Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Crkva i politika

   

 

Oliver Potežica

VAHABITI : PRIDOŠLICE NA BALKANU

Incident na koncertu „Balkanike“ u Novom Pazaru, vratio je nas je, još jednom, na pitanje ko su, zapravo, vehabije.

Sam termin vehabije predstavlja, u stvari, turkizovanu verziju naziva vahabiti (na arapskom jeziku vahabijun ), koji se u islamskom svetu koristi za sledbenike i pobornike ideja arapskog verskog učenjaka Muhameda ibn Abdel Vahaba, iz 18. veka.

Vahabizam se uobičajeno određuje kao uticajni islamistički pokret u okviru sunitskog ogranka Islama, koji zahteva povratak na temelje islamske vere, u smislu da muslimani treba da se ponašaju i deluju u skladu sa verskim učenjima i obrascem življenja, koji su postojali za života Božjeg poslanika Muhameda i „prosvećenih predaka“ iz prve tri generacije muslimana.

Muhamed ibn Abdel Vahab je učio da svaki pravi vernik mora da čini napore da očisti Islam od onoga što je, po njemu, predstavljalo teološke inovacije (bida), praznoverje, devijacije i reviziju vere, jeres, politeizam i idolatriju (širk).

Reč je, dakle, o konzervativnom i puritanskom islamističkom pokretu, koji bi mogao biti određen kao fundamentalistički, jer zagovara vraćanje na osnovna i izvorna islamska učenja, uz neskrivenu netrpeljivost u odnosu na šiite, na sufizam i derviše, kao i na liberalna islamska učenja. Neki vahabiti, na primer, šiite smatraju otpadnicima i uopšte ih ne priznaju za muslimane.

Islamizam se najčešće opisuje kao ideologija koja je zasnovana na političkoj interpretaciji Islama, zagovarajući primenu islamskog prava i učenja u političkim institucijama i odnosima, pre svega u državnoj politici. Za islamiste se, uobičajeno, navodi i da su fundamentalisti, zato što oni, uglavnom, polaze od doslovne interpretacije i primene osnovnih islamskih izvora, kao što su Kuran i verodostojnih hadisa (tradicija) Suna Božjeg verovesnika Muhameda (1). Dakle, politička učenja fundamentalista su utemeljena na „izvornim“ islamskim učenjima, na tzv. osnovama (fundamentima) Islama (2).

Mohamed ibn Abdel Vahab je u prvi plan svog delovanja stavio neophodnost zaustavljanja dekadencije u svetu islama (dar ul islam) i urušavanja islamskog morala, kao i suprostavljanje i stranim uticajima, pre svega turskim i iranskim, u to vreme.

Vahabiti zabranjuju, stoga, mnoge verske običaje i obrede, široko upražnjavane širom islamskog sveta, uz obrazloženje da su oni direktno suprostavljeni Islamu. Na primer, zabranjeno je pominjanje poslanika ili proroka, (sufijskih) svetaca ili anđela u molitvama, jer su takva pominjanja, po vahabitima, u suštini politeistička. Posebno se, u tom smislu, protive posećivanju grobova proroka i svetaca (zijarat) i sličnim verskim običajima.

S obzirom na to da je odnos čoveka prema Bogu individualizovan i direktan (bez posredovanja sveštenstva i crkve), sve molitve moraju biti upućene isključivo Bogu i samo se Bogu može iskazivati posvećenost. Upravo su zato sufiji i šiiti jeretici, jer oni u svojim molitvama pominju i ljudska bića. Vahabiti se protive pominjanju čak i Božjeg poslanika Muhameda u molitvama ili obeležavanju njegovog rođendana (maulid), što su mnogi muslimani počeli da praktikuju. Oni smatraju da je Verovesnik Muhamed bio čovek-smrtnik, naglašavajući da se on sam protivio veri u druge ljude, jer takva vera, zapravo, poricanje Boga.

Najstrožije zabranjuju slike, fotografije (bilo kojeg živog bića koje ima dušu), muziku, alkohol, kocku, televiziju, radio, bioskope, pozorišta i mnoge druge stvari, čak i korišćenje tradicionalnih brojanica. Kao primer njihove doslovne interpretacije Islama, često se navodi zabrana ženama da voze automobile kako bi se i na taj način „zaštitilo dostojanstvo žene“.

Protive se, isto tako, obeležavanju grobova na bilo koji način, posebno postavljanju spomenika, zatim podizanju minareta i slično. Isto tako, zabranjujunošenje amajlija i verovanje u njihovu isceliteljsku moć, kao i magiju i delovanje vračeva i vračara, jer je sve to praznoverno bogohuljenje,. Većina vahabita ne brije brade i nosi tradicionalnu odeću, zbog čega, na primer, u južnoj Aziji vahabite i slične islamističke pokrete nazivaju Ahl ul Hadis (“ljudi tradicije“).

Mohamed ibn Abdel Vahab, iz arapskog plemena Bani Tamim , rođen je najverovatnije 1703. godine u području današnjeg glavnog grada Saudijske Arabije Rijada. Odbacivao je sve ideje i učenja, koja su se javila posle 3. veka, po muslimanskom računanju vremena (3). U nastojanju da veri vrati vitalnost, što bi uticalo na ponovno uspostavljanje „istinske“ islamske države, on je učio da originalna učenja iz Kurana moraju biti očišćena od ubačenih novotarija, pogrešnih tumačenja, revizija i odstupanja, nataloženih u hiljadugodišnjoj muslimanskoj istoriji.

Ovaj mula (islamski „učenjak“) je tvrdio da su se muslimani, vremenom, udaljili od istinskog učenja Božjeg poslanika Muhameda, zbog čega moraju da se ponovo usredsrede na same temelje islamske vere. A, to za vahabite znači da treba živeti onako kako su živeli Božji poslanik i njegovi sledbenici.

Vahabiti tvrde da oni nastavljaju put Salaf as Saliha (4) („prosvetljenih predaka“), što je bio cilj koji su nekoliko vekova ranije u Siriji zagovarali Ibn Tajimija (1263-1328) i njegovi učenici Ibn al Kajim i Ibn al Katir. Njihova dela, kao i dela drugih srednjevekovnih zagovornika povratka na izvorni Islam, na put „časnih prethodnika“, bila su malo poznata u islamskom svetu sve dok ih nije otkrio i iskoristio za svoje učenje Muhamed ibn Abdel Vahab.

Zagovornici vraćanja na izvorni Islam se, zbog toga, nazivaju Salafiti (ili Salafije ). Oni tvrde da upravo njihova uverenja predstavljaju onaj izvorni i čisti Islam, koji su praktikovale prve tri generacije muslimana (5). Posebno ističu da najdoslednije slede islamski monoteizam (tovhid ). Navode da oni, stoga, nisu sekta ili ogranak, već su, najjednostavnije rečeno, istinski i pravi muslimani.

Salafiti pripadaju isključivo sunitskom ogranku Islama i predstavljaju, zapravo, sunitsku reakciju na širenje sufijskih i šiitskih učenja, koja su, za salafite, jeresi prvog reda. Salafiti je naziv koji se danas najčešće koristi i za vahabite, kako u Saudijskoj Arabiji, tako i u drugim zemljama. Inače, naziv vahabiti se danas retko upotrebljava i u samoj Saudijskoj Arabiji i obično se izbegava, iz više razloga (6).

Vahabiti u Saudijskoj Arabiji sebe označavaju kao Muvahidun („oni koji su za jedinstvenost“ ili „monoteisti“). Drugima dozvoljavaju da ih zovu Ihvan („braća“), što ne treba mešati sa „Muslimanskom braćom“ (Ihvan al Muslemin) egipatskih islamista Hasana al Bane i Sajeda Kutba.

Saudijski kraljevi i vahabitski propovednici nisu promenili ništa kada je reč o teološkim aspektima prvobitnog Islama (7). Promene su bile političke prirode – širenjem vahabitskih ideja i učenja oni su uspostavili vlast u Arabiji. Sebe su označili kao „Čuvare Islama“ i „Zaštitnike dve svete džamije“. Zapadni politički mislioci ukazuju, između ostalog, da vahabizam predstavlja osnovu legitimiteta vlasti i autoriteta dinastije Saud u Arabiji (8), kao i ono „vezivno tkivo“ koje je održavalo beduinsko društvo, kao zamena za nacionalni identitet.

Vahabizam se, zapravo, ispoljio kao oslobodilački pokret krajem 18. veka, kada je na Arabijskom poluostrvu započeta borba protiv turske vlasti. Istovremeno kada su srpski ustanici pod vođstvom Karađorđa vodili teške bitke za slobodu, vahabiti su se, pod vođstvom porodice Saud, borili za nacionalnu i versku emancipaciju Arapa od vekovne turske dominacije. Doživeli su poraz, kao i Srbi. U vreme kada je odsečena Karađorđeva glava poslata turskom sultanu, u Carigradu je bio pogubljen vahabitski emir Abdulah ibn Saud 1818. godine, sa više svojih sledbenika.

Dakle, verska učenja i stavovi šeiha Muhameda ibn Abdel Vahaba predstavljali su, pre svega, ideološki, politički i državotvorni program dinastije Saud, koja će uspostaviti Kraljevinu Saudijsku Arabiju 1932. godine.

Veza vahabizma i porodice Saud traje već dva i po veka i moglo bi se reći da je neraskidiva. Njene temelje su postavili šeih Muhamed ibn Abdel Vahab i rodonačelnik saudijske dinastije Muhamad ibn Saud, lokalni emir („princ“) iz Derije u središnjoj pustinjskoj oblasti Nedžd, koji je pripadao velikom arapskom plemenu Bani Anajza. Verski i politički savez emira i vahabitskog šeiha je bio potvrđen 1743. godine brakom sina Muhameda ibn Sauda i kćerke Muhamed ibn Abdel Vahaba, čiji će potomci kasnije postati gospodari Arabijskog poluostrva.

Skoro je sigurno da vahabiti nikada ne bi imali širi značaj na islamskoj „sceni“ da nisu imali takvu podršku dinastije Saud. Ali, isto tako, porodica Saud verovatno nikada ne bi zavladala Arabijskim poluostrvom, niti bi uspela da stekne veći uticaj u arapskom i islamskom svetu, da iza nje nisu stajali vahabitski propovednici-ratnici.

Decenijama su strpljivo čekali priliku, čuvajući verski i politički uticaj u središnjim oblastima Arabijskog poluostrva. Kada je početkom 20. veka turska vlast u arapskom svetu bila ozbiljno dovedena u pitanje, uz podršku fanatizovanih vahabitskih ratnika, porodica Saud je ponovo uspostavila svoju prevlast u oblasti Nedžda.

Ali, dinastija Saud i vahabiti nikada ne bi uspeli u tome bez snažne podrške zapadnih zemalja, pre svega Velike Britanije.

U vreme Prvog svetskog rata, Saveznici su pomagali Veliki arapski ustanak, u nastojanju da oslabe Tursku. Obećali su Arapima stvaranje jedinstvene arapske države na prostoru Bliskog istoka, ali su brzo uvedeli da bi im to bila prepreka u uspostavljanju dominacije u arapskom svetu. To je bio najvažniji razlog zbog čega su vahabiti dobili zapadnu podršku posle Prvog svetskog rata. Mnogi politički mislioci i verski učenjaci u islamskom svetu smatraju da se vahabiti se nikada nisu oslobodili, do danas, uticaja velikih zapadnih sila i njihovih političkih usmeravanja.

Kolonijalne sile su prekrajale političku kartu tadašnjeg Bliskog istoka po svojoj meri i interesima, u čemu su im vahabiti poslužili kao moćno oružje. Posledice takve politike velikih sila ovaj region oseća do danas, ostajući jedno od najvećih žarišta nestabilnosti u savremenom svetu, zajedno sa Balkanom. Borba svetskih sila za „nasleđe“ Osmanske imperije u ovim delovima sveta, na Bliskom istoku i na Balkanu, ne prestaje da opterećuje međunarodne odnose već skoro 200 godina.

Ogromni prihodi od nafte stvorili su mogućnost da po čitavom svetu budu uspostavljeni i finansirani islamski centri, brojne verske institucije i organizacije, sredstva informisanja i slično. Ambicije vahabita su bile da se njihova ideologija i uticaj prošire i izvan Saudijske Arabije, na sličan način kako rimski Papa iz Vatikana ostvaruje svoj uticaj nad katolicima u svetu.

Novac je ključna poluga rastućeg uticaja vahabita u mnogim zemljama, kako u onima gde je Islam dominantna religija, tako i u onima gde su muslimani manjina. Podsetimo samo na pompeznu gradnju islamskog centra u Zagrebu osamdesetih godina 20. veka, kao i na druge slične „projekte“ na prostorima Balkana, posebno u poslednjim godinama postojanja nekadašnje Jugoslavije.

Verovatno će se vahabitski uticaj širiti i jačati jer se procenjuje da su oni snažno prodrli u mnoge islamske zemlje. Posebno su aktivni među muslimanskim manjinama u zemljama koje nisu islamske. Primera radi, procenjuje se da se pod njihovom kontrolom nalazi preko 80 odsto džamija i islamskih institucija u zemljama u kojima muslimani nisu većina.

Vahabizam je počeo da se ispoljava u svom rigidnijem vidu posle pobune u Meki 1979. godine, kada su verski ekstremisti zauzeli Veliku svetu džamiju, direktno ugrožavajući vladajuću vahabitsku dinastiju. Nešto kasnije, kraljevska porodica Saud se osetila ugroženom od strane islamskih revolucionara, koji su 1979. godine uzeli vlast u Iranu (9). Nije štedela finansijska i druga sredstva u širenju vahabitskih ideja i učenja, posebno u cilju neutralisanja i suzbijanja bilo kog oblika iranskog uticaja u islamskom svetu.

Prozelitizam je bio i ostao stožer vahabitskog pokreta, od prvih njegovih dana do danas. Širenje istinskog Islama je bilo najbolje „pokriće“ za verske, političke, državne, monarhijske i druge ambicije. Vahabitska učenja su u prvim danima bila širena ognjem i sabljom, a danas se to čini ogromnim finansijskim sredstvima.

Mnogi vahabiti ostaju opasno netolerantni prema sledbenicima drugih verskih učenja i nevernicima, pri čemu se pozivaju na praksu kakva je postojala u prvim vekovima islamske istorije. Smatraju, često, da svi muslimani treba da upražnjavaju Islam na način kako to oni čine. U suprotnom, biće otpadnici i neprijatelji Islama, što daje versko opravdanje za eventualnu primenu sile protiv njih.

Odnos vahabitskih učenja i verskog nasilja zaslužuje posebnu pažnju. Većina vahabita smatra da je versko nasilje dozvoljeno u određenim slučajevima. Međutim, nema jasne definicije tih slučajeva i odnos prema verskom nasilju i, danas, prema terorizmu, predstavlja razlog mnogih podela među samim vahabitima, ali i muslimanima u celini.

U svakom slučaju, vahabiti imaju najmanji stepen tolerancije među muslimanima kada je reč o drugima, bilo da su oni muslimani ili su, pak, inoverci.. Na primer, mnogi vahabiti smatraju da su jeretici oni muslimani koji se ne pridržavaju njihovih striktnih verskih tumanja. Protiv takvih jeretika je dopušteno korišćenje sile kako bi oni bili privedeni u okrilje istinskog Islama. Uostalom, pod tim verskim izgovorom porodica Saud i vahabiti su širili svoju vlast na Arabijskom poluostrvu (10).

U nastojanju da distanciraju vahabizam od nasilja u ime vere, u Saudijskoj Arabiji je uvedena je kategorija „kutbizam“, u koju svrstavaju one sunitske fundamentalističke grupacije koje zagovaraju korišćenje nasilnih sredstava u ostvarivanju svojih političkih i verskih ciljeva (11). Kategoriju „kutbizam“, u ovom smislu, prihvatili su i neki politikolozi i islamolozi iz zapadnih zemalja.

Poznati islamolog Džon Espozito ukazuje, s pravom, da ne mogu biti prihvaćena stanovišta koja izjednačavaju vahabizam sa nasiljem ili terorizmom, a još manje ona koja olako povezuju sve Saudijce sa nasiljem, bez obzira na to što vahabizam negira verski pluralizam (12).

O ovom pitanjima se vodi i živa diskusija u islamskom svetu. Neki islamski politikolozi smatraju da je kutbizam ogranak u okviru salafizma, odnosno vahabizma. Sa druge strane, oni koji veruju u opravdanost nasilja u ime vere vide vahabite koji se protive nasilju kao muslimane koji odbijaju da preuzmu svoje odgovornosti.

Vahabitskim učenjima i idejama ne može, stoga, unapred biti dat ni negativan, ni pozitivan predznak. Ona su legitimna i moraju biti prihvaćena, u skladu sa načelom slobode veroispovesti, garantovanim Univerzalnom deklaracijom Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima i Međunarodnim paktom Ujedinjenih nacija o ljudskim i građanskim pravima. Problem nastaje onda kada se primenjuje nasilje za širenje verskih učenja ili za delovanje na verskom polju. Ali, kada je reč o savremenom Islamu, to nije samo problem vahabizma, niti se taj problem može vezati isključivo za islamski svet.

Na delovanje vahabita na našim prostorima ukazao je još početkom osamdesetih godina 20. veka islamolog Hasan Sušić. On je upozoravao da vahabiti „podstrekivaju muslimane izvan arapskog sveta da se ne mire sa religioznim statusom u okviru država u kojima su verska manjina“, indirektno zagovarajući čak i oružane sukobe (13). Ove vahabitske ideje su, po Hasanu Sušiću, došle do izražaja u delovanjima organizacija kao što su Svetska islamska liga (Rabita), Organizacija islamske konferencije i druge slične islamske asocijacije konzervativnog i fundamentalističkog tipa.

Vahabiti su danas prisutni u Albaniji (koja je, verovatno, centar na južnom Balkanu), u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj, Srbiji (pre svega na Kosovu i Metohiji i u Sandžaku), Makedoniji. Njihovi prodori su išli preko islamskih verskih centara, islamskih škola i, posebno, preko islamskih humanitarnih organizacija.

Kada je reč o našoj zemlji, čini se kao da je trenutak njihovog javnog „nastupa“ na koncertu u Novom Pazaru i agresivnijeg delovanja bio pažljivo izabran. Pomenuti incident mora, stoga, biti posmatran u kontekstu ostalih zbivanja na našim prostorima poslednjih meseci.

*

Sa svojim jednostavnim verskim porukama, Muhamed ibn Abdel Vahab je pre dva i po veka počeo da postavlja temelje današnjem političkom i verskom poretku u Saudijskoj Arabiji. Vahabizam je danas zvanično učenje u Saudijskoj Arabiji i Kataru.

Ali, nema sumnje da je uticaj vahabitskih ideja veliki u čitavom islamskom svetu, posebno kada se imaju u vidu delovanja autohtonih grupacija i pokreta sa sličnim učenjima, kao i političkih partija sa fundamentalističkim programima. Ovi pokreti, grupacije i partije imaju zajedinički stav da sadašnji prodori stranih uticaja i dekadencija islamskog sveta mogu biti zaustavljeni samo kroz povratak na izvorne islamske principe, učenja i praksu.

Savremeni politikolozi religije podsećaju na činjenicu da je vahabizam počeo snažnije da se eksponira u poslednje dve decenije 20. veka, kada je ceo islamski svet zahvatio talas konzervativizma i verskog puritanizma. To je bila, između ostalog, skoro instinktivna reakcija na prodor zapadnog „načina života“, koga su islamisti doživeli kao opasnost za tradicionalne islamske i plemenske vrednosti. Tada, zapravo, počinju prvi značajni nesporazumi, da se tako izrazimo, vahabita sa zapadnim svetom, jer je potrošačka kultura počela da potkopava same temelje uticaja vahabizma.

Ostaje, međutim, tek da se vidi da li dolazi vreme otvorenog sukoba vahabitskog konzervativizma i agresivne zapadne potrošačke kulture, koja nemilosrdno ruši sve pred sobom – vere, države, narode, plemena, porodice...

Ili, možda, te suprotnosti i nisu toliko suštinske da ova dva sveta ne bi mogle da nastave „aktivnu koegzistenciju“, kao i u proteklom periodu.

 

Fusnote:

1. Skoro svi savremeni islamistički pokreti i grupacije, pored zahteva stvaranja islamske države ili obnavljanja halifata, u prvi plan ističu ideje o „povratku na prvobitna islamska učenja“ ili o „očišćenju prvobitnih islamskih učenja", uvereni da je to jedini put za sprečavanje pogubnih stranih uticaja i otklanjanja slabosti sa kojima se suočava islamska zajednica (umma).

2. Korišćenje pojma fundamentalizam povezuje se sa stavovima i delovanjem nekih hrišćanskih pokreta u 19. veku, koji su zahtevali vraćanje na izvorna hrišćanska učenja. Danas se koristi za opisivanje onih pokreta i učenja u svetskim religijama, koji zagovaraju povratak na izvorna učenja tih religija i njihovo teološko „pročišćavanje“. Interesantno je da pojmu fundamentalizam daje negativna konotacija kada je reč o islamističkim pokretima, dok takvih karakteristika nema kada se govori o hrišćanskom ili nekom drugom fundamentalizmu.

3. Muslimansko računanje vremena započinje od 622. godine, od Muhamedovog odlaska iz Meke u Medinu, poznatog pod nazivom hidžra .

4. Reč salaf na arapskom jeziku znači „prethodnici“ ili „preci“. Koristi se za sadrugove Božjeg verovesnika Muhameda (sahaba), kao i sledeće dve generacije (taba`in i tabataba`in). Oni se opisuju kao „pobožni“ ili „prosvetljeni“ prethodnici.

5. Uvažavanje prve tri generacije muslimana proizilazi iz hadisa o Božjem poslaniku Muhamedu, koji je jednom prilikom rekao: „Najbolji među ljudima su ljudi moje generacije, zatim onih koji dođu posle njih, a zatim oni koji dođu posle njih“.

6. U knjizi Razotkrivanje mita – Islam iza nasilja (Princeton University Press, 2000.), naveden je stav jednog šeiha iz kurdskog pokreta Ansar al Islam da tako nešto kao vahabizam ne postoji, već postoji samo istinski Islam. Mnogi Saudijci imaju slično mišljenje o vahabizmu i vide ga samo kao očišćenje Islama, a ne kao posebno učenje.

7. Osnivač Saudijske Arabije kralj Abdel Aziz Ibn Saud je rekao: „ Nazivaju nas vahabijun (vahabiti). Govore da je vahabizam naša škola ( mazhab ), kao da je to posebna škola. To je pokvareno i pogrešno. To je propaganda, glasine. Mi nemamo novi mazhab ili novu agidu (verovanje). Naša agida je ona koju su imali naši provetljeni preci (Sahaba, Taba`in i Taba Taba`in). Mi poštujemo četiri imama i ne pravimo nikakve razlike između imama Malika, Šafija, Ahmada ibn Hanbala i Abu Hanife. Naša agida je ona koju je obnovio Šeih ul Islam Muhamed Ibn Abdel Vahab, ona koju je on zagovarao. To je naša agida, to je agida utemeljena na tovhidu (jedinstvenosti Alaha), to je agida koja je očišćena od svih novotarija“.

8. Saudijska kraljevska porodica danas ima više od 25 hiljada članova. Ali, samo oko 200 prinčeva imaju uticaj na prilike u zemlji i na politiku: Oko 3.000 do 4.000 prinčeva prima godišnje izdražavanje u visini od oko milion dolara. Ali, saudijska dinastija nije više tako homogena, jer u okviru nje došlo do formiranja više ogranaka, pre svega po rodbinskim linijama.

9. Vođa islamske revolucije Imam Homeini je pozvao na zbacivanje saudijske dinastije, opisujući vahabite kao stožer dominacije i vladavine imperijalista i kolonijalista islamskim svetom. To je bio direktan izazov legitimnosti saudijske monarhije i njenom prestižu u islamskom svetu, pored toga što u saudijskoj Arabiji postoji značajna šiitska manjina. Iranski verski lideri su osamdesetih godina prošlog veka u brojnim prilikama napadali vahabite i saudijsku dinastiju, što je teško opterećivalo odnose između dve zemlje. Odnosi su popravljeni devedesetih godina prošlog veka, kada je posle iračke invazije na Kuvajt 1990. godine vahabitima neprijatelj broj jedan u islamskom svetu postao irački lider Sadam Husein, koga su, inače, snažno podržavali u ratu protiv Irana.

10. Nametanje vahabitskih učenja silom nije išlo ni brzo, ni lako, već je bilo praćeno brojnim otporima i pobunama. Kada su, na primer, vahabiti sravnili sa zemljom groblja u Meki početkom 19. veka, dojadili su stanovnicima Meke, koji su pružili žestok otpor, potiskujući vahabitske osvajače. Sa druge strane, šiitski muslimani ne mogu vahabitima da oproste razaranje šiitskih svetilišta u Kerbali u istom periodu, kao ni kasnije razaranje u Medini grobnice i svetilišta drugog šiitskog imama Hasana, unuka Božjeg poslanika Muhameda.

11. Termin „kutbizam“ je korišćen u poečtku za označavanje egipatskih fundamentalista iz redova „Muslimanske braće“. Ovaj pojam se koristi u Saudijskoj Arabiji u istom negativnom smislu kakav postoji u drugim islamskim zemljama kada se upotrebljava naziv vahabiti.

12. U zapadnim novinskim izveštajima se navodi da su „mnogi Saudijci snažno podržali Osamu Bin Ladena“. Ne sme se, međutim, ni zaboraviti da su ga mnogi Saudijci osudili i da su se otvoreno suprostavili njegovim idejama.

13. Hasan Sušić – Arapski svijet: jučer, danas, sjutra, tematski broj „Islam i suvremeni svijet“ časopisa „Argumenti“, Rijeka, Jugoslavija, 1984., str. 25.

 

 

 
 
Copyright by NSPM