Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Opstanak zajednice SCG

   

 

Đorđe Vukadinović

SCG - Pače koje nikada neće postati labud

Čak i oni koji nikada nisu rado drugovali sa knjigama znaju priču o ružnom pačetu, čijom se optimističkom poentom već generacijama teše i nadahnjuju milioni trapavih i bubuljičavih klinaca oba pola. Ali, kao što znamo, bajke se retko ostvaruju u životu -   pogotovo na Balkanu, i pogotovo u politici - gde mnogo bolje funkcioniše pesimistička misao Valtazara Bogišića o tome da ono "što se grbo rodi" vreme ne može ispraviti. Sudbina političkog nedonoščeta pod imenom Zajednica SCG, nažalost, još jednom daje za pravo Bogišiću u odnosu na Andersena. To ružno pače zasigurno neće evoluirati u političkog labuda. Uostalom, danas ovde čak i pravi labudovi masovno lipsavaju, i asociraju pre na osećanje straha i gađenja, nego dostojanstva i lepote.  

SCG je stvorena tokom 2002. kao plod trulog političkog kompromisa između dve republičke vlade i dve političko-poslovne oligarhije, koje su našle zajednički interes i zajedničkog neprijatelja u liku savezne države i njenog tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice. Milu Đukanoviću i zvaničnoj Podgorici, koji su tada već uveliko radili na projektu crnogorskog osamostaljenja, smetala je savezna država. DOS-u je smetao Koštunica na čelu države. Međunarodna zajednica je htela "prelazno rešenje" koje će zahtevati stalno međunarodno posredovanje i ostaviti prostora za neke buduće pritiske i ucene. Koštunica svemu tome, po običaju, nije mogao ili želeo da se suprotstavi. I tako je, najpre začeta (Beogradskim sporazumom), a potom, Ustavnom poveljom, i zvanično porođena SCG, a nešto što nije funkcionisalo, ali je ipak bilo država, zamenjeno nečim što nije država i takođe ne funkcioniše.

Politika počiva na veštini pravljenja zdravih kompromisa, ali ovaj koji je porodio SCG nije bio takav. Čim su razvlastili Koštunicu, odnosno, ostvarili neposredni cilj radi kojeg su uopšte ulazili u čitav taj   sumnjivi poduhvat, roditelji su izgubili svaki interes za svog nakaznog potomka. Autoritet novostvorenih "federalnih" institucija bio je ravan nuli (da bi se pod uticajem raznih afera spustio još niže), republički ustavi nikada nisu usaglašeni sa Poveljom, Sud Zajednice nikada nije formiran, vojska je dovedena do prosjačkog štapa, većina crnogorskog diplomatskog osoblja o trošku Zajednice (tačnije, novcu srpskih poreskih obveznika) lobira po svetu protiv zajedničke države. Rečju, SCG nikada nije prohodala i prodisala kao država, a, s obzirom na svoju konstituciju, verovatno nije ni mogla, čak i da nije bilo tolike opstrukcije od strane jedne članice.

Praktično čitav trogodišnji period životarenja SCG protekao je u crnogorskim najavama i   pripremama konačnog otcepljenja. Tome su bili podređeni svi napori i sve aktivnosti crnogorske vlasti i njenih funkcionera u organima "zajedničke države". Ali, što je najgore, radi stvaranja i održavanja independističke klime u Crnoj Gori je poslednjih godina sistematski podsticano antisrpsko raspoloženje i otvoreno neprijateljstvo prema svemu što dolazi iz Srbije. (Sem Žarka Koraća, Vladana Batića, Sonje Biserko i drugih koji su bili kadri da u kritici "velikosrpskog hegemonizma" budu rame uz rame, pa povremeno čak i da nadmašuju svoje podgoričke domaćine.)   Iz vizure oficijelnih crnogorskih propagandista Srbija i Srbi već vekovima nemaju nikakva druga i preča posla nego da guše crnogorsku državnost i crnogorski nacionalni identitet, pljačkaju crnogorska prirodna bogatstva i zaprečavaju crnogorske evropske perspektive.

Tako se ideja kakvog-takvog zajedništva dva bratska naroda, ponikla iz istog etničkog i duhovnog korena, kojom su retki branitelji ove i ovakve paradržavne tvorevine pokušavali da pravdaju njeno postojanje, izvrgla u svoju suprotnost. Naime, slično supružnicima koji prisilno ostaju u propalom braku, Srbi i Crnogorci su tokom protekle tri godine postali i politički i mentalno udaljeniji nego da su se svojevremeno - makar i uz svađu - rasturili. To naravno ne znači da na predstojećem crnogorskom referendumu mi odavde treba da navijamo za pobedu Đukanovićevih "suverenista".   Ali znači da će, iz srpskog ugla posmatrano, svaki ishod tog referenduma kojim bi bila okončana ova državna farsa pod imenom SCG biti uspeh i napredak u odnosu na postojeće stanje. Ukoliko kojim čudom Đukanović izgubi na referendumu koji je sam raspisao, zajednička država će se morati redefinisati barem toliko da bi bila minimalno funkcionalna, a ukoliko bude obrnuto Srbija će na granicama imati još jedan neprijateljski i nedemokratski "entitet", sa preko trideset odsto obespravljenih Srba u njemu. Ali barem će svi znati na čemu su i šta im je činiti. A i to je neki dobitak.     

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM