Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Crkva i politika

   

 

Živica Tucić

Ukrajina - unutarpravoslavni i međuhrišćanski kamen spoticanja

Onima koji se prihvate da analiziraju religijsku i crkvenu, ali i političku situaciju u Republici Ukrajini , posao neće biti lagan. Radi se, svakako, o neobičnoj „dinamici događanja“. Problemi se u ovoj velikoj zemlji nagomilavaju, stanje se usložnjava, akteri umnožavaju. A rešenja se čak i ne naslućuju.

Onaj ko je ovih dana pisao o situaciji nastaloj skorašnjim premeštanjem unijatskog, grkokatoličkog sedišta iz Lavova u Kijev nije još znao za krupnu stvar koja će ubrzo nastupiti. Radi se o pripremi za otvaranje podvorja Carigradske patrijaršije u Kijevu. U normalnim okolnostima to bi bio događaj koji mo ž da vredi pomenuti, ali ne i posvetiti mu posebnu pažnju. U ukrajinskom slučaju i ovo postaje problem i kamen spoticanja.

Ovde ima mnogo političkih i religijskih konflikata. Da su u njih uključeni samo Ukrajinci, sigurno bi ih lakše rešavali. Na političke događaje i stanje posebno utiče Rusija. U Ukrajini živi desetak miliona Rusa, mnogi od njih žele da se osećaju kao u nekadašnjem Sovjetskom Savezu. Oni ne prihvataju do kraja to da je Ukrajina stekla nezavisnost. Međusobno govore ruski, idu u ruske škole, čitaju ruske novine i gledaju televizijski program na svom maternjem jeziku. Mnoge čak više interesuju kakve su vremenske prilike u Moskvi nego u Kijevu.

I u samoj Moskvi, u političkoj, privrednoj i crkvenoj javnosti, nezavisnost Ukrajine doživljava se kao privremena “nesreća”. Sve će kad-tad da se vrati u neki željeni red. Rusija, Ukrajina i Belorusija – tri bivše sovjetske republike sa slovenskim i pravoslavnim stanovništvom, moraju da imaju posebne, bliske odnose. One treba da čine i političku i privrednu zajednicu, u kojoj Moskva vodi glavnu reč. Rusija je, svakako, među njima najmoćnija, ona ostale republike snabdeva energijom – naftom i prirodnim gasom – čime njihovu industriju čini zavisnom.

Nekadašnji panslavizam ipak je otišao u prošlost. U 19. veku zastupali su ga prvo i pre svega intelektualci i crkveni velikodostojnici. Ta ideja se sada svela na samo tri pomenute zemlje. Ona se, pored ostalog, obrazlaže i pravoslavnom verom. Pravoslavlje je od boljševičkog prevrata u Sovjetskom Savezu veoma postradalo. Ubijeno je na hiljade episkopa, sveštenika, monaha i vernika. Crkve su sistematski razarane. Staljin je tokom Drugog svetskog rata dopustio strogo kontrolisanu obnovu, da bi ojačao patriotizam i borbenu gotovost. Potom je Hruščov nastavio sa represijom i zatvaranjem hramova. Tek dolaskom Gorbačova na vlast stanje se poboljšava. Crkvi se, doduše veoma polako, vraćaju objekti, ona počinje da obnavlja svoje strukture. Sveštenika je bilo veoma malo i bili su slabo obrazovani.

U takvim okolnostima dolazi do raspada zemlje. U trima baltičkim zemljama, koje su prve stekle nezavisnost, pravoslavlje doživljava teške dane, jer ga tamo identifikuju sa Moskvom, doskorašnjim “okupatorom”. Carigradska patrijaršija pokušava u tim zemljama da vaspostavi pravoslavne crkve odvojene od Moskovske patrijaršije. Dolazi do velikog otpora. Tako nastaju paralelne strukture, po dve pravoslavne crkve, jedna uz Moskvu, za Ruse, i druga, lokalna, za ne-Ruse. Ovo postaje prvi i do danas neprevaziđeni kamen spoticanja između dva najvažnija stuba savremenog pravoslavlja – Moskve i Carigrada. Njihovi loši odnosi opterećuju do danas stanje u svetskom pravoslavlju. Carigrad nije pokušao da instalira paralelnu pravoslavnu crkvu u Belorusiji. Ali njegovo interesovanje i uključenje u crkvene događaje u Ukrajini počinje da se intenzivira pre desetak godina. Sami Ukrajinci, svojim nejedinstvom i stalnim podelama, to su ne samo omogućili već i podsticali.

