Aleksandar Mitić

DESET KOSOVSKIH ŠTAPOVA

Početak pregovaračkog procesa o budućem statusu Kosova i Metohije obeležen je snažnim pritiskom na Beograd i na srpski pregovarački tim. Nema sumnje da jedan deo međunarodne zajednice daje signale koji idu u pravcu neke vrste nezavisnosti Kosmeta. Nikada se, doduše, nije govorilo o „punoj nezavisnosti”, ali se pravi razlika između „nezavisnosti Kosova” i „nezavisnosti Kosova od Srbije”. Dok je prva opcija veoma neizvesna i realno teško ostvarljiva, o drugoj se mnogo više spekuliše, čak i u zvaničnim međunarodnim krugovima. Sahranjivanje politike „standardi pre statusa” (za koju danas i evropski diplomatski izvori priznaju da je bila blef), relativno pristrasni principi Kontakt grupe (nema povratka na situaciju pre 1999. godine, nema podele…), selektivni pristup faktoru „istorija” u određivanju statusa (kao da pre i posle 1999. ničeg nije bilo), insistiranje na volji većine (većine na nivou Kosova, ne Srbije), pokušaj stvaranja „kosovskog izuzetka” u sistemu međunarodnog prava, pokušaj trgovine „standardi za status” – svi ovi signali ukazuju na stvaranje atmosfere u pregovorima u kojoj bi formalne veze Kosmeta i Srbije bile pokidane.

Signali u prilog „nezavisnosti” Beogradu se šalju u formi deset kosovskih ,,štapova”:

1. Tajming „paketa pritisaka” na Srbiju. Crna Gora traži nezavisnost već više od pet godina, ali će održati referendum o nezavisnosti tokom pregovora o statusu Kosova. Bosna je tužila Beograd Međunarodnom sudu pravde 1993. godine, ali će odluka biti donesena tokom pregovora o statusu Kosova. Dejtonski sporazum u Bosni je na snazi od 1995. godine, ali se glavni pritisak na Republiku Srpsku da prihvati ustavne promene očekuje tokom pregovora o budućem statusu Kosova. Bivši vojni komandant bosanskih Srba Ratko Mladić optužen je za ratne zločine 1995. godine, ali je Beogradu dat rok da ga uhapsi ili da se suoči s poremećajem pregovora – u toku pregovora o budućem statusu Kosmeta. Da li je to slučajnost?

2. Slabljenje srpske pregovaračke pozicije. Zahtevi Beograda i Prištine se ne tretiraju jednako. Iako je decentralizacija ključ za opstanak kosovskih Srba, beogradski predlog o decentralizaciji je u internim dokumentima EU odmah dobio ocenu da je „neodrživ”. S druge strane, toleriše se mobilizacija Albanaca u regionu Preševa, koji traže „nezavisnost” i zahtevaju iste „koncesije” koje dobiju kosovski Srbi – iako su situacije ove dve zajednice neuporedive.

3. Tolerisanje pretnji nasiljem. Bez obzira na činjenicu da se održava atmosfera pretnji nasiljem na Kosovu, sa sporadičnim nasiljem niskog intenziteta protiv Srba (prebijanja, kamenovanja), te pretnjama nasiljem protiv međunarodnih predstavnika od strane „frustriranih” Albanaca (poput pokreta Albina Kurtija ili Albanske nacionalne armije), međunarodna zajednica još uvek nije digla svoj glas. Štaviše, pretnje se koriste kao argument za ubrzanje procesa u pravcu koji zahtevaju oni koji su te pretnje poslali, a međunarodna zajednica ih jednostavno prati.

4. Neformalne „šargarepe”. Da bi se Beograd ubedio da pristane na gubitak Kosova, neformalne ponude se iznose u stilu: „ionako ćete izgubiti Kosovo, bolje vam je da napravite dobar sporazum, te dobijete evroatlantske integracije, investicije, smanjenje dugova”.

5. Insistiranje na učešću Srba u kosovskim institucijama. Kosmetski Srbi su odbacili učešće u kosovskim institucijama u znak protesta protiv stalne diskriminacije i pokušaja da se iskoriste kao „multietnički dekor”. Izgleda malo verovatno da će to učiniti sada, samo zato da bi „ispunili standarde multietničkih institucija”. Kosovski Srbi ne vide svoje mesto u kosovskom parlamentu koji izglasava rezoluciju u kojoj je „nezavisnost jedina opcija” i bira Agima Čekua, generala optuženog za ratne zločine, za premijera. Međunarodni pritisci da uđu u institucije, međutim, ne jenjavaju.

6. „Nedemokratska” Srbija protiv „demokratskih” Albanaca. Stvara se utisak o tome da se Srbija bori za srednjovekovnu prošlost dok se Albanci bore za evropsku budućnost. Prema tom utisku, Srbija će imati uspešnu budućnost samo ako pusti Kosmet da ode, a kosovski Albanci će ostvariti pun demokratski potencijal samo ako Kosovo postane nezavisno. Kosovski Albanci se pohvaljuju za „političku zrelost” u trenutku kada svi izveštaji govore o tome da su standardi daleko od ispunjenja. U isto vreme, Ibrahim Rugova je nazivan „balkanskim Gandijem” iako on nijednom nije iskreno osudio antisrpsko nasilje. Rugovina „pacifistička” politika se hvali kao model za Kosovo, ali mesec dana kasnije čovek osumnjičen za ratne zločine biva izabran za premijera.

7. Hipokrizija oko ratnih zločina. Iako je Srbija isporučila Haškom tribunalu sve optužene za ratne zločine na Kosovu, Albanci dobijaju preferencijale: Fatmir Limaj je oslobođen optužbi, Ramuš Haradinaj je na slobodi do suđenja i daje mu se čak mogućnost da učestvuje u političkom životu, a Agim Čeku, koga Srbija optužuje za masovne zločine protiv čovečnosti u Hrvatskoj i na Kosovu, izabran je na mesto premijera Kosova uz punu podršku međunarodne zajednice.

8. Širenje defetizma u Srbiji. Izjave u kojima se traži da Srbi prihvate „realizam” i „nezavisnost Kosova” iznose se na sve strane, s ciljem da se zbuni srpsko javno mnenje, mentalno razoruža i učini ravnodušnim prema sudbini Kosova.

9. Medijski pritisak. Na delu je široka, sinhronizovana međunarodna kampanja od strane proalbanskog lobija s ciljem da se „prati” određena medijska agenda, kontekst pregovora i interpretacija principa Kontakt grupe, kojima se sugeriše da je albanska nezavisnost neizbežna.

10. Pritisak na susedne zemlje. Iako su neke od zemalja regiona zabrinute za mogućnost promene granica (poput Makedonije, Rumunije, Bosne i Hercegovine), njihovi stavovi se ne uvažavaju u potpunosti, već se od njih traži da relativizuju svoje pozicije. U isto vreme, Tirana otvoreno i bez ikakvih ograničenja ili opomena lobira za nezavisnost Kosova i pruža logističku podršku kosovskim Albancima u međunarodnim krugovima.

S obzirom na neprihvatanje nezavisnosti Kosova od strane Beograda i nemogućnost pronalaska prihvatljive „šargarepe”, nesumnjivo je da će pritisak na Srbiju ojačati. Ujedinjen otpor Beograda i kosovskih Srba će biti ključan, ali bez snažnog diplomatskog, medijskog i lobi prodora, pre svega ka zemljama Evropske unije, teško da će biti dovoljan.

(Autor je dopisnik Tanjuga iz Brisela)

tekst preuzet iz Politike od 30 3 2006