Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Vanja J. Vučenović

„Čerupanje“   Srbije         

Nezavisnost – drugi naziv za status

Dosadašnji pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije obeleženi su vidljivim političkim i svim drugim pritiscima većeg dela „međunarodne zajednice“na Srbiju i srpski pregovarački tim. Pomenuti pritisci su višedimenzionalni i sastoje se u permanentnom „izmaranju“ Srbije putem nametanja raznih predloga, a u cilju prihvatanja manje ili više „nezavisnog statusa“ Kosmeta. Statusa, bez postojanja nekada neprestano ponavljanih i obećavanih standarda, naravno. Mora se priznati da je u prvo vreme, strategija „međunarodne zajednice“ zasnovana na ideji o „standradima pre statusa“ predstavljala donekle i optimalan okvir za rešavanje „kosmetskog problema“. Ona bi to bila i dalje, da je uistinu zasnovana na iskrenoj ideji o neminovnoj korenitoj demokratizaciji kosmetskog društva i institucija. Ili pak na činjenici da će Srbi imati iole izvesniju budućnost na Kosmetu, nasuprot surove sadašnjosti i zbilje, koja ni u kom smislu ne deluje ohrabrujuće.

Naime, čini se da pitanje budućeg statusa više nije isključivo pravno pitanje, tako da se pravno regulisanje ovog problema neretko perfidno izbegava. U tom smislu, činjenica da je Kosmet formalno pravno i dalje sastavni deo Srbije, te da bi se pitanje budućeg statusa moralo neizostavno posmatrati kroz rezoluciju 1244 UN, kao da više nema neku veliku važnost. U pojedinim međunarodnim krugovima se najavljuje da će pravo, ako to bude potrebno, biti olako zamenjeno strategijom uspostavljanja „novih presedana balkanskog tipa“. Tako bi i grubo „otimanje“ dela teritorije Rep. Srbije moglo biti posmatrano kao „izolovani kosovski izuzetak“, koji se navodno ne bi primenjivao na ostale međunarodne probleme istog ili sličnog karaktera. Priče o „kosovskom izuzetku“ i „jedinom statusu koji omogućuje standarde“, nedvosmisleno stvaraju atmosferu u pregovorima koja vodi očiglednoj relativizaciji međunarodnog prava, s jedne, i pokušaju raskidanja formalnih i svakih drugih veza Srbije sa Kosmetom, s druge strane.                                                                                     

Kao što je već poznato, pojedini visoki politički predstavnici „međunarodne zajednice“ su i pre otpočinjanja pregovora vezanih za Kosovo i Metohiju „odlučili na svoju ruku“ o budućem statusu Kosmeta. Tako je predstavnik minstarstva spoljnih poslova Velike Britanije Džon Soers neposredno pred početak pregovora u Beču, objavio političkim predstavnicima kosovskih Srba, da je Kontakt grupa odlučila Kosovu dati nezavisnost. Postavlja se sledeće pitanje: Koje je pravo određenog nepozvanog subjekta (pa makar predstavljao i Kontakt grupu) da presuđuje i odlučuje o stvarima koje ga se ne tiču? Da li uopšte iko može doneti bilo kakvu obavezujuću odluku koja se tiče teritorijalnog integriteta Srbije, a da u istoj ne učestvuje i Srbija, i gde je u svemu tome pravo? Međutim, potrebno je naglastiti da Soersova izjava ne predstavlja usamljeni izuzetak. Sve više međunarodnih zvaničnika istupa u javnost sa izjavama u kojima se eksplicitno ističe da egzistencijalni i svi drugi problemi nealbanskog življa na Kosmetu, a pre svega Srba, mogu biti rešeni samo i isključivo u okviru nezavisnog Kosova. Izjave takvog karaktera u osnovi anuliraju svaku mogućnost i pokušaj da se kompromis vezan za kosmetsko pitanje iznađe u mirnom i kompromisnom dijalogu, za pregovaračkim stolom.

Tako je   i treća runda pregovora u Beču između delegacije kosmetskih Albanaca i srpske delegacije završena bezuspešno, bez bilo kakvih   pomaka u smislu iznalaženja prihvatljivog rešenja za obe strane. Čini se da je nakon trećeg kruga bečkih pregovora konačni dogovor još dalje, i da su razmimoilaženja dve strane još veća i izraženija. Srpska strana zahteva da opštine, u kojima Srbi imaju većinu, dobiju široku autonomiju kao i mogućnost međusobnog povezivanja, te jake veze s Beogradom. Za albansku stranu su takvi zahtevi neprihvatljivi, jer je očigledno da im nije u interesu ukrupnjavanje opština u kojima Srbi predstavljaju većinsko stanoviništvo. Čini se da kosovski Albanci svako srpsko organizovanje posmatraju kao potencijalnu opasnost od moguće „nepredviđene“ odluke „međunarodne zajednice“, kojom se teritorija Kosmeta proglašava za nezavisnu (albansku) državu. Albanska strana nastoji da   prigrabi sve i odmah, ne želeći da odstupi ni pedalj od stava da je jedino prihvatljivo rešenje - nezavisno Kosovo.

Stiče se utisak da je „neobaveštena međunarodna zajednica“, svesno ili nesvesno „pobrkala“ strane i igrače u „utakmici za Kosmet“. Naime, Kosmet nije deo teritorije Albanije, pa da potenciranje srpske autonomije u okviru iste predstavlja suštinsko i centralno pitanje. Za slučaj da nije čula, Kosmet je još uvek sastavni deo Rep. Srbije, i rešavanje bilo kog pitanja je moguće samo ako se ima na umu ta, ipak neosporna, činjenica. Svaki drukčiji pristup ovoj problematici morao bi biti okarakterisan kao vidno pristrasno i nepravedno ponašanje, koje, priznaćete, ni u kom slučaju „ne bi priličilo“ međunarodnoj zajednici. Isto tako, čini se da „međunarodna   zajednica“ počinje da razlikuje dobre od loših terorizama. Dok su napadi na bliznakinje u Njujorku i napadi u Madridu okarakterisani kao krajnje varvarsko i necivilizacijsko ponašanje, koje je zahtevalo „zbijanje redova“ vaskolikog „demokratskog sveta“, višegodišnje vršljanje zloglasne terorističke organizacije „OVK“ na teritoriji suverene države Srbije nije zaokupilo preveliku pažnju „međunarodnog faktora“. Čak štaviše, bečki pregovori su pokazali da donedavni   teroristi mogu biti (direktno ili indirektno) i poželjni i reprezentativni pregovarači i borci za „demokratske vrednosti“ savremenog sveta.   

Dakle, „demokratski svet“ ne vidi ništa sporno u konstantnom kršenju osnovnih postulata međunarodnog prava, kao ni u nastojanju da se silom i nasiljem otima i prekraja teritorija jedne suverene države, u ovom slučaju Srbije. Stoga, jedini problem leži u Srbiji i u njenoj neshvatljivoj   „tvrdoglavosti“ u nastojanju da očuva svoju teritoriju. U tom svetlu bi se morali posmatrati i pomenuti pregovori. Potrebno je dugotrajnim i mučnim pregovaranjem svaki zahtev koji dolazi sa srpske strane usloviti „dogmom“ o neizbežnosti nezavisnog Kosova. Isto tako, i učestalim istupima u javnosti značajnih međunarodnih činilaca (mimo pregovaračkog procesa), treba pokazati da je celokupni napredni „demokratski svet“ okupljen i ujedinjen oko „neminovnog“ projekta   nezavisnosti.

Ima li leka za povišene pritiske?

U slučaju da Beograd do kraja ostane pri svom polaznom stavu da je nezavisnost Kosmeta neprihvatljivo rešenje, logično je za očekivati da će postojeći pritisci na Srbiju intezivno rasti i jačati. Neke implikacije gore navedenog, mogu se primetiti već sada. Pritisci su uveliko prisutni i višedimenzionalno deluju, a sve u cilju svojevrsnog nametanja „poželjnog“ rešenja kosmetskog problema. U tom smislu, potrebno je da se osvrnemo na neka dešavanja u „bliskom“ okruženju. Tako, Crna Gora iščekuje referendum o nezavisnosti, koji se najavljuje i „priželjkuje“ već punih pet godina, a desiće se nekako baš „slučajno“ u jeku srpsko-albanskih pregovora o budućem statusu Kosmeta. Predstojeća referendumska dešavanja u CG se moraju neizostavno posmatrati u svetlu rešavanja kosmetskog problema. Statistički posmatrano, više od 40 hiljada Albanaca živi u CG i ta činjenica može direktno odlučiti ishod predstojećeg referenduma. Nije potrebno mnogo mudrovati da bi se došlo do logičnog zaključka da će najveći deo albanske zajednice (kao i „bošnjačke“) podržati koncept nezavisne CG, bar iz nekoliko razloga. Potvrdu toga nalazimo u nedavnom istupanju „bivšeg“ političkog predstavnika tzv. Oslobodilačke Vojske Kosova (OVK), Adema Demaćia. Isti je istakao da bi pobeda opcije nezavisne Crne Gore na referendumu “umnogome pomogla da Kosovo ubrzano stekne državnu samostalnost“( RTS ). Demaći je takođe dodao, da bi razbijanje Srbije i Crne Gore mnogo pomoglo stvaranju nezavisnog Kosova, kao i da je „prava stvar da Albanci pomognu stvaranju crnogorske nezavisnosti, jer će tako moći da ostvare svoje interese.„ Kao što jedva čeka da Crna Gora postane nezavisna država, Đukanoviću bi bilo drago i da Kosovo što prije dobije državu. Naše bratske države bi potom formirale savez“, istakao je Demaći . (izvor -„ Dan “). O kojima je to albanskim interesima reč, ako je Demaći u nekim prethodnim istupima eksplicitno izjavljivao da činjenica o „kosovskoj nezavisnosti“ neće garantovati „čvrstu“ garanicu između Kosova i Crne Gore, te da kosovski Albanci nemaju nameru da se u svojoj “ekspanziji“ zaustavljaju na granici sa Crnom Gorom. Toliko o idejama „velike“ Srbije. Vlast u Crnoj Gori se i nije previše branila od ovih izjava albanskog predstavnika, pa se pitanje   predsednika Narodne stranke u CG Predraga Popovića o tajnom sporazumu između vrha crnogorske vlasti i separatističko-terorističke organizacije Albanaca na Kosovu nameće kao potpuno opravdano. Da li će tako najava eventualnog „bratskog saveza“ između Kosova i Crne Gore značiti i šire i dublje angažovanje „nezavisnog crnogorskog bloka“ u podršci strategiji „Kosova oslobođenog Srbije“, ili to još „neoslobođeno Kosovo“ pokazuje samo visoku demokratsku svest o neminovnostima „kontrolisanih zapadnobalkanskih integracija“, pokazaće dani koji su pred nama. Između ostalog, poznato je da je Bosna tužila Srbiju Međunarodnom sudu pravde 1993. godine, međutim, konačna odluka o potencijalnim „gresima“ Srbije vezanim za dešavanja u BIH će biti donesena negde tokom pregovora o statusu Kosova.

Pored svega, i u Srbiji u pojedinim političkim krugovima evroatlantske orijentacije se sve više mogu čuti izjave u kojima se od građana Srbije i zvanične vlasti   nedvosmileno zahteva prihvatanje¸„realnosti nezavisnog Kosova“, kao preduslova za članstvo i participaciju   u     evroatlanskim integracijama i institucijama. Na taj način se vrši i svojevrsni pritisak na već ionako, čini se, dezorijentisani srpski pregovarački tim, a u cilju relativizacije i razvodnjavanja njegovih početnih stavova. Insistiranje pomenutih „snaga“ na oslobađanju Srbije od „kočnice“ zvane Kosmet, u najmanju ruku je neodgovorno i nepromišljeno. Sviđalo se to nekome ili ne, Kosmet je vekovna srpska teritorija, kolevka srpske tradicije i kulture. Temelj one duhovnosti, koja je Srbima danas preko potrebna, a koje je tako malo. Naime, sačuvati Kosovo i Metohiju ne znači samo sačuvati teritoriju, već mnogo više od toga. Ono znači i očuvanje osnovnih principa i postulata na kojima se temelji međunarodni pravni poredak. Isto tako, principijelna odlučnost da se Kosmet mora posmatrati samo i isključivo kao deo teritorije Srbije je značajna i za neke buduća politička i geopolitička „kretanja“ u regionu. U tom smislu, poslednji događaji   u Raškoj    (nepopularno: na Sandžaku), mogu lako podstaći neke nove „apetite“ za nezavisnošću   „nezadovoljnih i ugnjetenih“ Bošnjaka od maćehe Srbije i olakšati ponavljanje „kosmetskog scenarija“.

Pored toga, srpska pregovaračka delegacija se ne bi smela držati pregovora u Beču (kao što to ne radi ni albanska strana) kao jedinog okvira za rešenje pitanja budućeg statusa. Potrebnije je energičnije angažovanje u pridobijanju naklonosti onih država koje imaju iste ili slične probleme, a koje na Srbiju gledaju kao na donekle ravnopravnog međunarodnog partnera. Pomoć Rusije, koja se najoštrije protivi bilo kakvoj promeni granica na Balkanu, od presudnog je značaja za kosmetsko pitanje. Rusija, i sama suočena sa mogućim separatizmima, ne sme sebi dozvoliti „domino efekat“ koji bi bio izvestan „davanjem“ nezavisnosti Kosmetu. S druge strane, potrebno je ipak objektivno sagledati postojeće stanje stvari, te prihvatiti neprijatnu činjenicu da Srbija, bez obzira na buduću odluku o statusu, sigurno više neće imati faktičku vlast nad Kosmetom. Međutim, zadržavanje povoljnog pravnog okvira i uspostavljanje nekog budućeg „dobronamernijeg“ međunarodnog poretka, predstavljaju dobre argumente za tezu da izgubljena bitka za Kosmet ne mora neminovno da znači i izgubljeni rat.

 
     
     
 
Copyright by NSPM