Home
Komentari
Kulturna politika
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
  Debate:
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Pomirenje na ex-YU prostoru
Postmiloševićevska Srbija
 

DEBATE

DEBATE: Srbija među ustavima

   

Marinko M. Vučinić

Redukcionizam i neprijatelji demokratije

 

Politička istorija Srbije ima u svom središtu dugotrajnu i tešku borbu za ustavnost. Sudbina prvog, Sretenjskog ustava, koji je trajao nekoliko nedelja, kao da je utisnula pečat na sudbinu ustavnosti u Srbiji uopšte. Osim Turskog ustava, koji je trajao tridesetak godina, svi ostali pokušaji konstitucionalnog uređenja političkog života u Srbiji propadali su zajedno sa svojim nosiocima.

Trajnost, dugovečnost i ukorenjenost ustava osnovna je pretpostavka dobro uređenog društva. Razvoj ustavnosti kod nas, međutim, tekao je u drugom smeru: ustavi su uvek bili žrtva političkih prevrata, dinastičkih hirova i dramatičnih smena režima. Borbe oko donošenja ustava u Srbiji uvek su bile jasan izraz žestokih političkih i partijskih sukoba. O tome ima mnogo svedočanstava u devetnaestom i dvadesetom veku, ali to pitanje ni danas nije izašlo iz arene politike.

Jedan od glavnih zahteva u vreme prethodnog režima bio je radikalan raskid sa ustavom donetim u vreme autokratske vladavine Slobodana Miloševića. To je, verovatno, bio jedini cilj oko kojeg nije bilo nikakvog spora. Novi ustav bi, svakako, učvrstio i legitimitet sistema uspostavljenog posle demokratske petooktobarske revolucije. Postojali su svi preduslovi da se novi najviši pravni akt donese bez većih političkih trzavica i problema. Dvotrećinska poslanička većina Demokratske opozicije Srbije bila je solidna osnova za stvaranje temeljnog društvenog i civilizacijskog sporazuma kao osnovnog preduslova za donošenje ustava koji se neće menjati kako to bude odgovaralo novim vlastodršcima.

Ustav mora biti iznad dnevnopolitičkih i stranačkih borbi i ako ne   ostvaruje tu neophodnu funkciju trajnosti i ukorenjenosti u bazični društveni konsenzus, on lako postaje predmet političke instrumentalizacije. Doduše, ustav je i izraz uspostavljenih političkih odnosa i realne društvene moći, kao i stalne težnje da se zadrže određene političke pozicije. Međutim, njegovo donošenje uvek je zahtevalo i prevladavanje takozvanog klasičnog političkog delovanja i borbi, a samim tim i dogovor o demokratskim i civilizacijskim vrednostima koje   nadilaze dnevnopolitičke interese i grozničavu borbu za osvajanje i održanje na vlasti. Verovatno se u nesposobnosti političkih elita i partijskih oligarhija da svoje interese podrede širem konsenzusu o društvenim vrednostima krije odgovor na pitanje zašto novouspostavljena   demokratska vlast nije uspela da donese ustav. Tek kada se politički i stranački sukobi zaustave na granici koja označava područje opšteg društvenog interesa, stvara se klima za ostvarivanje temeljnog ustavnog konsenzusa. Umesto da izgrade društvenu   atmosferu sporazumevanja, lideri političkih snaga okupljenih u Demokratskoj opoziciji Srbije upustili su se u ogorčene i razdiruće političke borbe. Tako je protraćena izuzetno vredna istorijska prilika. Nastavljene su   političke i stranačke borbe koje sa istim žarom traju i danas, pa više ne postoji ni nagoveštaj ozbiljne volje da se ovo pitanje konačno reši.

Redukcija koju nam sa puno strasti u svom tekstu Demokrati protiv demokratije nudi Miša Đurković, označavajući Demokratsku stranku kao jedinog krivca što nije donet novi ustav, ne može nam dati pravi odgovor na pitanje zašto još   traje duboka ustavna kriza u našem društvu. Nije sporno da je Demokratska stranka, kao vodeća politička snaga demokratske koalicije, u velikoj meri doprinela da se ustavno pitanje ne pokrene sa mrtve tačke. Ali odgovornosti ne mogu biti oslobođene ni ostale parlamentarne stranke, jer ni one nisu bile spremne da svoje pozicije i osvojenu moć žrtvuju radi stvaranja delatnog ustavnog konsenzusa. Bez obzira na svu dubinu i pogubnost ustavne krize u kojoj se nalazimo, naše političke oligarhije, jednostavno, ne mogu da shvate i prihvate činjenicu da donošenje demokratskog ustava nije isključivo stranačka stvar.

Kada se analiziraju sporne tačke u postojećim predlozima ustava, postaje jasno da se radi samo o pitanjima gubljenja ili zadobijanja realne političke moći. Ako Demokratska stranka u svom predlogu ustava   insistira na stavu da predsednik republike treba i dalje da se bira na opštim izborima, onda se može reći da je posredi odbrana sadašnjeg položaja predsednika republike. Ali se i za one stranke koje u svojim ustavnim predlozima traže da se predsednik bira u Narodnoj skupštini isto tako može reći da se zapravo zalažu za jednostavnu preraspodelu političke moći i uticaja. Da li bi one to tražile da predsednik republike nije iz Demokratske stranke?

Kako onda naći rešenje za ovaj slepi kolosek naše politike? Sigurno da rešenje nije u tome da Demokratska stranku stigmatizujemo kao jedinog krivca. U pitanju su, naime, mnogo složeniji i kompleksniji politički procesi.

S druge strane, može se postaviti i pitanje zašto Demokratska stranka Srbije, kao vodeća stranka   vladajuće koalicije, nije   energičnije   pokrenula donošenje ustava. Ne želim da se služim novim redukcionizmom, jer   se tako ne može doći do pravog odgovora. Trenutni raspored političkih snaga ne uliva mnogo nade da će brzo doći do razrešenja ustavne krize. Stranke su ukopane u svoje trenutne   interese i pozicije i nisu spremne da se   odreknu osvojene moći, a vreme za donošenje novog demokratskog ustava neumitno ističe. Da li će se iz krize izaći pridržavanjem postojećeg postupka za izmenu ustava ili izborima za ustavotvornu skupštinu, zavisiće u velikoj meri od političkih dešavanja u društvu koja se odvijaju   mimo   doktrinarnih stranačkih koncepcija i političkih kombinacija. Na pomolu su i nove koalicije: stranački ustupci i preraspodela političke moći verovatno će biti osnov za stvaranje zajedničke volje   za donošenje novog ustava. Ali ostaje otvoreno   pitanje da li ćemo i tada dobiti tek ustav koji će biti menjan kao i svi ustavi do sada u našoj istoriji.

Donošenje najvišeg pravnog akta uvek je veliki istorijski i civilizacijski događaj u životu svakog društva. Da li će novi ustav biti zbilja istorijski i trajati duže od trenutnih stranačkih ustupaka i kombinacija, ostaje da se vidi. Političke elite koje su   trenutno   na sceni do sada nisu pokazale da su dorasle tome da naprave veliki istorijski ustavni dogovor, već, naprotiv, samo produžavaju našu ustavotvornu „tradiciju” u lošu političku beskonačnost.

 


 

 

 

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM