Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Crkva i politika

   

 

Oliver Potežica

KONCEPT SUVERENOSTI IMAMA HOMEINIJA

U više od četrnaest vekova postojanja islama kao „univerzalne religije“, brojni politički pokreti koristili su, u raznim okolnostima, islamski steg da bi dobili legitimitet i podršku za svoje ideje i stavove. Ponovno uspostavljanje islamske države predstavlja cilj oko koga se i danas snažno okupljaju brojni islamisti širom sveta, bez obzira na to što oni taj pojam najčešće vrlo različito tumače.

U današnjim okolnostima širenja tzv. političkog islama do izražaja dolaze nastojanja da se središnji koncepti teorije politike, kao što su legitimitet, autoritet, moć, vlast i drugi, utemelje na novim, modernijim, teorijskim osnovama. Pojam suverenosti je jedno od središnjih pitanja u islamskoj političkoj teoriji i predmet je brojnih rasprava među islamskim misliocima i među onima koji se bave pitanjima teorije politike i teorije države i prava u savremenom svetu.

Suverenost se, najčešće, određuje kao „faktičko svojstvo državne vlasti koje se sastoji u njenoj pravnoj neograničenosti, tj. u nepostojanju pravnih sredstava za njeno ograničenje“ (1). Suverenost je, dakle, svojstvo koje označava najvišu, vrhovnu vlast, u smislu „neograničenog vršenja vlasti u državi i u odnosu prema drugim državama“ (2).

Kada je reč o islamskoj političkoj teoriji, mora biti ukazano da među islamskim misliocima i muslimanskim sveštenstvom postoji konsensus, po tradiciji, da je Alah jedini nosilac suverenosti, da je Alah isključivi nosilac vrhovne vlasti. Sama reč islam znači „potčinjavanje“ Bogu, „poslušnost“ prema Bogu, dok je smisao reči musliman, koja se koristi za veropoklonike islama, „onaj koji se potčinjava“ Bogu.

U muslimanskoj svetoj knjizi Kuranu (3), Bog se eksplicitno opisuje kao Al Malik, u značenju „vladar“ („ suveren “), odnosno kao Al Malik al Mulk, u smislu „ nosilac večne vlasti“ (suvereniteta ) (4). U 67. suri Kurana, sa nazivom Al Mulk („Vlast“, u smislu suverenosti), u 1. ajetu, navedeno je: „Blagosloven je On, u čijim je rukama vlast (suverenost), i On može sve da učini“.

U 2. suri Kurana , sa nazivom Al Bakara („Krava“), u 30. ajetu, navedeno je: „A kada Gospodar tvoj kaza melekima (u značenju „anđelima“): „Ja ću im na zemlji predstavnika (namesnika) postaviti“ – oni rekoše: „Zar će Ti predstavnik biti onaj koji će na njoj nered činiti i krv prolivati“... „On reče: Ja znam ono što vi ne znate“.

Islamski politički mislioci su vekovima za određivanje suverenosti koristili pojam al hukumija, kovanicu koja je izvedena iz arapske reči hukm koja znači „ vladati“, „ upravljati“, „ presuditi“, sve u skladu sa Kuranom i Sunom. U Kuranu se reč hukm koristi za označavanje – Alahove volje, autoriteta, presude, arbitraže, mudrosti.

Bez obzira na to ko upravlja islamskom državom, ona mora da bude zasnovana na islamskom pravu, na šariji (arapska reč koja se koristi u značenju „ Božje pravo “) (5), jer Alah iskazuje svoju apsolutnu suverenost preko Božjeg zakona, koji je večan i nepromenljiv. Islamski mislioci posebno naglašavaju da je jedina svrha postojanja islamske države sprovođenje Božjeg zakona, što je verski i politički aksiom oko koga se slažu svi muslimani, bez obzira na to kojem ogranku islama pripadaju.

Islamsko pravo i država su utemeljeni (6) na učenjima o Tovhidu (u smislu jedinstvenosti jednog Boga, njegove nedeljivosti ), Risali (u značenju Božjeg poslanstva) i Halifatu (u smislu upravljanja kao predstavljanja Alaha i sprovođenja zakona na zemlji) (7). Koncept halifata je svojstven za sunite, koji čine preko 85 odsto muslimana u svetu.

Kada je, međutim, reč o šiitskom islamu, umesto halifata , u prvi plan je postavljeno učenje o imamatu . Imam je arapska reč sa značenjem „vođa“ ili „lider“. Obično se koristi za označavanje vođe molitvi, ali i u smislu vođe neke zajednice ili grupe. Razvijanjem pomenutog učenja u dužem vremenskom periodu, na njegovim temeljima nastaju, u 19. veku, verska doktrina mardža'ijat („sleđenje“, „oponašanje“) i, kasnije, u 20. veku, verski, politički i pravni koncept velajat-e-fagih („vladavina teologa“ ili “upravljanje verskog učenjaka“), odnosno verskog, državnog, političkog i pravnog primata priznatog autoriteta u islamskoj pravnoj nauci (fagih).

Brojni islamski učenjaci širom sveta, među kojima se nalaze i Imam Homeini, kao i druge šiitske uleme (islamsko sveštenstvo – množina od arapske reči alim sa značenjem „naučnik“, „profesor“) i velikani islamske teorije politike (na primer, Ali Šarijati), isticali su da se islamski koncept razlikuje od tzv. evropskog (zapadnjačkog) političkog koncepta upravo po tome što je, po islamskim učenjima, Bog apsolutni nosilac suverenosti, dok je u zapadnjačkim učenjima nosilac suverenosti ili narod ili parlament, odnosno država, ili, ranije, monarh.

Po islamskom političkom konceptu, suverenost je – (a) univerzalna (odnosno nije teritorijalna), (b) transcendentna (u smislu da ne pripada ljudima, već samo Bogu), (v) nedeljiva, (g) neotuđiva i (d) stvarno apsolutna (8). Suvereni Bog je jedini i isključivi zakonodavac, dok njegovi „predstavnici“ na zemlji imaju samo marginalnu autonomiju kada sprovode njegovu vrhovnu vlast. Pojedini moderni islamski mislioci navode da ova margina autonomije, kada je reč o suverenosti u islamu, predstavlja, zapravo, ekvivalent (narodne) suverenosti u zapadnom smislu reči.

U tom kontekstu, za sagledavanje savremenih kretanja u islamskom svetu od posebnog su značaja teološka, filozofska, ideološka, politička, socijalna i etička učenja vođe Islamske revolucije u Iranu, Imama Homeinija , otelotvorena u političkom sistemu Islamske republike Iran. Nema sumnje da je iranska Islamska republika jedinstven fenomen u savremenom svetu, kao i da nema sličnog primera u islamskoj istoriji. Pre 1979. godine, kada je izvedena Islamska revolucija, mule (9) nikada nisu imale vlast, a pre objavljivanja knjige Imama Homeinija Islamska vlast 1971. godine, većina istaknutih šiitskih verskih učenjaka zagovarala je mišljenje da sveštenici treba da budu čuvari morala društva.

Iran je u 20. veku prolazio kroz duboka i dramatična društevna i politička previranja, što se odrazilo kroz tri velika revolucionarna pokreta – prvi u periodu od 1906. do 1909. godine (poznat kao Konstitucionalistčka revolucija ); drugi u periodu od 1952. do 1953. godine (poznat kao Mosedekova (Liberalno-nacionalistička) revolucija ); i treći od 1978. do 1979. godine ( Islamska revolucija ).

Iran je bio prva zemlja islamskog sveta u kojoj je, u smislu ustavne kategorije, uveden princip narodne suverenosti, već na samom početku 20. veka. To je bilo učinjeno, istina, na jedan posredan i komplikovan način, ali ostaje činjenica da je iranski Ustav iz 1906. godine odredio suverenost na način koji je, do tada, bio nepoznat među muslimanima.

Princip narodne suverenosti će ostati tekovina u potonjim političkim promenama u Iranu. Na osnovu sagledavanja temelja legitimnosti islamske vlasti koje je izrazio Imam Homeini, postaje jasnije i shvatanje pojma suverenosti izloženo u njegovim delima i u Ustavu Islamske republike Iran. Prema učenjima Imama Homeinija, suverenost, kao i temelji legitimnosti islamske vlasti, ima dvostruki karakter – suverenost, kao vrhovna vlast, pripada i Bogu i narodu .

Kao i mnogi drugi moderni islamski mislioci, Veliki ajatolah Ruholah al Musavi al Homeini je smatrao da je islamska država političko predstavništvo koje je stvoreno, na osnovu narodne volje, radi sprovođenja Božjih zakona . U skladu sa tim svojim uverenjem, Imam Homeni je dalje razvio osnovne kategorije islamske teorije države i prava, kao i teorije politike, stvarajući originalno učenje, koje je, istovremeno, bilo i specifičan politički program. Stožer političkog sistema savremenog Irana predstavlja Homeinijev verski, politički i pravni koncept velajat-e-fagih, uobličen u njegovim teorijskim delima, pre svega u knjizi Islamska vlast (10).

Kada je reč o obliku vladavine, Iran je islamska republika, što znači da je reč, u stvari, o državi sa republikanskim uređenjem, u kojoj poglavar nije suverena ličnost i nema nikakve lične privilegije, a pored toga je i položaj Vrhovnog lidera izboran (odnosno nije nasledan). U tom pogledu treba shvatiti pomenute odredbe iranskog Ustava da Vrhovni lider nije iznad zakona, koji se i na njega primenjuju kao na sve druge građane. Iranski oblik vladavine ima, dakle, sve karakteristike republike.

Kao i u mnogim drugim republikama, posebno onim predsedničkog tipa, iranski Vrhovni lider ima pravo tzv. suspenzivnog veta u odnosu na zakonodavnu vlast, kao i kontrolnu funkciju u odnosu na sve grane vlasti. Teško je odrediti da li je iranska Islamska republika ograničena i neograničena, na osnovu pitanja da li je Vrhovni lider istovremeno i suvereni organ. Naime, ona ima nekih karakteristika ograničene republike, kao i karakteristika neograničene republike. Ipak, čini se kao da odnose prevagu argumenti da je reč o tzv. ograničenoj republici.

Odrednica islamska znači da je reč o državi koja je utemeljena na šerijatu, odnosno na Kuranu i Suni, kao da se na čelu države nalazi vladar koji je istovremeno i verski vođa. Iran je n ajkarakterističniji primer islamske države u drugoj polovini 20. veka, jer je, između ostalog, u Ustavu Islamske republike Iran određeno da Vrhovni lider mora biti islamski teolog (fagih).

Kada govori o „zemaljskoj vlasti“, Imam Homeini u svojim delima upotrebljava pojam autoritet, a ne pojam suverenost, koja pripada, kao vrhovna vlast, isključivo Alahu. U evropskoj političkoj teoriji i praksi, korišćenje reči autoritet je preovlađivalo do perioda apsolutnih monarhija, kada ova kategorija ustupa mesto kategoriji suverenosti (11). Kao opšta karakteristika, treba ukazati da u teoriji politike i u političkoj praksi skoro svih država utemeljenih na verskim osnovama preovlađuje korišćenje pojma autoritet, dok je pojam suverenost znatno manje korišćen.

Maks Veber navodi da se autoritet sastoji od posebne vrste moći, „one moći koju priznaju kao legitimnu i opravdanu kako oni koji su moćni, tako i oni koji nemaju moć“. On govori o tri tipa autoriteta – tradicionalni autoritet, koji proizilazi iz dugotrajnih običaja; racionalni autoritet, koji je formalnopravno utemeljen; i harizmatski autoritet , koji proizilazi iz neke „više moći“ ili određene vrste „inspiracije“.

Autoritet Imama Homeinija, kao Vrhovnog lidera, imao je obeležja sva tri tipa autoriteta o kojima govori Maks Veber. Sa druge strane, autoritet naslednika Imama Homeinija na položaju Vrhovnog lidera predstavlja, po Veberovoj tipologiji, skoro u potpunosti, tzv. racionalni tip autoriteta. Ovo je značajno zbog toga jer se može videti da se autoritet Vrhovnog lidera Irana menjao po svom utemeljenju, formi i snazi, u zavisnosti od više uslova, pre svega od ličnosti samog nosioca tog položaja i konkretnog političkog trenutka.

Kada se, međutim, pažljivije prouče pitanja suverenosti i autoriteta u učenju Imama Homeinija i njihova praktična ispoljavanja u Ustavu Islamske republike Iran, može se napraviti paralela sa teorijom suverenosti razvijenoj u „ Školi iz Salamanke“ , krajem 16. veka. Najpoznatiji predstavnici ove škole su bili Francisko de Vitorija i Francisko Suarez, koji su tumačili, slično teoretičarima tzv. božanskog prava kralja, da suverenost originalno izvire iz Boga, ali sa Boga prelazi na ljude , u čemu se razlikuju od teoretičara tzv. božanskog prava kralja, koji su tvrdili da prelazi samo na monarha. Ideje „Škole iz Salamanke“ su, faktički, neposredno prethodile idejama o narodnoj suverenosti i teorijskim stavovima da su oni nad kojima se vlada saglasni sa tom i takvom vlašću, koje će nešto kasnije zagovarati Tomas Hobs, Džon Lok i Žan Žak Ruso.

Po iranskom Ustavu iz 1979. godine, pre usvajanja amandmana iz 1989. godine, autoritet vali-e-fagiha je bio ograničen i nije se moglo naći ni slovo o tome da je velajat (upravljanje) apsolutan. Razmatrajući pitanje autoriteta vali-e-fagiha u svojim delima pre knjige Islamska vlast, Imam Homeini je isticao da njegov autoritet nije i ne može da bude ograničen . Posle usvajanja ustavnih amandmana 1989. godine, u članu 57. Ustava navodi se da su zakonodavna, izvršna i sudska vlast nezavisne jedna od druge, ali da deluju „pod nazorom apsolutnog velajat-e-amra (apsolutnog nosioca autoriteta – prim. O. P.) i vođstva ume“, u skladu sa odredbama Ustava.

Stoga se na pitanje da li iranski Vrhovni lider ima apsolutni autoritet, u smislu da je u njegovim rukama koncentrisana određena nadležnost u odnosu na sve tri grane vlasti, samo uslovno i posredno može dati potvrdan odgovor, i to na osnovu analize političkog učenja Imama Homeinija i Ustava Islamske republike Iran.

Isto tako, i na pitanje da li je Vrhovni lider istovremeno i iranski državni poglavar, odnosno šef države, samo se uslovno i posredno može dati potvrdan odgovor, jer postoje značajne razlike u tim pitanjima u odnosu na stavove klasične „evropske“ teorije politike o položaju šefu države.

Ukoliko se prihvati da je iranski Vrhovni lider zapravo šef države, ostaje pitanje da li je on, istovremeno, i vrhovni državni organ, dakle „onaj organ koji vrši suverenu državnu vlast, koji je najviši, koji nije ničim ograničen“. Nije jednostavno dati odgovor na to pitanje, ali se mora konstatovati da je autoritet fagiha u Islamskoj Republici manji, po obimu i ovlašćenjima, od suverenosti monarha u apsolutističkim državama, kao i da je utemeljen na potpuno drugačiji način.

Posebno treba naglasiti da je i Vrhovni lider u svojim ovlašćenjima i delovanju ograničen islamskim zakonima (šerijatom), Ustavom (12), kao i postojanjem organa koji kontroliše njegov rad (Skupština eksperata) i koji ga može smeniti ukoliko „ ne bude u stanju da ispunjava svoje ustavne dužnosti ili ako izgubi neke od kvalifikacija koje su predviđene Ustavom“.

Teško je, stoga, prihvatiti tvrdnju da je Vrhovni lider Islamske republike Iran „apsolutni suveren“, u skladu sa preovlađujućim viđenjem tog pojma u savremenoj evropskoj teoriji politike, posebno ako postoji ustavni organ koji ga, makar prema slovu Ustava, može smeniti. Isto tako, ove činjenice i ustavne norme obezvređuju i sve teorijske stavove o tome da je autoritet vali-e-fagiha apsolutan.

Neki zapadni politikolozi su jednostrano i olako kvalifikovali Islamsku republiku kao autokratiju ili islamsku diktaturu. Ovakve vrste političkih pojednostavljivanja nemaju odgovarajuće utemeljenje, bar kada je reč o delima Imama Homeinija ili o normativnim aktima Islamske republike Iran.

U političkom sistemu utemeljenom na instituciji velajat-e-fagih, pojam autoritet se odnosi, pre svega, na legitimnost , na pravo, obavezu i odgovornost da se sprovodi islamska vlast. Konačno, kada je reč o versko-političkom autoritetu iranskog Vrhovnog lidera , kao i političkim implikacijama tog autoriteta, on je manje snage i obima od, na primer, apsolutnog autoriteta i političko-administrativne moći koju Papa ima u upravljanju Vatikanom.

Pitanje autoriteta je povezano, na izvestan način, i sa shvatanjem naroda kao „zajednice vernika“ (uma). U tom složenom kontekstu, Imam Homeini izjednačava autoritet i legitimnost, na osnovu čega je institucija velajat-e-fagih i uspostavljena, preciznije rečeno stekla je legitimnost jer ju je narod prihvatio, na osnovu Božjeg zakona.

Međutim, u poznatom odgovoru (tumačenju) upućenom iranskom Ministarstvu rada i socijalnog staranja u prvim godinama Islamske republike, Imam Homeini je istakao da su organi izvršne vlasti ovlašćeni da deluju nezavisno od fagiha, kao i da ne moraju da od njega traže upustva u konkretnim slučajevima. U jednom drugom obraćanju Predsedniku republike i predstavnicima izvršne vlasti, Imam Homeini je istakao da je „beskorisna i besmislena ona vlada čiji se autoritet vidi samo na periferiji božanskih zakona“.

Često se, sa druge strane, ukazuje da, prema Ustavu Islamske republike Iran, Vrhovni lider može da smeni Predsednika republike, koga je narod izabrao na izborima. Ali, on to može da učini samo ako Vrhovni sud Irana proglasi Predsednika republike krivim za kršenje Ustava (ne, dakle, šerijata), ili kada Medžlis po posebnoj proceduri izglasa da Predsednik republike nije sposoban da obavlja tu dužnost. Dakle, k ao što se može videti, politička moć i vlast Vrhovnog lidera nisu apsolutnog karaktera, niti on može, na osnovu svoje samostalne procene, da smeni Predsednika republike, kao što se to ponekada netačno navodi.

