Darko Velimirović

KO VLADA SRBIJOM? ILI KAKO ĆEMO ZBOG „CENTARA MOĆI“ OSTATI BEZ DRŽAVE

Pitalica za Srbiju

U političko zaokruženim entitetima koji se nalaze u nekoj vrsti pred državnog statusa, poput Srbije danas, nužno se nameće pitanje ko takvim političkim entitetom zaista upravlja? Da bi se nešto u savremenom svetu moglo nazvati državom, onda to nešto mora da ima: Svoje jasno definisane geografske granice, svoje jasno definisane institucije proistekle iz podele vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu; Svoje jasno određenje prema pitanju sekularne ili klerikalne države, svoju jasno definisanu spoljnu politiku... Dakle sve ono što danas Srbija nema, ali sa potencijalom da stekne u skorijoj budućnosti, tačnije onog trenutka kad otpočne definitivno rešavanje statusa zapadnog Balkana pa samim tim i Srbije koja mu pripada.

Ostaje samo dilema hoće li Srbija sama i dobrovoljno krenuti u rešavanje svog neodrživog pred-državnog statusa i napraviti iskorak ka svojoj državnosti - ili će na to biti primorana od strane međunarodne zajednice?

U ovakvoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija, kao politički entitet, na tranzicionom putu do državnosti, elementarna ljubopitljivost mnjenja otvara niz političkih pitalica sa neizvesnim odgovorima vezanim za konfuznost i nedefinisanost parametara koji bi trebalo da predstavljaju državu - koje još nema.

Od ovih pitalica po Srbiju govori se da je najznačajnija ona koja se odnosi   na to ko u toj i takvoj Srbiji ima ključnu političku moć i ko odlučuje o pitanjima vezanim za sudbinu građana?

U Srbiji se kao rezultat pred-državnog statusa uočava niz emanacija jedne te iste pojave, vezane za javnu i tajnu političku moć, javan i tajan uticaj na izabrane nosioce vlasti. Ova politička pitalica toliko je navodno značajna po Srbiju (ili se veruje da poseduje značaj) da je već dobila svoja mitološka obličja, te se njeni akteri glorifikovano nazivaju „centrima politićke moći“. Ovde se danas više nego ikad pokušava ponuditi odgovor na pitanje: Ko su „centri političke moći?“.

Ovim pitanjem bave se svi, od medija do političkih stranaka, čiji tiraž ili broj glasova proporcionalno zavisi od toga koliko su se i na koji način bavili ovim pitanjem i kakav su odgovor ponudili. Što je ponuđeni odgovor naivniji - više je prihvaćen.

Da pojednostavimo: Ima li u Srbiji više vlasti i političke moći Havijer Solana od Borisa Tadića, Bogoljub Karić od Vojislava Koštunice, Miroslav Mišković od Mlađana Dinkića, Anfilohije Radović od Patrijarha Pavla, Sonja Biserko od Matije Bećkovića....?

Horizontalna podela „centara moći“

Ideja o „centrima političke moći“ nije dospela u Srbiju, kako se veruje sa razvojem višestranačkog života početkom devedesetih godina prošlog veka i prvim privatizacijama koje su je pratile, već mnogo ranije. Još u Titovoj Jugoslaviji kasnih šezdesetih godina formiralo se uverenje među građanstvom da postoje veoma moćni pojedinci koji imaju presudan uticaj na volju diktatora, samim tim i na sudbinu građana ili pak predstavljaju paralelnu strukturu vlasti.

Najupečatljiviji eksponent navodne paralelne vlasti u Srbiji toga doba i navodnog „paralelnog centra političke moći“ predstavljala je figura komunističkog aparatčika Aleksandra Rankovića - Leke, koji je navodno bio toliko moćan da ga je Josip Broz iz straha za sopstvenu vlast morao smeniti. Takođe primer „paralelnog centra političke moći“ predstavljala je pojava Marka Nikezića i njegove političke ekipe koja se za vreme vršenja vlasti nazivala liberalnom. Ono što je Nikezićevu političku ekipu toga doba ubrajalo u „paralelne centre političke moći“ nije sama navodna politička moć koju je posedovala, već naglašena „paralelnost“. Tačnije: mimoilaženje sa tadašnjim većinskim strukturama unutar političke elite oko nijansiranosti socijalističkog uređenja.

Nasuprot paralelnoj vlasti ili „paralelnom centru političke moći“ u Srbiji toga doba uočićemo da se formirao i drugi obrazac u tipologiji navodnih centara moći, takozvani „centar moći unutar vlasti“, koga su oličavali brojni političari tog doba poput: Draže Markovića, Petra Stambolića, Miloša Minića, Nikole Ljubičića.... Ono što je karakteristično za ove političke figure pozne SFRJ jeste njihova navodna moć da unutar institucija imaju presudan uticaj, čime su svoju ličnu volju uspevali da nametnu kao opštu.

U ovaj vertikalni tipološki šablon kojim je u Titovo vreme navodno raspoređivana politička moć u Srbiji uklopio se i Miloševićev režim. Tako smo kao oličenja navodnih „paralelnih centara moći“ imali pojedine vođe opozicionih partija poput: Vuka Draškovića, Dragoljuba Mićunovića.... koji su bili onoliko moćni i uticajni koliko im je bilo dozvoljeno od strane autokrate, što je još jedna sličnost sa Titovim režimom. Sa tom razlikom što je diktator kao korektivni faktor bio zamenjen autokratom. Uviđamo da i u Miloševićevom i u Titovom vremnu „paralelne centre političke moći“ gotovo podjendako karakterisala njihova naglašena „paralelnost“, mnogo više nego što su imali realnu političku moć ili društveni uticaj.

Za vreme Miloševićeve vlasti takođe je postojao i model navodnih „centara političke moći unutar vlasti“. Ne bi bilo na odmet podsetiti na naj eksponiranije funkionere Miloševićevog režima poput: Radomana Božovića, Dragana Tomića, Aleksandra Bakočevića....

No, Miloševićeva vladavina u odnosu na Titovu donela je sa sobom još jedan tip navodnog   „centra političke moći“, a to je Srpska Pravoslavna Crkva. Dolaskom Miloševića na vlast, padom Berlinkskog zida i slomom komunizma kao zvanične ideologije u Srbiji, SPC je doživela svoju ekspanziju, čime je dovoljno ojačala da bi dobila titulu „Centra političke   moći“. Mada crkva u vreme Miloševića nije slala svoje otvorene političke poruke, kakav je slučaj danas kad se deklerativno izražava u korist monarhije, SPC se i te kako bavila političim pitanjima i vršila politički uticaj. Setimo li se samo Patrijarhovog predvođenja litije koja je „probila“ policijski kordon u Studenskim demonstracijama 1996-97 u Kolarčevoj ulici u Beogradu, ili načina na koji se u javnosti tumačilo Patrijarhovo prisustvo ili odsustvo na Miloševićevim redovnim proslavama 29 novembra u Centru Sava.

Zato je SPC od strane građanstva tretirana kao „centar političke moći“ ali van predhodno uspostavljenih šablona. U Srbiji se zapravo nikad nije znalo predstavlja li SPC „paralelan centar političke moći“ ili „centar moći unutar vlasti“. Položaj SPC je varirao od jednog do drugog ekstrema što svakako zaslužuje posebnu kategoriju u našoj tipologiji.

Vertikalna podela „centara moći“

Padom Miloševića u Srbiji je konačno oboren i onaj obrazac prema kom je piramida „Centara moći“ bila sastavljena. Svrgavanjem tzv. „centralnog nosioca političke moći“ koji ima presudnu reč u odlukama vezanim za sudbinu građana, urušen je sistem koji je šezdeset godina raspoređivao i održavao političku moć pojedinaca i institucija. Koliko je jaka uloga Tita a potom i Miloševića bila unutar Srbije vidi se iz samo dva primera: Titovo frenetično zalaganje za Staljinovu politiku a zatim „Ne SSSR-u“ ili Miloševićevo organizovanje referenduma na kom se navodno narod izjasnio o nedolasku stranih trupa na teritoriju Srbije a zatim njegovo odobrenje da strane trupe (ili ako više volite posmatrači) dođu na Kosovo.

U oba slučaja i Titovom i Miloševićevom politička moć bila je branjena i štićena represijom prema građanima od strane režima na čijem su bili čelu. U oba slučaja oni su sebe kao „centar političke moći“ ustoličili na vrhu piramide vladanja i zato su sve priče o navodnoj vlasti, paralelnoj vlasti i svakom drugom obliku uticaja nekog drugog mimo njih samih na njihove odluke izlišne. Jedina realna i opipljiva politička moć bila je u njihovim rukama.

Padom ovog piramidalnog modela raspodele političke moći došli smo u situaciju da danas u Srbiji kao političkom entitetu imamo niz malih vlastodržaca ili „centara političke moći“ koji ma kako to haotično građanima izgledalo imaju svoje resore, oblasti i terirorije, privredne grane... kojima vladaju, odajući privid organizovanog haosa. Tako je Srbija umesto jednog „centra moći“ dobila niz malih koje je teško i prebrojati, a kamo li tipologizovati.   Danas se u Srbiji većina „centara političke moći“ smatra „paralelnim“, gotovo da nema onih koji su to unutar same vlasti. Na vlast se danas u Srbiji uglavnom gleda kao na marionetu na koju se utiče iz „centara političke moći“. Ovo jasno govori o dva razdoblja jednom pre pada Miloševića, a jednom posle.

Prema teorijama plasiranim u mnjenju današnja Srbija ima više vladaoca nego što ima kvadratnih kilometara. Navodni „Centri političke moći“ koji danas vladaju Srbijom mogu se podeliti samo u dve osnovne grupe: spoljašnje i unutrašnje „centre političke moći“.

Spoljašnji „Centri političke moći“ pre svega su oličeni u visokim funkiconerima u međunarodnoj zajednici poput već pomenutog Solane ili Boda Hombaha, Ričarda Holbruka, Oli Rena, Karle Delponte, Majkla Polta... Za navedene se u Srbiji sa razlogom ili ne veruje da imaju ključnu političku moć i da pre svega iz svojih ličnih interesa pretenduju na položaje gubernatora Srbije. Javnost kontinuirano nagađa ko od ovih pojedinaca ima odlučujuću ulogu, a ko će tek imati odlučujuću ulogu u Srbiji.

Pored pojedinaca koji spadaju u navodne „Centre političke moći“ koje spolja vladaju Srbijom, postoje i čitavi kolektivi i organizacije za koje se u javnosti veruje da Srbijom upravljaju spolja. To su pre svega razni lobiji poput albanskog ili jevrejskog,... Zatim niz međunarodnih nevladinih organizacija poput one koju predvodi Džordž Soroš, Međunarodne krizne grupe,... Srpskom mnjenju nije strana ni teorija zavere pa na pitanje: Ko vlada Srbijom? Mnogi od kojih se to ne očekuje odgovaraju sa: Masoni, Templari, Rotarijanci, Malteški vitezovi,....  

„Centri političke moći“ koji iznutra vladaju Srbijom pre svega su oličeni u brojnim tajkunima za koje se veruje da su takođe postali ključan faktor u lestvici političke moći. Javnost veruje da Srbijom suštinski vlada pet familija ili tri osobe. Kao vladari Srbije iz senke spominju se: Miroslav Mišković, Bogoljub Karić, Filip Cepter...

Takođe u delu mnjenja prisutno je verovanje da Srbijom upravlja grupa kriminalaca koji su se obogatili za vreme Miloševića ali se njihova imena ne znaju jer žive u inostranstvu, a da su „pokupovali Srbiju“ kroz privatizaciju. Zanimljivo je da je ova teorija potekla od Bogoljuba Karića.

U mnjenje je takođe plasirana teorija da su veoma uticajni ljudi Miloševićevog režima kroz privatizaciju pokupovali preduzeća po Srbiji pa samim tim kroz novac stekli i političku moć. Kao ključna imena ove teorije pominju se Dragan Tomić i Mirko Marjanović, obojica su doživela politički krah petog oktobra, ali su njihove ekonomske pozicije ostale netaknute. Uspevši da se održe na rukovodećim mestima kompanija na čijem su čelu samo su golicali maštu „teoretičara moći“.

Sasvim je druga stvar što je postmiloševićevsko rozdoblje donelo dodatnu konfuziju među građane i pojačalo njihov strah da ne vladaju svojim životima, već da to rade drugi, zakulisno, putem tzv. „centara političke moći“.

Gotovo da je apsurd da su se građani osećali sigurnije kada su znali da ili diktator, ili autokrata odlučuju umesto njih, nego li danas kad ni jedan politički faktor ili ako se više voli „centar moći“ nema taj potencijal moći odlučivanja o njihovim sudbinama.

Činjenica je da su građani sve nezainteresovaniji za izborne procese, takođe je činjenica da je poverenje u institucije sistema na veoma niskom nivou, mnogo niže nego u doba diktatora i autokrate, što samo govori da građani ne veruju da putem izbora biraju vlast, već samo pojedince na koje „centri plitičke moći“ utiču potkupljujući ih ili primoravajući ih da igraju po pravilima koja određuju ti navodni vladaoci. Možda odatle seže koren izvesne, a danas toliko prisutne mitologizacije moći pojedinih struktura i pojedinaca u državi koji navodno imaju ili su imali odlučujuću ulogu?

«Centri moći» kao izgovor

Nije redak slučaj da se politička elita ili njeni delovi svesno upuštaju u manipulaciju navodnog lociranja „centara političke moći“ ne bi li diskvalifikovali svog političkog protivnika. Drastičan prime ove manipulacije jeste Čedomir Jovanović koji je navodno u Srbiji svojevremeno za Đinđićeve i Živkovićeve vlade predstavljao ključan „centar političke moći“, da se jedan novinski kolumnista javno upitao:“Hoćemo li ubuduće u Srbiji morati da Čedomira Jovanovića pitamo smemo li zakivati ekserima tarabe ili ćemo ih morati pridržavati rukama“.

Sve političke afere plasirane poslednjih godina, a naročito za vreme DOS-ove vlasti bile su direktan proizvod niza nejasnoća na kojima počiva neuređeno i politički zapušteno društvo poput Srbije danas. Samo društvo koje nije definisalo i izmerilo koji politički faktor ima realnu političku moć i koji pojedinac ili institucija vlada društvom i donosi po građane bitne odluke može u svojoj glorifikaciji vlasti i mahnitom čežnjom za otkrivanjem novih „centara moći“ naduvati afere poput: navodne:“Vile Vuka Draškovića na Ženevskom jezeru“, „Mafijaške vlasti Zorana Đinđića“ ili poslednji slučaj stipendije Labusove kćerke (Ističem ovaj primer jer je to dokaz da neko ko je svojevremeno kroz afere manipulisao „otkrivanjem“ „centra političke moći“ može biti i sam „otkriven“)

Simptomatično je da se i na konferencijama za štampu vlade Srbije često za neuspeh zvanične politike optužuju „centri moći“. Iz ovoga možemo jedino izvesti zaključak da Srbija danas ima ili mnogo nemoćniju vlast nego što je imala za vreme „Uroša nejakog“ koji te i takve „centre“ nije poznavao ili da ima vlast koja je spremna da za svoje neuspehe uvek krivca traži u drugom, a umesto spremnosti za preuzimanje odovornosti volju da manipuliše građanstvom pomoću bizarnih stereotipa pout ovog o „centru političke moći“.

Dakle, jedno je izvesno, teorija „centara političke moći“ već predugo zaokuplja Srbiju. Mistifikacija sistema vlasti govori nam da ovo društvo nema esencijalnu političku zrelost i da je teorija koja je već dugo plasirana postala stub društva i integralni deo matrice po kojoj funkcioniše.

Danas niko vlast u Srbiji ne može da zamisli bez „centara moći“. Ako je teorija „centara političke moći“ tačna ovo društvo ne zaslužuje da postane država, njemu ne trebaju institucije. Šta će društvu institucije ako njim već vladaju „centri moći“? Onda pod hitno treba ukinuti sredstva iz budžeta kojima se finansira vlast. Što bi građani snosili troškove pseudo vlasti, bolje da se tim parama podmire oni koji „stvarno“ odlučuju.

U slučaju da teorija „centara moći“ nije tačna onda eto razloga više da države ne bude – jer je ovo društvo izgubilo četrdeset veoma važnih godina dokazujući ko skim ili sa čim vlada unutrar njega, ne videvši pri tom da država kojom se vlada nije uobličena. Nacije su kroz istoriju ostajale bez države zbog mnogo manjih zabluda, pa bi ovo što se dešava sa nama najviše ličilo na klasično i knjiško upropaštavanje šansi da se kao narod posle gotovo osamdeset godina   ponovo domognemo neke „ozbiljne“ države.

Vratimo li se na dilemu postavljenu s početka ovog teksta, postaće nam jasno da Srbija neće dobrovoljno da krene u rešavanje svog gorućeg problema, jer je do te mere zaokupljena lažnim dilemama ko njom u stvari vlada, da se ne primećuje osnovno pitanje:   Sa čim se zapravo ovde vlada? Postoji li država u onoj meri u kojoj se njom može vladati? Zna li se gde su granice? Zna li se je li sekularna ili ne? Zna li ko iz sveta ko je ovde „gospodar“ čega i kome treba da se obrati?

Sva je prilika da će iz preddravnog statusa Srbija biti izgnana od strane međunarodne zajednice, ne zbog njihovog zalaganja da umesto nas reše naše probleme, već zbog neodrživosti situacije koja je ovde zatečena. Niko u svom okruženju ne želi da ima problematičnog i nezrelog suseda. Naravno sticanje elemenata državnosti tek će otvoriti niz dilema i dodatno ideološki hraniti promotere ideologije teorije „centara političke moći“.