Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Srbija među ustavima

   

 

Djordje Vukadinović, Saša Gajić

KAKO RAZVEZATI USTAVNI GORDIJEV ČVOR?

Politička priroda problema

Zahtevi za donošenjem novog ustava traju, kako u stručnoj, tako i široj javnosti, već bezmalo pet godina. U tom periodu imali smo priliku da vidimo kako su se doslovno sve relevantne   političke opcije, koje su imale udeo u vlasti posle petooktobarskih promena prvobitno, zaklinjale kako će upravo one biti te koje će ukinuti „Miloševićev ustav“, da bi potom, participirajući u organima vlasti, gotovo svi od reda propuštali da učine ozbiljnije poteze u ovom pravcu. Takođe, imali smo dobru priliku i da vidimo kako „principijelna ustavnopravna stanovišta“ vrlo brzo evoluiraju u skladu sa političkim interesima i trenutnim odnosom snaga, te kako se ova dnevnopolitička dinamika reflektuje na verzije ustavnih predloga. Treba se samo setiti kako su se pojedine stranke u jednom trenutku zalagale za parlamentarni, a potom za predsednički sistem, za ustavnopravni kontinuitet i diskontinuitet, za i protiv ustavotvorne skupštine (1) , a sve u skladu sa trenutnim političkim procenama stranačke i lične probitačnosti. Sve   u svemu, čak i najzadrtiji „pravni formalisti“ i teoretičari države i prava mogli su još jednom da se in vivo uvere kako je politika (pa, nažalost, i ona dnevna politika) stvarni stvaralac i izvor pravnih normi, od najviših do najnižih.

Istini za volju, treba reći kako su za ovo eskaliranje srpskog «ustavnog problema», pored pomenutih, subjektivnih, postojali i objektivni razlozi. Dakle, nije se radilo (samo) o nesposobnosti naših političkih elita da se izdignu iznad usko stranačkih kalkulacija i u donošenju novog ustava prepoznaju viši, opšti interes, niti je bila u pitanju samo lagodnost parlamentarnih većina koje su postepeno otkrivale pogodnosti koje donosi vladanje po još uvek vladajućem ustavu, pa su zbog toga preko noći zaboravljale na ranija obećanja. Postojali su i drugi, objektivniji razlozi – pre svega, činjenica da je postojeći krut pozitivnopravni okvir predviđao vrlo zahtevnu proceduru ustavne revizije (2) i činio je u stvarnosti izuzetno teško sprovodljivom. Tako bi se, paradoksalno, u vremenu sveopšteg propadanja, Miloševićev ustav, poput neke institucionalne piramide, mogao pokazati trajnijim ne samo od vlasti, nego i od države, društvenog uređenja i epohe u kojoj je donesen.  

Osim toga, gorući politički problem opstanka i transformacije državne zajednice i njenih nadležnosti, kao i upravo aktuelizovano pitanje budućnosti Kosova, koje je Kumanovskim sporazumom faktički dignuto sa unutrašnjeg na međunarodni nivo, i dan-danas predstavljaju objektivnu smetnju i realno otežavajuću okolnost naporima za   donošenje novog ustava. Ovo se pogotovo tiče statusa Kosova, bez čijeg rešenja nema ni trajnog ustavnog regulisanja teritorijalnog uređenja Srbije. Ne spadamo u utopiste koji su ubeđeni da bi novi ustav, sa eventualnim prejudiciranjem statusa Kosova, na bilo koji način ojačao pregovaračke pozicije Srbije, (3) a   pogotovo ne da bi njime bilo koga u međunarodnoj zajednici – pogotovo ne kosovske Albance – impresionirali svojom visokom demokratičnošću, nakon čega bi oni postali prijemčljiviji za srpske argumente. I velike sile, a i Albanci, pitanje statusa Kosova tretiraju prevashodno iz perspektive nacionalog interesa i geopolitičke strategije, a tek drugorazredno i instrumentalno kao demokratsko pitanje, u šta smo se već bezbroj puta mogli uveriti. Zato se postavlja pitanje zašto bismo još jednom morali da ispaštamo zbog svoje spoljnopolitičke naivnosti tako što bi, nakon vrlo kratkog vremena, najverovatnije morali da ponovo vršimo reviziju tog novog ustava u skladu sa načelima nekog budućeg   srpsko-albansko-crnogorskog raspleta?

Pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta

Jedno od glavnih pitanja koje se prilikom rešavanja ustavnog problema javlja je ono koje se tiče pravnog kontinuiteta ili diskunitinuiteta spram ustava iz 1990. godine. Stav u odnosu na ovo pitanje svakako jeste politički stav, i to ne samo zato što se prema najvišem pravnom aktu odnosi sa pozicija političkog vrednovanja prava. Opredeljujući se spram ove ustavnopravne dileme, stranke i pojedinci, zapravo, zauzimaju politički stav prema nedavnoj prošlosti, prema režimu koji je ustav doneo i prema državi koju je taj režim u protekloj deceniji oličavao. Uz sve to, preko ovog načelnog pravnog i političkog spora, prelamaju se i sa njim na jedan dosta providan način ukrštaju konkretni interesi političkih aktera, koji kroz politizaciju i ideologizaciju jedne realne ustavnopravne dileme pokušavaju da izvuku maksimum za sebe i političke opcije koje trenutno preferiraju. Drugim rečima, pitanje ustavnog konitinuiteta i diskontinuiteta danas se posmatra kao politički stav za ili protiv minimalnog državno-pravnog kontuiteta sa Miloševićevom Srbijom, kao i za ili protiv trenutno vladajuće koalicije koja se, uz izvesna kolebanja, ipak opredelila za pravni kontinuiitet, tj. prihvatila stanovište da se postojeći ustav može menjati samo po postojećoj proceduri. (4)

Dakle, kada se razgrnu sve oblande retorike i stručne argumentacije, zalaganje za ustavnopravni diskontinuitet putem zalaganja za raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, u ovom trenutku ne predstavlja ništa drugo nego maskirani   pritisak u pravcu obaranja republičke vlade (pošto su, bez obzira na tanku vladajuću većinu, svi dosadašnji pokušaji da se vlada obori u parlamentu bili bezuspešni), a pod izgovorom neophodnosti «raskida sa Miloševićevim ustavom». S druge strane, iza otpora ideji ustavotvorne skupštine stoji jasan interes vladajuće koalicije da prebacujući ustavnu reviziju na legalistički kolosek, maksimalno odloži izbore – ili da na to suočavanje sa biračima izađe sa donesenim ustavom kao jednim od glavnih predizbornih obećanja.

Iako, dakle, sa obe strane imamo na delu više-manje sličan, instrumentalan i manipulativan odnos spram najvišeg pravnog akta države, to ne znači da su i pozicije koje zainteresovane stran(k)e zastupaju podjednako (ne)prihvatljive i opravdane. Po našem mišljenju, bez obzira što ima razloga i za jedno i za drugo, u ovom trenutku nesumnjivu prevagu ipak odnose argumenti u pravcu ustavnopravnog kontinuiteta. Razlozi protiv, eventualno, pretezali su jedino u relativno kratkom periodu od jeseni 2000. do juna 2001, dok je još vladalo kakvo-takvo jedinstvo DOS-a, a među građanima trajao postpetooktobarski entuzijazam. Nakon toga, tj. od momenta izručenja Miloševića i izlaska DSS-a iz republičke vlade, svi "revolucionarni" predlozi koji bi išli u pravcu ustavnog diskontinuiteta, bez obzira na njihovu dobronamernost, ne mogu biti kvalifikovani drugačije nego kao kombinacija naivnosti i politikanstva.   

Pogledajmo na trenutak argumente kojima zastupnici diskonitinuteta obrazlažu svoje stanovište. Prema njima, opredeljivanje za diskontinuitet sa važećim ustavom predstavlja izraz radikalnog raskida sa Miloševićevim nasleđem. Uz to, Miloševićev ustav je, kaže se, donela jednostranačka, dakle, demokratski nelegitimna skupština, dok bi ustavotvorna skupština bila neposredan izraz volje građana koji bi samim tim novom ustavu dali neophodan demokratski legitimitet. Pri tome se izražava žaljenje što se parlament izabran decembra 2000. nije proglasio ustavotvornim i doneo novi ustav, čime je, po pristalicama ove opcije, "propuštena velika konstitucionalna šansa". (5) No, čak i ukoliko bi se oko ovog poslednjeg i mogli složiti, ne smemo smetnuti s uma da se u politici, kao i u životu, neke prilike ne ukazuju dva puta.

Uprkos snažnoj revolucionarnoj retorici i čvrstom predizbornom obećanju, novi ustav, a pogotovo ustavotvorna skupština, ne samo da uopšte nisu spadali u prioritetne, nego čak ni u prihvatljive projekte u očima Đinđićeve vlade i DOS-ove parlamentarane većine (bilo je čak izjava kako novi ustav uopšte nije bio DOS-ovo već "samo Koštuničino obećanje"), jer bi donošenjem ustava prestao nihov mandat, i bili raspisani novi, po njih neizvesni parlamentarni izbori. Slična situacija je, naravno, i danas, s tim da je sada - skoro pet godina posle promene vlasti - zahteve za ustavno-pravnim diskontinuitetom još višestuko teže braniti. Konsenzus među petooktobarskim pobednicima je davna prošlost, a tada poražene snage, u principu "ustavobraniteljski" nastrojene, u međuvremenu su se ne samo konsolidovale, već i u velikoj meri politički legitimizovale.

Dakle, čak i u malo verovatnom slučaju da se nekim neočekivanim političkim obrtom raspišu izbori za ustavotvornu skupštinu, ozbiljna podeljenost unutar biračkog tela na dva gotovo podjednaka bloka gotovo izvesno bi po konstitiuisanju ustavotvorne skupštine dovela do političke blokade i trgovine u kojem bi neke drugorazredne političke opcije (radikalni autonomaši Nenada Čanka, neke stranke nacionalnih manjina) mogle da predstavljaju jezičak na vagi, i tako budu ne samo presudne za usvajanje novog ustava, nego i značajno utiču na njegovu sadržinu. Ako bi se u tim ustupcima i postigla potrebna tesna većina za usvajanje ustava, to bi, posledično, dovelo do negativne reakcije one druge, jedva preglasane manjine. Tako bi novi ustav umesto faktora državno-pravnog objedinjavanja postao svoja suprotnost – izvor novih i trajnih podela sa nesagledivim posledicama. A po donošenju ustava, budući da je „ustavotvorna skupština“ saziv sa jednokratnom upotrebom, usledili bi novi izbori sa neizvesnim ishodom u kome bi se još dodatno radikalizovale političke strasti.

Glavna, a potpuno pogrešna premisa zastupnika pravnog diskontinuiteta glasi da je raskid sa „Miloševićevim ustavom“ izraz raskida sa „prirodom“ Miloševićevog režima. Na taj način se negativna osećanja spram Miloševića i učinaka njegove loše politike prevode u odbojnost prema jednom u suštini korektnom pravnom aktu. Međutim, sam ustav kao najviši pravni akt nikada nije pun izraz politike režima koji ga je doneo - i obrnuto. Priroda jednog političkog režima se ogleda u načinu vođenja politike, a tek sporedno i posledično u pravnim aktima koje donosi, i koji mogu da budu, u najvećoj meri, pa čak i u potpunosti, „nepolitički“. Što su pravni akti opštiji, to im je i mera političnosti manja. Kako nam pokazuje pravno-politička istorija, po istom ustavu mogu da vladaju potpuno različiti režimi i da vode potpuno različite državne politike. Setimo se da je po jednom istom, demokratskom Vajmarskom ustavu   vladao čitav niz "levih" i "desnih" demokratskih vlada, da bi po njemu, na kraju, jedno vreme vladao i Adolf Hitler. Po aktuelnom ustavu iz 1990. vladale su Miloševićeve socijalističke vlade, zatim dve DOS-ove, a sada vlada i Košuničin kabinet, i svako od njih je ostavljao svoje specifično političko nasleđe.

Ustav iz 1990. jeste donela manjkava jednostranačka skupština, ali je on za svoje vreme bio relativno progresivan jer je izražavao tadašnje težnje ogromne većine građana Srbije da žive u demokratskoj, višestranački ustrojenoj i jedinstvenoj državi. Reći nakon petnaest godina da je on nelegitiman zato što je izglasan u jednopartijskoj državi, mada su mu legitimitet priznale sve parlametarne stranke i građani učestvujući na izborima od 1990. do danas (šest parlamentarnih izbora), veoma je neozbiljno. Da li bi po istom principu bilo nelegitiman i britanski ustav (u materijalnom smislu) koji se sastoji od niza istorijskih povelja koje je donela feudalna staleška skupština i odluka parlamenta iz vremena kada nije postojalo opšte pravo glasa, a koje su i prvi i glavni formalno-pravni izvor korpusa ljudskih prava i sloboda?

Sve u svemu, gledajući ustav iz 1990. godine isključivo sa pravne strane, vidimo jedan demokratski, umereno centralistički ustav polupredsedničkog tipa koji predstavlja modifikaciju francuskog ustava Pete republike. Taj ustav danas ima manjkavosti po pitanjima svojinsko-ekonomskih odnosa, podele i naročito kontrole vlasti, kao i u pogledu celovite zaštite korpusa ljudskih prava. Takođe, neka   terminološka rešenja, koja svoje korene vuku iz devetnaestovekovnog kontinentalnog koncepta pravne države ( R echtstaat ), vreme je uveliko prevazišlo, naročito u domenu   organa uprave, te su, makar u tim domenima, izmene ustava zaista postale nužnost. Pitanje je samo koliko radikalne - i na koji način.

Aktuelni predlozi novog ustava

Nakon što je politički legitimitet DOS-a iz 2000. godine potrošen u unutrašnjim raskolima i borbama, njega je pratila opstrukcija i faktičko odustajanje tada vladajućeg "krnjeg DOS-a" od izrade novog ustava. Dolazak na vlast nove vladajuće koalicije (DSS, G17, SPO-NS) značio je i povratak zalaganja za donošenje ustava među državne prioritete. Vlada je već u martu 2004. godine postigla načelnu saglasnost sa opozicijom o promeni ustava, a predsednik parlamenta Predrag Marković optimistički najavio ustav do Vidovdana. Međutim, kada je otpočet rad na pripremi predloga novog ustava, opozicione partije, vođene prvenstveno svojim interesima u tada aktuelnoj kampanji za izbor predsednika Srbije, najpre su uputile primedbe na sastav Pododbora za ustavna pitanja i nadležnost samog Odbora, a onda i napustile rad u Pododboru. Posle višemesečne pauze, Odbor za ustavna pitanja je krajem 2004. godine nastavio sa radom, ali u njemu više nije postojala saglasnost parlamentarnih stranaka. Tako su stvari gotovo vraćene na sam početak.

U ovom periodu   usledila su dva ustavna predloga. Prvi od njih bio je Nacrt ustava Vlade Srbije iz juna 2004. godine, (6) koji je predstavljao modifikaciju ustavnog predloga DSS iz 2001. Najvažnija razlika u odnosu na raniji nacrt DSS-a predstavljalo je odustajanje od regionalizacije, dok su druge razlike bile više stilske prirode. Drugi nacrt ustava sačinila je ekspertska grupa predsednika Republike Borisa Tadića i obnarodovala ga u januaru 2005. godine. (7) Ovaj ustavni nacrt još više odustaje od ranijeg predloga ustava Demokratske stranke, nego što vladin predlog odustaje od prethodnog ustavnog predloga DSS. Ovaj "predsednički" nacrt ustava odustaje od načina biranja predsednika u parlamentu i zalaže se za neposredne predsedničke izbore, dakle, umesto parlamentarnog sistema sa slabim predsednikom on se zalaže za polupredsednički sistem koji predsedniku republike daje čak i veća ovlašćenja nego Miloševićev ustav 1990. godine. Tadićev "ustavni predlog" sadrži i neka druga ustavna rešenja koja se razlikuju od vladinog nacrta, dok su neka rešenja sporna (ograničavanje vremena za poslanička pitanja u skupštini), a neki instituti modifikovani (umesto ombudsmana, drugi nacrt predviđa zaštitnika ljudskih prava) ili izostavljeni (npr. vladin predlog previđa računski sud, dok ga ekspertsko-predsednički predlog ne predviđa; predsednički predlog se bavi pokrajinskim nadležnostima, a vladin čitavu tu oblast ostavlja da bude regulisana zakonom ).

Zapravo, oba ustavna nacrta su veoma slična, ne samo generalno, već i u mnogim detaljima. Već na prvu ozbiljniju analizu da se uočiti da je „Tadićev predlog“ detaljniji i pravno uobličeniji, pogotovo što se tiče taksativno određenih nadležnosti pojednih državnih organa. Međutim, ovaj model ustava ekspertske grupe, pored detaljnosti, pati i od pretencioznosti, tj. želje da se pokaže boljim i stručnijim od vladinog nacrta, te obiluje preširokim definicijama iz korpusa ljudskih prava koje štiti ustav, a ponegde i potpuno bespotrebnim članovima punih pseudodemokratskih fraza (npr. čl. 83 koji propisuje "razvijanja duha tolerancije"). Glavne razlike ova dva ustavna predloga tiču se većih nadležnosti predsednika republike u „Tadićevom ustavu“, kao i načina izbora sudija Ustavnog suda, koji u oba nacrta, uz vladu i parlament, figurira kao jedan od najvažnijih državnih organa.

Uočena sličnost ova dva ustavna nacrta svakako nije slučajna, već je posledica željenih političkih kompromisa. Ali ono što niko ne spominje jeste činjenica da je pravac u kome su oba ustavna nacrta učinila kompromis, zapravo ne korak „od“, već korak „prema“ ustavu iz 1990. godine na koga oba predloga liče, s time da je „Tadićev ustavni predlog“ u dobrom delu čak predlog ojačanog ustava iz 1990. godine, uz nužne izmene iz domena ljudskih prava i svojinsko-ekonomskih odnosa. Zato je logično i odlučujuće pitanje: zašto uopšte donositi potpuno novi ustav, a ne izvršti postupnu revizuju postojećeg ustava?

Pledoaje za jednu postupnu ustavnu re-konstrukciju

S obzirom da je čitava postpetooktobarska politička elita – na stranu sad koliko iskreno – donošenje ustava stavila među društvene prioritete, a u međuvremenu su se i stranke "bivšeg režima" saglasile da je ustav potrebno menjati, neuspeh u ovom poslu bio bi zaista neprijatan simptom i simbol naše političke nemoći i opšteg nacionalnog posrtanja. Srbiji su, dakle, neophodne ustavne promene, ali one ne moraju značiti donošenje potpuno novog ustava, već možda samo jednu ozbiljnu ustavnu rekonstrukciju. (8) Novija ustavna istorija isto čnoevropskih tranzicionih društava daje nam pozitivne primere ovakve postupne ustavne revizije , od kojih je najpoznatiji primer Poljske. Sa jedne strane , uz pomoć ovog „ poljskog modela“ ostvaruje se pravni i državni kontinuitet, i u formalnom smislu se poštuje ustavna reviziona procedura, dok se u sadržinskom smislu ustav menja u nekoliko etapa. I politički učinak je povoljniji i bezbolniji: usvajanjem u prvoj etapi onoga oko čega u društvu postoji nesumnjivi konsenzus, smanjuju se dalje političke tenzije i postepeno pacifikuje radikalizacija i polarizacija unutar biračkog tela, te se stvara atmosfera međusobnog uvažavanja koje bi u drugoj etapi ustavne revizije moglo voditi do daljeg približavanja i oko onih pitanja oko kojih su isprva postojale značajne razlike.

Ovaj elastičan model ustavne rekonstrukcije smanjio bi otpore pravnim i društvenim reformama i omogućio više referendumskih izjašnjavanja građana, kojima se mogu pridružiti i druga referendumska pitanja od opšteg društvenog značaja (denacionalizacija, Kosovo, EU), a uz pomoć kojih bi se lakše postigla visoka izlaznost i potrebna referendumska većina. Drugim rečima, po ovom predlogu, teškoće oko ispunjavanja zahtevne revizione procedure koju predviđa važeći ustav mogu se prevazići tako što bi se pored referendumskog izjašnjavanja o samim ustavnim izmenama građani istovremeno izjašnjavali i o važnim političkim i ekonomsko-socijalnim temama za koje su lično duboko zainteresovani.

Revizija ustava na ovaj način bi se mogla izvršiti u dve etape. U prvoj etapi vršila bi se izmena onog dela ustava oko koga postoji nesumnjivi konsenzus, kako među parlamentarnim strankama, tako i među građanima, a to je deo ustava koji se tiče osnovnih svojinsko-ekonomskih pitanja, zaštite ljudskih prava, kao i zaštite ustavnosti i zakonitosti. Dodatno referendumsko izjašnjavanje građana o denacionalizaciji (ili o besplatnoj legalizaciji bespravno podignutih objekata), ili pak o pristupanju EU, u velikoj meri bi podiglo izlaznost građana do ustavom propisane potrebne većine.

Druga etapa ustavne revizije mogla bi se ticati organizacije i podele vlasti, uključujući nadležnosti republičke spram organa državne zajednice, statusa Kosova, kao i nadležnosti autonomnih pokrajina i lokalne samouprave. (Pored osnovnog referendumskog izjašnjavanja o izmenama ovog dela ustava građani bi se, na primer, mogli izjašnjavati o Kosovu, ukoliko do tada bude postignut neki politički dogovor, ili pak o opstanku/preuređenju državne zajednice, ili nekom drugom važnom državnom pitanju.) Uostalom, samo preciziranje i tehnički detalji ovde predložene ustavne revizije mogli bi - i morali - biti predmet jedne šire stručne i političke debate.  

Literatura:

- Antić, Č. (2005), “Ustavno pitanje”, Analize br. 2, Nova srpska politička misao , Beograd

- Đurković M. (2005), «Zajednički do ustavnog temelja», Analize br.2, Nova srpska    politička misao , Beograd

- Jovanović S. ( 1995) , «Ustavno pravo Kraljevine SHS», Službeni list SRJ , Beograd

- Lutovac Z. (2005), «Kako do novog ustava Srbije?», Analize br. 2, Nova srpska politička misao, Beograd

- Nikolić, P (2003), Od "ustava" do ustava, Beograd

- Predlozi za novi ustav Srbije , prir. Z. Lutovac Fridrih Ebert, Beograd, 2004

- Nacrt Ustava Republike Srbije , http:www.srbija.sr.gov.yu, 20. 01.2005.

- Model ekspertske grupe Ustav Srbije , Politika , specijalni dodatak, januar 2005.

Beograd

- Radojević, M (2005), "Ustavne aporije Srbije", Analize br.2, Nova srpska politička misao , Beograd

- Vukadinović, Đ. (2005), «Novi ustav ili hronično vanredno stanje», Analize br. 1, Nova srpska politička misao , Beograd

Fusnote:

1. Po pitanju   razlika nacrta Ustava Demokratske stranke iz 2003. godine i kasnijih predloga ustava vidi: Lutovac 2004 , kao i Lutovac 2005. Uopšte, o oscilovanju stavova sestrinskih demokratskih stranaka tokom ustavne debate, Radojević 2005. Na primer, još početkom devedesetih godina, Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, bio je jedan od autora ideje o ustavotvornoj skupštini. DSS se na tu ideju vratila 2001-2002. godine, da bi se nakon parlamentarnih izbora 2003. i dolaska na vlast definitivno opredelila za ustavnopravni kontinuitet. Takođe, DS je tokom 2001/2 bila ogorčeni protivnik ustavotvorne skupštine i predsedničkog sistema, a danas je praktično njihov jedini zastupnik.  

2. O promeni   ustava, prema članu 73. stav 1. tačka 1. Ustava R epublike Srbije, odlučuje Narodna skupština, i to u dve faze. Za predlog promene Ustava potrebna je dvotrećinska parlamentarna   većina, kao i pozitivno referendumsko izjašnjavanje više od 50% upisanih birača u Srbiji, nakon čega Narodna skupština proglašava ustavne izmene.

3. Ovakav stav npr. zastupa u svome tekstu Miša Đurković (Đurković, 2005).

4. Ipak, sudeći po stavu Čedomira Antića, savetnika Miroljuba Labusa i potpredsednika G17 Plus, postoji i “rezervna opcija” –   sporazum stranaka “demokratskog bloka” da se se ustav promeni natpolovičnom (dakle, ne dvotrećinskom) većinom u Skupštini, a da se ta promena naknadno verifikuje na referendumu (Antić 2005: 28). Druga, radikalnija "diskontinuitetna" varijanta, koju pominje Zoran Lutovac (Lutovac 2005: 22), po kojoj bi se sadašnji skupštinski saziv proglasio za ustavotvornu skupštinu, doneo ustav, a onda nastavio sa radom kao redovna skupština - nikada nije javno formulisana kao nečiji zvaničan predlog.  

5. Lutovac 2005, Nikolić 2003.

6. acrt Ustava Republike Srbije , 2005.

7. odel ekspertske grupe Ustav Srbije , januar 2005.

8. Ovde delimično odstupamo od teze iznete u Vukadinović 2005, ali se to odstupanje tiče samo forme - i formulacije - a ne i suštine   tvrdnje o političkim, psihološkim i simboličkim razlozima za donošenje novog ustava.  

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM