Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Istina i pomirenje na Ex-Yu prostorima - Prenosimo Politiku

   

 

Dajana Džonston

Dobri i loši momci

Govorilo se - „istorija će presuditi”. Ova optimistična ideja svodila se na to da će u nekom trenutku u budućnosti istoričari sve staviti na jedno mesto i prevazići današnju konfuziju, propagandu i laži iznošenjem činjenica i istine.

Vremena su se promenila. Danas je moderno što pre angažovati sudije koji procenjuju istoriju, a onda se donose zakoni da bi buduće istoričare sprečili da se petljaju u zvaničnu verziju. Tužba za „genocid” koju je muslimanska strana podnela protiv Srbije i Crne Gore dobar je primer za to. Kako kaže bosanski advokat Sakib Softić, cilj tužbe je da ubije „falsifikovanje istorije”. Namera je, takođe, da se formira zakonska osnova i da se od srpske države na ime ratne odštete traži 100 milijardi dolara. O istoriji će se odlučivati u sudnici, u slučaju u kome su u igri veliki ulozi.

Model za ovaj trend je holokaust. Kao pokajanje za genocid i masakr nad evropskim Jevrejima, Savezna Republika Nemačka donela je zakone koji za krivično delo smatraju poricanje holokausta i platila je značajnu ratnu odštetu Izraelu i pojedincima Jevrejima koji su preživeli rat. Ostale zemlje takođe su usvojile zakone protiv „negacionizma”, odnosno delimičnog negiranja nacističkog genocida (prvenstveno gasnih komora) ili negiranja u celini. U Francuskoj je takozvani Zakon Gajso od 13. jula 1990. proglasio zločinom osporavanje postojanja „zločina protiv čovečnosti”, onako kako ga je definisao tribunal u Nirnbergu, za šta su članovi zločinačkih organizacija osuđeni od strane francuskih ili međunarodnih sudova.

Intenzitet nacističkih zločina zaslužan je za svesrdno prihvatanje ovih mera. Zakoni su smatrani opravdanim zbog jedinstvene prirode holokausta.

Tokom proteklih nekoliko godina, predstavnici raznih delova stanovništva traže, međutim, slično zvanično priznavanje svog statusa kao žrtava.

U Francuskoj su zakonodavci doneli zakon koji turski masakr Jermena 1915. godine kvalifikuje kao genocid. Ubuduće, svaki neoprezan Turčin koji ga na francuskoj teritoriji bude osporavao završiće u zatvoru. Ukoliko Turska bude popustila pod pritiskom EU da prizna genocid, moglo bi se očekivati da potomci žrtava budu dužni za kompenzacije.

Francuski zakonodavci nedavno su se uhvatili ukoštac sa zakonom donesenim u ime još jedne „žrtve” – bivših francuskih stanovnika iz nezavisnog Alžira. Ovaj zakon, kasnije povučen, upućivao je da se u školskim programima predaje o „pozitivnoj ulozi” francuskog kolonijalizma.

Ova eskalacija zahteva za status grupnih žrtava podstakla je 19 istaknutih francuskih istoričara da prošlog decembra zahtevaju „slobodu za istoriju” i ukidanje svih zakona koji se tiču „prošlih događaja”. „Istorija nije religija i ne prihvata nikakve dogme”, tvrde istoričari. „U jednoj slobodnoj zemlji ni parlament ni pravosudne vlasti ne bi trebalo da definišu istorijsku istinu”.

Od tada se pojavila još jedna grupa koja je sebe proglasila žrtvom. Potomci izgnanika iz Ukrajine, žestokih protivnika komunista, zahtevaju od francuskog ministarstva obrazovanja da preduzme mere protiv istoričara marksizma Ani Lakroa-Riz, zbog njenog osporavanje opisa gladi, koja je u Ukrajini vladala 1932/33. - kao „genocida”.

Neki zaštitnici bosanskih muslimana jasno stavljaju do znanja da žele da se donesu zakoni i presude koji će im pomoći da ućutkaju, pa čak pošalju u zatvor svakog pisca (kao što sam ja) koji se protivi da se masakr u Srebrenici naziva „genocidom”. Ukoliko Sarajevo dobije parnicu pred Međunarodnim sudom pravde, u Francuskoj bi javno neslaganje s presudom moglo da se smatra zločinom!

U međuvremenu, austrijski sud osudio je ekscentričnog britanskog istoričara Dejvida Irvinga na tri godine zatvora za primedbe koje je izneo pre 15 godina, a kasnije porekao, kojima je doveo u pitanje obim holokausta. Kao reakciju na muslimanske proteste zbog danskih karikatura kojima se vređa prorok Muhamed, evropski mediji s ponosom su sebi čestitali na nepokolebljivoj odanosti slobodi štampe.

Mi koji smo želeli da predstavimo alternativno viđenje krize raspada Jugoslavije devedesetih, ubrzo smo otkrili granice te slobode u medijima. Štaviše, ako se bolje pogleda, vidi se da su tabui u zapadnoj Evropi sa tradicionalne religije prešli na svetovnija pitanja.

Univerzalna vrednost objektivne istine sada je zamenjena subjektivnim stvaranjem razlike između dobrih ljudi – žrtava – i loših ljudi, koji moraju da plate na ovaj ili onaj način. Oni koji su na vlasti u vladama ili medijima Sjedinjenih Država i njihovi saveznici odlučuju o tome ko su loši momci, a ko žrtve. Ovo je posebno uočljivo na Balkanu.

One koji žele da „istorijsku istinu” određuju sudije treba podsetiti da mnoge od najčuvenijih presuda – od Isusa do Jovanke Orleanke, od inkvizicije do kapetana Drajfusa i Nikolaja Buharina – za svoje trajno mesto u istoriji treba da zahvale tome što su, kako je opšte poznato, bile pogrešne.

(Autorka je politički analitičar iz Pariza, autor knjige „Suludi krstaši – Jugoslavija, NATO i obmane Zapada” (IGAM, Beograd 2005). )

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM