promovisan u doktora vojnih nauka. Svi se oni mogu svesti na jednu formulu :
Tito = partija = armija.
Svečanost održana u Centru visokih vojnih škola imala je zadatak da u obrednom pogledu još jednom iskaže i potvrdi odnose indentiteta između ličnosti Josipa Broza, jedine dozvoljene partije – Saveza komunista, i Jugoslovenske narodne armije. To je general Jovanović jasno sažeo u sledećem pasusu svog izlaganja:
„Za druga Tita su vojničko učvršćivanje jedinica i komandi i jačanje njihovog idejno-političkog i moralnog jedinstva, dve strane jedinstvenog procesa ukupne borbene izgradnje oružanih snaga. Zato on neprekidno bdi nad idejnim, moralno-političkim i vaspitnim radom organizacije SK, komandi i političkih organa u Oružanim snagama. Organizacija SK u JNA, kao integralni deo SKJ, idejni je nosilac moralno-političke izgradnje i jedinstva Armije koja je, uvek dosledna politici Saveza komunista, nepokolebljivo služila iteresima i bila najčvršći oslonac radničke klase, radnih ljudi, naroda i narodnosti.“
Kakav je kvalitet naučnog rada bio u Centru visokih vojnih škola vidi se iz sledeće rečenice generala Mirka Jovanovića: „Titovo vojno delo oduvek je bilo osnova na kojoj smo razvijali naučnoistraživački rad i obuku starešinskog kadra u Oružanim snagama i posebno u vojnim školama... Ono je za sve nas pouzdan oslonac u naučno-teorijskom i praktičnom radu.“ Na kraju general Mirko Jovanović pokazuje svu svoju infantilnost pred diktatorom, kao i poniznost generala prema vrhovnom komandantu, kada u stilu pionira završava svoj govor: „Ovaj istorijski trenutak u kome za Titovo ime vezujemo zvanje prvog doktora vojnih nauka i početak poslediplomskih studija iz oblasti ratne veštine, biće za sve nas snažan podsticaj u našim naporima da još bolje učimo i još bolje radimo.“ (46)
Posle govora Mirka Jovanovića general Ljubičić je proglasio Broza „za doktora vojnih nauka“, i uručio mu diplomu. Nakon toga Broz je zauzeo „svoje mesto u radnom predsedništvu“ i usledio je govor „prvog doktora vojnih nauka“, u kome su uglavnom evocirane etape razvoja NOP-a.
Dopisnik Narodne armije završio je svoj prikaz svečanosti pseudoreligioznim izrazom:
„Decembarsko sunce odskočilo je visoko kada su se ispred zgrade Centra visokih vojnih škola, pred okupljenim vojnicima, starešinama i visokim zvanicama još jednom prosuli svečani zvuci himne. A ubrzo zatim je tišinu prolomio još jedan snažni pljesak koji je obeležavao ispraćaj najdražeg gosta – maršala Tita. I činilo se kao da i sunce želi tog prazničnog dvadeset i prvog decembra u jubilarnoj godini ustanka naših naroda i narodnosti i stvaranja naših oružanih snaga svojim zlatnim zracima na čistom plavetnilu neba da uveliča trenutke svečanosti.
Maršal Josip Broz Tito postao je prvi doktor vojnih nauka.“ (47)
Tako ni priroda nije ostala ravnodušna u trenutku proglašenja jugoslovenskog diktatora za doktora nauka. „Fenomen Broz“ sada je već imao uticaja i na samo sunce.
Svečanost dodeljivanja „prvog doktorata vojnih nauka“ sadrži u sebi niz skandaloznih elemenata sa stanovišta uobičajne univerzitetske prakse odbrane doktorata:
1. Josip Broz nije podneo nikakav pisani rad, tj. disertaciju, na osnovu koje je mogao da stekne pravo da brani i stekne doktorat. Štaviše, ni u govoru generala Nikole Ljubičića, niti u govoru generala Mirka Jovanovića nije pomenut, niti citiran ni jedan jedini rad Josipa Broza.
2. Nije održana nikakva odbrana doktorata. General Ljubičić je počeo svoj govor rečima: „otvaram svečani skup“. Tako je odbrana preobražena u svečanost. Nije postojala Komisija za odbranu. Josipu Brozu je doktorat „dodelilo“ Nastavno-naučno veće Centra visokih vojnih škola, a takvu titulu mogla bi da mu dodeli isključivo komisija za odbranu nakon javne odbrane doktorata.
3. Čak je i promocija bila skandalozno osmišljena. Josip Broz je nakon uručene diplome zauzeo „svoje mesto u radnom predsedništvu.“ Josip Broz je, dakle, postao član „radnog predsedništva“ tj. tela koje ga promoviše. Time ispada da je Broz promovisan za doktora nauka od tela čiji je i on član.
Kao diktator koji je od osvajanja vlasti uvek crpeo najveću podršku od vojske Brozu je posebno draga bila počast koju je dobio od Centra visokih vojnih škola. Ovaj doktorat mu je i formalno omogućavao da se nadalje potpisuje sa naslovom doktor. Kako navodi njegov lični lekar, iz tog vremena, on je proglašenje za doktora vojnih nauka “ zbog uspešnog rukovođenja NOB-om i obogaćenja vojne veštine novim idejama... primio sa posebnim oduševljenjem. ” Kada je njegov lekar primetio da sada ispred imena može da doda naslov doktora Broz mu je samozadovoljno odgovorio: “ Sigurno da imam. Međutim, sve što bih stavio ispred imena Tito, bio bi posebni vid pleonazma, jer Tito već sve to znači.” (48)
Poslednji ispraćaj počasnog akademika SANU
Na ovom mestu, neću se baviti reakcijama javnih delatnika u Srbiji povodom smrti jugoslovenskog vođe. Ipak, radi zaokruživanje slike o Brozu kao počasnom akademiku korisno je podsetiti se kako je SANU ispratila svog prvog počasnog člana. Za nekrolog Brozu svakako je bilo više kandidata. Na kraju, ova “čast” je pripala akademiku Bogdanu Bogdanoviću.
Ne može bilo ko biti velikan svetske istorije. Neko takav mora u običnom životu biti ništa manje nego genije. Arhitekta Bogdan Bogdanović, dopisni član SANU, na njenom redovnom godišnjem zasedanju, održanom 29. maja 1980, održao je reč u povodu smrti J. B. Tita “najpočasnijeg među počasnim članovima ove kuće”. Za njega Broz je imao “i moć umetnika”. Kao najvažnije delo Brozovo kao “čin suštastveni, koji je istovremeno i umetnički i filozofski ” Bogdanović je proglasio njegovu odluku da u grb nove države stavi vatru. Ovaj čin toliko je važan da će možda “i generacije o tome još razmišljati." Znakovi vatre kroz istoriju pokazuju “pozitivnu valenciju”. Takvi su primeri Agnija, Indre, Surje, dijagrama Ji-kinga, i kinesnog trigrama li. Iz sveta toga Bogdanović zaključuje: “Staviti tada na grb znak prave s v r h e (podvukao B. B.) moglo je biti delo samo genijalnog pojedinca.” (49) Broz je u Srpsku akademiju nauka ušao bez preteranih ocena. U Belićevom govoru kao njegove glavne zasluge označene su rukovođenje ustankom i izgradnja zemlje nakon rata. Trideset dve godine kasnije Broz je od rukovodioca ustanka prerastao u “genijalnog pojedinca”. Tako se Bogdanović pridružio vojnim analitičarima Brozovog dela.
*
* *
Kada se danas čita Bogdanovićev nekrolog on deluje kao da je na ivici sumanutosti. Generacije ne razmišljaju o suštastvenom činu Josipa Broza, ali razmišljaju o tome kako se intelektualci lako saginju pred diktatorom, čak i kada na to nisu prisiljeni.
U vreme Belićevog kompromisa ulog je bio veliki za svakog nosioca otpora prema komunističkoj diktaturi. Dugogodišnja robija u Brozovim kazamatima, svojevrsnim koncentracionim logorima, značila je tokom četrdesetih i početkom pedesetih godina verovatnu smrt, a takav pojedinac mogao je da nestane i bez suđenja. Kompromis je u takvim okolnostima predstavljao sredstvo pukog preživljavanja.