Moskovska patrijaršija je posle osamostaljenja Ukrajine veoma brzo preduzela adekvatne korake kako bi sprečila potpuno crkveno odvajanje ove zemlje. Brojnim eparhijama u Ukrajini, koje sa najuticajnijom među njima, Kijevskom mitropolijom, čine celinu, data je široka autonomija. Slično je učinjeneno i sa Belorusijom i Moldavijom, kao i sa Estonijom.

Iz Moskve je stvorena “Ukrajinska pravoslavna crkva” sa posebnim sinodom. Novi status prihvatilo je 19 od 21 ukrajinskog episkopa. Dotadašnji mitropolit kijevski Filaret Denisenko već tada je želeo da postane prvi poglavar autokefalne ukrajinske crkve. Ta njegova težnja ocenjena je u Moskvi kao “zločin protiv crkve” i on je raščinjen, a kasnije je stavljen pod anatemu. Autonomija se odnosi na upravne, bogoslužbene, finansijske poslove. Poglavar ove crkve, mitropolit kijevski i cele Ukrajine, član je Svetog sinoda Moskovske patrijaršije i u svojim bogosluženjima dužan je da pominje patrijarha moskovskog kao poglavara.

Bilo je više razloga što Moskva nikako nije želela da se Ukrajina crkveno potpuno osamostali. Kolevka ruskog i istočnoslovenskog pravoslavlja je u Kijevu. Pojam “pravoslavnaja Rus” širi je od današnje Rusije i ruskog etnosa. On obuhvata tadašnje Slovene sa svih tih prostora, a nacije – Rusi, Belorusi, Ukrajinci – nastale su tek poslednjih vekova. Kijevski knez Vladimir Svjatoslavič je 988. godine prvi primio hrišćanstvo. On je, dakle, sve koji imaju korene u “Rusi” uveo u hrišćansku civilizaciju. Njega i njegovu babu knjeginju Olgu otuda slave kao svete i ravnoapostolne. Kijevska mitropolija osnovana je 997. godine od strane Carigrada.

Tek krajem 16. veka stvorena je autokefalna moskovska crkva, sa patrijarhom na čelu. Njene kanonske teritorije od tada su obuhvatale i prostor današnje Ukrajine.

Ukrajina je stekla nezavisnost 1991. godine, raspadom Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. Nestala je komunistička imperija, srećom ne u krvi. Narodi se do tada ipak nisu dovoljno približili da bi želeli da žive u jednoj zajednici. Vladajuća ideologija nije postigla najvažnije, pa ni najelementarnije – da omogući pojedincima pristojan život i slobodu u njenoj višedimenzionalnosti (sloboda savesti,   veroispovedanja, kretanja).

Ova zemlja je po veličini najveća u Evropi, ima 603.000 kvadratnih kilometara. Dakle, šest puta je veća od Srbije i Crne Gore. Izuzetan značaj ima reka Dnjepar (Dnipro), koja, protičući od severa ka jugu, deli zemlju nadvoje.

Stanovnika ima skoro pedeset miliona. Ukrajincima se smatra 73 odsto njih. Rusa ima 11,3 miliona, naseljavaju prvenstveno jug i istok zemlje, kao i Krim. Brojne su i nacionalne manjine. Jevreja ima gotovo pola miliona, iako su se mnogi iselili u Izrael i druge zemlje. Oni prvenstveno žive u Kijevu, Odesi, Harkovu. Belorusa takođe ima gotovo pola miliona. Moldavaca, kao i krimskih Tatara,   ima oko 300.000. Bugara (Odesa, Zaporožje), kao i Poljaka, ima oko 200.000. Mađara ima oko 160.000, a Rumuna nešto manje. Od brojne nemačke manjine, u Odesi, u Dnjepropetrovsku, Donjecku i drugde, ostalo je samo 40.000 stanovnika. U inostranstvu živi oko devet miliona Ukrajinaca, od toga 2.500.000 u Americi.

Po sticanju nezavisnosti, zemlja je vodila prorusku politiku. Krajem prošle godine   organizovani su predsednički izbori, koji su doneli velike promene i znatno uticali i na međukonfesionalne odnose. Dotadašnji predsednik Leonid Kučma je, na neki način, za svog naslednika predložio Viktora   Janukoviča, koji bi vodio politiku u skladu i sa ruskim interesima. Njegov protivkandidat Viktor Juščenko zastupao je politiku totalnog odvajanja od Moskve i približavanja Zapadu, učlanjenja u Evropsku uniju i u NATO. Izborna kampanja je bila veoma nemilosrdna. Juščenka su podržavali intelektualci, mladi, građani zapadno od Dnjepra, a pogotovo u unijatskim oblastima na granici sa Poljskom i Slovačkom. Zapad je želeo da se u Kijevu ostvari „mirna revolucija“, kao pre toga u Beogradu i Tbilisiju (Gruzija). Brojni Rusi u Ukrajini našli su se u veoma nezavidnom položaju, pitajući se za koga da glasaju, budući da su osećali dvojnu lojalnost. Oni većinom naseljavaju istok zemlje, gde se nalaze najvažniji industrijski centri.

Građani su želeli da čuju i stav crkava o izborima. Ukrajinska pravoslavna crkva pod Moskovskom patrijaršijom i njen poglavar mitropolit Vladimir bili su nedvosmisleni u podršci Janukoviču.   Tvrdilo se da on garantuje opstanak zemlje u bratskim odnosima sa Rusijom i protivi se podjarmljivanju zemlje od strane Zapada. U crkvama se otvoreno agitovalo za ovu varijantu.

Gotovo sve druge značajne crkve podržale su „prozapadnog“ kandidata. I one su se direktno uključile u izbore. „Patrijarh“ Filaret, kardinal Husar, predstavnici luterana, evangelika, rimokatolika i drugi potpisali su zajednički apel biračima u korist Juščenka. Sve njih Moskovska patrijaršija označila je kao „jeretike i raskolnike“.

Paracrkvena, promoskovska organizacija „Savez pravoslavnih građana“ išla je najdalje u agitaciji. Juščenko je označavan kao „neprijatelj Hristove crkve“, koji će progoniti vernike i oduzimati crkvi hramove. Tvrdilo se da će da zabrani korišćenje ruskog jezika i da zatvori sve ruske škole. „Držite se, ne posustajte! Milioni pravoslavnih su sa vama“, poručivano je Janukoviču. Molilo se za njega u svim crkvama, vernici su palili sveće da mu „Gospod podari pobedu nad neprijateljem“.

No, to nije pomoglo. Kada su posle mnogo natezanja predsednički izbori na kojima je pobedio Janukovič proglašeni nevažećim, organizovani su naknadni izbori, na kojima je pobedio Juščenko. Njemu je promoskovski mitropolit Vladimir čestitao pobedu, tražeći da se prema svim vernicima odnosi jednako. Juščenko nikada nije ni govorio da će Rusi u Ukrajini biti izloženi ma kakvoj diskriminaciji, ili da će crkva kojoj pripadaju biti ukinuta ili nasilno prisajedinjena nekoj drugoj crkvi. Napadi na njega nisu se nastavili. I moskovski patrijarh Aleksej uputio mu je pozdravni telegram. Shvatilo se da potpuna nezavisnost Ukrajine ne mora biti usmerena protiv Moskve. Ali vreme „privilegovanih odnosa“, to jest stalno obaziranje na moskovske interese, otišlo je u prošlost. No suprotstavljenost se u politici lakše prevazilazi nego u crkvi. Izbori su ostavili duboke tragove nepoverenja među crkvama. Dotadašnje podele dodatno su produbljene.           

Da bi se stekla prava slika verske situacije u Ukrajini, treba nabrojati crkve koje u njoj postoje. Nema nijedne zemlje sa pretežno pravoslavnim stanovništvom gde ima više crkava koje se pozivaju na pravoslavlje. Vredi ih nabrojati.

Pravoslavne crkve u Ukrajini

•  Ukrajinska pravoslavna crkva (UPC)

Moskovska patrijaršija je 1990. godine eparhijama u Ukrajini dala „nezavisnost i samostalnost u upravljanju“. Ne radi se o statusu potpune nezavisnosti, autokefaliji, već o autonomiji, što podrazumeva da nova Ukrajinska pravoslavna crkva (UPC) patrijarha moskovskog priznaje kao svog poglavara, prvojerarha. Samosvojnost se odnosi na važne oblasti unutrašnjeg života. Na čelu ove crkve je mitropolit kijevski i cele Ukrajine, sa rezidencijom u Kijevo-Pečerskoj lavri.

UPC sada ima 35 eparhija, 37 arhijereja, jednu duhovnu akademiju, pet bogoslovija, 22 duhovne škole. Ona obuhvata oko 10.000 parohija. Izdaje preko pedeset publikacija. Po proceni, broji najmanje trideset pet miliona vernika, čime je bez premca najmnogoljudnija crkva u Ukrajini. Njeni vernici su gotovo svi Rusi u Ukrajini, ali i preko dvadeset miliona Ukrajinaca.

Njen sadašnji poglavar mitropolit Vladimir Sabodan trudi se da postigne balans između ruskih i ukrajinskih crkvenih i političkih interesa i zalaže se za izuzetnu bliskost Kijeva sa Moskvom. U krugovima koji u Moskvi vide „potpuno inostranstvo“ on ne uživa veće simpatije.

     2.     Ukrajinska pravoslavna crkva kijevskog patrijarhata (UPC-KP)

Ova crkva nastala je 1992. godine u Kijevu, prvenstveno od klira, koji je imao izrazita ukrajinska nacionalna (i nacionalistička) osećanja i nije želeo da ima ikakve kontakte sa Moskvom, ni političke ni crkvene. Ona ima, prema sopstvenim podacima, 34 eparhije u Ukrajini, Rusiji, Americi i Evropi, sa oko 3.000 parohija i 36 manastira. Ima i dve duhovne akademije i bogoslovski fakultet u Černovicama, šest bogoslovija i pet duhovnih škola.

Ovu crkvu Moskovska patrijaršija smatra raskolničkom organizacijom.

Njen prvi poglavar bio je patrijarh Mstislav Skripnik. Posle godinu dana nasledio ga je Vladimir Romanjuk. On je samo dve godine upravljao crkvom, da bi oktobra 1995. Sveukrajinski pravoslavni sabor za patrijarha kijevskog i cele Ukrajine izabrao mitropolita Filareta Denisenka. Ovaj bivši mitropolit Moskovske patrijaršije, dokazani saradnik KGB, potpao je pod zvaničnu anatemu Moskve.

     3.     Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva (UAPC)

Osnovana je 19. avgusta 1989. godine, kao deo Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve, koja je već više decenija postojala u Americi i imala oduvek posebne odnose sa Carigradskom patrijaršijom. Njen prvi poglavar u Ukrajini bio je mitropolit Mstislav. Godine 1993. crkveni sabor je novoizabranom poglavaru Dimitriju Jaremi dao titulu patrijarha kijevskog i cele Ukrajine. On se upokojio 2000. godine. Novi patrijarh do danas nije biran, a poslove poglavara obavlja mitropolit ternopoljski Metodije Kudrjakov.

Ova crkva ima 11 eparhija. Prema podacima od pre nekoliko godina, ima 550 parohija i 400 sveštenika.

     4.      Ukrajinska reformatska pravoslavna crkva

Nastala je 1995. godine i ima bliske odnose sa pentekostalcima. Njen osnivač i vođa je bivši klirik Moskovske patrijaršije Sergej Žuravljev.

•     Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva – apostolska

Nastala je 2002. godine u gradu Verhnjednjeprovsku. Ima preko deset episkopa, koji imaju malo parohija, neki čak i samo jednu.

      6.       Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva (kanonska)

Na njenom čelu je „patrijarh kijevski i cele Ukrajine“ Mojsije Kulik, od 18. juna 2005. On je crkvu osnovao 2002. godine. Ima preko dvadeset episkopa, od kojih je samo nekoliko u Ukrajini, a ostali su po celom svetu. Pojedini episkopi imaju samo nekolicinu vernika, retko koji više od stotinu.

Ukrajinske pravoslavne crkve u inostranstvu

Ove crkve moraju se pomenuti pošto i one imaju uticaj na stanje pravoslavlja u Ukrajini preko svojih parohija ili sledbenika.

  -      Ukrajinska pravoslavna crkva u Evropi

•  Ukrajinska pravoslavna crkva Kanade (ima dva arhiepiskopa i 18 episkopa, oko 200 parohija sa 100 sveštenika i 120.000 vernika. Centar joj je u Vinipegu)

•  Ukrajinska pravoslavna crkva Amerike (osnovana tridesetih godina prošlog veka u Pensilvaniji, od strane bivših unijata, i ma 14 parohija i 5.000 vernika, kao i četiri mitropolita i tri episkopa)

•  Ukrajinska pravoslavna crkva SAD i rasejanja

•  Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva u emigraciji

•  Sveta ukrajinska pravoslavna crkva u izgnanstvu

•  Ukrajinska autokefalna nacionalna pravoslavna crkva (nastala 1998. godine, n a čelu joj je mitropolit Pol Sise)

•  Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva – sabornopravna (Ašafenburško krilo) (nastala 1947. godine u Nemačkoj)

•  Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva (grupa Bačinskog)

•  Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva (grupa Pilipenka)

•  Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva – Teksas

•  Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva Severne i Južne Amerike

•  Slovenska pravoslavna crkva

•  Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva – mitropolija Objave

•  Pravoslavna crkva Kanade

•  Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva – Sveti sinod Zapada

Neke od ovih crkava imale su učešća u stvaranju srpskog raskola u SAD, poglavito učestvovanjem dvojice ukrajinskih zagraničnih arhijereja Genadija i Grigorija u hirotoniji episkopa Irineja Kovačevića 1963. godine u Libertvilu.

Druge pravoslavne crkve u Ukrajini

Ne ulazeći podrobnije u značaj sledećih pravoslavnih crkava, treba napomenuti da i one deluju u zemlji, a sedišta su im većinom u Rusiji.

  -      Staroobrednici

•  Ruska pravoslavna zagranična crkva

•  Ruska autonomna pravoslavna crkva

•  Apostolska pravoslavna crkva

Ukrajinska grkokatolička crkva (UGKC)

Brest-Litovskom unijom 1596. godine neke pravoslavne eparhije u okolnostima velike bede i snažnog političkog pritiska prihvataju rimskog papu kao vrhovnog poglavara, s tim što zadržavaju vizantijski obred i staroslovenski bogoslužbeni jezik. U to vreme to je bila zvanična politika Rima prema „istočnim šizmaticima“ – pravoslavnima. Unijatske eparhije nalaze se isključivo na zapadu Ukrajine, sa središtem u Lavovu.

Ova crkva, sa oko četiri miliona vernika, bila je 1945. nasilno vraćena u pravoslavlje. Tada je, naime, održan inscenirani sabor samoukidanja, kome nije prisustvovao nijedan episkop, a sazvao ga je jedan sveštenik. Tada ova crkva prelazi u ilegalu i obavlja bogosluženja u privatnim kućama, a njene objekte preuzima Moskovska patrijaršija.

Pred sam raspad SSSR, Ministarski savet 1989. odobrava ponovno vaspostavljanje unijatske crkve, i tada nastaju mnogi konflikti, čak i uz fizičke obračune. Pravoslavne hramove, u prošlosti unijatske, milom ili silom opet zauzimaju unijati.

UGKC ima, prema sopstvenim podacima, pet i po miliona vernika (realno ispod četiri miliona), 2.050 sveštenika, oko 3.330 parohija, 10 episkopa, kao i 92 manastira, a poglavar ima titulu „vrhovni arhiepiskop“. Na tom položaju je sada Ljubomir Husar, od 2000. godine. On, kao i njegov prethodnik Miroslav Ivan Ljubačivski, ima titulu kardinala Rimske crkve. Na grobu Ljubačivskog piše da je bio patrijarh, što pokazuje ukrajinsku sklonost ka ignorisanju realnosti.

Ova crkva prima izuzetno veliku pomoć sa Zapada. Tako je nedavno nemačka katolička crkvena organizacija, „Crkva u nevolji“ sa četiri miliona evra sagradila vrlo modernu bogosloviju za 230 učenika.

Rimokatolička crkva

Rimokatolička crkva u Ukrajini ima, kako sama tvrdi, 880.000 vernika na zapadu zemlje, koji su većinom Poljaci. Centar im je u Lavovu, gde imaju svoga nadbiskupa. On je i kardinal Rimske crkve. Nigde u svetu jedan grad, pogotovo u nekatoličkoj zemlji, nema dva kardinala. To je slučaj samo sa Lavovom. U njemu, pored unijatskog, rezidira i latinski kardinal. Njih dvojica, Husar i Javorski, ne podnose se i   povremeno polemišu. U njihovom slučaju dolazi do izražaja netrpeljivost između Ukrajinaca i Poljaka, kojima se pripisuje vekovna nadmenost i arogancija prema istočnom susedu, kao i namera da se Ukrajinci pokatoliče. Ni prethodni papa Jovan Pavle Drugi, Poljak, nije uspeo da ublaži ovaj stari antagonizam. Vatikan nikada nije potvrdio ili opovrgao izveštaje od pre dvadesetak godina da je majka pokojnog pape bila ukrajinskog porela, grkokatolikinja.

U zemlji su brojne i manje crkve: luterani, reformati, baptisti, pentekostalci, menoniti, adventisti. Sve one imaju po više desetina hiljada vernika i veoma su zastupljene u većim gradovima.      

