Vladan Kutlešić

O referendumu u Crnoj Gori

Nedavno objavljeno Mišljenje Venecijanske komisije o zakonu o referendumu Crne Gore bilo je povod da se u javnosti sa svojim stavovima o tom pitanju ponovo nađe veći broj veoma različitih lica.

            Prvu grupu tih lica čine političari shvaćeni u najširem smislu reči, koji s obzirom na to svojstvo nemaju obavezu niti im je cilj da budu objektivni i istiniti, već da za svoje stavove (interese) pridobiju što više pristalica (glasača). Iz toga proizlazi da oni mogu, a u praksi i govore što god žele i to im se ni na koji način ne može prebaciti, sem sa stanovišta drugih interesa i politika, usled čega ti stavovi i mišljenja neće biti predmet ovog natpisa.

            Drugu grupu navedenih lica čine građani koji svoja mišljenja iznose u okviru anketa, intervjua i u sličnim oblicima u kojima mediji ili posebne organizacije za prikupljanje i obradu stavova javnosti to čine. Čak i kad bi tako izneta mišljenja ispunjavala sve zahteve u odnosu na reprezentativnost i objektivnost, radilo bi se samo o laičkim i po pravilu emotivnim stavovima koji su uzrokovani vrstom i količinom informacija dobijenih po pravilu iz medija. Slično kao i prva grupa i ova lica nemaju obavezu da svoje stavove zasnivaju na činjenicama i na njihovoj stručnoj obradi i oceni, pa se zbog toga ni njihovom sadržinom nećemo baviti.

            Treću grupu lica čine tzv. eksperti i analitičari, kako ih mediji najčešće nazivaju i za koje postoji pretpostavka da s obzirom na to da su tako ocenjeni i predstavljeni, iznose stručne (naučne) ocene i stavove, a to znači stavove koji su istiniti – tačni i objektivni. Međutim, tu nastaje veliki i ozbiljan problem koji proizvodi teške posledice jer se skoro bez izuzetka i pored navedene najave i kvalifikacije radi o nekompetentnim i zbog toga nerelevantnim licima i njihovim stavovima. Naime, iako potencijalni referendum u Crnoj Gori ima mnogobrojne, složene i podjednako važne aspekte, od istorijskih, nacionalnih, socioloških do ekonomskih, skoro svi navedeni eksperti i analitičari najviše se bave njegovim ustavnopravnim aspektima, iako za to nemaju potreban nivo odgovarajućih znanja i obrazovanja (politikolozi, sociolozi, istoričari, upravno-pravni pravnici, međunarodno-pravni pravnici, sudije, advokati i brojna druga lica iz različitih za ovaj aspekt neodgovarajućih struka i zanimanja). Njihovi stavovi će biti predmet natpisa, ne zbog stručne potrebe za polemikom i osporavanjem, jer ona s obzirom na to da ne pripada stručno-pravnoj struci nije ni moguća ni svrsishodna, već zbog značajnog uticaja koji ti eksperti i analitičari vrše svojim stavovima na prve dve grupe lica koje smo pomenuli, političare i opštu javnost. Taj uticaj i njegove posledice, bez obzira na razlog iz koga su nastale, da li samo zbog neznanja ili zbog nekog interesa (u prirodu čega nećemo ulaziti) do sada je proizveo stav, istovetan i u Srbiji i u Crnoj Gori da je predmet referenduma u Crnoj Gori sticanje njene nezavisnosti i suverenosti. Razlike između tih stavova u Srbiji i Crnoj Gori su samo u tome da li Crna Gora treba da bude suverena i nezavisna i da li je to bolje za nju i njene državljane u Crnoj Gori i Srbiji.

            Kad bi taj stav bio tačan, to bi pretpostavljalo i zahtevalo da je sada postojeća Državna zajednica Srbija i Crna Gora suverena i nezavisna država u kojoj njeni sastavni delovi, baš zbog tih svojstava, nemaju i ne mogu imati   sopstvenu suverenost i nezavisnost. Iz tog stava bi dalje sledilo da, pošto signifikantni deo političara Crne Gore to zahteva, Crna Gora treba da se putem referenduma odvoji od Srbije u okviru Državne zajednice, i time stekne navedena željena svojstva. Međutim, suprotno tome, stav zasnovan na ustavno-pravnoj struci i među većinom njenih predstavnika je da državna zajednica nije suverena i nezavisna država, već jedan od oblika međunarodnog povezivanja suverenih i nezavisnih država koji, u ustavno-pravnoj teoriji i komparativnoj praksi, najviše liči obliku koji se naziva realnom unijom.

Kako ovaj natpis nije stručna polemika, izneti stav nećemo šire obrazlagati jer on i nije sporan od relevantnih ustavno-pravnih stručnjaka, već ćemo samo podsetiti da na to, između ostalog, ukazuje način njenog nastanka, obim i vrsta ugovorenih nadležnosti, način izbora, struktura i način odlučivanja njenih organa, njen naziv (državna zajednica) i naziv njenog osnovnog akta (Ustavna povelja), a naročito i veoma signifikantno na to ukazuje postojanje jednostranog prava na istupanje iz Državne zajednice.

