Dušan Proroković

Budući status Kosova i Metohije

Valerij Kokov, prvi čovek ruske federalne jedinice Kabardino-Balkarija, posle sastanka sa svojim kolegom Eduardom Kokoitijem iz Južne Osetije rekao je da “takođe i kod Abhazije postoji želja da postane prvo-pridruženi, a zatim I punopravni član Ruske Federacije”. Reč “takođe” upotrebio je zato što je spomenuti sastanak i upriličen da bi Južna Osetija rekla jednom zvaničniku Rusije šta oni žele. Čak su i referendum organizovali. Rezultat je bio predvidiv. I Južna Osetija i Abhazija deo su Gruzije. Isto kao što je Transnistrija (ili Pridnjestrovlje ili Transdnjestrija) deo Republike Moldavije. Predsednik Transnistrije Igor Smirnov ne priznaje centralnu vlast u Kišinjevu ni u jednom segmentu. Čak su i valute različite.

Iako postoji razlika u uzrocima problema, sva tri slučaja, gledajući statusno, vrlo su slična. U tom statusnom smislu slični su i sa četvrtim slučajem - Kosovom i Metohijom.

Zato je neophodno pažljivo razmotriti pitanje budućeg statusa KiM. Jer, budući status KiM može uticati na budući status Južne Osetije, Abhazije i Transnistrije. Može uticati na stabilnost Moldavije ili Zakavkazja. Zato je nemoguće da KiM bude izuzetak. Kako su prema međunarodnom pravu rešeni slični problemi u svetu, tako treba da bude rešeno i pitanje formalno-pravnog statusa KiM.

A formalno-pravno, prema svim do sada donetim aktima različitih organa UN, KiM ne može biti nezavisno. U onom poslednjem, Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti navodi se da “stanovništvo Kosova uživa suštinsku autonomiju”. Formulacija “suštinska autonomija” se u ovom dokumentu spominje tri puta, suverenitet SR Jugoslavije (danas Srbije i Crne Gore) tako đ e tri puta, a reč nezavisnost - nijednom. Nijednom se ne spominje ni reč samoopredeljenje. Takođe formalno-pravno, u slučajevima raspada ŠSR, Čehoslovačke i SFR Jugoslavije korišten je princip nepovredivosti granica federalnih jedinica. Ako je nešto važilo za BiH, Makedoniju ili Uzbekistan, onda to mora da važi i za SCG.

Sada će mnogi da kažu da je pravo jedna strana medalje. Druga strana je realnost. A realnost je da na KiM živi 1,5 miliona Albanaca. Neprijateljski nastrojenih prema Srbima. Ili, da Srbija već šestu godinu nema nikakav uticaj na procese u svojoj pokrajini. Ili, šta će Srbiji deo teritorije koji suštinski neće biti pod njenim suverenitetom.

Na ovakva pitanja, real-politička, moguće je pružiti sledeće odgovore. U Republici Srpskoj živi blizu milion Srba, nikako oduševljenih činjenicom da su državljni BiH. Zvanični Tbilisi već dvanaest godina ima malo ili nimalo uticaja na procese na delu svoje teritorije, pa opet Gruzija nije rasturena na nekoliko nezavisnih država. A zašto bi se formirala nova nezavisna država - Kosovo kada ta novoformirana država neće moći da ostvaruje svoja suverenitetna prava na delu svoju teritorije koji naseljavaju nealbanci? Teško je očekivati da će Srbi na severu Kosova, kosovskom Pomoravlju ili Gračanici pristati da žive u državi Kosovo.

Na kraju krajeva, voditi se real-političkim argumentima je loše i opasno. Jer se politička svakodnevnica menja.

I sada se postavlja pitanje kako definisati status KiM kada imamo pravo sa jedne i politiku sa druge strane? Tri su mogućnosti.

Prva je direktni dijalog Beograda i Prištine. Uz “dobre usluge” međunarodne zajednice. Rešenje koje bi bilo kompromisno ujedno bi bilo I originalno. Ono bi podrazumevalo široku autonomiju za KiM, uz određene međunarodne garancije. Široku autonomiju koja će Prištini pružiti mogućnost da Albanci na KiM sami uređuju svoj život, kroz svoje institucije, koje će moći da, autonomno u odnosu na Beograd, donose i sprovode većinu zakona. I međunarodnu garanciju da tu i takvu autonomiju Beograd neće moći da povredi. U nekim segmentima Priština bi bila i potpuno nezavisna. Kao što je na primer oblast sporta.

Ovu mogućnost podržala je i većina naših suseda. Od Rumunije, preko Bugarske i Grčke, do Hrvatske i BiH. Zato što je svima stalo do regionalne stabilnosti i neremećenja trenutnih odnosa.

Druga mogućnost je da rešenje bude nametnuto. I to tako da nešto bude oduzeto i Beogradu i Prištini. Srbiji će oduzeti KiM, a Albancima ingerencije. Ovo je ujedno i najkraća defenicija uslovne nezavisnosti. Ćesto se može čuti da su Srbi izgubili rat i da zato moraju da budu kažnjeni, a da Albanci nisu dovoljno zreli da sami upravljaju novostvorenom državom. To će napraviti nove probleme u celom regionu. Frustriranost Srba, zbog gubitka KiM, i Albanaca, zbog toga što će sve na KiM zavisiti od nekog drugog a ne od njih, biće uvod u novu nestabilnost regiona. Jer ne postoji koncesija koja bi Srbiji mogla da bude data a da se zauzvrat Beograd odrekne KiM. Kosovo je ipak izvor srpske državnosti, duhovnosti i kulture. I isto tako ne postoji način da se spreči dalja radikalizacija albanske političke scene u Prištini od momenta kada shvate da Kosovom neće upravljati ni skupština, ni vlada, ni predsednik Kosova, nego međunarodna uprava. Frustriranost Srba i radikalizacija Albanaca dovodi u pitanje i buduća dešavanja u Makedoniji i BiH.

Treća mogućnost, ujedno i najmanje verovatna, jeste održavanje nove statusne konferencije o zapadnom Balkanu. Jer isti kriterijumi moraju važiti za sve države bivše SFRJ. Ako se na primeru KiM kriterijumi ustanovljeni početkom devedesetih, pre svega dokumentom Badinterove komisije, menjaju, onda se moraju menjati i za sve ostale slučajeve koji su proizvod međunacionalnih konflikata.

U procesu određivanja budućeg statusa KiM ne sme biti pobednika i poraženih. U procesu daljih evropskih integracija balkanskih naroda ne sme se koristiti princip građenja sreće jednog naroda na nesreći drugog, komšijskog naroda. To smo valjda naučili iz bolnih procesa devedesetih. Inače ćemo svi biti na gubitku.