A, kakav je legitimitet (mašru`ija) islamske vlasti? Odgovor na ovo pitanje doprinosi razumevanju koncepta suverenosti koji zagovara Imam Homeini, jer pokazuje zbog čega su ljudi u obavezi da se pokoravaju islamskoj vlasti. Imam Homeini smatra da islamska vlast ima dvostruki legitimitet: onaj koji joj je dao Alah i podršku naroda. On ne priznaje silu ili nasleđivanje kao osnove legitimiteta vlasti.

Na osnovu ovakvog shvatanja legitimnosti islamske vlasti, postaje jasnije i shvatanje suverenosti izraženo u delima Imama Homeinija i u Ustavu Islamske republike Iran. Koncept suverenosti koji obrazlaže Imam Homeini takođe je dvostrukog karaktera – suverenost, kao vrhovna vlast, pripada i Bogu i narodu. Ovakav dvostruki karakter suverenosti je vidljiv i na osnovu dublje analize pravnih principa i odredbi u iranskom Ustavu, pri čemu se posebno ne može prihvatiti tvrdnja da se u Ustavu Islamske republike „apsolutno negira narodni suverenitet“.

Konačno, autoritet Vrhovnog lidera i svih drugih organa i institucija Islamske republike Iran je, takođe, dvostrukog karaktera, jer dolazi i od Boga i od naroda i proizilazi iz njih.

Islamsku republiku Iran je posebno teško klasifikovati u odnosu na njen oblik državne vlasti . Već smo ukazali da je proklamovano i relativno dosledno primenjeno načelo podele vlasti „korigovano“ nepotpunim načelom jedinstva vlasti (13), što je jedna od najznačajnijih karakteristika političkog sistema koji počiva na instituciji velajat-e-fagih. Ukoliko bi se politički sistem Islamske republike posmatrao samo u odnosu na načelo podele vlasti (bez uzimanja u obzir verske komponente vlasti i institucije velajat-e-fagih ), on bi se mogao klasifikovati kao predsednički sistem, jer je Predsednik republike istovremeno i šef izvršne vlasti, koja ima značajan stepen nezavisnosti u odnosu na Medžlis.

Kada je reč o obliku državnog uređenja, Islamska republika Iran je prosta država, jer je stepen decentralizacije relativno mali i uglavnom je birokratskog karaktera.

Kada je reč o suštinskoj organizaciji neke države, oblik njenog političkog režima se određuje prema tome ko je politički nosilac državne vlasti. Demokratija je oblik političkog režima u kome vlast pripada narodu, a autokratija je oblik političkog režima u kome vlast pripada manjini ili, čak, pojedincu. Islamska republika Iran ima karakteristike i jednog i drugog oblika političkog režima. Među poznavaocima iranskog političkog sistema postoje značajna neslaganja o tome koje od tih karakteristika preovlađuju i koje su značajnije. Primera radi, najvažniji organi Islamske republike Iran su izborni, a samo je manji broj uspostavljen imenovanjima.

Za oblik političkog režima Islamske republike Iran, od posebnog je značaja činjenica da je ova islamska država utemeljena na Božjem zakonu i da je njen stožer institucija velajat-e-fagi. Na osnovu ovih karakteristika, Islamska republika je često određena kao teokratija , kao onaj režim koji je politički oblik Božje vladavine na zemlji. Međutim, ovakvo određivanje je suviše uopšteno i ima relativno malu teorijsku i naučnu „težinu“, pogotovo kada se iznosi bez produbljenijeg obrazlaganja.

Pojam teokratija se obično koristi za opisivanje onog oblika organizacije državne vlasti u kome religija ima dominantnu (određujuću) ulogu . Dakle, za onaj oblik vlasti u kojem organi iz verske sfere zamenjuju organe političke sfere ili, u najmanju ruku, imaju domanaciju u političkoj sferi. U najčešće korišćenom smislu, termin teokratija se koristi u slučajevima kada neka vlada tvrdi da vlada u ime Boga ili neke natprirodne sile; kada su načela državne politike identična sa religijskim načelima, odnosno kada je religijska načela određuju ili vrše snažan uticaj na državnu politiku; i, na kraju, kada su neki državni poglavari istovremeno i verski poglavari.

Kada legitimitet političke vlasti zavisi u toj meri od verske hijerarhije da država i politika skoro uopšte nemaju svoju autonomiju od religije, reč je o teokratiji. Kada politička vlast koja se poziva na svoj verski legitimitet uspostavi istovremeno dominaciju nad verskom sferom, reč je o cezaropapizmu. Obično se politički režimi sa verskim legitimitetom nalaze između ova dva pola, u zavisnosti od relativne snage verskih i političkih organa i njihovog odnosa. U savremenoj politikologiji religije sve češće koristi pojam eklesiokratija (u značenju „vladavina crkve“), kojim se označava državna vlast određenog verskog lidera ili nekog verskog tela .

Ali, teško je primeniti pojmove kao što su teokratija ili eklesiokratija (14) u onim slučajevima kada je neka vlada pod verskim „okriljem“ ili se nalazi pod vaninstitucionalnim uticajem sveštenstva, kao i u onim slučajevima kada prihvata određene verske koncepte ili kada neki vernici imaju povlašćeni položaj, u političkom smislu reči, u određenoj državi.. Isto tako, njihova primena nije adekvatna ni u onom slučajevima kada u nekoj zemlji postoji zvanična (državna) religija ili kada se samo tvrdi da autoritet šefa države dolazi od Boga.

Kada je reč o islamskoj teokratiji , teza da su „sva društva koja se danas baziraju na islamu manje ili više teokratska“ je, u izvesnom smislu, tačna, ali samo sa aspekta tzv. evropske teorije politike, koja je danas preovlađujuća u svetu. Sa druge strane, mnogi islamski mislioci smatraju da je Božja država (teokratija) postojala jedino onda kada Božji poslanik Muhamed lično predvodio muslimansku zajednicu (ummu) .

Kao jedan od najvažnijih argumenata za tvrdnju da Islamska republika Iran teokratija, brojni politikolozi navode postojanje institucije velajat-e-fagih, odnosno činjenicu da se Predsednik republike i Parlament (Medžlis) birani na opštim izborima, nalaze pod nadzorom fagiha, verskog stručnjaka za tumačenje islamskog prava.

Ipak, preciznije je ukazati na to da je Islamska republika Iran teokratija zbog što vlada deluje na osnovu propisa koji moraju da budu u skladu sa islamom, kao i zbog toga što su Ustavom Islamske republike Iran postavljeni takvi mehanizmi da sveštenstvo može da ostvari skoro odlučujući uticaj na političku vlast i da vrši njenu kontinuiranu kontrolu. Upravo zbog toga bi Islamska republika Iran mogla biti određena kao oblik eklesiokratije, jer je islamsko sveštenstvo ima, na određeni način, dominantan položaj u političkom sistemu utemeljenom na konceptu velajat-e-fagih Imama Homeinija.

Ipak, Iran je, verovatno, jedina savremena država, koja i zvanično navodi da je teokratija. U Ustavu Iranske republike Iran jasno je navedeno da je islam , u učenju škole džafaritskih šiita, zvanična religija, kao i da će ovo „načelo večito važiti“. Poznati francuski islamolog Olivije Roa kvalifikuje Islamsku republiku Iran kao ustavnu teokratiju, koristeći pri tome kvalifikaciju koju je upotrebio Imam Homeini kada je istakao da je „islamska vlast... ustavna“ (nije ni tiranska, ni apsolutna). On posebno ukazuje na to da je ova kvalifikacija odgovarajuća jer u Iranu postoji „razgranata struktura državnih i političkih institucija prilagođena ustavnoj državi evropskog tipa “.

Neki drugi politikolozi religije govore o ustavnoj teokratiji kao o „obliku vladavine u kome određena religija, u kontekstu moderne demokratije, ima središnju ulogu u pravnom i političkom sistemu neke zemlje“. Za razliku od „čiste“ teokratije i eklesiokratije, u ovim njihovim izmenjenim i modernim oblicima nosioci vlasti i moći su političke ličnosti koje deluju u skladu sa ustavom i postulatima političkog sistema, a ne samo verski lideri ili versko-politički lideri .

Međutim, zagovornici sličnih definicija neprecizno svode ustavnu teokratiju na kontekst moderne demokratije , mešajući nekoliko kriterijuma prilikom takvog određivanja. Oni navode da se u ustavnim teokratijama moć nalazi u rukama ljudi koji deluju u ustavnim okvirima, za razliku od „čiste“ teokratije gde je moć u rukama verskog vođstva.

Već ovo što je izneto pokazuje koliko je teško klasifikovati iransku Islamsku republiku, kao i koliko je teško odrediti njen karakter. Ona bi, možda, mogla biti čak opisana, s obzirom na „značaj“ izbora kao političkog instituta, kao ustavna teokratija predstavničkog tipa ili izborna teokratija ili možda čak i demokratska teokratija.

Dalje pojmovna određivanja bi vodila u značajne pojmovne i metodološke teškoće, s obzirom na složenost iranskog političkog sistema i (povremenu) apstraktnost učenja Imama Homeinija . Podsetimo da sam Imam Homeini kaže da se „islamska vlast ne podudara ni sa jednim postojećim oblikom vlasti“.

Dakle, s redišnje mesto u političkom učenju Imama Homeinija ima koncept velajat-e-fagih, koji je toliko istaknut u njegovom učenju da ostale njegove političke ideje i stavovi moraju biti interpretirani u odnosu na ovaj koncept (15). Kada je reč o suverenosti, Imam Homeini prihvata i primenjuje klasični islamski koncept. Ali, upravo učenje o velajat-e-fagihu i „volji naroda“ čini koncept suverenosti Imama Homeinija posebnim u odnosu na učenja drugih islamskih mislilaca.

U samom Iranu, koncept velajat-e-fagih je bio osporavan, kako na teorijskom planu, tako i u političkoj „areni“. Najbrojnije kritike su dolazile, i još uvek dolaze, što je interesantno, iz redova sveštenstva, mada ima i osporavanja iz redova građanske opozicije i (nejedinstvene) levice. Kada su predstavnici nekih partija u iranskom Parlamentu, pred referendum o nacrtu Ustava 1979. godine, kritikovali koncept velajat-e-fagih, izjednačavajući ga sa diktaturom, Imam Homeini je rekao: „ Velajat-e-fagih je... Božji nalog ... Niko ne treba da zazire od tog koncepta. Fagih ne može biti diktator, jer ako bi čak to i pokušao, onda ne može imati velajat (upravljanje) nad ljudima “.

Mora se imati u vidu da šiitski učenjaci i sveštenstvo imaju značajan stepen slobode, i politički i po tradiciji, da iznova i iznova iznose nove interpretacije Kurana i islamskih zakona i načela . Sam Imam Homeini nikada nije tvrdio da je njegovo učenje nepromenljivo ili da je končano. Uostalom, takva tvrdnja ne može da bude svojstvena šiitskom mudžtehidu, jer bi bila u suprotnosti sa doktrinom mardža'ijat i učenjem a`lamijat, kao i stavom da su „ idžtihadu (tumačenju) uvek otvorena vrata u šiitskom islamu “.

Šiitski islam ostaje najznačanija spona koja povezuje politički život Irana, dok se politički sistem ove Islamske republike, na osnovu verskih, pravnih i političkih učenja i delovanja Imama Homeinija, ispoljava – kao jedinstvo političkog, pravnog i verskog autoriteta otelotvoreno u instituciji velajat-e-fagih; kao funkcionalno autoritaran, ali ne i totalitaran (proklamovano je i primenjeno načelo podele vlasti pod okriljem jedinstvenog versko-pravnog autoriteta); kroz verske doktrine šiitskog islama i šerijatsko pravo, koje su njegove središnje komponente; kroz republikanski oblik vladavine, parlamentarizam, delovanje političkih partija, opštenarodne izbore, nezavisnost sudstva itd.

Učenje Imama Homeinija je imalo veliki uticaj na idejno „buđenje“ u islamskom svetu. Ovaj snažni podsticaj koji je dolazio iz Irana, na teorijskom planu i na planu praktičnog primera, imao je za posledicu živo razmatranje i novo utemeljivanje islamskih političkih učenja i ideja. Kao što smo već pomenuli, ovaj proces se kretao kako u pravcu tzv. modernizacije i liberalizacije islamskih učenja, tako i u pravcu „vraćanja“ na izvorna islamska učenja (na temelje, odnosno fundamente vere), ali u novim, savremenim okolnostima. Sve se to, naravno, održavalo i kroz pojavu drugačijih shvatanja pojma suverenosti, kao najviše vlasti.

Kada se pobliže ispita funkcionisanje islamskog i evropskog političkog koncepta na praktičnom planu , pomenute teorijske razlike se mnogo manje vide. Jer, bez obzira na to ko je, teorijski, nosilac suverenosti, u praksi je uvek država ta koja predstavlja otelotvorenje suverenosti, a ne, na primer, „anđeli“ ili neka druga slična apstraktna kategorija iz teologije ili teorije politike.

Ipak, da li može biti prihvaćena tvrdnja da je, „u tom smislu, islamski politički sistem perfektan bar onoliko koliko je demokratija perfektna“ (16)?

Fusnote:

1. Radomir Lukić – Teorija države i prava, „Naučna knjiga“, Beograd, 1960. godine, str. 197.

2. Ljubomir Tadić – Politikološki rečnik, „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva“, Beograd, 1996. godine, str. 206.

3. Sama reč Kuran doslovno znači „prenošenje govorom“, „recitovanje“, mada se vrlo često označava kao Al Kitab , što na arapskom jeziku znači „knjiga“.

4. Prema islamskoj tradiciji, u Kuranu su ljudima otkrivena 99 naziva za Boga (atributi Alaha ), poznatih kao Asma Alah al Husna, mada je broj Božjih imena veći od broja 99.

5. U ovoj studiji je više korišćen termin šerijat (koji predstavlja turkizovanu verziju reči šarija ) nego izvorni arapska reč šarija , jer se radi o terminu koji je kod nas odomaćen i poznat.

6. Vidi: G. V. Čudhuri – Islamski koncept političkog poretka, iz knjige Islam i savremeni svet, „Kazy Publications “, London-Karači, 1991. godine.

7. Kao politička institucija, h alifat je imao versku dimenziju (iskazanu, na primer, kroz titulu A mir al Mu`minin – „zapovednik vernika“) i svetovnu dimenziju. Titulu h alife su nosili Umajadi, Abasidi i Osmanlijski sultani, kao i neki drugi manji pretendenti u dugoj islamskoj istoriji.

8. „U modernoj političkoj teoriji, pojmom suverenost se označava posedovanje vrhovnog autoriteta. Po svojoj prirodi, suverenost je: a) stalna, b) nedeljiva, v) vrhovna, g) neograničena, d) potpuna“. Navedeno prema: Tomas H. Stivenson i Džordž B. de Husar – Nauka o politici , „ Littlefield , Adams and Co. “, Ames (Ajova), SAD, 1968. godine, str. 25.

9. Reč mula, kojom se u Iranu generalno označavaju islamska sveštena lica, dolazi od arapske reči maula , što znači „učeni čovek“, „naučnik“, „glavešina“, „drug“.

10. Knjigu Imama Homeinija Islamska vlast objavila je na srpskom jeziku „Međunarodna politika“ 1990. godine.

O pomenutoj knjizi videti: Oliver Potežica – Islamska vlast Imama Homenija, „Treći program Radio Beograda“, januar 1991. godine.

11. Uporedi: Ljubomir Tadić, Nauka o politici , BIGZ, Beograd, 1996. godine, str. 137.

12. U toku deset godina koje je proveo na položaju Vrhovnog lidera, Imam Homeini je u nekoliko određenih slučajeva „prenebregnuo“ Ustav Islamske Republike. Na primer, kada je naredio uspostavljanje Specijalnog suda za sveštenstvo, kao i u slučaju kada je naredio da se formira Savet za celishodno delovanje sistema.

Reč je o izuzetnim slučajevima u kojima je jurisdikcija vali-e-fagiha iznad odredbi ustava, koja postoji u cilju zaštite interesa muslimana i u vanrednim situacijama. Ovi „izuzetni slučajevi“ se rešavaju u skladu sa načelom da je „državni interes“ ili „interes islama “ iznad primarnih i sekundarnih verskih propisa, Ustava i zakona. Nigde, međutim, nisu pomenuti kriterijumi za određivanje „državnog interesa“, „interesa muslimana“ ili „vanrednih situacija“.

13. Jedinstvo vlasti u užem smislu reči postoji ako sve tri vlasti (zakonodavnu, izvršnu i sudsku) vrši samo jedan organ, odnosno jedan niz hijerarhijski uređenih organa. Može se reći da je ovaj oblik državne vlasti je postojao za života Božjeg poslanika Muhameda („ tradicije Medine “).

U savremenom smislu, jedinstvo vlasti se utvrđuje na osnovu ispitivanja da li neki vrhovni organ postavlja i smenjuje organe druge dve grane vlasti ili, čak, sve tri grane vlasti, kao i da li taj vrhovni organ ima pravo da poništava akte koje donose organi drugih grana vlasti, ili da naređuje kakvi će ti akti biti il, čak, da sam donosi takve akte umesto organa drugih grana vlasti.

Uporedi: Radomir Lukić, Uvod u pravo, str. 195.

14. Teokratija ili eklesiokratija, po svom obliku organizacije (ustrojstvu) mogu biti monistička ili dualistitička. U prvom slučaju, administrativna struktura i hijerarhija u državi su identične sa religijskom strukturom i hijerarhijom. A, u drugom slučaju, postoje dve paralelne i odvojene strukture i hijerarhije, ali religijska struktura dominira nad administrativnom strukturom države.

15. Uporedi: Kazem Gandži Zadeh, Najvažniji principi političkih učenja Imama Homeinija, časopis „ The Message of Thaqalayn “, broj 2-3/2 (2002), Teheran, 2002. godine.

16. Uporedi: M. A. Muktedar Kan , op.cit.

 

 
 
Copyright by NSPM