Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Zoran Stokić

Beč ili srpsko putovanje u Kanosu

Nakon prva tri kruga kruga bečkih pregovora o decentralizaciji vlasti na Kosovu i Metohiji, sa više strana je konstatovano da na tim pregovorima nije postignut nekakav naročiti napredak. Tri su ključna razloga za to:

Prvi razlog je nepopustljiv stav albanske strane, čija se pregovaračka taktika svodi na čuvenu preporuku Mortona Abramovica – «Ćuti i čekaj nezavisnost». Naime, od trenutka pripreme za pregovore u Beču, odnosno usvajanja platforme za pregovore, preko stavova koje su članovi albanskog tima iznosili o prva tri kruga pregovora, do prejudiciranja neuspeha pregovora i na četvrtom krugu zakazanom za 4. maj (1), albanska strana dosledno zastupa stav da na bečkim pregovorima o decentralizaciji neće biti postignut nikakav dogovor (2), te da će to biti razlog da Ahtisari izvesti Savet bezbednosti UN o neuspehu pregovora, nakon čega bi, smatraju albanski „pregovarači“, Savet bezbednosti doneo odluku, odnosno praktično nametnuo rešenje budućeg statusa Kosmeta koje bi u sebi sadržavalo i „prihvatljiv“ plan o decentralizaciji (pri tome se podrazumeva da bi takvo rešenje bilo nametnuto isključivo srpskoj strani, tj. «Beogradu») (3).

Drugi razlog je principijelan, konzistentan i evolutivan stav srpske pregovaračke strane, čiji plan o decentralizaciji Kosmeta se zasniva na jasnim principima i na logičnim argumentima - ukratko, srpska delegacija insistira na tome da se srpskim opštinama i enklavama na Kosmetu prizna pravo na punu autonomiju u oblastima - obrazovanje, zdravstvo, kultura, socijalna politika, vera, zaštita kulturnog i verskog nasleđa, kao i pravo na proširenu (dakle, ne potpunu) autonomiju u oblastima lokalnog sudstva i policije, što je potpuno prirodan zahtev u uslovima elementarne ugroženosti i nesigurnosti u kojoj već sedam godina žive Srbi na Kosmetu. Drugi zahtev srpske strane je pravo na horizontalno povezivanje srpskih opština uz pravo na direktne veze srpskih opština s Beogradom, u oblastima u kojima imaju punu autonomiju. Treći zahtev jesu čvrste ustavne garancije koje će srpske opštine imati u jednom opštem sporazumu u vezi s tim njihovim novim pravima. Odbijanje ovog plana od albanske strane sa obrazloženjem da proširene veze srpskih opština mogu da vode ka formiranju srpskog entiteta je potpuno nelogično, jer taj plan podrazumeva saradnju srpskih opština ( koje nisu teritorijalno povezane) i međuopštinskih zajednica sa Beogradom u oblastima koje sobom ne nose «državni kapacitet» u užem smislu (obrazovanje, kultura, zdravstvo i dr.) i podrazumeva puno finansiranje i su-finansiranje pomenutih oblasti/delatnosti iz budžeta Srbije, i to u situaciji gde minoran kosovski budžet, koji se uglavnom puni stranim donacijama, nije dovoljan da podmiri ni ogromne rashode finansiranja privremenih kosovskih organa i institucija, niti socijalne rashode većinski nezaposlenog (u srpskim naseljima procenat nezaposlenih dostiže i 90%) i krajnje osiromašenog stanovništva Kosmeta. (4)

Dodatni «problem» za uspeh pregovora, u smislu u kojem ga očekuje Ahtisarijev tim, predstavlja i (neočekivano) jedinstvo srpskih pregovarača, kao i način na koji srpski tim zastupa svoju poziciju na bečkim pregovorima – naime, argumentima i činjenicama koje je vrlo teško osporavati, jer se zasnivaju na međunarodnim pravnim standardima i na realnoj situaciji na Kosmetu (za razliku od tzv. «Sijera Leone» argumenata albanske strane). (5)

Treći razlog za neuspeh dosadašnjih pregovora predstavlja pristrasnost, odnosno očigledna naklonjenost Ahtisarijevog pregovaračko-posredničkog tima prema albanskoj pregovaračkoj strani. Postoje brojni razlozi za ovakvu ocenu, od kojih će ovde biti pomenuta dva: prvo, u dokumentu koji je Ahtisarijev zamenik Alber Roan, u sklopu priprema za treći krug pregovora u Beču, dostavio albanskoj i srpskoj strani (tim redom), a koji je tom prilikom predstavljen kao neka vrsta rezimea dotadašnjih razgovora, nalaze se, osim odredbi o kojima se uopšte nije razgovaralo na prve dve sesije razgovora o decentralizaciji (Treba li posebno napominjati da su te nove, ex-nihilo odredbe inkompatibilne sa odgovarajućim odredbama srpskog plana?), i pojedine odredbe kojima se direktno prejudicira budući status Kosmeta – na primer, u jednom članu Roanovog teksta buduća saradnja srpskih opština i zajednice srpskih opština sa «Beogradom» označava se kao «prekogranična saradnja». (6)

Inače, nakon «neuspeha» trećeg kruga pregovora u Beču, iz briselskih krugova je procurela informacija da Ahtisari svoje nedavne kontakte sa briselskim zvaničnicima koristi za okrivljavanje isključivo srpske strane za neuspeh pregovora - objašnjavajući Solani, Barosu, Renu i drugim sagovornicima u Briselu da su bečki pregovori u zastoju upravo «zbog nepopustljivosti srpske strane» koja time, navodno, blokira postizanje “ kompromisnog rešenja“.

No, šta je tu je, srpski pregovarački tim mora da na narednom sastanku 4. maja u bečkoj palati "Daun Kinski" nastavi pregovore u duhu «novog realizma», naime računajući na to da albansku stranu zastupa ne samo albanski pregovarački tim, već, u velikoj meri, i «posrednički» pregovarački tim Martija Ahtisarija. Međutim, na ovom mestu je neophodno postaviti pitanje: šta je to što srpski pregovarački tim mora da postigne na kraju pregovora o decentralizaciji Kosmeta u Beču?

Koordinator srpskog pregovaračkog tima Slobodan Samardžić tvrdi da je osnovni cilj   decentralizacije da se osiguraju povratak, bezbednost i sloboda kretanja Srba na Kosmetu, odnosno da se ostvare normalni uslovi za život tamošnjih Srba i drugih nealbanaca (Goranaca, Muslimana, Roma), koji već sedam godina žive na Kosmetu kao diskriminisana zajednica. Međutim, čini se da se taj cilj ne može ostvariti ukoliko se on ne (po)stavi u odgovarajući kontekst.

Zašto jedna srpska muka nikada ne ide sama?

Kompleksnost bečkih pregovora ne sastoji se samo u asimetričnoj poziciji u kojoj se nalazi srpski pregovarački tim, već i u kontekstu u kojem se ti pregovori održavaju, kao i u posledicama tih pregovora koje se odnose na političku situaciju u «užoj» Srbiji, ali i u posledicama koje se odnose na međunarodni položaj Srbije, njene odnose sa ključnim međunarodnim faktorima, odnosno na integracijske procese u koje je Srbija odnedavno uključena. Iz tih razloga - pojednostavljeno rečeno - srpska pregovaračka strana morala bi da načini određeni pomak i da u svoju strategiju uključi i one elemente koji će «podržati» ostvarivanje sledećih (okvirnih) međusobno uslovljenih ciljeva:

•  zaštita i o(p)stanak Srba na Kosmetu, kao i povratak većeg broja interno raseljenih lica;

•  stabilnost i očuvanje demokratskog poretka u Srbiji;

•  uspostavljanje strateškog partnerstva sa SAD i nastavak integracija u evroatlanske strukture;

•  sklapanje istorijskog sporazuma sa Albancima u regionu - prvenstveno sa onima koji danas predstavljaju većinsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji.

Povezanost, odnosno umreženost ovih ciljeva je više nego očigledna. Tako, na primer, zaštita i opstanak Srba na Kosmetu i povratak raseljenih je cilj koji je ostvariv realizacijom srpskog plana o decentralizaciji vlasti na Kosmetu (koji, pored ostalog, podrazumeva stvaranje novih opština sa srpskom većinom, o čemu će se pregovarati na sastanku planiranom za 4. maj), a njegovo ostvarenje sasvim direktno utiče na očuvanje ili narušavanje stabilnosti demokratkog poretka u Srbiji.

Nakon trećeg kruga bečkih pregovora Alber Roan je ustvrdio da i srpski i albanski pregovarači vide decentralizaciju isključivo kroz prizmu konačnog statusa. (7) U tom smislu, da bi sprečila Ahtisarijev tim da kreira rešenje koje bi predstavljalo veštačku, aritmetičku sredinu između svog i albanskog plana (8), srpska strana mora da ponudi realistično rešenje decentralizacije koje će voditi ka dogovoru o rešenju budućeg statusa Kosmeta koje će kosovskim Albancima omogućiti takvu vrstu autonomije koju će oni svojoj publici moći da predstave kao neku vrstu nezavisnosti. Time bi se istovremeno izbegla opasnost da Kosovo, nakon određivanja budućeg statusa, završi u haosu koji bi se neprekidno multiplicirao i prenosio na susedne države i teritorije (9).

S druge strane, zaštita i opstanak Srba na Kosmetu je u direktnom interesu kosovskih Albanaca, jer će na taj način kosovski Srbi biti i formalni (kao nosilac specifičnih institucionalnih prava i sloboda) i suštinski elemenat demokratizacije Kosmeta (svojim učešćem u radu kosovskih institucija i pravom na osporavanje većinskih odluka koje eventualno ne bi bile demokratske). Drugim rečima, izgradnjom institucionalnog demokratskog okvira za zaštitu prava Srba i drugih nealbanaca na Kosmetu će biti izgrađen demokratski politički, pravni i ekonomski sistem čije benefite će, po prirodi stvari, u najvećoj meri uživati i predominantna albanska populacija.

Dalje, realizovanjem srpskog plana o decentralizaciji i kreiranjem takvog rešenja budućeg statusa koje će podržati dugoročnu stabilnost regiona – sklapanjem istorijskog sporazuma Beograda sa kosovskim Albancima, Srbija bi postala most Kosova ka Evropskoj uniji, a time i faktor stabilizovanja situacije u čitavom regionu. Time bi se takođe pomoglo SAD i EU, koji se danas nalaze na kolenima pred kosovskim Albancima - što zbog davno pruženog obećanja o nezavisnosti, što zbog zapadnjačkog zaziranja od “sindroma Albin Kurti”, tj. paničnog straha od okretanja albanskih pušaka prema njihovim vojnicima i civilnom osoblju u sastavu KFOR-a i UNMIK-a - da se na dostojanstven način izvuku iz neugodne pozicije u koju su sebe doveli nepromišljenom intervencijom iz 1999. godine. Srpska strana bi trebalo da, analogno Holbrukovom stavu da sadašnja srpska vlast nije odgovorna za ono što su činili Milošević i njegov režim na Kosmetu, zauzme stav da sadašnja američka administracija nije odgovorna za greške koje je Klintonova administracija činila 1999. godine i kasnije na Kosmetu (npr. time što je u junu '99. dopustila etničko čišćenje oko 250.000 Srba i drugih nealbanaca sa Kosmeta), te da kostruktivnim pristupom pregovorima o decentralizaciji i budućem statusu Kosmeta pomogne SAD da se izvuče iz zamke u koju su sebe uvukle nepromišljenom, “olako obećanom brzinom” rešenja kosovskog spora.     

Međutim, da bi se stiglo do opisanog happy end -a mora se poći od analize argumenata koji su ugrađeni u plan o decentralizaciji srpskog pregovaračkog tima, odnosno u predlog o stvaranju novih srpskih opština o čemu će se razgovarati u narednoj, četvrtoj rundi pregovora zakazanoj za 4. maj u Beču. (No, o tome u narednom tekstu).

Fusnote:

1. Član prištinskog tima Hašim Tači je među prvima predstavio albanski koncept decentralizacije: “Mi u Prištini radimo vredno na procesu decentralizacije. To znači decentralizaciju u skladu sa principima međunarodne zajednice, odnosno znači da želimo da integrišemo narod” (VOA 13.1.2006). U januarskom intervjuu za ciriški “Tagesancajger” Tači, usput se hvaleći kako u Vašingtonu i Beču ima “dobre kontakte i stare prijatelje”, od američkog državnog podsekretara Bernsa do Ahtisarijevog zamenika Roana, pojašnjava cilj decentralizacije – “Kosovo mora da bude potpuno nezavisno. Nećemo mini državu kao što je Republika Srpska. Kosovo mora da bude slobodno i nepodeljeno”. Nakon što je zvanično usvojena albanska platforma za pregovore u Beču (objavljena u listu Express od 13.02.2006. ) Veton Suroi, predsednik Reformističke partije ORA i član pregovaračkog tima Kosova , otklonio je svaku dilemu oko toga da li je albanska platforma podložna izmenama i eventualnom kompromisu – “U ovim pregovorima se ne radi o tome ko bi sa kime i šta voleo da razgovora. Ovo su pregovori u kojima, pogotovo ova strana ovde u Prištini, ima tako jako utvrđene pozicije da je irelevantno ko će voditi razgovore. Apsolutno je irelevantno, da li će to biti mek, jak, strog, pametan, nepametan, čovek sa bradom ili bez nje. Apsolutno nije bitno” (“Danas” 11.2.2006.).

2. Zamenik premijera Kosova i šef delegacije Prištine na pregovorima o decentralizaciji Ljutfi Haziri izjavio je da ni na četvrtom sastanku zakazanom za 4. maj neće doći do približavanja stavova dve strane o reformi vlasti na Kosovu, otkrivaju pri tom “tajnu” bečkog pregovaračkog procesa – a to je da se tamošnji pregovori, u stvari, vode između srpske strane i Ahtisarijevog tima: "Ne očekuje se da 4. maja dođe do približavanja stavova. Na trećem sastanku u Beču došlo je do njihovog udaljavanja i produbljene su razlike između Beograda i gospodina Ahtisarija", vid. Beta 11.4.2006.

3. Za ovakvu vrstu očekivanja albanski pregovarači imaju potvrdu i u izjavama domaćina bečkih pregovora Albera Roana koji je , nakon prvog kruga pregovora održanog 20. februara , najavio da će, ukoliko se pokaže nemogućim postizanje sporazumnog rešenja, “izvestiti Savet bezbednosti UN koji će odrediti sudbinu Kosmeta”. Naglašavajući da, “u Savetu bezbednosti UN sede četiri stalna člana Kontakt grupe”, Roan je ocenio da će “ako te zemlje Srbima saopšte da se moraju pripremiti na određene eventualnosti, to onda imati svoju težinu” (RTS od 20.2.2006). Sličnu poruku Srbima uputio je i specijalni predstavnik generalnog sekretara UN-a za Kosovo , Soren Jesen-Petersen , koji je , nakon razgovora sa Havijerom Solanom u Briselu, izjavio : ”Mislim da kakvo god Kosovo bude, da će to da bude odlučeno na osnovu razgovora Beograda i Prištine, ali i na osnovu veoma jasnih principa Kontakt grupe i eventualno, odluka neće da bude doneta ni u Beogradu, ni u Prištini, već u Njujorku” ( Voanews 28.2.2006) .

4. Vid. podatke o socijalnom položaju Kosovaca/Kosovara, u: UNDP, I zveštaj o humanom razvoju 2004, Priština 2005.

5. U krugovima bliskim bečkim pregovaračima može se čuti da posebnu teškoću Roanovim pokušajima da dizajnira “prikladan sporazum” (po meri Ahtisarijevog “posredničkog” tima) predstavlja izuzetna pripremljenost srpskih pregovarača za argumentovanu raspravu, pri čemu učešće Tomasa Flajnera u srpskom timu predstavlja poseban (ekstra)kvalitet, koji naročito dolazi do izražaja u raspravama o pojedinim legislativnim odredbama koje se odnose na zaštitu prava manjina koje se a priori osporavaju od albanske strane, a za koje, po pravilu, postoji komparativno iskustvo, odnosno brojni analogni primeri koji su odavno u primeni u pravnim sistemima drugih demokratskih zemalja.

6. Roanov predlog principa o decentralizaciji Kosmeta pred treći krug pregovora (održan 3. aprila) objavljen je u albanskoj i srpskoj štampi, vid. “Danas” od 29.3.2006.

7. Albanski stav pojašnjava Veton Suroi : “Pitanje u vezi sa decentralizacijom je veoma jednostavno. Mora se doneti jedna odluka na nivou međunarodne zajednice. Beograd je na pozicijama Dejtonskog sporazuma kod decentralizacije, dok mi vidimo decentralizaciju kroz Ohridski sporazum. Pitanje je kakav će pristup zauzeti međunarodna zajednica. Dejton se pokazao nefunkcionalnim, dok se Ohrid pokazao integrativnim. Mislim da se ne treba usredsrediti na Dejton, jer je to već passe ”.

8. Alber Roan izjavio je posle treće runde da je sasvim moguće da Beograd i Priština ne postignu sporazum o reformi vlasti : "Ne verujem da ćemo naći kompromis prihvatljiv za obe strane. Možemo definisati kompromis za koji mislimo da je razuman i koji će biti tačno na sredini između pozicija dve strane, a akteri pregovora bi se onda okrenuli drugim pitanjima, kao što su zaštita verskih objekata, ekonomija, zaštita manjinskih prava. Svakako ćemo o eventualnom kompromisnom predlogu sa obe strane razgovarati još jednom i ako imaju razumne kontrapredloge, to će biti u redu. Ako to ne bude slučaj, onda ćemo morati da zaključimo da u toj oblasti nema sporazuma. Tada bi ostala mogućnost da dogovor o decentralizaciji bude postignut kasnije, kada počnu razgovori o budućem statusu Kosova” (“ Danas”,   22.–24.4.2006) .

9. Da sa ovim scenarijom ozbiljno računaju određeni krugovi u međunarodnoj zajednici, govori i navodni plan UNHCR i WHO o zbrinjavanju 40.000 Srba koji bi, prema tom scenariju, bili raseljeni nakon određenja budućeg statusa Kosmeta, a koji je nedavno procureo u javnost, vid. “UNHCR planira egzodus Srba”, BBC News od 19.4.2006.

 
     
     
 
Copyright by NSPM