Daglas E. Strojsend

Evropski islam ili islamska Evropa?

Lik Osame bin Ladena simbolizuje aspekt islama od kojeg Amerikanci najviše strepe. Takvu strepnju kod Evropljana budi -- prizor muslimanke i njene dece. Evropu muči niska stopa nataliteta, dok njena populacija zalazi u pozne godine. Zbog porasta broja muslimanskih doseljenika i njihove visoke stope nataliteta, za života naredne dve generacije Evropa bi mogla biti suočena sa demografskom i kulturološkom transformacijom. Mada Evropa svakako nije imuna na nasilje proisteklo iz islamskog totalitarizma, potapanje evropske kulture -- makar daleka mogućnost -- nadvija se nad starim kontinentom kao veća opasnost od terorizma. Vlade evropskih zemlja, čak i one koje kritikuju američku politiku prema Iraku, sarađuju na razne načine u globalnoj borbi protiv islamskog totalitarizma. Međutim, ta borba je sporedna u odnosu na zajednička i pojedinačna nastojanja evropskih vlada da se suoče sa sve većim udelom muslimana u njihovoj populaciji

Stopa nataliteta u Evropskoj Uniji dosta je ispod stope od 2.1 deteta po ženi, stope nužne da bi se pariralo stopi smrtnosti. Da nema doseljenika, populacija Evropske Unije mogla bi da opadne do 2075. godine za 100 miliona ljudi. Pored toga što se populacija smanjuje, ona takođe i stari, a to znači da se postojano smanjuje obim radne snage koja izdržava penzionere i sistem socijalnih usluga. Stoga vlade zemalja Evropske Unije i dozvoljavaju priliv doseljenika u želji da očuvaju obim svoje radne snage.

Oko 5% populacije Evropske Unije čine muslimani, a u Francuskoj ih ima 10%. Nezavisno od mogućeg učlanjenja zemalja sa velikom muslimaskom populacijom poput Turske i Bugarske, muslimanska populacija širom Evropske Unije povećaće se do 2020. godine verovatno na 10% ukoliko se sadašnji trend nastavi. A ukoliko se poveća i priliv doseljenika, udeo muslimana u populaciji Evropske Unije će rasti mnogo brže. Neki posmatrači veruju da bi naglo povećanje broja muslimana moglo da dovede do odliva hrišćana i jevreja iz Evrope. Kontroverzija u Francuskoj oko zabrane nošenja hidžaba u državnim školama samo je odraz onoga što tek predstoji u raspravi o budućnosti Evrope.

Svedimo scenarija o budućnosti Evrope na dve ekstremne opcije: evoluciju ”islamske Evrope“ u kojoj muslimanske institucije i kultura zamenjuju hrišćanske institucije i kulturu; i razvoj ”evropskog islama“ u kojem evropski muslimani učestvuju u evropskom indentitetu koji su oblikovali evropski katolici, protestanti i jevreji. Kako je napisao Edvard Gibon pre više od dva veka, da Šarl Martel nije pobedio u Turu 732. godine, ”sada bi se na Oksfordu možda predavalo tumačenje Kurana....“ Međutim, vizija o islamskoj Evropi pretpostavlja poništenje plodova te pobede Franaka, dok bi evropski islam, suprotno tome, uključio islamsko učenje u nastavni plan Oksforda bez da išta ukloni iz evropskog identiteta.

Ideja o evropskom islamu nije samo plod pukog priželjkivanja zapadnih liberala. Ugledni muslimanski intelektualci se zalažu za prilagođavanje islama evropskim društvenim i kulturnim matricama. Da bi se islam uklopio u evropsko društvo, muslimani Evrope moraju pomiriti islam sa verskim i političkim pluralizmom, sa odvojenošću crkve i države, i sa ljudskim pravima pojedinca, tvrdi Basam Tibi sa univerziteta Gotingena. Još jedan muslimanski akademik, Tarik Ramadan koji živi u Švajcarskoj, predlaže u svojim knjigama ”Biti evropski musliman: studija islamskih izvora u evropskom kontekstu“ ili ”Zapadni muslimani i budućnost islama“ da stvaranje muslimanskih zajednica na Zapadu, posebu u Evropi, pruža mogućnost razvoja nove, posebne vrste islama. Šarijatsko pravo deli svet na Dar al-Islam (Kuću islama) i Dar al-Harb (Kuću rata). Za pluralistička društva u kojima muslimani slede svoju veroispovest i istovremeno u potpunosti učestvuju u drugim elementima svog novog okruženja, Ramadan predlaže novu kategoriju, Dar al-Šahadu (Kuću svedoka).

Ramadan predlaže preispitivanje jezgra islamskih pisanja kako bi se napravila razlika između ”stalnog i suštinskog“ (tabit) i ”nestalnog i zavisnog“ (mutagair). Time bi se islam odvojio od svojih tradicionalnih društvenih i kulturnih okvira vezanih za Bliski istok. Njegovi radovi osporavaju pretpostavku da islam -- da bi napredovao -- mora kontrolisati čitav svoj politički, društveni i kulturni prostor. Po Ramadamovom mišljenju, muslimani koji žive u duhu Dar al-Šahade (Kuće svedoka) trebalo bi da kao ugovornu obavezu prihvate privilegije i odgovornosti koje donosi državljanstvo.

Ramadanova doktrina predstavlja značajno odstupanje od stavova muslimanskih mislilaca kao što su Hasan al-Bana, osnivač ”Egipatskog muslimanskog bratstva,“ prema kojem su ”doktrine i učenje islama sveobuhvatni i upravljaju ljudskim delovanjem na ovom i na onom svetu.“ Ramadan je zahvaljujući svojim inovativnim idejama proglašen od strane časopisa Tajm (Time) jednim od vodećih inovatora u svetu u 2000. i 2004. godini. Međutim, podnaslov Tajmovog napisa o Ramadanu 2004. godine glasio je ”Umerenjak ili ekstremista.“ To je svakako otvoreno pitanje, i to ne samo zato što je Ramadan unuk pomenutog Hasana al-Bane. Ramadan je u javnosti davao izjave kako u znak podrške islamskim ekstremistima tako i u znak odobravanja terorističkih dela. Zato ne čudi što su vlade zapadnih zemalja oprezne: Francuska je 1996. uskratila Ramadanu dozvolu da uđe u zemlju zbog njegovih navodnih veza sa terorizmom alžirskog islamskog totalitarizma. U nekim izveštajima se tvrdi i da je Ramadan povezan sa Al Kaidom. A američki sekretarijat za unutrašnju bezbednost nedavno je sprečio Ramadana da uđe u SAD gde je trebalo da predaje na uglednom univerzitetu Notr dejm (Notre Dame).

Dvosmislenost Ramadanovih izjava i akcija ide u prilog uverenju da evropski islam nije ništa drugo do trojanski konj islamskog totalitarizma. U tom kontekstu je koncept evropskog islama sličan evrokomunizmu prošle generacije čiji su sledbenici tvrdili da su komunističke partije Zapadne Evrope nezavisne od Sovjetskog Saveza i da su odbacile staljinističke postulate. Žan Fransoa Revel je elokventno oborio obe tvrdnje u članku objavljenom 1978. u časopisu Inostrana pitanja (Foregin Affairs). Da li veze Tarika Ramadana sa islamskim totalitarizmom pokazuju da je evropski islam samo prevara? Možda tako misle neki islamski ekstremisti, pa i sam Ramadan. Ali islam je mnogo složeniji fenomen nego što je to komunizam. Ako je marksizam-ljenjinizam jeres u odnosu na hrišćanstvo -- kako to tvrdi Robert Taker (Robert C. Tucker) -- onda bi se islamski totalitarizam ajatole Homejnija i samog Osama bin Ladena mogao okrakterisati kao jeres u odnosu na islam. Njihov vid islama ne odražava istorijsku maticu islamske političke misli. Stoga bi iz istog suočavanja sa modernizmom, iz kojeg je proistekao islamski totalitarizam, moglo poristeći i prilagođavanje islama sekularnim vladama, odnosno pluralističkim društvima. Kakve god bile namere samog Ramadana, njegov koncept Dar al-Šahade mogao bi se pokazati vrlo privlačnim za mnoge evropske muslimanime.

Ne iznenađuje što nemuslimanski politički lideri Evrope nisu ocrtali nikakvu konkretnu viziju evropskog islama mada njihova politika jasno pretpostavlja integraciju njihove rastuće muslimanske populacije u postojeći politički i društveni poredak. Kontroverzna zabrana isticanja verskih obeležja u javnim školama u Francuskoj odražava francuski prilaz tom pitanju (treba naglasiti da se zabrana odnosi i na nošenje velikih krstova i jevrejskih kapica). Francusko društvo nudi uključenje onim muslimana koji se simbolički i institucionalno uklope u njegovu dugoročnu politiku sekularizma (laicite).

Mada je odluka Pariza da zabrani zabrađivanje devojčica u javnim školama izazvala veliku kritiku u Francuskoj i inostranstvu, treba reći da je Francuska učinila znatne ustupke svojoj rastućoj muslimanskoj populaciji. Na primer, politika sekularizma zabranjuje podršku vlasti verskim institucijama, što u principu znači da se javna sredstva mogu koristiti samo za održavanje postojećih verskih institucija. Međutim, tokom proteklih nekoliko godina vlada je dozvilila da se državnim sredstvima izgrade džamije i muslimanski kulturni centri. Treba imati na umu da u vreme kada je 1905. usvojen zakon o sekularizmu, muslimanski javni objekti u Francuskoj nisu ni postojali. Pošto su sada muslimani -- koji u Francuskoj broje sedam miliona -- druga po veličini verska zajednica u zemlji, strogo sprovođenje tog zakona stavilo bi ih u nezavidan položaj. Fleksibilnost Pariza po tom pitanju odražava neznatnu ali vidljivu promenu u politici sekularizma, i to u prilog muslimanskoj zajednici Francuske. Taj potez vlade mogao bi da se shvati i kao neka vrsta protuteže zabrani verskih simbola u javnim školama i da omogući stvaranje verskog prostora za muslimane bez da se naruši sekularizam francuskog javnog života.

Nekolicina francuskih muslimana izrazila je spremnost da deluje unutar tih parametara. Prema rečima marsejskog muftije Soheiba Benšeika (Bensheikh) ”Moguće je biti musliman i napredovati u francuskom sekularnom okruženju.“ List Vašington post (Washington Post) citira reči jedne francuske učenice musimanske veroispovesti: ”Maramu nosim zarad svoje vere, skinuću je zarad zakona.“ Mada su ona i drugi učenici muslimanske veroispovesti protestovali zbog tog zakona, njihove zamerke više liče na tipične žalbe gimnazijalaca na račun propisanih pravila odevanja u školi.

Reagovanje francuskih muslimana na otmicu dvojice francuskih novinara u Iraku avgusta ove godine potkrepilo je utisak da je u Francuskoj zaživeo evropski islam. Otmičari koji sebe nazivaju ”Islamska armija Iraka“ zahtevali su ukidanje zabrane hidžaba, dok su francuski muslimani -- čak i oni koji se glasno protive zabrani zabrađivanja -- osudili otmičare. Potpredsednik Francuskog saveta za islamsku veru, Muhamed Bešari (Bechari) koji je otišao u Irak u nadi da će isposlovati oslobađanje otetih novinara, pokušao je da odvoji pitanje otmice od zabrane hidžaba. ”Politička borba, čisto francuska borba za versku slobodu, biće nastavljana kasnije,“ rekao je on. Jedan od vodećih francuskih stručnjaka za islam, Oliver Roj (Roy) izjavio je za Njujork tajms (New York Times) sledeće: ”Svedoci smo izuzetne manifestacije nacionalnog jedinstva od strane muslimanske zajednice. Oni su rekli da su najpre Francuzi, a onda sve drugo. Mada se ne slažu sa spornim zakonom, zauzeli su stav da je to samo njihova borba u koju niko ne sme da meša. To je presudan trenutak.“

Prema Rojovim rečima, takvo reagovanje muslimanske zajednice osporava navodnu kontradikciju između francuskog identiteta i muslimanske vere, ukazujući da su francuski muslimani grupa francuskih građana čije bi spone sa ostalim Francuzima mogle da nađačaju njihove spone sa muslimanima van Francuske. A takva potvrda njihovog francuskog identiteta mogla bi čak i da poboljša izglede za ukidanje zabrane hadžiba.

Ovaj primer, naravno, ne implicira tvrdnju da će evropski islam preovladati. Mnogi muslimani u Evropi, čak i oni koji ne zagovaraju nasilje, još uvek vrednuju viziju Evrope kao Dar al-Islama (Kuće islama), dok mnogi Evropljani smatraju postulate islama fundamentalno nespojivim sa sekularnim društvom. Ali oni, bilo na jednoj ili drugoj strani, koji veruju da je evolucija nemoguća potcenjuju dinamiku islama kao verske tradicije. Samo muslimani, a ne dogmatski tekstovi, odrediće svojim akcijama budućnost islama, isto kao što su samo hrišćani i jevreji odredili istoriju i kao što će odrediti budućnost svoje vere.

Daglas Strojsend (Douglas Streusend) predaje Islamske studije, vojnu istoriju i svetsku istoriju na Američkom vojnom univerzitetu. On je direktor Seminara o globalnoj strategiji pri Centru za bezbednosne studije. Autor je teksta ”Formiranje mogulske imperije“ (The Formation of the Mughal Empire) i preko trideset članaka i kritika.