Stanje se pod zapadnim pritiscima značajno promenilo tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. Kritika komunističke diktature sada je donosila raznovrsne pritiske i ucene, i moguće otpuštanje sa posla, pre nego fizičku eliminaciju. Otvoreni napad na Brozov ustavni položaj, na stvaranje i jačanje republikanske monarhije, dovodio je do zatvorske kazne od nekoliko godina, i do gotovo izvesnog otpuštanja. To su bile mnogo blaže kazne nego u bilo kojoj drugoj komunističkoj diktaturi, i mnogo umereniji pristup političkim neprijateljima u odnosu na prvobitni etos odmazde. Podrška onima koji su pružili otpor donosila je još blažu kaznu. U najgorem slučaju mogla je da dovede do otpuštanja sa posla. Ipak, intelektualna elita gledala je na slučajeve progona profesora Pravnog i Filozofskog fakulteta uglavnom sa ravnodušnošću. Ako je Belića u njegovom pristupu rukovodio strah, srpske političare i deo intelektualne elite koja je veličala Broza tokom sedamdesetih godina rukovodio je prevashodno oportunizam.
Opisujući stanje inteligencije za lične vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, književnik Dragiša Vasić (1885-1945) je primetio: “Kao što u vreme brutalnih režima redovno biva, inteligencija se delila u tri grupe: prvu, najmanju koja se protiv njega borila; drugu, veću, koja mu je puzila, i treću, najveću, koja ga je posmatrala. Time se, možda, i objašnjava, ona, nasuprot revolucionarno strasnoj prestonici, mrtvačka ravnodušnost narodnih slojeva, kojima onaj prvi, prekomerno angažovan gore, najmanji deo, nije u stanju da dodeli borce koji bi u neposrednom dodiru sa njima imali svoje zasebne revolucionarne zadatke.” (50)
Kada se ovaj Vasićev opis uporedi sa stanjem srpske inteligencije tokom Brozove diktature čini se da se stanje nije mnogo promenilo. I ovde je u pitanju izrazita manjina intelektualne elite koja pruža otpor, i mnogo veća skupina koja pred diktatorom puzi. U ponečemu stanje je za Brozove vladavine bilo i gore. Treća skupina koja čini glavninu inteligencije, a koja se zadovoljila ulogom posmatrača za lične vladavine poslednjeg Obrenovića, u Brozovo vreme, uzela je aktivniju ulogu. Umesto da posmatra ona je procenila da je korisnije da aplaudira. Tako je inteligencija masovnim učešćem u komunističkim svetkovinama omogućila Brozu ne samo da učvrsti svoju vlast, već i da stalnim isticanjem svoje uloge i značaja stvori simboličko polje u kome je bilo moguće da vođa jugoslovenskih komunista postane jedini komunistički diktator koji je uspeo da dosegne pravni položaj ustavnog monarha.
U tome i jest glavni domet naizgled besmislenih komunističkih svetkovina u čast Josipa Broza. Od bravara je napravljen doktor nauka i počasni akademik, on čoveka bez ikakve vojne spreme genijalni vojni strateg, od osobe čiji je glavni cilj tokom duge vladavine bilo očuvanje lične vlasti stvoren je genijalni pojedinac. Time je izgrađen izopačen sistem vrednosti u kome je komunistička partija bila glavni procenjivač svih kolektivnih i pojedinačnih postignuća. Samo u takvom sistemu Broz je mogao da postane doktor nauka, višestruki počasni doktor, i mnogostruki počasni član akademija nauka.
(Tekst je preuzet, u skraćenoj verziji, iz časopisa Hereticus , vol III (2005), No. 1, str, 56-85.)
Fusnote:
1. Autor je saradnik Instituta za evropske studije i docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
2. Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije , Komunist, Beograd [s. d.], str. 109.
3. Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije sa ustavnim amandmanima i Ustavnim zakonom , Službeni list SFRJ, Beograd 1972, str. 205.
4. Citirano prema: Kosta Čavoški, Tito. Tehnologija vlasti, Dosije, Beograd 1991, str. 23 [Politika, 16. septembar 1971, str. 2 ].
5. „Četiri i po miliona Titovih knjiga“, Borba , 26. maj 1972, str. 13.
6. „Sa koncerta priređenog drugu Titu. ‘Pjevamo ti pjesmu od miline.'”, Narodna armija, 25. maj 1972, br. 1713, str. 14.
7. Narodni heroji Jugoslavije, Partizanska knjiga i Narodna knjiga, tom I, Beograd 1982, str. 17. Kada je Broz napunio 85. rođendan trebalo je da se nađe novi poklon, pa je Skupština SFRJ dodelila Brozu po treći put orden narodnog heroja i to na svečanoj sednici CK SKJ i ostalih organa Federacije, 24. maja 1977. Povodom 85. rođendana i druge zemlje komunističkih diktatura odale su priznanje jugoslovenskom diktatoru. Prezidijum Vrhovnog sovjeta SSSR-a dodelio je Brozu orden Oktobarske revolucije u Kremlju, 16. avgusta 1977, a u to vreme postao je i narodni heroj Narodne Republike Koreje, Ibid.
8. "Povelja naroda i narodnosti Jugoslavije“, Borba , četvrtak, 25. maj 1972. br. 142, str. 1.
9. Lukić je prisustvovao prethodnim i narednim sednicama Izvršnog odbora za 1972, osim sednici na kojoj se utvrđivao program proslave rođendana Broza.
10. Godišnjak , br. LXXIX za 1972, Srpska akademija nauka, Beograd 1975, str. 170.
11. Borba , 25. maja 1972, str. 2. Najjezgrovitije određenje Nedeljkovićeve delatnosti dala je Popularna enciklopedija koja ga naziva: “marksistički angažovani filozof”, Popularna enciklopedija (predsednik redakcije Aleksandar Grličkov) , BIGZ , Beograd 1976, str. 754.
12. Godišnjak , br. LXXIX za 1972, Srpska akademija nauka, Beograd 1975, str. 431.
13. Ibid , str. 487.
14. Oskar Davičo, „Šifra je kratka: Tito“, Borba , 25. maj 1972, br, 142, str. 3.
15. „Svečano proslavljen Dan mladosti“, Borba , petak, 26. maj, broj 143, str. 1.
16. Ibid.
17. c f. Vlajko Begović, „Školovanje političkih kadrova“, u Fakultet političkih nauka 1968-1980, Kosmos, Beograd 1980, str. 21-24.
18. „Posebna priznanja Beograda predsedniku Titu“, Borba , 31. maj 1972, br. 148, str. 6.
19. „Svečanost na Beogradskom univerzitetu. Predsednik Tito proglašen za počasnog doktora nauka“, Politika , sreda, 31. maj 1972, br. 21067, str. 1.
20. „Posebna priznanja Beograda predsedniku Titu“, Borba , 31. maj 1972, br. 148, str. 1.
21. Ko je ko u Jugoslaviji?, Hronometar, Beograd 1970, str. 762; Fakultet političkih nauka 1968-1980, Kosmos, Beograd 1980, str. 180. Šesti kongres Saveza komunista Srbije , Komunist, Beograd 1968, str. 369. Deveti kongres Saveza komunista Jugoslavije, Kultura, Beograd 1969, str. 441.
22. Ko je ko u Jugoslaviji?, Beograd 1970, str. 889-890; Fakultet političkih nauka 1968-1980 , str. 190.
23. Ko je ko u Jugoslaviji?, Beograd 1970, str. 610; Fakultet političkih nauka 1968-1980 , str. 172-173.
24. Ko je ko u Jugoslaviji?, Beograd 1970, str. 843-844; Fakultet političkih nauka 1968-1980 , str. 185.
25. Ko je ko u Jugoslaviji?, Beograd 1970, str. 76. Marko Lopušina, Crna knjiga. Cenzura u Jugoslaviji 1945-1991 , Fokus, Beograd 1991, str. 63, 65. Bertolino se istakao i teorijskim radovima u kojima je dokazivao vezu marksizma i matematike kao što su: “Marksističko shvatanje razvitka prirode i uloge prirodnih nauka i matematike” (1974), “Pogled na Engelsova shvatanja matematike” (1972), kao i u pamfletu Dijalektika i savremena matematika , Rad, Beograd 1976.
26. Nebojša Popov, Contra fatum. Slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968-1988, Mladost, Beograd 1989, str. 60, 95-100, 106. Ko je ko u Jugoslaviji ?, Beograd 1970, str. 227.
27. Biografski podaci o prof. Gligorijeviću dati su u: Branislava Jordanović, Rektori Liceja, Velike škole i Univerziteta u Beogradu 1838-1988, Univerzitet u Beogradu, Savremena administracija, Beograd 1988, str. 116.
28. Ko je ko u Jugoslaviji?, Beograd 1970, str. 390-391; Fakultet političkih nauka 1968-1980 , str. 158-159.
29. Ljubiša Sokolović (urednik), Pravni fakultet. 25. godina rada i razvoja , Univerzitet u Nišu, Niš 1986, str. 5.
30. Fakultet političkih nauka 1968-1980 , str. 119-120.
31. Delovi iz govora Branimira Jankovića preneti su na naslovnoj strani Politike: „Svečanost na Beogradskom univerzitetu. Predsednik Tito proglašen za počasnog doktora nauka“, Politika , sreda, 31. maj 1972, br. 21067, str. 1.
32. Kopija teksta diplome čuva se u kancelariji Rektorata Univerziteta u Beogradu za počasne doktorate. Iz dokumentacije su nestali ostali dokumenti vezani za promociju Josipa Broza.
33. Celokupan Brozov govor prenela je Politika na celoj drugoj i trećini treće strane: „Reč Predsednika Tita profesorima i studentima Beogradskog univerziteta “, Politika , sreda, 31. maj 1972, str. 2-3 .
34. Broz nije proglašen za počasnog doktora Univerziteta u Nišu kako je to navela Politika već je dobio odlukom Saveta Univerziteta u Nišu Povelju i plaketu Univerziteta, 16. aprila 1971. Vojničke novine. List Niške armijske oblasti , br. 30, 15. april 1971, str. 2, “Predsednik Republike u poseti Toplici i Nišu”, Politika, 17. april, str. 5.
35. „Počasni doktor sedam stranih univerziteta“, Borba , 31. maj 1972, br. 148, str. 6.
36. “Tito u poseti Urbanističkom zavodu i Skupštini Beograda. Razgovor o glavnom gradu 2000“, Politika, sreda, 31. maj 1972, str. 3.
37. “Odgovor Predsednika Tita na zdravicu Branka Pešića. Beograd je grad mučenik ali i grad heroj“, Politika, sreda, 31. maj 1972, str. 3.
38. „Titove reči – inspracija i putokaz (Univerzitetska konferencija SK usvojila Akciono-politički program)“, Politika, četvrtak, 1. juni 1972, br. 21068, str. 68.
39. Nebojša Popov, Contra fatum, str. 57-59.
40. Jovica Trkulja (priređivač), Zločin nad mišljenjem. Osuda i izgon Mihaila Đurića, CUPS, Beograd 2005, str. 100-114.
41. Živorad Stojković, „Sudijama Srbije“, u: Jovica Trkulja (priređivač), Zločin nad mišljenjem , str. 162-163.
42. Deseti kongres Saveza komunista Jugoslavije. Dokumenti , IC Komunist, Beograd 1974, str. 549.
43. “Maršalu Titu prvi doktorat vojnih nauka ”, Narodna armija , br. 1925, 17. juni 1976, str. 1.
44. Aleksandar Živković, „ Svečani trenuci promocije: Maršalu Titu za istorijsko delo“, Narodna armija, br. 1952, 23. decembar 1976, str. 10.
45. „General armije Nikola Ljubičić: Drug Tito je obogatio vojnu nauku novim saznanjima“, Narodna armija, br. 1952, 23. decembar 1976, str. 8.
46. „Maršal Tito – strateg i vojskovođa“, Narodna armija , br. 1952, 23. decembar 1976, str. 8 -9 .
47. Aleksandar Živković, „Svečani trenuci promocije : Maršalu Titu za istorijsko delo“, Narodna armija, br. 1952, 23. decembar 1976, str. 10.
48. Dr Aleksandar Matunović, Enigma zvana Broz. Ko ste vi druže predsedniče? , str. 180.
49. Godišnjak SANU, br. LXXXVIII za 1980, Beograd 1981, str. 71-74. Ni organizatori počasnog doktorata nisu ostali dužni „velikom sinu“. Milorad Bertolino je u časopisu Dijalektika zapisao sledeće reči o Brozu: „Uz ovo ime reč ‘smrt' nikako ne ide, ne može da se složi sa njim. To ime će u nedogled živeti ne samo u uspomeni zahvalnih miliona, nego i u svekolikoj životnoj borbi i praksi. Stalno će se ljudi pitati šta bi on, Tito, u datoj situaciji mislio i učinio. Misao i delo Josipa Broza – Tita toliko su svestrani, sadržajni i sveobuhvatni, da se ne može ni pomišljati na ma kakvo slabljenje njihovog dometa i značaja. “Bertolino je čak smatrao da je Broz dao i veliki naučni doprinos i da će njegovi tekstovi u Sabranim delima “biti sve više i svestranije proučavani.” U vojnoj nauci Broz je po Bertolinu dao “priloge svetskog značaja.”, Milorad Bertolino, “Josip Broz Tito – 1892 - 1980”, Dijalektika No. 1-2 (1980).
50. Dragiša Vasić, Devetsto treća. Majski prevrat, Beograd 1925, str. 32.
|
|