Drugačije rečeno, prestankom postojanja Savezne Republike Jugoslavije i njenog Ustava – 4. februara 2003. godine, u ustavno-pravnom smislu i Srbija i Crna Gora su postale nezavisne i suverene države, koje su baš u tom svojstvu i jedino na osnovu tog svojstva mogle da obrazuju Državnu zajednicu. Dakle, svojstvo suverenosti i nezavisnosti je nužna pretpostavka za obrazovanje jednog entiteta tipa Državne zajednice, a one su ta svojstva stekle prestankom države u čijem su sastavu bile i u kojoj ga nisu imale. Ovakvu prirodu – kvalifikaciju Državne zajednice potvrđuje čak i sama Venecijanska komisija u navedenom mišljenju u tački 53. (str. 16) gde piše: "Moglo bi se zapitati da li praksa drugih federalnih država ostaje relevantna za Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora koja de facto , ako ne de iure , pretežno funkcioniše kao konfederacija". U vezi sa ovim stavom Venecijanske komisije, napomenimo da čak i da je ona u pravu pri kvalifikaciji Državne zajednice kao konfederacije, a nije, jer konfederacija nema međunarodnopravni subjektivitet, a upravo je on osnovna razdelnica prema realnoj uniji, i u konfederaciji, podsetimo se samo, njene članice su suverene i nezavisne države, što je takođe nesporno u ustavno-pravnoj struci.

Zaključimo dakle, Crna Gora na najavljenom referendumu ne može steći suverenitet i nezavisnost jer su ta svojstva i ona i Srbija već stekle, skoro pre dve godine. Ono što bi Crna Gora mogla da stekne, a što sada nema je samostalni međunarodno-pravni subjektivitet (samostalno pravo na međunarodno predstavljanje i zaključivanje međunarodnih ugovora), ali se to svojstvo ne može steći unutrašnjim pravnim aktom (referendumom), već priznanjem od strane tzv. međunarodne zajednice. Bolje od dalje stručne argumentacije za ovaj stav svedoči primer ranije Savezne Republike Jugoslavije koja to priznanje i taj subjektivitet nije imala od svog nastanka pa sve do 2000. godine iako je to svojstvo sebi sama pridala i utvrdila u sopstvenom Ustavu.

Najavljeni referendum u Crnoj Gori, bez obzira na to kako ga predstavljali u javnosti oni koji o njemu govore, za svoj predmet ne može imati ni suverenost ni nezavisnost, a o tome jasno i nesporno piše u samoj Ustavnoj povelji u članu 60. U tom članu je predviđeno da je referendum način jednostranog istupanja iz Državne zajednice koji u slučaju da bude odgovarajući rezultat proizvodi samo jednu pravnu posledicu – prestanak Državne zajednice. Prestanak Državne zajednice ne može automatski doneti međunarodnopravni subjektivitet, ne samo Crnoj Gori nego ni Srbiji jer će njegovo postojanje zavisiti od stava tzv. međunarodne zajednice, a ne od želje Srbije i Crne Gore ili njihovog sporazuma zapisanog u Ustavnoj povelji. Dakle, podsećajući se primera ranije SRJ taj subjektivitet i međunarodnopravno priznanje, u slučaju prestanka Državne zajednice nisu obezbeđeni ni Srbiji i pored izričite tvrdnje o tome u samoj Ustavnoj povelji.

Više od toga navedeni međunarodnopravni subjektivitet mogao je već biti priznat obema državama članicama Državne zajednice, da je tako odlučila tzv. međunarodna zajednica. U tom slučaju Državna zajednica bi po svojoj suštini bila bliža teorijskom i praktičnom modelu konfederacije. Uostalom, Evropska unija još uvek nema sopstveni i poseban međunarodnopravni subjektivitet, a nije ni suverena i nezavisna država, jer sva ta svojstva pripadaju njenim članicama, iako je u odnosu na državnu zajednicu neuporedivo razvijeniji i bogatiji oblik saveza država.

Polazeći od pretpostavke da Crna Gora stvarno stekne međunarodnopravni subjektivitet posle održanog referenduma, onda to neće biti njegova pravna posledica, već eventualno politički uzrok. Sticanju međunarodnopravnog subjektiviteta Crne Gore pravno ne bi ništa moglo da pomogne, čak ni kad bi Srbija pristala da sporazumno promeni Ustavnu povelju i tako to svojstvo prizna sebi i Crnoj Gori.

Na kraju napomenimo i to da posledice prestanka Državne zajednice zbog istupanja Crne Gore ne moraju nužno automatski i potpuno obespraviti državljane Crne Gore koji žive u Srbiji. U toj situaciji njima se može, ukoliko se to želi, ostaviti isti krug prava koji sada imaju uvođenjem dvojnog državljanstva, olakšanim i skraćenim prijemom u srpsko državljanstvo ili izričitim priznavanjem određenih prava na osnovu ili bez reciprociteta. Ova napomena je isto toliko tačna i nesporna koliko je tačno i to da sadašnja prava koja državljani Crne Gore uživaju u Srbiji nisu morala biti ovolikog obima, tj. mogla su biti uskraćena i neka druga prava sem izbornog prava, a da se time ne dovede u pitanje priroda i suština Državne zajednice. Dakle, pravne posledice u ovoj sferi nisu nužne i neizbežne i nalaze se u sferi političkih opredeljenja i stavova.

(Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu)