Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Komentari povodom crnogorskog referenduma

   

 

Vanja J. Vučenović

NASILNA NEZAVISNOST

Istupanjem CESID-a u javnosti, neposredno po zatvaranju biračkih mesta sa „ekskluzivnom“ informacijom da je suverenistički blok na referendumu o nezavisnosti Crne Gore osvojio 56,3 procenata glasova, otpočeo je (sada je to potpuno izvesno) poslednji, ali i po mnogo čemu problematičan čin predstave zvane - “nezavisnost ili propast Crne Gore”.

Vidno politički raspolućena crnogorska javnost je, tako, već u prvim trenucima nakon završetka istorijskog referenduma, na sumnjivo ekspresan način, doznala već, kako se iz ove perspektive čini, davno zacrtanu političku budućnost svoje zemlje. Činjenica da Republička referendumska komisija (RRK), kao jedina relevantna državna institucija za pitanja referenduma nije ni otpočela prebrojavanje glasova, nije predstavljala nikakvu smetnju da se u javnost “istrčava” sa takvom “teško pogrešivom” analizom rezultata referenduma. Naime, CESID je, pozivajući se na neki navodno obrađeni uzorak biračkog tela, neposredno nakon završetka glasanja predstavio rezultate, koji će kasnije u mnogome marginalizovati svaku ulogu RRK vezanu za referendumski proces i problematično prebrojavanje glasova. Svesno ili nesvesno, postavljen je poželjan okvir unutar koga je RRK mogla delovati i određivati konačni referendumski rezultat. Pobeda suverenističkog bloka je na taj način bila poznata već na “relevantnom” obrađenom uzorku i vešto predstavljena javnosti Crne Gore, kao neminovnost i kao jedini mogući epilog referendumskog procesa. U tim trenucima je izvršen značajan psihološki pritisak na RRK, ali i na onaj deo Crne Gore, koji svoju budućnost vidi u svojevrsnoj zajednici sa Srbijom.

Da će pomenuti “obrađeni uzorak” biračkog tela postati conditio sine qua non proglašenja crnogorske nezavisnost, pokazuju događaji koji su neposredno nakon toga usledili. Negde istovremeno sa objavljivanjem CESID-ovih rezultata, na ulicama Podgorice je otpočelo (u znaku crvene boje) slavlje pristalica opcije za “nezavisnu Crne Goru”, a kasnije i njihovo “stihijsko” okupljanje na podgoričkom trgu, na kojem je (eto, nekako baš slučajno) još u popodnevnim satima tog 21. maja, postavljena bina sa kompletnim pratećim ozvučenjem. Na trgu je bilo sve spremno za početak proslave “velike pobede” nezavisne, i od “maćehe Srbije” oslobođene, Crne Gore. Pobede, za koju su, što je više nego čudno i zabrinjavajuće, mnogo pre objavljivanja zvaničnih referendumskih rezultata, znali jedino organizatori nastupajućeg spektakla - predstavnici tzv. indenpendističkog bloka.

Masovni izlazak pristalica nezavisnosti na ulice je u nesumnjivoj korelaciji sa svojevrsnom psihološkom udicom o obrađenom uzorku (prvo se nije govorilo o uzorku da bi posle bilo reč o navodno “reprezentativnom” sa nešto manje od 300 izbornih mesta), bačenom od strane Centra za demokratske izbore i demokratiju. Posle prvog CESID-ovog obraćanja i iznošenja u javnost “famoznih” 56,3 %, koji će posle nekoliko sati ipak spasti na problematičnih i neizvesnih 55,4 % u korist “nezavisne Crne Gore”, podriven je kako autoritet ovih nevladinih organizacija a tako i dovedena u pitanje demokratičnost i legalnost ne samo referendumske kampanje već i onog što se dešavalo u senci uličnog slavlja.

Isto tako, na taj način je u samom startu odbačena svaka pomisao da blok za zajedničku državu može uopšte da ostvari bilo kakvu pobedu .Činilo se, da posle toga rezultati referenduma, koje je trebalo da objavi RRK više i nisu imali velikog značaja na “procese” koji su već uveliko bili u toku. Medijski udarac o nedostižnoj pobedi opcije “nezavisne Crne Gore” je u potpunosti učinio deplasiranim svaku mogućnost zvanične referendumske komisije da izađe pred javnost sa nekim drugačijim, za suverenistički blok nepovoljnim i neočekivanim rezultatima. Početno “naduvavanje” rezultata, i predstavljanje samo poželjnog relevantnog uzorka, koji će se kasnije spustiti za skoro čitav procenat, ne daje pravo nikome (pa makar to bio i CESID) na floskule o mogućem statističkom odstupanju, posebno ako je reč o malom biračkom telu, a velikom ulogu, kakav je nesumnjivo – opstanak zajedničke države i sudbina naroda.

S druge strane, crnogorskim vlastima, koje su se neposredno pred otpočinjanje referenduma zaklinjale da će po svaku cenu obezbediti demokratičan i legalan tok referendumskog procesa, nije nimalo smetala činjenica da mnoštvo pristalica “nezavisne i evropske” Crne Gore euforično proslavlja još neobjavljenu i neozvaničenu pobedu, i tako tendenciozno i agresivno utiče na konačni ishod referenduma. Zvaničnici iz bloka za nezavisnost su, u svojim prvim istupima u javnosti, isticali da je (očigledno inscenirano) slavlje na podgoričkim ulicama potpuno normalna i prirodna reakcija zadovoljnih ljudi, ne hajući previše zbog činjenice da je referendumska komisija a i lokalni birački odbori u tim trenucima bili daleko od konačnih i jedino legalnih rezultata.

Tako suverenistički blok, očigledno nesiguran u povoljan ishod referenduma, nije smeo prepustiti stvar slučaju i na taj način dozvoliti, da se dugo sanjani i planirani projekat “nezavisnosti na silu” učini neizvesnim ili u krajnjem slučaju - neostvarivim. Pa čak ni po cenu “zaobilaženja” legalnosti i legitimnosti u referendumskom postupku. U tom pogledu, pojedini politički analitičari su planirani i organizovani izlazak pristalica nezavisnosti na ulice, ocenili kao moguću inicijalnu kapislu za izbijanje nemira u tom trenutku. Naime, bilo je dovoljno isprovocirati reakciju druge strane–u ovom slučaju pristalica zajedničke države, koja bi nesumnjivo dovela do opasnih incidenata i moguće i do sukoba širih razmera, a što bi crnogorskim vlastima moglo poslužiti kao “legitimno” opravdanje da upotrebe snage represije zarad “očuvanja narušenog reda i mira”. Tako bi režim preuzeo potpunu kontrolu nad referendumskim procesom i u tom smislu imale nesumnjivu slobodu u kreiranju povoljnih i “očekivanih” rezultata. I to sve uz očekivani “demokratski“ blagoslov tzv. međunarodne zajednice. Stoga se pozivanje na mir i strpljenje, u iščekivanju konačnih zvaničnih rezultata, od strane prvaka bloka za zajedničku državu sa Srbijom, može oceniti kao akt demokratske i moralno-političke svesti u tom trenutku, ali i zdravog i humanog rezona da jedan referendum ne može i ne sme postati uzrokom sukoba i možda i gubitaka ljudskih života. Posebno još, ako bi se bilo spremno manipulisati sudbinom istih tih života, zarad nekih uzvišenih “državotvornih ciljeva”.

CRNOGORSKE “ĆORAVE KUTIJE”

U mnoštvu različitih faktora, koji su na određeni način usmeravali konačan rezultat referenduma ka pobedi suverenističkog bloka, pored pomenutog medijsko-nevladino-ekspertskog momenta, značajan doprinos dao je i očigledno “dobro uigran” scenario na samim biračkim mestima u Crnoj Gori. Brojne i ozbiljne nepravilnosti koje su bile prisutne na mnogim biračkim mestima, daju prava za sumnju u legalitet i legitimitet crnogorskog referenduma. Na primer, dolazak velikog broja ljudi (očito Albanaca) sa prebivalištem na Kosmetu i u Albaniji u Crnu Goru, gde ih dočekuju već “pripremljene” crnogorske lične karte, a da bi “pomogli” nezavisnosti, relativizuje svaku priču o biračkom pravu, a koje su crnogorske vlasti tokom čitavog predreferendumskog perioda dogmatski i “principijelno” ograničavale isključivo na crnogorske građane. I to samo na one sa prebivalištem u Crnoj Gori, naravno. U prilog pomenute relativizacije biračkog prava, govori i glasanje određenog broja Crnogoraca sa prebivalištem u Srbiji na pomenutom referendumu o nezavisnosti. Na osnovu te činjenice možemo da zaključimo da crnogorska vlast pravi ipak jasnu distinkciju i unutar korpusa tzv.srbijansko-terazijskih Crnogoraca na državotvorne i s druge strane na one, koji tu istu “visoku” svest nemaju. Zvaničnim onemogućavanjem približno trista hiljada Crnogoraca, koji žive u Srbiji ,da se izjasne o budućnosti svoje zemlje, a pritom davanje prava glasa samo onim “srbijanskim Crnogorcima” za koje je provereno da će na referendumu reći istorijsko “da”, podgorički režim je pokazao svoje neskriveno nastojanje da po svaku cenu, pa makar se to kosilo sa osnovnim evropskim pravno-političkim vrednostima, ostvari ono što je zacrtao. Indikativno je i to da EU i SAD, kojima su inače “puna usta” neophodnosti i neminovnosti izgradnje stabilnog pravnog poretka i pravnih institucija na (uvek aktuelnom) zapadnom Balkanu, u takvom postupanju crnogorskih vlasti, kako pred crnogorski referendum, tako i u toku samog referendumskog procesa, nisu videli ništa sporno i zabrinjavajuće. Nasuprot tome, dodatno su ih ohrabrivali u njihovim “na pravu i pravdi” utemeljenim namerama.

KUDA IDE CRNA GORA

Na kraju, treba ukazati i na značajnu činjenicu, da je izjašnjavanje na referendumu u Crnoj Gori, predstavljeno od strane podgoričkog režima, kao svojevrsni sukob novog, naprednog “crnogorsko-proevropskog”, s jedne i nazadnog srbijansko-palanačkog i neevropskog identiteta, s druge strane. Naravno da priča o navodnom crnogorskom identitetu, izolovanom na svaki način od bogate srpske kulturne i istorijske tradicije, nema puno veze sa stvarnošću, te da nije prosto proizvod aktuelnih referendumskih prilika, već i mnogih destruktivnih idejnih kulturnih i društvenih procesa koji su se odigravali na ovim prostorima. Sve to govori da je teško odgovoriti na pitanje “kuda ide Crna Gora” a da se pre toga ne odgovori na pitanje “šta su to danas ili šta to postaju Crnogorci”?

Identitet je kako vidimo “dinamična kategorija” i njime manipulišu vladajuće elite. Tako, danas, odrednica “Crnogorac” nikako ne podrazumeva srpsko poreklo i pravoslavnu veroispovest, koje postaju u određenom smislu opterećujući faktor za zvaničnu Crnu Goru na njenom putu ka nezaobilaznim evro-atlantskim integracijama. Albansko-muslimanski živalj u Crnoj Gori se danas postavlja ako ne kao stožer kulturne i društveno-političke matrice “novog multikulturnog crnogorstva”, a ono barem onaj element koji će presuditi na biračkim mestima. Tako se desilo da manjine presude u konstituisanju najmlađe evropske i države i nacije, što će prirodno voditi novim podelama u crnogorskom društvu. Dalekosežno posmatrajući, ta činjenica kontraverznu pobedu suverenističkog bloka može pretvoriti u globalni crnogorski poraz, posebno ako se uzme u obzir izjava glasnogovornika nekadašnje OVK, Demaćia, prema kojoj: „činjenica o kosovskoj nezavisnosti neće garantovati „čvrstu“ granicu između Kosova i Crne Gore, te da kosovski Albanci nemaju nameru da se u svojoj “ekspanziji“ zaustavljaju na granici sa Crnom Gorom“. On je otišao i dalje pa je Đukanoviću «ponudio» da bude premijer «državne zajednice» Kosova i Crne gore. Do sada smo se smejali takvim izjavama, ali posle svega što nam se izdešavalo možemo i moramo nad ovim da se zamislimo.

 
 
Copyright by NSPM