Postojanje više pravoslavnih crkava i većeg broja grupa crkvenopravno neregularnog ili nejasnog statusa, koje sebe nazivaju pravoslavnim,   predstavlja presedan.   Skoro sve crkve i grupe imaju van zemlje ili centre ili uticajne pomagače. Ukrajinskoj državi stalo je da tri najveće pravoslavne jurisdikcije ujedini i stvori potpuno autokefalnu „Ukrajinsku pravoslavnu crkvu“. Doskorašnji predsednik je više bio sklon da se ujedinjenje ostvari pod okriljem Moskve. To bi značilo da se dve crkve, koje Moskva smatra raskolničkim, „pokaju“ i prisajedine Moskovskoj patrijaršiji. One pak insistiraju na nacionalnom elementu, takođe i na starom pravilu u pravoslavlju da svaki narod koji ima svoj jezik i odvojenu državu ima pravo i na samostalnu crkvu. Novi ukrajinski predsednik Vladimir Juščenko je, po svemu sudeći, sklon tome da se ujedinjenje obavi pod pokroviteljstvom Carigradske patrijaršije. Ova namera, svakako, Carigradu i patrijarhu Vartolomeju prija. On svoju crkvu, sa dosta prava, smatra „majkom“ sveg balkanskog i slovenskog pravoslavlja. Nekada je Kijevska mitropolija,   kao „kći“, stekla crkvenu nezavisnost od Carigrada, što bi trebalo da znači da odande oduvek, a danas takođe, dolaze dobre namere i „majčinska briga“.

Predsednik Juščenko je pre više meseci posetio Carigrad i sa patrijarhom razgovarao o nesređenom crkvenom stanju. O pojedinostima nije ništa podrobnije saopšteno. U Moskvi se pribojavaju da je stvorena strategija o njenom istiskivanju i preotimanju njenih ukrajinskih parohija. Kratko posle toga, jedan od episkopa Carigradske patrijaršije, ukrajinskog porekla, javno je osporio Moskovskoj patrijaršiji pravo na Ukrajinu. To je izazvalo velike polemike i proteste. Carigrad izjave ovog episkopa nije podržao, ali ni odbacio. Ovo “vizantijsko” ponašanje ostavlja prilično prostora za razne spekulacije, nade ili ogorčenost.

Carigrad i Moskva

Ukrajinski episkopat u zajedništvu sa Moskvom optužuje Carigrad da se ponaša “protiv zdravog razuma” i da se meša u unutrašnje poslove drugih crkava. Nije se nikada desio slučaj da se podvorje otvara na traženje države, već je to uvek bilo na zahtev crkve. Ono je prvenstveno predstavništvo jedne crkve pri drugoj crkvi. Vatikanske nuncijature su drugačijeg karaktera, one predstavljaju državu, Svetu stolicu, kod organa druge države. U pravoslavlju takav model ne postoji. Sa crkvenopravnog stanovišta, Moskva je, što se tiče otvaranja podvorja, u pravu. Niko u pravoslavlju ne spori da je teritorija Ukrajine kanonski prostor Moskovske patrijaršije. Postojanje drugih, nekanonskih i nepriznatih crkava   ne menja okolnosti. U principu, od drugih pravoslavnih crkava očekuje se da one deluju na ublaženju i ukidanju podela, a ne na njihovom produbljenju.

Već godinama se u evropskim gradovima, obično u Beču ili Ženevi, sastaju zajedničke komisije Moskovske i Carigradske patrijaršije, koje razmatraju međusobne odnose. Delegacije su gotovo uvek na izuzetno visokom nivou. Posle susreta uvek se objavi saopštenje. Što je ono kraće i formalnije, jasnije je da nije došlo do saglasja. Radi se, svakako, o dva istorijska i savremena koncepta pravoslavlja. Ruska crkva je najveća u pravoslavlju i želi da s obzirom na to ima posebnu čast i ulogu. Tokom proteklog veka postradala je kao nijedna druga. To joj je dalo pravo da pravoslavlju da preko hiljadu novih svetitelja, stradalnika za veru. Ona se oseća odgovornom, iako joj tu ulogu niko nije poverio, da brani „slovenski element“ u pravoslavlju u odnosu na „grčki“. Osim toga, veoma je važno ne zanemariti da Moskva želi da joj se, ako ne u celokupnom hrišćanstvu, ono u pravoslavlju, otvoreno ili prećutno, prizna pozicija „Trećeg Rima“. Prvi je davno nestao, drugi je pao turskim osvajanjem Carigrada. Jedino je Moskva ostala kao stub pravoverja.

S druge strane, Carigrad poslednjih decenija, a pogotovo od kada je pre petnaest godina ustoličen patrijarh Vartolomej, insistira na nekadašnjoj, istorijskoj poziciji ove patrijaršije, koja je utvrđena na vaseljenskim saborima. Njoj pripada prvo mesto po časti, ona je ta od koje su nastale sve druge pravoslavne crkve Evrope. Carigrad   insistira na tome da on upravlja svim delovima sveta, van konkretnih pravoslavnih država. To i znači zapadnom Evropom, Amerikom, Australijom. I protivi se da druge pravoslavne crkve tamo imaju odvojene jurisdikcije. Carigrad takođe želi da u svim sporovima i konfliktnim situacijama ima ulogu arbitra.

Ovo se odnosi i na Ukrajinu. Pošto u njoj vlada neregularno stanje, podeljenost pravoslavlja, Carigrad se nameće da ga razreši. Kako Moskvu smatra nekooperativnom, pokušava da je zaobiđe. To, međutim, nije moguće, pošto je najveći deo ukrajinskog pravoslavlja pod Moskovskom patrijaršijom.

Javno neobjavljen plan Carigrada je da, uz pomoć ukrajinske države, ujedini neke od pravoslavnih crkava i za njih vaspostavi prvo autonomiju, a kasnije patrijaršiju. Sadašnji predsednik Ukrajine je tome sklon. Analitičari, međutim, smatraju da se time podela u pravoslavlju ne bi ukinula, već produbila. Ni Moskva nema rešenje, pod njenom upravom neće nikada hteti da budu oni koji odbijaju svaki ruski uticaj.

Grkokatolici nude da oni budu inicijatori okupljanja i da se stvori nova patrijaršija od jednog broja pravoslavaca i unijata. Njihov poglavar, arhiepiskop i kardinal Husar, nedavno, krajem septembra, predložio je sledeći plan: patrijarh ne bi bilo unijat, ali nova crkva bi morala da prizna papu kao vrhovnog poglavara. Ova ideja samo dalje doliva ulje na vatru. Ona je ne samo neprihvatljiva za pravoslavne u Ukrajini nego i za pravoslavlje u svetu. Već je označena kao uvredljiva i otvara pitanje namera Vatikana. Kardinal Husar je situaciju ovim samo otežao.

Opasnost od podele celokupnog pravoslavlja

Verskom situacijom u Ukrajini bave se mnogi analitičari, kako crkveni tako i brojni drugi. Na ukrajinskom tlu vodi se “glavna bitka” između pravoslavlja i katoličanstva. Moskva spočitava Vatikanu da unijatski model, primenjen u Ukrajini, želi da proširi na celo područje bivšeg Sovjetskog Saveza. Rimska crkva je, doduše, unijatstvo kritikovala kao metod kontaktiranja sa pravoslavljem, ali u unijatima i dalje vidi most za približavanje pravoslavlju. Na hrišćanskom Istoku unijatstvo se doživljava ne kao faktor povezivanja, već kao “eksploziv”. I u Rimokatoličkoj crkvi ima analitičara koji govore o ukrajinskom unijatskom pitanju kao o problemu koji sprečava približavanje crkava. Izražava se nada da bi novi papa Benedikt Šesnaesti unijatsko pitanje mogao sagledavati u sklopu ekumenizma. Za to, međutim, nema nikakvih nagoveštaja. Premeštanje unijatskog sedišta iz Lavova u Kijev, navodno odobreno od prethodnog pape, sadašnji rimski prvojerarh nije sprečio, iako je morao znati da će to predstavljati loš signal kako za Moskvu tako i za celokupno pravoslavlje.

Drugi faktor verske nestabilnosti Ukrajine, onaj carigradski, neće u skorije vreme biti ništa manje zastupljen. Lični antagonizam između dvojice najvažnijih pravoslavnih patrijaraha, carigradskog i moskovskog, Vartolomeja i Alekseja, sporu daje još dublje dimenzije. Nijedna od strana prema drugoj nema više potrebnog i poželjnog obzira. Između njih ne može ma ko da posreduje, niti bi one to dopustile. Bitka Carigrada za dominaciju u pravoslavlju unapred je izgubljena. Ma ko bio ruski patrijarh, ne bi dopustio mešanje Carigrada u crkveno pitanje Ukrajine. Crkveni spor između Moskovske i Carigradske patrijaršije neizbežno će eskalirati. Carigrad će otvoriti svoje predstavništvo u Kijevu i Lavovu uz pomoć države Ukrajine. Te kancelarije ne mogu ništa postići. Čak i ako bi uz pomoć Carigrada nekoliko manjih pravoslavnih crkava u Ukrajini proglasilo jedinstvo, to ne bi znatno izmenilo konfliktnu situaciju. Između Carigrada i Moskve došlo bi do prekida odnosa i “evharistijskog opštenja”. Ova središta očekivala bi od ostatka pravoslavlja da se svrsta na jednu od strana. Carigrad bi tada mogao da računa na “jelinski blok” u pravoslavlju, na Aleksandrijsku i Jerusalimsku patrijaršiju, crkve Kipra i   Albanije, ali i Češke, Finske i Rumunije. Srbima i Bugarima bi ma koja odluka teško pala. Tako bi se celokupno pravoslavlje našlo u podeli u kakvoj nikada nije bilo.

Ukrajina će ostati uzrok konflikata u pravoslavlju, misle neki, sve dok dvojica pomenutih patrijaraha vode svoje crkve. Oni spor ne mogu da reše, već to mogu možda samo njihovi naslednici. Dok do toga ne dođe, problem može dobiti šire dimenzije.

U samoj Ukrajini, misli se, sporenja među crkvama neće dobiti takve razmere da bi došlo do direktnih obračuna. Verbalni napadi su neretko veoma oštri i neodmereni, ali pazi se da   konflikt ne pređe u neku vrstu rata. Dešava se ponekad da neka od strana “zauzme” hram druge, odnosno da sveštenik sa vernicima odluči da se stavi pod protivničku jurisdikciju. Takvih slučajeva je poslednjih godina bilo bar desetak, uglavnom na seoskom području. “Preotimanje hramova”, međutim, nije ostavilo trag na ukupne međucrkvene odnose.

Politički analitičari konfesionalno pitanje posmatraju iz drugog ugla. Po onima koji sebe smatraju “prozapadnim”, slabljenje Ukrajinske pravoslavne crkve - UPC (pod Moskvom) bilo bi poželjno i korisno za Ukrajinu. Time bi se ojačao identitet države, koja je pod velikom senkom nadmoćnog ruskog suseda.   Jak ruski faktor može za nekoliko godina da ojača autonomističke težnje na istoku Ukrajine. Država bi tada bila prepolovljena, sa Dnjeprom kao prirodnom granicom. UPC bi onda, po njima, možda podsticala separatističke težnje. Ukrajina bi mogla da se raspadne na dve celine. U drugom slučaju istok zemlje bi mogao da stvori posebnu federalnu jedinicu. Vlastima se predlaže da u međucrkvenim sporovima zauzmu jasnu poziciju i “prisile” pravoslavne crkve na ujedinjenje. Ekspanzija grkokatolika se, pak, teško može zaustaviti. I sam Vatikan na drugim prostorima zemlje osniva unijatske egzarhate, gde takoreći nema vernike. Posmatrači i Moskvu i Vatikan vide kao nepredvidive. Njihovi skriveni planovi nisu poznati, oba središta imaju neke dugoročne strategije čije ostvarenje može trajati decenijama.

Ako Vatikan ispuni želju unijata da njihova kijevska mitropolija dobije rang patrijaršije, što oni neprestano traže, konflikt će dostići vrhunac. Sve pravoslavne crkve su, bez izuzetka, pre dve godine već upozorile Vatikan da bi takav korak značio potpuni prekid odnosa za dugo vreme. Na novom papi je velika odgovornost da nepoželjni razvoj događaja spreči. No, i on se nalazi pod pritiskom kurijskih prelata koji konfrontaciju ne žele da izbegnu. Iako će uticaj Poljaka u kuriji slabiti, njih smatraju glavnim „izazivačem“ sporova sa Istokom. Papa Benedikt Šesnaesti pokušava da ojača brojnost nemačkih i austrijskih velikodostojnika. Oni katoličke interese neće lako dovoditi u pitanje zbog Poljaka ili ukrajinskih unijata.

Kardinal Valter Kasper predvodi poslednjih godina Vatikan u odnosima sa pravoslavljem. U više navrata boravio je u Moskvi, Kijevu i Carigradu, a jednom i u Beogradu. Njegova politika prema pravoslavlju nije se pokazala dalekovidom. U svom odnosu prema Moskvi minimizirao je probleme, javno govoreći da su prolazni. Pitanju Ukrajine nije posvećivao potrebnu pažnju. Sa njegovom preporukom, Vatikan je pre nekoliko godina   dotadašnje apostolske administrature po Rusiji uzdigao u biskupije i stvorio veliku, za sada neprevaziđenu krizu odnosa. Upućeni posmatrači žale što novi papa, posle svog ustoličenja, nije postavio nekog drugog na čelo Kongregacije za jedinstvo hrišćana. Sa kardinalom Kasperom mogu se izgraditi dobri odnosi Vatikana sa Carigradom, ali ne i sa Moskvom. Zimus je posetio rusku prestonicu i bio primljen izuzetno hladno. Izrečene su mu i zamerke koje su i ranije često iznošene. Dokle god Moskva i Vatikan nemaju bliske stavove o Ukrajini, neće biti dobrih međusobnih odnosa, a time ni obuhvatnijeg približavanja rimokatoličanstva i pravoslavlja.

Ukrajina će još dugo ostati probni kamen odnosa u okviru pravoslavlja, a takođe i međuhrišćanskih relacija. Za dovođenje verske situacije u poželjan red za sada nema uslova, kao ni   kompetentnih nosilaca tog poduhvata.

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM