Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Crkva i politika

   

 

Salman Ruždi

POTREBNO NAM JE VIŠE UČITELJA, A MANJE SVEŠTENIKA

Nisam mislio da sam pisac koji se bavi religijom, sve dok jedna religija nije počela da me progoni. Religija je, naravno, deo mog sveta – a drugačije i ne može biti, pošto dolazim iz Indije. Verujem, međutim, da postoje i mnoge druge, lepše i zanimljivije teme. Ali, kada sam napadnut, morao sam da odaberem stranu. Danas, šesnaest godina kasnije, svi smo suočeni sa temom religije iako mnogi od nas, verovatno, misle, kao i ja tada, da postoje druge, značajnije stvari. Ukoliko ne odgovorimo na taj izazov, može se dogoditi da na kraju ostanemo gubitnici.

Svi mi, koji smo odrasli u Indiji posle nemira povodom podela 1947. godine, znamo šta su sve ljudi spremni da učine u ime boga. Isuviše često su se ponavljali izlivi nasilja – Merut, Asam, a potom i Gudžarat. I evropska istorija je puna dokaza koliko su opasne politizovane religije: verski ratovi u Francuskoj, veliki nemiri u Irskoj, »katolički nacionalizam« španskog diktatora Franka, suparnici u engleskom građanskom ratu, koji su u pokolj kretali pevajući iste crkvene pesme.

Gotovo svako može postati američki predsednik – izuzev ateiste

Ljudi se okreću veri uvek kada traže odgovor na dva velika, egzistencijalna pitanja: odakle dolazimo i kako treba da živimo? Što se tiče prvog pitanja, sve religije daju pogrešan odgovor. Ne, nije neka supersila napravila svet za šest dana, a sedmog se odmarala. Nije ga neki bog sa neba zamutio u gigantskom loncu. A što se tiče pitanja društva, istina je sasvim jednostavna: svuda gde religija određuje kurs nekog društva, dolazi do tiranije. Do inkvizicije. Do talibana.

No, religije, kao i ranije, tvrde da imaju privilegovan pristup etičkim istinama i da stoga zaslužuju poseban tretman i da posebnu zaštitu. One napuštaju područje privatnosti, kome pripadaju (kao i mnoge druge stvari koje su prihvatljive kada ih u privatnosti odrasli ljudi rade dobrovoljno, a nisu prihvatljive kada se događaju javno), i žele da steknu moć. Ne moramo se ovde osvrtati na pojavu radikalnog islama, novo jačanje religioznosti je mnogo šire pitanje.

Danas u SAD gotovo svako – žena, homoseksualac, Afroamerikanac, Jevrejin – može da zauzme visoku političku poziciju. Ali onaj ko prizna da je ateista, taj nema nikakve šanse. Religijski tonovi odzvanjaju u najvećem delu političkih diskusija u Americi. Bob Vudvord kaže da američki predsednik sebe vidi kao »izaslanika koji ispunjava Božju volju«, a često prisutan izraz »moralne vrednosti« označava staromodnu bigoteriju, uperenu protiv homoseksualaca i abortusa. I poražene Demokrate se neskriveno spuštanu na taj nizak nivo, verovatno zato što misle da inače nikako ne bi mogli doći do vlasti.

Žak Delor, bivši predsednik Evropske komisije, veruje da će narednih godina transatlanske odnose u velikoj meri određivati sukob između vernika i nevernika. U Evropi su teroristički napadi u Madridu, i ubistvo holandskog režisera Tea van Goga, bili znak da treba braniti i jačati sekularne principe na kojima počiva svaka demokratija. Još pre ovih strašnih atentata sve relevantne političke snage su podržale odluku francuske vlade da se u državnim školama zabrani isticanje verskih simbola (kao što su marame kojima muslimanke pokrivaju glavu). Odbijeni su i islamistički zahtevi da se naprave specijalna odeljenja i dozvole posebni odmori namenjeni molitvama. Mali broj Evropljana se danas izjašnjava kao vernici (prema jednom novijem istraživanju 21 odsto) – dok taj broj u Americi iznosi 59 odsto. U Evropi je prosvetiteljstvo sebe razumelo kao proce koji želi da olabavi okove vere. U Americi je prosvetiteljstvo bilo pokret koji se okrenuo verskoj slobodi u Novom svetu – bio je put ka više, a ne ka manje religioznosti. Danas se mnogi Evropljani užasavaju američke mešavine religije i nacionalizma.

Izuzetak u evropskom sekularizmu je Velika Britanija, ili barem režim sve autoritarnijeg velikog hrišćanina Tonija Blera koji sada pokušava da progura zakon po kojem bi se kažnjavalo »podsticanje na versku mržnju« - što je ciničan i populistički pokušaj da se omekšaju predstavnici britanskih muslimana koji svaku kritičku reč protiv islama doživljavaju kao uvredu.

Novinari, pravnici i brojne istaknute ličnosti su upozorili da bi taj zakon drastično ograničio slobodu mišljenja, a da neće postići svoj cilj – on bi više izazvao verskih sukoba, nego što bi ih ublažio. Čini se da britanska vlada ne ceni mnogo građanske slobode – Toni Bler želi da bude ponovo izabran, i ako je potrebno, zanemariće demokratske slobode, samo da bi pobedio.

Ne verujem u Boga zato što ne verujem u bajke za decu

Moramo se boriti protiv Blerove politike »umirivanja«. Verovatno će Gornji dom, za razliku od Donjeg, odbaciti ovaj zakon. A manje je verovatno, pošto se za to malo njih zalaže, da će američke Demokrate shvatiti kako oni u podeljenoj Americi imaju mnogo veće šanse ako istupe protiv hrišćanske koalicije i založe se da politiku u njihovoj zemlji ne oblikuje pogled na svet jednog Mela Gibsona. Ukoliko se to ne dogodi, ukoliko Amerika i Engleska dozvole da religija oblikuje i gospodari političkim diskursom, onda će zapadni savez zapasti u veliku krizu i moći će da se raduju svi branitelji vere, upravo oni kojima se moramo suprotstaviti.

Viktor Igo je napisao: »U svakom selu postoji baklja, i to je učitelj; a postoji i ono što svetlost te baklje gasi, a to je sveštenik«. Potrebno nam je više učitelja, a manje sveštenika jer, kao što je Džems Džojs jednom rekao: »Za Crkvu nema veće jeresi, i odbojnije stvari, od čoveka samog«. Ali, verovatno je najbolji argument u prilog sekularnog mišljenja dala velika američki pravnik Klarens Darou, koji je kazao: »Ne verujem u Boga zato što ne verujem u bajke za decu«.

preuzeto iz: Die Zeit, 14/2005

prevod: Aleksandra Kostić

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM