Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Opstanak zajednice SCG

   

REFERENDUM I PROBLEM KOLEKTIVNOG IDENTITETA Politika 5 5 2006

Boris Jašović

Ostaće dve Crne Gore

Predstojeći referendum u Crnoj Gori propraćen je, kako i priliči događaju od izuzetne važnosti, raznovrsnim medijskim napisima. Međutim, u njima nije rasvetljeno jedno izuzetno važno pitanje koje se u velikoj meri tiče razumevanja suštine crnogorskog problema. Reč je o problemu opstanka kolektivnog crnogorskog identiteta.

S jedne strane, referendum bi trebalo da označi krunu višegodišnjeg istrajavanja aktuelne crnogorske vlasti na projektu dekonstruisanja tradicionalnog crnogorskog identiteta (istorijski zasnovanog na osećanju prisnog zajedništva sa Srbijom), uz pomoć konstruisanja, odnosno nametanja ,,odozgo”, novog kolektivnog identiteta zasnovanog na, u međuvremenu otkrivenim i ,,naučno” verifikovanim, autohtonim korenima crnogorske samobitnosti. S druge strane, crnogorska opozicija i nezanemarljiv deo stanovništva koji preferiraju opstanak državne zajednice, referendumsko izjašnjavanje vide kao priliku da se ospori pomenuti projekat i na taj način dovede u pitanje opstanak na vlasti aktuelne političke nomenklature.

Sve u svemu, ispod vidljive površine predreferendumske dnevnopolitičke euforije vodi se gotovo neprimetan proces dekonstruisanja odnosno konstruisanja crnogorskog kolektivnog identiteta. Njegova definitivna verifikacija ili, pak, potpuno odbacivanje, trebalo bi da se dogodi 21. maja. U tome je, zapravo, i specifičnost predstojećeg crnogorskog plebiscita. Međutim, pomenuti proces dekonstrukcije-konstrukcije kolektivnog identiteta utoliko je problematičniji ukoliko postoji izraženija sličnost ili povezanost s onim od koga se želi razlikovanje ili odvajanje. Ovakva vrsta problematičnosti, ukratko, izvire iz uzajamno prožimajućih modela koji su neophodni za izgradnju bilo kakvog identiteta, budući da se model razlikovanja (mi-oni) prepliće s modelom potcenjivanja (širenja mržnje prema drugoj strani).

Gledano iz istorijske perspektive, navedeni modeli su predstavljali glavnu polugu za konstruisanje nacionalnih identiteta širom balkanskih prostora. Ipak, prilično jasna situacija u vezi sa profilisanošću kolektivnih identiteta omogućila je bivšim jugoslovenskim republikama da, početkom 90-ih godina, bez većih problema, dakle s ubedljivom većinom, izbore državnu nezavisnost putem referendumskih izjašnjavanja građana. Situacija u Crnoj Gori je u tom pogledu bila sasvim drugačija. Identitetski elementi (zajednička istorija, kultura, vera, jezik) doprineli su marginalizovanju pitanja državnosti na referendumu 1992. godine. I, mada se 73 odsto građana Crne Gore u to vreme izjasnilo u prilog crnogorske nacionalnosti, ta jasno profilisana (nacionalna) većina ipak nije pretpostavila svoj crnogorski identitet automatskom stvaranju nezavisne države – ne sledeći na taj način primer ostalih jugoslovenskih republika.

Prelomni trenutak, međutim, dogodio se 1997-98. godine kada je došlo do razdvajanja jedinstvene crnogorske vladajuće elite koja je do tada istrajavala na modelu čvrste povezanosti sa Srbijom. Deo DPS-a koji će zadržati vladajuću poziciju izvršiće promenu političkog kursa i angažovaće se na projektu dekonstruisanja tradicionalnog crnogorskog identiteta, uz postepeno usvajanje elemenata državnosti (monetarna i spoljna politika, carina). Pri tom će otklon od politike Miloševićevog režima poslužiti kao jedini izvor legitimacije za otpočeti proces prekombinovanja identitetskih elemenata (istorije, kulture, vere, jezika) i konstruisanja novog kolektivnog crnogorskog identiteta. U tome će ogromnu ulogu odigrati DANU i CPC.

No, kako je stvarnost ubrzo pokazala, distanciranje od Miloševićevog režima bilo je maska ispod koje se odvijao drugi proces – otklon od Srbije kao jednog od elemenata identiteta za većinu Crnogoraca. U isto vreme, jednostrano medijsko nametanje modela razlikovanja i potcenjivanja dovelo je do neshvatljivog razbuktavanja novokomponovanog crnogorskog nacionalizma. Ipak, suprotno očekivanjima crnogorske vlasti, projekat stvaranja novog kolektivnog identiteta doveo je u pitanje prvenstveno vlastiti sadržaj, budući da je poslednji popis stanovništva (2003) pokazao dramatičan pad procenta građana koji su svoju nacionalnost tretirali kao crnogorsku – i to sa 73 na 40 odsto!

Pokušaj, dakle, da se po svaku cenu nametne novi kolektivni identitet ostavio je Crnu Goru bez jasno profilisane nacionalne većine. Takođe, izazvao je podelu njenog stanovništva na dva međusobno suprotstavljena tabora.

Kakav god bude referendumski rezultat, problem kolektivnog crnogorskog identiteta predstavljaće, po svemu sudeći, goruće pitanje i u periodu posle toga. Jer, ostaće da egzistiraju jedna pored druge „dve Crne Gore”: jedna koja ne želi da odbaci tradicionalni crnogorski identitet, baziran na čvrstoj povezanosti sa Srbijom, i druga, koja zarad uskih interesa vlastodržaca olako prelazi preko vekovnog nasleđa, zbog neke, obećane joj, bolje sutrašnjice. Ali, zapitajmo se, po koju cenu?

(Autor je sociolog)

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM