Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Kosovo i Metohija

   

 

Miloš Jovanović

POLITIKA, KOSMET i REALNOST

«Kosovo je realno izgubljeno», «Pogledajte objektivno stanje, Kosovo je već nezavisno», «Srbija ima suverenitet nad Kosovom koliko i nad Madagaskarom» - samo su neki od komentara koji su se mogli čuti u proteklom periodu u izjavama pojedinih srpskih političara kao i zvaničnika velikih sila, koji, pozivajući se na princip realnosti kao očigledno najjednostavnije i najlogičnije merilo za donošenje političkih odluka, žele da dokažu da je nezavisnost Kosmeta neminovnost kao što su i zakoni zemljine teže. Ako ostavimo po strani retoričke figure i intelektualne prečice poput paralele Nenada Čanka o srpskom suvernitetu nad Kosmetom i Madagaskarom (na Kosmet gradjani Srbije mogu da uđu sa ličnom kartom što nije slučaj sa putovanjem na Madagaskar – razlika apsolutno nije nevažna), argument koji se zasniva na principu realnosti, naizgled besprekoran, mnogo je složeniji i ne implicira uvek najracionalnije rešenje. Tri ozbiljna argumenta se protive ideji o svemoći prinicipa realnosti.

Prvo, tačno je da na međunarodnoj sceni, koja ne poznaje centralno zakonodavno telo kao ni centralni sudski organ, a ponajmanje mehanizam za izvr š enje sankcija čija je realizacija ostavljena samim akterima, princip realnosti t.j.  efektiviteta ima specifičnu težinu. Činjenica je takođe da na Kosmetu nema srpske vojske i policije i da SCG kao država ne ispoljava na toj teritoriji nijedan atribut svoje suverenosti. Međutim to Kosmet ne čini nezavisnim! Bez priznanja velikih sila Kosmet neće biti nezavisan jer efektivitet sam po sebi nije uvek bio dovoljan da legalizuje određenu situaciju. Primer severnog dela Kipra koji je od 1974. godine pod efektivnom turskom kontrolom i gde je proglašena Turska Republika severnog Kipra koja nikada nije priznata i koja nije nezavisna i suverena država dovoljno dobro ilustruje činjenicu da efektivitet ne mora da predstavlja presudan faktor. Isto, na obrnut i mnogo te ž i način, pokazuje i priznanje Bosne i Hercegovine 1992. godine od strane međunarodne zajednice u trenutku kada na terenu ta država jednostavno nije postojala. Sličnih primera, gde realnost nije služila kao jedini ili odlučujući kriterijum za donošenje političke odluke, odnosno, gde je realnost prosto zaobiđena, je mnogo, od neuspele iako efektivne secesije Bijafre 1967. godine do efektivnog ali ne i pravno sankcionisanog postojanja Republike Srpske kao države. Osim što “realnost” nije sinonim ni za legalnost ni za sudbinsku neminovnost , postoji kod pozivanja na ovaj princip i jedan drugi ne manje značajan problem.

Naime, realnost je uvek rezultat određenog odnosa snaga. Taj odnos snaga je podložan promenama i po definiciji poseduje jednu dinamičku crtu koja je teško pomirljiva sa imperativom stabilnosti i mira u svetu. Svaka “poražena strana” uvek može da se trudi da realnost promeni, jer zasnovano na odnosu snaga a ne na pravnim principima - ništa nije zauvek rešeno. Kako ništa nije rešeno, pitanje je samo volje aktera da li će se borba nastaviti. Dati primat odnosu snaga znači dati primat in fine upotrebi sile kao krajnjem načinu da se odnos snaga promeni. Danas, kada je Kosmet u pitanju, odnos snaga povoljan je kosmetskim Albancima. Sutra već, možda neće tako biti. Iz ovog razloga, ni lideri Kosmetskih Albanaca ne bi smeli, znajući šta Kosovo i Metohija znače za srpski narod, da odbacuju, čini se, tako olako, svaku ideju o pravom kompromisnom rešenju.

Konačno, realnost nije samo materijalne prirode i to zaboravljaju svi oni koji se danas toliko trude da objasne da zbog realnosti Kosmet treba da bude nezavisan. Previđaju se ovde faktori koji imaju veliki značaj u politici kao što su percepcije, simbolika i osećanja. Radi se naravno o subjektivnim i nematerijalnim stvarima ali ih to ne čini manje realnim. Drugim rečima, realnost je da danas Srbija ne upravlja Kosmetom, ali je realnost i percepcija kod Srba da bi nezavisnost Kosmeta predstavljala nepravdu. Realnost je da zvaničnici velikih sila šalju signale po kojima Kosmet treba da dobije nezavisnost, ali je realnost i da srpski zvaničnici istu neće prihvatiti. Kada bi Srbija bila spremna da se svim sredstvima bori protiv enventualne nametnute nezavisnosti Kosmeta i to bi bio deo realnosti koju bi kako velike sile tako i Albanci hteli-ne hteli morali uzeti u obzir. Sve se ove stvari ne smeju gubiti iz vida kada se pominje princip realnosti.

Zbog toga je vrlo važno shvatiti da pitanje Kosmeta zahteva iznijansiran i mnogo složeniji pristup od puko nasilničkog i intelektualno obogaljenog pozivanja na «realnost» koja tobože ukazuje kristalno jasno na neminovnost nezavisnosti Kosmeta. Takvo korišćenje principa realnosti samo je deo psihološko-propagandnog rata koji ima za cilj da slomi volju protivnika. Ova borba, kao i svaka borba je bitka volje, u kojoj će pobediti ona strana koja protivnika ubedi u neminovnost sopstvene pobede. Pozivanje na princip realnosti je samo u funkciji tog ubeđivanja i ničeg više.

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM