Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Crkva i politika

   

 

Oliver Potežica

ODNOS ISLAMA PREMA DRUGIM RELIGIJAMA

Na primeru islama se može videti, između ostalog, da pitanje odnosa religije i politike nije identično sa pitanjem odnosa između crkve i države. A, ukoliko se toj razlici ne pokloni odgovarajuća pažnja, može doći do brojnih konfuzija kako na teorijskom, tako i praktičnom planu.  

            Danas, u politikologiji religije preovlađuju mišljenja da se o konceptima kao što su sekularizam ili klerikalizam može govoriti, pre svega, u okvirima odnosa koji postoje između države i crkve. U tim odnosima, posebno je značajna grupa pitanja koja se odnose na slobodu veroispovesti.

Kada je reč o islamu u savremenom svetu, složeni i osetljivi položaj ove religije mogao se videti i prilikom prošlogodišnjeg ispoljavanja snažnih naboja nerazumevanja i netrpeljivosti prema muslimanima zbog njihovih protesta povodom objavljivanja karikatura Božjeg poslanika Muhameda u danskoj štampi. Zapadni svet je čvrsto stao u odbranu civilizacijskog načela „slobode štampe“. Niko se čak nije ni setio da postavi jednostavno pitanje – „zašto vređati pripadnike drugih religija“. A, posebno zato što takva ismejavanja predstavljaju kršenje drugog civilizacijskog načela, načela uvažavanja i ravnopravnosti svih religija i poštovanja verskih ubeđenja drugih ljudi.

            Odnos islama prema drugim religijama često se prikazuje u negativnom kontekstu. Opterećenja predrasudama su, zaista, velika. Preovlađuje slika da je islam širen ognjem i mačem, da su pripadnici drugih vera bili prisiljavani da prihvate muslimansku veru (1). Zaboravlja se da je islam u mnogim zemljama postao dominantna religija, a da muslimanske armije nikada nisu stupile na te prostore (Malezija, Indonezija, mnoge zemlje Afrike) (2).

            Bez obzira na smanjivanje teritorije naše zemlje, koje je uslovilo menjanje i verske strukture stanovništva, pitanje odnosa islama prema drugim religijama ima za nas i praktične implikacije, pored toga što ima teorijski i spoljnopolitički značaj. Teško je, naime, osporiti zaključak da danas dve velike svetske religije – katoličanstvo i islam – vide ovaj prostor, Balkan i posebno Srbiju, kao nebranjeni „zabran“ za svoj prozelitizam. Ima, naravno, i drugih manjih konkurenata na današnjoj „pijaci“ religijskih učenja na Balkanu.

            U cilju shvatanja odnosa islama prema drugim religijama, treba razmotriti tri pitanja: a) versko-pravni osnovi postavljanja muslimana prema pripadnicima drugih religija; b) savremeno ispoljavanja tog odnosa, kao i praksa u zemaljama islamskog sveta; i v) regulisanje odnosa prema pripadnicima drugih religija na međunarodnom planu.

            Mora se, pri tome, konstatovati da je u proteklim vekovima postavljanje muslimana prema pripadnicima drugih religija bilo različito i kretalo se od potpune tolerancije do apsolutne netolerancije. Razlozi za tako različito postavljanje su zavisili od vremena, mesta i konkretnih okolnosti. Sa druge strane, postavljanje muslimana prema drugim religijama je drugačije u zemljama u kojima su muslimani većina stanovništva od ponašanja muslimana u onim zemljama u kojima su oni manjina.

            Kada je reč o versko-pravnim osnovama odnosa muslimana prema pripadnicima drugih religija, treba ukazati da postoje razlike među onima koji nisu islamske veroispovesti. Po Kuranu, pripadnici monoteističkih religija, nazvani Ahl al Kitab („Ljudi knjige“), čine jednu kategoriju, dok su u drugu svrstani pagani (neznabošci) i idolopoklonici. Postavljanje muslimana prema pripadnicima ovih   kategorija je bilo potpuno različito.

Status pripadnika zvanično priznatih vera (Ahl al Kitab) dobili su Jevreji, hrišćani i Sabijanci (3) (verovatno Mandejanci). Nešto kasnije, taj status su stekli i zaratustrijanci, a u 9 i 10. veku, kada su u Indiji zavladali Moguli, izborili su ga i pripadnici hinduističke religije.

Prema osnovnim izvorima islama, Kuranu i Suni Božjeg poslanika Muhameda, „Ljudi knjige“ treba da budu tolerisani, čak i ako ostanu u svojoj veri, dok pripadnici druge grupe, pagani i idolopoklonici, nemaju takvu toleranciju, preciznije rečeno prema njima nema nikakve tolerancije, već je zahtevano da budu privedeni Alahu.

Od samih početaka islamske istorije pripadnici jedne od zvanično priznatih religija, odnosno religijskih manjina, nazivani su zimi („zaštićeni“). Njima je bilo dozvoljeno da izvode svoje verske obrede, da primenjuju svoje bračno i porodično pravo, da imaju svoj obrazovni sistem. Ali, oni su, za uzvrat, plaćali poseban porez ( džizja ), kao i poseban namet na zemlju ( karadž ). Ipak, najčešće su morali da prihvate i druga ograničenja (oblačenje, svedočenje, brakovi, javno upražnjavanje vere, zabrana misionarstva i slično).

Ova politika „plaćene tolerancije“ ima svoje korene još u Starom persijskom carstvu (Ahemenidi). Kasnije su je od Mlađeg persijskog carstva (Sasanidi) preuzeli i vizantijski carevi, postavljajući se, čak, na taj način i prema drugim hrišćanskim ograncima, kao što su bili monofiziti (pripadnici Sirijske pravoslavne crkve) (4).

Razlike u postavljanju muslimana prema onima koji nisu muslimani postoje čak i u surama Kurana. A, različita tumačenja Kurana će uticati kasnije na konkretno postavljanje prema onima koji nisu muslimanske veroispovesti.

U celini gledano, stav muslimana prema nasilnom preobraćivanju veropoklonika drugih religija je negativan, tako da su primeri te vrste retki. U islamskom svetu se često navodi da sam Kuran zabranjuje nasilno preobraćanje.

Ali, u islamskoj istoriji je bilo primera drugačijeg postavljanja. Pomenimo samo vahabite, koji smatraju da je nasilje dozvoljeno u cilju preobraćivanja pripadnika drugih veroispovesti. Po njima, nasilje je dozvoljeno čak i prema drugim muslimanima, ako odstupaju od „izvornih“ načela vere.

Sekta vahabita , kojoj pripada vladajuća dinastija Saudijske Arabije, „podstrekavala je muslimane izvan arapskog sveta da se ne mire sa svojim religioznim statusom u okviru država u kojima su dominirale druge religije“ (5). Pomenimo da je prisustvo vahabita na našim prostorima i na čitavom Balkanu počelo je sve jače da se uočava uporedo sa eskalacijom krize na prostorima nekadašnje Jugoslavije.

U vezi sa odnosom muslimana prema drugim religijama u savremenom svetu, kao i praksom koja preovlađuje u islamskim zemaljama, treba imati u vidu da je do 20. veka većina islamskih zemalja bila pod kolonijalnim jarmom. Posle oslobađanja od strane okupacije, postupno su obnavljene islamske tradicije i shvatanja, posebno posle Drugog svetskog rata (6).

Danas, većina islamskih zemalja dozvoljava slobodu veroispovesti, a mnoge su od njih taj princip ugradile u svoje ustave. Neke islamske zemlje zabranjuju drugim religijskim grupacijama misionarske aktivnosti, kao na primer Egipat. Ali, u nekim drugim takvih zabrana nema, na primer u Maliju.

Zemlje kao što su Indonezija i Bangladeš su liberalnije, pravno i faktički, kada je reč o slobodi veroispovesti i donosu prema drugim veroispovestima. U tom pogledu, Irak Sadama Huseina je bio primer liberalne islamske zemlje. Ako se upoređuju pravni sistemi, današnji Irak je nastavio tu tradiciju tolerancije. Ipak, okolnosti su znatno promenjene, jer rastu tenzije između pripadnika islamskih ogranaka, sunita i šiita, što ima svoje odraz i na faktičko pogoršavanje položaja verskih manjina, pre svega hrišćana.

U Siriji postoji duga istorija verske tolerancije. Država garantuje slobodu veroispovesti i versku toleranciju svojim ustavom i zakonima. Hrišćani čine oko 12 odsto stanovništva i procenjuje se da ih ima preko dva miliona. Aktivno je na stotine hrišćanskih crkava, a ima čak i 15 sinagoga. Paradoksalna je činjenica da u Siriji ima više hrišćanskih crkava (7) nego džamija u celoj Evropskoj uniji, mada je broj muslimanskih vernika u nekim evropskim zemljama prilično veliki (Francuska, Nemačka, Holandija).

Ipak, u mnogim islamskim zemljama stepen verske tolerancije je daleko manji ili skoro uopšte ne postoji. U Saudijskoj Arabiji nema slobode veroispovesti, niti bilo kakve verske tolerancije. Pripadnicima drugih veroispovesti je zabranjeno da upražnjavaju svoje verske obrede ili da na bilo koji način pokažu da njihova vera nije islam, čak i u privatnom životu. Već smo pomenuli da sekta vahabita ima dominantnu ulogu u političkom životu te zemlje.

Izraziti primer ostrašćene verske netrpeljivosti su nam ostavili nekadašnji gospodari Avganistana Talibani, koji su eksplozivom razorili fantastične budističke spomenike u Bamijanu. U   skoro 1.400 godina islamskog prisustva u Avganistanu nijedan musliman nije bio toliko nerazuman da ih sruši dok to nisu, pre nekoliko godina, učinili Talibani. Monumentalni budistički kipovi su predstavljali kulturno nasleđe čitavog ljudskog roda.

Pakistanski ustav iz 1985. godine određuje da su ljudska prava nepovrediva i neotuđiva. Ali, u Ustav je uvedena i kategorija onih ljudskih prava koja mogu biti ukinuta ili suspendovana. Među njima je i pravo na slobodu veroispovesti. Pored toga, u Pakistanu, koji se smatra relativno liberalnom islamskom zemljom, pripadnici verskih manjina su suočeni i sa drugim ograničenjima.

Sa druge strane, u nekim zemljama koje su često netačno i uopšteno optuživane za versku netoleranciju, kao što su Iran ili Sudan, postoji značajan stepen slobode veroispovesti, kako na normativnom planu, tako i u stvarnosti. Mora biti pomenuto da je prikazivanje pojedinih muslimanskih zemalja često neobjektivno i pristrasno, što otežava utvrđivanje činjenica i stvarnog položaja koji pripadnici drugih vera uživaju u islamskom svetu.

Kada se uporedi situacija u šezdesetak islamskih zemalja, koliko ih danas ima u svetu, nije lako, dakle, dati jedinstven zaključak o odnosu koji postoji prema pripadnicima drugih religija. Okvirno bi se moglo reći da u većini islamskih zemalja postoji značajan stepen verske tolerancije, kao i da one, makar u načelu, poštuju pravo na slobodu veroispovesti. Ipak, nije mali ni broj onih zemalja u kojima je stepen verske tolerancije prilično nizak i u kojima su verske slobode zaista ugrožene.

Primera radi, od 52 zemlje gde su zabeležena kršenja slobode veroispovesti, skoro polovina su islamske zemlje (8). Reč je o podacima Specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija, koga određuje Komisija za ljudska prava OUN na osnovu Deklaracije o eliminisanju svih oblika verske netrpeljivosti i diskriminacije zasnovanih na religiji ili verskim ubeđenjima.

Kada je već reč o zemljama u kojima su Ujedinjene nacije utvrdile da postoji verska netrpeljivost i diskriminacija, moramo naglasiti da Srbije i Crne Gore nema na tom spisku. Međutim, iz našeg okruženja, na tom spisku su Bugarska i Mađarska, kao i Makedonija. Sa druge strane, nema Hrvatske, gde su evidentirani primeri i dokazani slučajevi pokrštavanja pravoslavnih vernika. Nema ni Bosne i Hercegovine, zemlje u kojoj je godinama vođen stravičan građanski rat, koji je imao i upadljive dimenzije verskog rata (između ostalog i zato što je verski faktor bio presudan u određivanju identiteta nacija koje tamo žive).

U proteklim vekovima, ljudi su se borili za sopstveno pravo da veruju u ono što oni sami žele, za pravo da mogu slobodno da ispoljavaju i upražnjavaju svoju veroispovest, plaćajući krvavi danak verskoj netrpeljivosti. U toj borbi su građeni, posebno poslednjih decenija, univerzalni pravni „mehanizmi“, koji treba da garantuju pravo svakog čoveka da ima svoju veru, odnosno da zaštite slobodu misli, savesti i veroispovesti. Ovo osnovno ljudsko pravo i njegova zaštita predstavljaju civilizacijska dostignuća, neodvojiva od borbe za jednakost polova ili za rasnu   i nacionalnu jednakost.

Unverzalna deklaracija o ljudskim pravima, koju su Ujedinjene nacije usvojile 1948. godine, naglašava da svako ljudsko biće ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti (9). Ipak, među potpisnicama Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima nije bilo islamskih zemalja. Neke od njih su, u potonjim decenijama, potpisale ovaj međunarodni dokument. Ali, Saudijska Arabija i neke druge islamske zemlje nisu nikada prihvatile Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima.

Kada je reč o odnosu islamskih zemalja prema Međunarodnom paktu o ljudskim i građanskim pravima, usvojenom 1966. godine, one su postupile skoro istovetno kao i prilikom prihvatanja, odnosno neprihvatanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

Treba posebno pomenuti Deklaraciju o eliminisanju svih oblika verske netrpeljivosti i diskriminacije zasnovanih na religiji ili verskim ubeđenjima, koja je usvojila Generalna skupština OUN 1981. godine. Pravo na slobodu veroispovesti je uvršteno u osnovna ljudska prava i slobode (10), zbog čega se sve države pozivaju da donesu zakone i preduzmu delotvorne mere u cilju sprečavanja i eliminacije diskriminacije na osnovu religije ili verskih ubeđenja.

Pomenuta Deklaracija je značajna i zbog toga što se poziva na druge međunarodne instrumente, proglašavajući u članu 3 diskriminaciju na osnovu vere ili verskih ubeđenja za „kršenje Povelje Ujedinjenih nacija“ i „prepreku za prijateljske i miroljubive odnose“ u svetu.

Muslimanske zemlje, države članice Organizacije islamske konferencije, imale su kolektivne rezerve u odnosu na odredbe ove Deklaracije. Istakle su da za njih nije moguće da prihvate, u principu, one odredbe koje bi mogle biti u suprotnosti sa Šarijom , sa islamskim pravom utemeljenim na Kuranu i Suni.

Nešto kasnije, kao odgovor na pomenutu Deklaraciju, Svetska islamska liga (Rabita) (11) je prezentovala Univerzalnu islamsku deklaraciju o ljudskim pravima 1981. godine. Reč o dokumentu-modelu, koji je trebalo posluži kao osnova islamskim zemljama za donošenje odgovarajućih pravnih akata u ovoj oblasti. Pomenuta deklaracija je, nema sumnje, pažljivo sročena, u nastojanju da se stvori privid apsolutnog poštovanja prava na slobodu veroispovesti.

U članu 13 Univerzalne islamske deklaracije se ističe da svaka osoba ima pravo na slobodu savesti i veroispovesti, u skladu sa svojim verskim ubeđenjima, uz naglašavanje da je poštovanje verskih osećanja drugih ljudi obavezno za sve muslimane. Ali, u članu 12 je navodeno da „svaka osoba ima pravo da izražava svoja misli i uverenja samo dok su ona u granicama koje propisuje Zakon (pod „zakonom“ se podrazumeva Šarija – prim. O.P.). Jednostavnije rečeno, svako može da veruje u ono što hoće, ali svoja verovanje može da izražava samo ukoliko je to u skladu sa islamskim pravom.

Potonji pokušaj da se pokaže da je islamsko shvatanje ljudskih prava   ako ne identično, onda bar slično preovlađujućem shvatanju ljudskih prava u svetu bila je Deklaraciju o ljudskim pravima u islamu, koju je Organizacija islamske konferencije usvojila na ministarskom sastanku u Kairu 1991. godine. Ipak, ova Deklaracija, prezentovana i na Svetskoj konferenciji o ljudskim pravima 1993. godine u Beču, mogla bi biti preciznije analizirana s aspekta onoga što je u njoj ispušteno nego onoga što je u njoj bilo obuhvaćeno.

Bez obzira na to što se proglašava da su sva ljudska bića jednaka kada je reč o njihovom dostojanstvu, kao i da ne sme biti ikakve diskriminacije na osnovu rase, boje kože, jezika, pola, vere, političkih ubeđenja ili socijalnog statusa, u Deklaraciji iz Kaira su ostale slična ograničenja i dvosmislenosti kakve su bile uočene u Univerzalnoj islamskoj deklaraciji o ljudskim pravima. Uostalom, u članu 24 Deklaracije iz Kaira se navodi da su „sva prava i obaveze iz ove deklaracije predmet Šarije “, odnosno da su podvrgnuta islamskom pravu.

*

            Ukažimo, na kraju, da se u politikologi religije uobičajeno smatra da što je veća simbioza crkve i države, manji je stepen verske tolerancije. Verska tolerancija je pojam koji se odnosi, pre svega, na zemlje u kojima postoji državna religija. Naravno, ove uopštene i isuviše okvirne konstatacije se moraju stalno ispitivati i proveravati u konkretnim uslovima i okolnostima, kao i u odnosu na određene države i na određene crkvene strukture.

To važi i za islamski svet, u kojem, zapravo, nije ni bilo sekularizacije u smislu u kojem taj proces vidi u zapadnom svetu. Odnos države i sveštenstva se potpuno drugačije razvijao u islamskom svetu u poređenju sa hrišćanskim svetom. Islam je vera koja je podrazumeva odnos čoveka prema Bogu bez posredovanja sveštenstva. Nije, stoga, čudno što danas, primera radi, muslimani više govore, često i s pravom, o islamofobiji u zapadnom svetu nego što postavljaju pitanje verske tolerancije ili sekularizma, koja su za njih bez većeg značaja.

            U većini savremenih islamskih zemalja odnos između države i crkve bi mogao biti opisan kao cezaropapizam (kao, na primer, u Saudijskoj Arabiji), mada ima zemalja u kojima postoji neki oblik eklesiokratije, odnosno ustavne teokratije (kao, na primer, u Iranu) (12). Dakle, u muslimanskim zemljama imamo pretežno situaciju da je „crkva“ je u zavisnom odnosu i da je podređena državi.

Ali, islam kao zvanična religija ostaje bitna odrednica utemeljenja svih muslimanskih država. Vođa islamske revolucije u Iranu, Imam Homeini, rekao je jednom prilikom da   „nije islam deo života, već je život sastavni deo islama“.

            Na linijama u kojima se seku odnosi države i „crkvene strukture“ u islamskom svetu, kao i odnosi islama kao religije i politike, nalazi se i odgovor na pitanje o odnosu muslimana prema drugim religijama u savremenom svetu.

            Shvatanje kretanja u islamskom svetu je značajno za nas jer muslimani čine relativno brojnu versku grupaciju u našoj zemlji, predstavljajući i značajan faktor na političkoj sceni. Naša zemlja se neposredno graniči sa zemljama koje su ili članice Organizacije islamske konferencije (Albanija) ili su posmatrači u toj organizaciji (Bosna i Hercegovina). Konačno, islamski faktor još uvek pokazuje tendenciju prozelitizma na prostorima Balkana.

Rezime:

Odnos Islama prema drugim religijama često se prikazuje u negativnom kontekstu. U cilju shvatanja tog odnosa, bez opterećenja predrasudama, treba razmotriti tri pitanja: a) versko-pravni osnovi postavljanja muslimana prema pripadnicima drugih religija; b) savremeno ispoljavanja tog odnosa, kao i praksu u zemaljama islamskog sveta; i v) regulisanje odnosa prema pripadnicima drugih religija na međunarodnom planu.

Kada se uporedi situacija u šezdesetak islamskih zemalja, koliko ih danas ima u svetu, nije lako, dakle, dati jedinstven zaključak o odnosu koji postoji prema pripadnicima drugih religija. Okvirno bi se moglo reći da u većini islamskih zemalja postoji značajan stepen verske tolerancije, kao i da one, makar u načelu, poštuju pravo na slobodu veroispovesti. Ipak, nije mali ni broj onih zemalja u kojima je stepen verske tolerancije prilično nizak i u kojima su verske slobode zaista ugrožene.

U islamskom svetu nije bilo sekularizacije u smislu u kojem taj proces vidi u zapadnom svetu. Odnos države i sveštenstva se potpuno drugačije razvijao nego što je to bio slučaj u hrišćanskom svetu. Na primeru islama se može videti, između ostalog, da pitanje odnosa religije i politike nije identično sa pitanjem odnosa između crkve i države.

Fusnote:

1. Sama reč religija dolazi od latinske reči religare, koja između ostalog, znači „vezati“, „obavezati“.

2. Često se netačno smatra, pogotovo u široj javnosti, da je džihad, muslimanski sveti rat protiv nevernika, vođen da bi se pripadnici drugih veroispovesti preobratili u Islam. U istoriji islamskog sveta, ratovi su najčešće vođeni da bi se osvojile teritorije. Podanici na osvojenim teritorijama su bili, makar teoretski, slobodni da upražnjavaju svoju veru. Ipak, kada je reč o tim pitanjima, postoje velike razlike u shvatanjima među islamskim ograncima i u različitim regionima islamskog sveta.

3. Reč je o zasebnoj verskoj zajednici koja je bila raširena u južnim područjima današnjeg Irana i Irana. Njihova verska učenja predstavljaju svojevrsni spoj zaraturstrijanstva i ranog hršćanstva. Veruju u večno Vrhovno biće, a smatraju da je jedan od njihovih najvećih učitalja Jovan Krstitelj. Kuran ih izričito pominje kao monoteističku religiju. Njihov broj u svetu je danas relativno mali, ne veći od 300 do 400 hiljada.

4. Ove napomene nam pomažu, u određenoj meri, da shvatimo tursku vladavinu na ovim prostorima i turski model „verske tolerancije“, preciznije rečeno da shvatimo položaj Srpske pravoslavne crkve u vreme vladavine Turaka na Balkanu.

5. Hasan Sušić – Arapski svijet: jučer, danas, sjutra, tematski broj „Islam i suvremeni svijet“ časopisa „Argumenti“, Rijeka, 1984., str. 25.

6. U tom periodu su započele i velike migracije iz muslimanskog sveta u, uglavnom, zapadne zemlje, što će uticati na menjanje stava Islama u odnosu na druge religije.

7. Sirijska kraljevina Osrohena bila je prva zemlja u istoriji u kojoj je hrišćanstvo postalo zvanična, državna religija, u 2. veku. Ova kraljevina se nalazila u oblasti kroz koju danas prolazi granica Sirije i Turske (Antiohija, Edesa).

8. To su: Avganistan, Azerbejdžan, Čad, Obala slonovače, Egipat, Eritreja, Iran, Indonezija, Jordan, Kazahstan, Kuvajt, Liban, Malezija, Niger, Nigerija, Pakistan, Saudijska Arabija, Sudan, Turska, Tunis, Turkmenistan, Uganda, Uzbekistan, Jemen.

9. „Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje slobodu promene veroispovesti ili uverenja i slobodu da čovek sam ili zajednici sa drugima, javno ili privatno, manifestuje svoju veru podučavanjem, običajima, molitvom i obredom“. Član 18 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Navedeno prema: Stevan Đorđević – Praktikum za međunarodno javno pravo, „Savremena administracija“, Beograd, 1974. godine.

10. U članu 2 ove Deklaracije se navodi da niko ne može biti podvrgnut diskriminaciji na osnovu religije ili svojih verskih ubeđenja, a mogući počinioci takve diskriminacije su – države, institucije, određene grupe ili pojedinci.

11. Reč je o najširoj islamskoj međunarodnoj organizaciji koja okuplja muslimanske institucije i asocijacije, koje nisu države (islamske države su okupljene u Organizaciji islamske konferencije). Sedište Rabite je u Meki (Saudijska Arabija).

12. U tom kontekstu, u islamskom svetu nije bilo klerikalizma kakav je postojao u zapadnom svetu, u smislu nametanja apsolutne crkvene kontrole vernika ili u smislu direktnog mešanja crkve u politički život. Klerikalizam je antipod sekularizacije i uvek je osnova za versku isljučivost i netoleranciju.

 
 
Copyright by NSPM