SVEDOČENJE: BRANISLAV COLE KOVAČEVIĆ

KAKO JE (RAZ)GRADJEN DOS

Predsednik prve šumadijske regionalne stranke govori za „Svetlost” o radu Predsedništva DOS-a, Kostunicinom premisljanju da prihvati kandidaturu, uticaju Amerikanaca na petooktobarske dogadjaje, pozicijama Vladimira Bebe Popovica i Cedomira Jovanovica kod Djindjica, odnosu prema Milosevicevim tajkunima

Pise: Ljubisa OBRADOVIC

PREDSEDNIK Lige za Sumadiju Branislav Cole Kovacevic nije prosle godine uspeo da postane gradonacelnik Kragujevca, niti je njegova stranka dobila odbornicka mesta u lokalnoj skupstini. Na parlamentarnim izborima 2003. godine „za dlaku” mu nije poslo za rukom da, u okviru koalicije „Zajedno za toleranciju”, ponovo sedne u klupe nacionalnog parlamenta u kojima je sa DOS-om proveo tri godine posle „petooktobarske revolucije” i docnijeg poentiranja na republickim izborima.

Kovacevicu je pre sest godina bilo ponudjeno i mesto regionalnog sefa jedne od velikih prodemokratskih partija, ali je on to odbio i ostao veran „Sumadiji”, da bi s njom prosao put koji u poslednje vreme nije bas posut laticama cveca. Nekadasnji americki izaslanik za SRJ Robert Gelbard krajem devedesetih upozoravao ga je da nikada nece postati politicar posto je govorio da ne moze da stoji na bini zajedno sa generalom Perisicem. „Necu, ne dolazi u obzir”, bio je uporan Kovacevic, a Gelbard je odgovarao: „Hoces, hoces”. Pokazalo se da je Amerikananac bio u pravu.

Bez mnogo buke Cole se pre dve godine vratio na posao u privatnom preduzecu „Scena”, a nedavno se ponovo prikljucio starim znancima u Narodnom pokretu „5. oktobar”, koji najavljuje da ce, sa Vesnom Pesic, Nenadom Cankom i Vladanom Baticem na celu, nastaviti tamo gde je DOS nekada (za)stao. No, to je vec neka druga, aktuelna politicka prica. Nas je ovom prilikom vise interesovalo kako Kovacevic gleda na period u kome je kao clan Predsednistva DOS-a bio jedan od osamnaestorice predsednika partija koje su, najpre, okoncale Milosevicevu vladavinu, a onda sa promenljivim uspehom krenule da grade jednu drukciju, demokratsku Srbiju.
Sagovornik „Svetlosti” kaze da se jedino kaje sto posle petog oktobra nije napustio politiku i vratio se kulturi „kojoj pripada po porodicnoj tradiciji”. Nije to ucinio, objasnjava, zbog prijatelja koje je uvukao u politiku i smatrao je da nije lepo da im kaze da su od sutra - na raspustu. „Osetio sam, takodje, da u DOS-u ne postoji raspolozenje za regionalizaciju i decentralizaciju Srbije, a smatrao sam da je ta borba jako vazna i za Kragujevac i za Sumadiju”, kaze Kovacevic.

Jos tvrdi da je sve poraze podneo mirno i da danas svakome moze da pogleda u oci. Nije se otimao za mesta u upravnim odborima, niti je pristao da bude potpredsednik Djindjiceve Vlade, iako mu je taj polozaj, kao i ostalim liderima DOS-a, ponudjen.

Za njegovo ime do sada nije bila vezana nijedna afera - za razliku od mnogih njegovih saboraca. U sukobu DS i DSS od pocetka je stao na Djindjicevu stranu, priznaje da nikada nije imao simpatije za Kostunicu, ali se i spremao da objavi knjigu pod indikativnim naslovom „Kostunici i Djindjici uveoci”.

Rad na njoj prekinuo je kada je na prvog demokratskog premijera izvrsen atentat. Kaze da je taj dogadjaj bitno izmenio njegov raniji odnos prema lideru DS.

Pitamo ga, najpre, kako gleda na poslednju „poplavu” tzv. insajderskih svedocenja, knjiga i intervjua, koliko su ta secanja istinoljubiva, a koliko samo fragmenti upodobljeni za dnevnopoliticke obracune. Kovacevic kaze:

- Ima tu svega. Ja sam, kao i vecina, svestan cinjenice da je DOS u odredjenom trenutku odigrao istorijsku ulogu i kada ste akter takvih dogadjaja onda i sami osetite potrebu, ako imate i malo literarnih ili skribomanskih sklonosti, da neke stvari zapisujete. Mislim, generalno, da je dobro da svi ti ljudi svedoce, a neko objektivnije vreme kasnije ce iz tih svedocenja i zapisa izvuci cinjenice i doneti pravu analizu. Dakle, sto vise bude detalja to je bolje, a za pet ili deset godina neko ce svim tim stvarima dati pravo mesto.

O osnivanju DOS-a i njegovom pobednickom pohodu na vlast danas je gotovo sve poznato. Da li je mozda ostao jos neki detalj nepoznat siroj javnosti.

- Interesantno je, recimo, kako je Kostunica nominovan za naseg predsednickog kandidata. To je bilo negde u avgustu 2000. Svi predsednici partija dosli su na sastanak, osim Kostunice. Umesto njega bio je prisutan Zoran Šami. Vreme nam je curelo, Djindjic je bio besan i trazio je da Sami mobilnim telefonom pozove Kostunicu. Ovaj je rekao da to ne moze da ucini, posto je predsednik DSS u Belanovici, gde se povukao „da razmislja”. Zoran je onda rekao, ako Kostunica ne dodje za sat vremena, moracemo da trazimo drugog kandidata, iako je vecina u DOS-u bila za njega. Kostunica je, ipak, došao, ali hoću da kazem da to njegovo ponašanje „uvredjene mlade” nije od juče.
Ja sam tada pitao Djindjica šta da radimo sa Koštunicom ako pobedi, pošto mu zna „narav”. Zoran mi je lakonski odgovorio: „To je moj problem”. Znao sam da će DSS nastojati da posle Kostunicine pobede brzo, rekao bih na jedan neprirodan nacin, ojača. Zato sam posle često na sednicama Predsednistva DOS-a pitao Djindjica da li je Koštunica još uvek njegov problem.

Vas problem, pokazalo se na jedan tragičan i sigurno nenadan način, bila je ideja o kandidovanju Ivana Stambolića. Ispred grupe partija vi ste bili zaduženi za kontakte sa njim.

- Sada me na neki način grize savest zbog toga, ali meni tada na pamet nije padalo da bi zbog toga neko mogao da ga ubije. Iza Stambolićeve kandidature stajali su svi ljudi iz Saveza demokratskih partija (Čanak, Isakov, Ljajic, Kasa, pa i Batic), izuzev Žarka Koraća. Razgovarao sam tada i sa Miodragom Koletom Kosticem, direktorom DS. Bilo je to u Budvi. On je na moj predlog samo odmahnuo rukom rekavši da je takva ideja budalaština, ali se posle predomislio i rekao da će o tome razgovarati sa Djindjicem. Medjutim, mislim da nismo mi iz DOS-a rekli poslednju reč kada je bilo govora o izboru kandidata.

Nego ko?

- Pa, recimo, da kazem ovako: „neko preko bare”. Naravno, i „oni” to nisu uradili napamet, nego na osnovu istraživanja javnog mnenja.

O toj stranoj pomoći dosta se spekuliše, pa čak i postavlja pitanje koliko je rušenje Milosevica bilo rezultat originalne zamisli DOS-a, a koliko posledica akcija establismenta „preko bare”?

- Sigurno je jedno. Da se nije stvorila atmosfera otpora prema Milosevicu u Srbiji, nikakva pomoc sa strane ne bi tu pomogla. Stvorena je kriticna masa i izbori septembra 2000. bili su pocetak kraja Miloseviceve vladavine. Drugi, ukljucujuci i Amerikance - nisu dakle oni bili jedini, samo su pomogli u tome.

Amerikanci, ako tako zbirno nazovemo taj strani faktor, nisu „radili” samo sa DOS-om, nego izgleda i sa nekim ljudima koji su vazili za Miloseviceve pristalice.

- Nemam nikakve dokaze o tome, ali je očigledno da su radili. Nekada sinhrono sa DOS-om, a nekada, izgleda, i parelelno. Uostalom, svaka velika država koja ima interese u nekoj drugoj ne igra samo na jednu političku kartu.
Siguran sam, ili je bolje da kažem, pretpostavljam da su neke stvari radjene mimo DOS-a, po nekim drugim kanalima koji nama pre petog oktobra nisu bili poznati. A onda smo videli, fakticki, da su neki ljudi radili u nasu korist, a mi smo ih tretirali kao politicke neprijatelje.
Suštinska stvar bio je strah od rumunskog scenarija i bilo je veoma važno, kada Miloševic počne da pristiska neka „crvena dugmeta” sa naredbama za upotrebu sile, da ti dugmici „ne funkcionisu”, ili da neki ljudi postanu nedostupni za pozive mobilnim telefonima. A to se baš dogodilo 5. oktobra. Jer, da nije bilo tako, gotovo sam siguran da bi se tada iznad one mase pojavio neki helikopter i počeo da baca suzavac da bi nas rasterali, a Milošević mozda ne bi priznao poraz.

Stvari su, dabome, krenule drugim tokom. DOS je trijumfovao i na republickim izborima, ali je „famozno” Predsednistvo DOS-a sa osamnaest clanova nastavilo da zaseda i posle konstituisanja Narodne skupstine i izbora Vlade. Govorilo se da je tako obnovljen duh CK.

- Bilo je dosta diskusija oko toga. Djindjic je bio zagovornik ideje da Predsednistvo DOS-a funkcionise kao neko stalno telo, koje nema zakonski okvir, nego da probleme u vlasti rešava pre nego što oni stignu u javnost. A sukoba je bilo prilično, često i sa glagolima koji bas nisu za objavljivanje u medijima.
Medjutim, unutar DOS-a nije postojao CK odnos. Zato mislim da je taj naziv neprimeren. Kod nas je postojalo stalno neko „trvenje”, tu su bili skupljeni ljudi razlicitih opredeljenja i shvatanja, ali nije bilo naredbodavnog odnosa.
Recimo, oko imenovanja ambasadora u Americi. Prvo nije prošao Kostunicin predlog za Svetozara Stojanovica, dakle i ti „veliki” su morali da izlobiraju ostale članove da glasaju za njihove predloge. Potom su propali, po istom mehanizmu, i predlozi o postavljanju Vesne Pesic i Stojana Cerovica (Koštunica je to odbio), pa se tamo, ni kriv ni dužan, obreo Milan St. Protic. Pa i to se završilo skandalom jer je Svilanovic smenio Protica bez znanja DOS-a, a u dogovoru sa Koštunicom.

Da li je to Predsedništvo bio jedini paralelizam u DOS-ovskoj vlasti. Sada, recimo, po nekim svedocenjima vidimo da su nenadležna lica, recimo Vladimir Beba Popovic, odlucivala o izboru sefa drzavne bezbednosti.

- Ma, kakav Beba. Djindjić je sigurno držao do mišljenja ljudi sa kojim se okružio, ali poznavajući ga siguran sam da je on sam donosio odluke. Djindjić je držao jednu široku, globalnu priču. Sebe je video kao čoveka koji je Srbiju uveo u Evropu, sve je podredio tom cilju i nikada nije slušao mišljenje samo jednog čoveka. On je, medjutim, bio neprikosnoven i ma koliko su pomenuti Čeda ili Beba bili njemu bliski, uvek su mu se obraćali sa „šefe” i tu se i po intonaciji jasno videlo da je reč o odredjenoj hijerarhiji.

Dosta zamerki DOS-u bilo je upuceno i zbog odnosa prema tzv. tajkunima, biznismenima koji su se, hajde da budemo blagi pa da kazemo, pod nejasnim okolnostima obogatili za vreme Milosevica, dakle u vreme kada je gro stanovnistva osiromasilo.

- Moram priznati da DOS za to snosi krivicu, odnosno partije članice, ko bi drugi. Demokratska stranka nije toliko kriva, koliko manje stranke koje su pokušavale da što pre ojačaju, bilo finansijski, bilo infrastrukturno. Mi smo imali sporazum da clanovi SPS-a i SRS-a ne mogu biti primani u partije clanice DOS-a, niti da bude prelazaka unutar DOS-a. Medjutim, sve se to dogadjalo, ali se zbog mira u kući guralo pod tepih.
Te manje stranke, a to su uglavnom bile sve partije osim DS i DSS, znale su da ce jednom doci do novih izbora i da ce njihova pozicija doci u pitanje ako ne stave do znanja velikima da i oni igraju izvesnu ulogu u tome i onda su na brzinu pravili partije i primali sve i svašta.
U DOS su neki naknadno ušli da bi oprali savest, neki pare, a treći da bi bili u vlasti. Oni koji su se šestog oktobra tresli od straha kada su videli da nema ništa od lustracije, ponovo su digli glavu.
Ne bih želeo da ovo bude pogrešno shvaćeno, ali imao sam i dodatnu traumu one noći posle ubistva premijera. Jedna grupa nas, na čelu sa Zoranom Živkovicem, bila je zaduzena da u vecernjim satima i zvanicno izjavi, u ime DOS-a, saučešće Ružici. Ja sam sve vreme mislo kako ću da reagujem kada vidim Zoranovu decu, medjutim ona nisu bila tamo. Izjavili smo Ružici saučešće u salonu, a onda sam pogledao desno i u jednoj prostoriji video Karića i Miškovića. Stigli su, dakle, pre nas.
I kada vec o takvim ljudima govorim, hocu da kazem i da je Djelic spremao zakon o nacionalizaciji „Mobtela”, ali je Karic to nekako saznao i preko svojih poslanika, iako ih formalno nije imao, sredio da se o tom aktu ne odlučuje u Skupstini.

Kad govorite o strankama bivseg rezima, ni DOS, bez DSS-a, nije bio imun od saradnje sa nekima od njih.

- Da, posle odlaska DSS iz DOS-a nasa vecina brzo je spala sa 176 poslanika na 131, posto se i Velja Ilic povukao. Dakle, stalno smo morali sve da imamo na okupu, pa se desavalo da poslanike vracamo sa aerodroma, da im prekidamo sluzbena putovanja. Zato je Ceda, kao sef poslanickog kluba, bio zaduzen da obezbedi vecinu i kada nije bilo dovoljno poslanika DOS-a. Razgovaralo se sa Banetom Ivkovicem iz SPS i Draganom Markovicem Palmom iz SSJ i oni su „dobacivali” po jednog-dva poslanika kada je trebalo. Tako je i Zakon o lustraciji izglasan uz pomoc Ivkovica i Slobodana Tomovica.

Tada je poceo i da se nazire kraj DOS-a. Secate li se kako je izgledala vasa poslednja sednica, mislim na Predsednistvo?

- To je bilo pred izbore 2003. godine. Djindjiceva ideja je bila, kako sam rekao, da DOS traje jos jedan mandat. Medjutim, Zivkovic je bio drugacijeg misljenja, on je bio i protiv raspisivanja izbora u junu kada smo imali bolji rejting. Procenio je da je doslo vreme da se DS otkaci od DOS-a, a na toj poslednjoj sednici on je prilicno prepotentno rekao da demokrate idu same, a ko hoće da se pridruži - može. On je znao da ce izgubiti izbore, ali je mislio da ce samostalnim nastupom ojacati vlastitu poziciju u DS, da ce on postati predsednik stranke, da ce nova vlada brzo pasti, a da će se on onda trijumfalno vratiti. Medjutim, niti je on postao predsednik DS, niti je Koštunicina vlada pala tako brzo, ali je zato DOS i formalno ukinut.
Onda smo mi napravili „Zajedno za toleranciju” i malo nam je falilo da udjemo u parlament. Gradjanski savez nas je prešao jer su do pred sam kraj tvrdili da ce ići s nama, imali smo takvo obecanje od Natase Mićić, ali je Goran Svilanović odlučio drukčije.

Intervju sa Branislavom Kovačevićem je objavljen u časopisu Svetlost, Kragujevac, br. 3144 od 07. maja 2005. (isto na http://www.svetlost.co.yu/arhiva/2005/3144/3144-3.html)