Dragoslav Rančić

Šta nam nudi NATO?

Američki državni podsekretar Nikolas Berns izjavio je nedavno u Vašingtonu - na sastanku sa predstavnicima Albanije, Hrvatske i Makedonije - da će NATO uskoro otvoriti u Beogradu kancelariju za vezu. On je to ocenio kao ,, ohrabrujući događaj, ako se ima u vidu intervencija NATO u Srbiji za vreme Miloševićevog režima”. Dodao je ono što stalno čujemo: Srbija i Crna Gora neće moći da uđe u Partnerstvo za mir i kasnije u NATO dok ne izruči Ratka Mladića Hagu.

Pošto otvara misiju za vezu u Beogradu, NATO očigledno vidi u Srbiji potencijalnu članicu. U isto vreme, kod nas su u opticaju ideje o potrebi preispitivanja odnosa sa NATO-om. Šta mi od NATO-a možemo da očekujemo i šta on nama nudi?

Tema je osetljiva i zahteva smirenu javnu raspravu sve dok narod Srbije jednog dana, na referendumu, ne odluči hoće li u NATO ili ne. U međuvremenu, podrazumeva se da niko od naših zvaničnika nema mandat da Srbiju nudi NATO-u.

Mi imamo dve ozbiljne zapreke na tom putu koje drugi evropski narodi nisu imali.

Prvo, drugi nisu bili bombardovani i nisu imali stigmu neprijatelja. Mi ne delimo iste istorijske ocene sa svojim eventualnim saveznicima. Za njih je bombardovanje Srbije 1999. godine i dalje samo ,, vazdušna kampanja” ili ,,humanitarna intervencija”. Za nas, pak, to je, i dalje, agresija najmoćnije oružane formacije u istoriji na jednu suverenu zemlju, bez povoda za rat i bez mandata Saveta bezbednosti UN za primenu sile. Za savezništvo je nužan, uz zajednički interes, dogovor dve strane da ili zaleče stare rane ili da o njima ćute. Takvih nagoveštaja zasad nema.

Iako je prošlo dosta vremana, nisu se promenila ni naša sećanja ni naša osećanja. Odbojnost prema NATO-u, a posebno prema SAD, prožeta je indignacijom. Mi sa NATO-om ne delimo ni neke moralne vrednosti. Srbi u savezniku ne mogu da vide nekoga ko se dičio pobedom nad sedamdeset puta slabijim neprijateljem. Savezništvo je iskrena i svečana obaveza, kao kumstvo. A toga ovde nema, kao što nema ni neophodnog uzajamnog poverenja.

Druga zapreka, o koju se spotičemo u odnosima sa NATO-om, proistekla je iz nove realnosti. Od agresije na Jugoslaviju, NATO nije odbrambeni savez, nego ofanzivna oružana formacija, sada već sa zadacima van Evrope, u funkciji američke globalne strategije. Jači je po oružju nego ikada ranije, ali je izgubio dosta od političke privlačnosti.

Kad su krajem devedesetih godina ušle u NATO, zemlje istočne Evrope su tražile zaštitu od, u njihovoj svesti još uvek prisutnog, ,, velikog neprijatelja”. Danas NATO nema u Evropi velikog neprijatelja u vidu države. Nama, pak, ni od koga ne preti opasnost da bi nam bio potreban tuđ kišobran. A NATO sad ima ambiciozan cilj: da porazi nevidljivog neprijatelja koji se zove globalni terorizam.

Razume se da Srbija, u okviru Partnerstva za mir ili na osnovu bilateralnih sporazuma sa NATO-om, treba da učestvuje u borbi protiv terorista. Ali, to nije isto što i borba protiv terorizma u sastavu NATO-a. Mi osuđujemo delatnost Al kaide, ali istovremeno uočavamo da SAD imaju dvojne standarde o terorizmu. ,, Njihovi” teroristi su po pravilu i ,,naši”, ali ,,naši” teroristi - na Kosovu ili u Bosni, na primer - mogu da budu njihovi saveznici. Članstvo u NATO-u obavezuje na saglasnost sa vodećom silom. Kako bi onda, u ovakvim uslovima, Srbi i Amerikanci mogli da budu jedni drugima pouzdani saveznici?

U maloj balkanskoj zemlji, zainteresovanoj za očèuvanje bezbednosti u najbližem okruženju, a potom na kontinentu, NATO je neprivlačan i zbog svoje vanevropske ekspanzije. Od nas bi se tražilo da svoju lojalnost dokazujemo slanjem trupa u Avganistan, Irak i, sutra, u Darfur, gde Buš očekuje veću pomoć saveznika. Za nas bi, u transatlantskim razmiricama, bilo rezervisano mesto u Ramsfeldovoj ,,novoj” Evropi, koja treba da bude vernija Vašingtonu, nego Briselu.

Američka strategija dugotrajnog rata predviđa istovremeno održavanje dva široka konvencionalna fronta, poput onih u Avganistanu i Iraku. Pošto planiraju ogromne vojne izdatke - 440 milijardi dolara, mimo postojeća dva fronta - i dalji razvoj sofisticiranog naoružanja, Amerikanci od saveznika očekuju da se približe visokim standardima američke ratne tehnike. A, kako reče Berns, ,,svaka zemlja treba da preuzme teret ulaganja u odbrambene kapacitete i da dorpinese misijama Saveza u zonama sukoba”. Ili, sve to košta kao svetog Petra kajgana.

Nama bi verovatno najbolje bilo da radimo na pacifikaciji i demilitarizaciji regiona. Nismo agresivni i zli Srbi - ako kažemo da nam je ratova dosta, da želimo što manju armiju, jer ne strepimo ni od koga, i da smo previše siromašni da bismo se za slobodu i demokratiju borili na tuđim dalekim ratištima.

(Tekst je prethodno objavljen u Politici u rubrici Pogledi)