Zora Latinović

Milovo proljeće

Adem Demaći, Moldavka S.Č. i Mašan Bušković u stvari rade za istu tajnu službu, ili za više njih istovremeno. Stranih i domaćih. I svi oni, zajedno, uznemiravaju crnogorsku javnost uoči referenduma. Tajni policajci i organizovani kriminalci s jedne, a “kratkovida EU”, kako voli da kaže evropski partner i crnogorski premijer, s druge strane. Pa nije ni čudo ako Milo Đukanović ne dobije dovoljnu većinu za proglašenje nezavisnosti Crne Gore.

Eto tako izgleda, bez imalo preterivanja, svakodnevna odbrana vrha DPS-a uz pomoć crnogorskog javnog servisa, i ostalih Milovih medija (koji, usput jako liče na “brze pruge Srbije” devedesetih) kada se neko usudi da ih pita o kupovini glasova pred referendum ili o Demaćijevoj izjavi da će glasovi Albanaca Crnoj Gori doneti nezavisnost. “Sudbonosni trenutak” za Crnu Goru ometaju tajne službe i tačka. Tako da baš oni koji najviše “strepe” od “uznemiravanja crnogorske javnosti uoči referenduma”, izbezumljeno koriste ono što se zove javni servis u Crnoj Gori da zastraše tu istu javnost. “Ovdje je mit o Udbi veoma živ. DPS je gradio svoju vlast baš na onome: znamo mi kako si ti glasao”, rekao bi Nebojša Medojević, predsednik Grupe za promjene.

No, ne bi Udba bila ni po jada da se za poslednje tri godine već drugi po redu visoki funkcioner crnogorske policije nije javno otrgao od svojih nalogodavaca i počeo da im pravi štetu. Prvi je Andrija Jovićević koji je, onomad, niotkuda, postao ministar policije Crne Gore, da bi njegova vrtoglava karijera bila iznenada okončana aferom “Moldavka”. Tada je, još uvek stabilni Đukanović obećao da će se sve saznati, kad dođe vreme, i o Jovićeviću i o ostalima. I Jovićević je pretio da će otkriti šta je sve crnogorska vlast radila. I zaćutao.

Drugi je sve popularniji Vasilije-Vaso Mijović, pukovnik, plus pripadnik “crvenih beretki”, koji se, sa sve “Zeta filmom”, ovih dana nadgornjava preko medija sa Milom Đukanovićem. Jer, Milo Đukanović je, ovog puta, svojim novinarima morao da objasni otkud “ulični kabadahija, ratni i poratni profiter, čije se ime spominje u spisima Haškog tribunala” na platnom spisku crnogorske policije... Tako da je sama radnja filma o Mašanu Buškoviću, kupovina glasova za referendum, koju su akteri-svedoci u filmu pred sudom potvrdili, potpuno marginalizovana. Bar što se tiče TVCG i Františeka Lipke, predsednika Republičke referendumske komisije koji je odlučio da RRK o Mašanu ne zauzme nikakav stav. Predrag Bulatović (SNP), koordinator bloka za zajedničku državu u RRK traži od Lipke da zauzme svoj stav...

No, razlika između dve crnogorske afere je u tome što je Milo Đukanović u slučaju Moldavke S.Č. još uvek bio dovoljno svestan realnosti pa je ipak dao zvaničnu izjavu. “Tad se Milo još i pita u Crnu Goru, sad se ne pita”, pričaju oni hrabriji Podgoričani, ipak pogledujući da novinar NIN-a ne krije neku “kameru na dugme da se zakači”, što bi kazao opozicioni junak Mašan. O kupovini glasova, niko iz DPS-a neće ni da zucne, sem što kažu da su to sve budalaštine, i maslo tajnih službi. Predrag Popović, predsednik Narodne stranke, reći će za NIN: “Ovaj film iz Zete, samo je druga strana te perverzne medalje, Moldavke S.Č. Tražili smo od Đukanovića da javno kaže da će ubuduće svako ko se poziva na Vladu Crne Gore, kao što su to činili Ivan Ivanović i Ranko Vučinić (“negativci” iz filma o Mašanu), biti krivično gonjen. Prećutao je. Zašto? Pala mu je mreža. Raskrinkan mu je sistem. To je njegova mreža ljudi. A DPS se nije distancirao od tih svojih aktivista. Ivanović i Vučinić su predsjednik izbornog štaba za Zetu i potpredsjednik odbora u Zeti.”

Kupovina birača i referendumska tolerancija: Dakle, ta priča o kupovini glasova i prijateljskom ubeđivanju “javno, jasno i glasno za Crnu Goru”, te privremenom otkupu ličnih karata za 150 evra, početna cena, uopšte ne bi bila nikakva novost da baš pukovnik Mijović ne priča na sva zvona kako je Služba državne bezbjednosti izvukla Đukanovića 1998. godine, kad je “bio na koljenima”: “Lično sam mu pomagao bar kad se radi o Zeti i većem dijelu Podgorice, da prvo pobijedi na predsjedničkim, a potom i na parlamentarnim, i na svim ostalim do danas održanim izborima. Treba li spominjati da je u svakom dijelu Crne Gore bio najmanje jedan Mijović koji je odrađivao izbore za njega”, prenosi crnogorska opoziciona štampa izjave Vasilija Mijovića.

Nebojša Medojević bi na to za NIN rekao da je i iz snimka očigledno da su sa Mijovićem ona dvojica aktivista jako dobri drugari i da su to radili već hiljadu puta dosad. “I to se radi godinama pred izbore u čitavoj Crnoj Gori. Nekad se aktivistima pridruži i lokalni kriminalac. Grupa za promjene, ali i opozicione partije dosad su više puta upozoravale šta se dešava na izborima u Crnoj Gori, jer su postojale osnovane sumnje da se birači nelegalno obrađuju. Zašto policija nije otkrila tako težak oblik kriminala? Onda ne bi bilo potrebe da neke tajne službe snimaju kamerom...”

Ne treba zaboraviti ni dobro razrađen sistem “mrtvih duša” na izborima (pamtimo ga iz Miloševićevih vremena), koji godinama već sasvim solidno funkcioniše i u Crnoj Gori. Opozicija je dobila dva sata nedeljno da u MUP-u proverava biračke spiskove. U Socijalističkoj narodnoj partiji, na obali Morače, Vukota Šćekić, koji je zadužen za otkrivanje fantomskih glasova, kaže za NIN da su za ta dva sata od 50 upisanih birača u Podgorici, otkrili 16 fantoma, za koje se ne zna da li uopšte postoje i gde žive, samo je utvrđeno da imaju matične brojeve ljudi umrlih pre 10 i 15 godina.

“To je dokaz kako su dosad demokratski bili izbori u Crnoj Gori, a o tolerantnoj kampanji da i ne govorimo”, kaže za NIN Milan Radović, predsednik IO Narodne stranke. U igri su i falsifikovane lične karte, dodaje on, a dešava se da se ljudi iz neobjašnjivih razloga prebacuju sa jednog na drugo biračko mesto. “To nije masovno, ali ukoliko dva ili tri građanina prebace sa jednog na drugo biračko mjesto, mnogi ljudi koji odu da glasaju a nisu na tom biračkom mjestu, u tom traženju gdje su, na kraju i ne glasaju. To je već dvije ili tri hiljade građana, jer u Crnoj Gori postoji hiljadu i osamdeset biračkih mjesta. Mnogi građani i ne provjere prije glasanja gdje su, nego po automatizmu odu da glasaju gdje su i ranije, jer nisu promijenili mjesto boravka, i onda im kažu da njih tu nema.”

Bilo kako bilo, interesovanje u Podgorici za lične karte je veliko. Svakog radnog dana, od 11 do četiri, ispred MUP-a kod novog mosta Milenijum u Podgorici, gužva. E sad, ima tu mladih Podgoričana, željnih nezavisnosti, ima i onih koji ličnu kartu nikad ni imali nisu, pa je red da je sad dobiju. Pa posle mogu i da je “iznajme” za 150 evra, početna cena.

Kažu da će pred referendum skočiti i na 500 evra.

Gajbice i cigarete: Miodrag-Miško Vuković, visoki funkcioner DPS-a, sin policajca, kako sam ističe, kaže za NIN da u Crnoj Gori nema opozicije, nego destrukcije kojoj je cilj da se zaustavi demokratija i tranzicija u Crnoj Gori. Mašan je “namještaljka, scenario kontraobavještajnih službi”. A Mijović, “sa tri lične karte i tri identiteta, sedamdeset pištolja, na fotografijama sa Mladićem i zagrljen sa Đukanovićem, čovjek koji se prodavao kad je i kome trebalo”. O njemu Vuković ima još jedan, indikativan komentar: “Prvi put sad čujem za njega.” O aktivistima Ivanoviću i Vučiniću, kaže: “U DPS-u nećemo da im sudimo dok se ne dokaže jesu li zloupotrebljeni, je li to sve tačno ili je namješteno...”

Miško Vuković je baš onaj koji sve “napade na DPS” objašnjava zavereništvom tajnih službi, domaćih i stranih. “Ta priča o duvanu, mafiji, švercu, italijanskoj mafiji, krenula je 1997, kad je Milošević krenuo protiv Đukanovića specijalnim medijskim ratom.” A zašto se cigarete i dalje prodaju na ulici, na gajbicama i kartonskim kutijama, ili u boljem slučaju, da se ne vidi, u prodavnicama, ispod kase, ali se ne upisuju na fiskalni račun? “Nemam na to odgovor. I meni to smeta. Imamo novi zakon o duvanu, znam za te markice, uvođenje u legalne tokove... Kako se to manifestuje, ne znam. To je gledanje kroz prste, tolerancija za one ljude koji nemaju, mi smo zemlja sa strašnim problemima, mi nijesmo čudo neviđeno kao Srbija po Dinkićevim izjavama, mi smo zemlja sa strašnim tranzicionim lomovima... A živimo u kući sa pijanim bratom. To je život u državnoj zajednici sa Srbijom. Mi stvaramo, brat rastura. Ovdje imate još 20 000 izbjeglica jedne etničke grupe i 15 000 druge, i Albanaca i Srba i Muslimana – Bošnjaka, iz svih ratova, ljudi koji nemaju đe da se vrate, Roma 8000, đeca prose, to je čitav biznis...”, sleže ramenima Miško Vuković, koji je magistrirao na demokratskom razvoju Crne Gore u poslednjih 15 godina, a treba da doktorira na Ustavnoj povelji.

Opozicija u Crnoj Gori (takva, kakva je, po uverenju mnogih građana Podgorice koje je NIN anketirao, glavni krivac petnaestogodišnje Đukanovićeve uzurpacije vlasti) ubeđena je, međutim, da je referendum pripremljen pre izbora “zato što on na izborima nema šta da traži”.

Predrag Popović, lider Narodne stranke, pita: “Šta on može da ponudi građanima na izborima? Sa čim da izađe pred građane? Sa kojim to uspjehom? Građani su na ivici egzistencije. Zemlja smo sa najnižim nacionalnim dohotkom po stanovniku, čak iza Albanije, ništa ne funkcioniše. Pogledajte u kakvom nam je stanju privreda, putevi, institucije sistema koje postoje samo na papiru. Potpuni kolaps. Taj uzak krug ljudi oko Mila, i on sam, diriguju sudbinama ljudi. Wima treba privatna država. Kako da oni zavaraju nečasne rabote svih ovih godina? Tako što će da zabave narod nečim drugim. Referendum je idealan. I pitanja: da li ste vi za to da Crna Gora ima svoju himnu? A da ih neko ne pita: izvini, a đe su naše pare? Ko nas je opljačkao? Ko će to da vrati? Kad ćeš da se skineš sa grbače ovog naroda? Zašto ti imaš četiri sata koja vrede jedan dobar tunel u Crnoj Gori? Otkud to da tvoj nezaposleni brat otkupljuje nacionalna bogatstva u Crnoj Gori? Đe su poslovi za našu đecu, đe će oni da se školuju, đe ćemo da se liječimo...? E da to ne bi pitali, dajte da vidimo kako će nam izgledati zastava”, priča Popović u dahu.

Amfilohije vs. Milo: Posle zetskog slučaja, građani Crne Gore su pomalo frustrirani, čak ljuti. Nerado govore o referendumu. I nisu tako neposredni kao nekad. Ni mladi ni oni stariji. Oni koji pristaju da govore za NIN kažu da referendum sve više prerasta u pitanje: za ili protiv Mila. Nebojša Medojević bi rekao: “Za ili protiv privatne države, za ili protiv mafije, za ili protiv ropstva.” I da posle trogodišnje kampanje koju vlastodršci Crne Gore sprovode za nezavisnost, više uopšte nije reč o zastavi, himni i predstavniku Crne Gore za pesmu Evrovizije. Reč je o besparici, nezaposlenosti, velikim računima za struju neplaćanim tri i četiri godine. Kako možete da ne platite struju? “Ogromna je korupcija u Elektroprivredi. Kriminal. Svaki direktor distribucije ima diskreciono pravo da se pogađa oko računa sa firmama, preduzetnicima. Račun je pet hiljada evra, recimo. Direktor kaže: plati hiljadu, hiljadu daj meni i završili smo. Zato je do 40 odsto gubitaka na mreži. Isporučene i naplaćene struje. A svi direktori distribucija su ekstremno bogati ljudi”, objašnjava Medojević.

Profesor dr Veselin Pavićević iz CEDEM-a (Center For Democracy And Human Rights), agencije za istraživanje javnog mnjenja, i jedan od osam članova bloka za nezavisnost Crne Gore u Republičkoj referendumskoj komisiji, kaže da bi CEDEM trebalo da izađe na teren za desetak dana, pa bi eventualno tad moglo da se vidi da li je i kako slučaj Mašan uticao na biračko telo, kao situacioni faktor. “Očigledno, jedan blok misli da taj slučaj može da utiče na birače, i zato ga je tako i najavio. Ali, ima onih koji tumače da to može da se vrati kao bumerang. Jer, da li se nedozvoljenim sredstvima može kritikovati nedozvoljena radnja? To je činjenica na koju ukazuje drugi blok”, primećuje dr Pavićević, profesor sociologije politike.

Dosad su, kaže, po istraživanjima koje je CEDEM sprovodio, prednost imali suverenisti, od nekoliko do pet i sedam procenata prednosti. Pristalice bloka za zajedničku državu bi na to kazale da je reč o fingiranim istraživanjima, jer u Crnoj Gori nema nezavisnih agencija za istraživanje javnog mnjenja. “Svi su oni u Milovom bloku, pa su im i istraživanja takva.”

Profesor Pavićević kaže da je ta razlika u korist suverenista bila stablina jedno vreme. “Neopredijeljeni su ključni”, upozorava on, “a njih ima oko 15 odsto”. Na optužbe da su režimska agencija, odgovara: “Baš me zanima kako onda Medojević ispade, po našim anketama, najpopularniji. Toliko smo Milovi.” Ipak, Medojević nema tzv. lidersku krivu, tumači Pavićević, koju po svim njihovim istraživanjima imaju mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i Milo Đukanović. Oni su ocenjeni sa najviše petica, odnosno jedinica, a Medojević ima najviše trojki. Tako, on ima najbolju prosečnu ocenu koja na izborima, međutim, ne prolazi, kaže Pavićević. Računaju se samo petice i jedinice, a mitropolit na izbore neće. Dakle, posle Mila...? Profesor mudro ćuti, ali priznaje da tolerantne kampanje nema. I zaključuje: “Sve vrijeme je ovdje na djelu jedna negativna kampanja.” A da bi se videlo koliko je negativna, treba samo prelistati novine koje izlaze u Crnoj Gori, i prevrteti televizijske kanale. Sem opozicionog “Dana” i TV Elmag, svi ostali elektronski i štampani mediji rade isključivo i samo za jedan blok. Ovaj za nezavisnost. Da nije tužno bilo bi smešno, čak i nama iz ove i ovakve Srbije.

Pristalice oba bloka imaju i nešto zajedničko: najlakše im je da okrive Beograd za sve što im se u životu dešava. Suverenistima su za sve krivi Milošević i Koštunica, a unionistima Zoran Đinđić i 5. oktobar pored kojeg je, kažu, Milo mutirao u nazovidemokratu.

Jedan taksista je bio iskren: “Teško nam je i sa vama i bez vas.” Srbiju niko ne pita.

antrfile

  Crnogorski door to door

“Plavka, okle si?”, pita Miroslava, žena Mašanova, onako u prolazu, iz off-a, ko na filmu. “Iz Beograd, kažeš? E sram vi bilo. Nijeste dva metra zemlje čoeku mogli nać'?” (čoek – Slobodan Milošević, prim.n.) Advokat Mašanov, Đorđije Ulićević, član glavnog odbora SNP-a i jedan od osam članova bloka za zajedničku državu u Republičkoj referendumskoj komisiji, dobacuje: “Dobro si prošla. Miroslava je oćerala ekipu TVCG. Mičite mi se otale, puna sam safre od vas, reče im, a oni utekoše.” Smeh.

Mašan i Miroslava imaju tri sina. Dragana, Ivana i Zorana. Nijedan od njih trojice nije bio u kući 5. marta, onog dana kad su Buškoviće posetili aktivisti DPS-a i kad je čuveni film snimljen. Žena, kao i uvek, negde za poslom. Ivanovića i Vučinića je, kaže Mašan, doveo njegov brat od ujaka Vasilije Mijović. “Oni su Vasa molili te ih je yipom doveo. Sjedio je u kafanu Vaso i oni su Vasa molili. Vaso je Milov čoek, nije moj. To su sve njegovi ljudi.” Mašan je, kaže, spavao, kad je u kuću prvi ušao Ivanović. Ne zna Mašan ko je postavio kameru: “Znam da je DPS htio mene da okrivi, jer iza ove dvojice stoji vlada, a iza mene niko.” Onda je 23. marta TV Elmag emitovala devetominutni film iz Zete. Kordon policije došao po Mašana.

“Pita me jedan: este vi Mašan. Kažem, ne ja sam Radomir, al' me tako zovu. Mašan. Da pođeš s nama. Imate li vi nalog, pitam ja. Ne. Pa što ćemo ljudi? To je tvoje pravo, mi ćemo sad da se vratimo, pa ćemo opet doć'. Neka, vi ste dobri momci, da krenem sa vama. Ja, ko nevjesta mlada sa đeverima.” U policijskoj stanici u Podgorici pitaju Mašana: “Poznaješ li, Vasa?”

“Kako neću, brata od ujaka, ja njemu brat od tetke. Tri godine nije uša u moju kuću, tog dana jeste. Vaso, Beograd, Podgorica, Budva, ja svoj posa. Od tog dana, kad je bio sa ovom dvojicom, Vaso nije doša u kuću moju”, tako je Mašan Bušković govorio u policiji.

Istog dana, kad je uhapšen, policija je pretresla kuću, izvrtali tepihe i jastučnice, pričaju ukućani. Ništa nisu našli.

Saslušanjem Mašana Buškovića, kao svedoka, 4. aprila 2006. sudija podgoričkog Osnovnog suda Miladin Pejović završio je istragu protiv Vasilija Mijovića, Ivana Ivanovića, i Ranka Vučinića iz Golubovaca, osumnjičenih za krivična dela “povreda slobode i opredeljenja pri glasanju” i “izazivanje panike i nereda”. Sudija Pejović je spise predmeta prosledio državnom tužiocu Veselinu Vučkoviću koji treba da odluči hoće li podići optužnicu.

U međuvremenu, i mediji u Crnoj Gori saglasni su u jednom: iako i Ivanović i Vučinić, aktivisti DPS-a, optužuju Mijovića kao tvorca zavere, njih dvojica su mogli biti zloupotrebljeni samo zato što su ranije, zajedno sprovodili crnogorsku varijantu door to door kampanje. Samo što dvojica DPS-ovaca, pre nego što ih je pozvao Mijović na poslednji zajednički door to door, izgleda nisu čitali novine. Od 25. februara Mijović javno ratuje sa svojim bivšim šefovima iz DPS-a i crnogorske policije.

Mašan veruje da “Vaso nije ništa kriv, ni luk jeo ni luk mirisao”, a za račun za struju ne brine: “Imam ja vinograde, rakiju, vino. Prodaću, platiću.” Dobro je Mašanovo vino.

Advokat Ulićević kaže da postoji osnovana sumnja da su baš DPS-ovci montirali kameru: “Ranije, na prethodnim izborima, šefovi DPS-a, širom Crne Gore, davali su 10, 15 hiljada evra u gotovini, svojim aktivistima da sa tim novcem otkupljuju glasove. Po 100, 200 evra, davali im da glasaju za partiju Mila Đukanovića. Međutim, to su sve bili mangupi, koji podijele hiljadu, dvije, a onda nakon izbora kupuju kola, počinju gradnju kuće... Onda su njihovi šefovi, Miško Vuković i ostalo društvo, to ukopčali i sada traže dokaze. Ko obezbijedi deset glasova, dobiće to i to. Od Mašana Buškovića pet glasova, od brata mu četiri, to je devet.”

No, u tako nešto je već teško poverovati. Ivanović i Vučinić u Golubovcima se nisu dali videti. Ne žele da govore za novine. Samo kažu: “Biće vremena.”

“Pitajte svakoga u Zetu, ko je Mašan, a ko su Ivan Ivanović i Ranko Vučinić”, ispraća nas Mašan.

“A ti, plavka, prelomi u mozak, pa napiši”, dobacuje žena Mašanova, Miroslava.