MIODRAG M. POPOVIĆ

CRKVA I DRŽAVA

Pravoslavna crkva je jedna, sveta, saborna i apostolska. Ono „saborna” (vaseljenska, univerzalna) podrazumeva izdizanje iznad svih rasnih, nacionalnih i kulturnih ograničenja. Međutim, budući da Crkvu ne čine imaginarna bića, nego vrlo konkretni ljudi sa svim svojim lokalnim osobenostima, apsurdno je od ove ustanove (barem od njenog zemaljskog, za ateiste jedino postojećeg dela) očekivati da ignoriše istorijske i geografske okolnosti u kojima se nalazi. Tu činjenicu očigledno previđaju svi oni koji, iz bilo kog razloga, nađu za shodno da postave pitanje: „Zašto se popovi mešaju u politiku?”.

Tu svoju „ontološku” dilemu neretko sa javnošću žele da podele i oni ne propuštaju nijednu priliku da se toj istoj javnosti zakunu kako ih je u političke vode i krugove moći nagnala, eto, ogromna želja za prosperitetom drage im Otadžbine. Takvima, u ove slavljeničke dane, valja odgovoriti pitanjem: da se nešto, pre dvesta godina, prota Matija Nenadović nije „umešao u politiku”, šta bi Srbija danas slavila? I da li bi išta uopšte slavila? Zaraženima evropejskim sindromom poricanja hrišćanske osnove i potke na kojima počiva njihova i naša civilizacija, može se pomoći jedino tako što ćemo ih dosledno podsećati na protu Matiju, Njegoša, patrijarha Arsenija i ostale belege naše duge i burne istorije, sve tamo do svetorodne loze Nemanjića, bez kojih sam Bog zna da li bi danas bilo ikoga da u srpsko ime slavi neki jubilej.

U svom postojanju i radu Crkva ne samo da podržava već i aktivno koristi napredak nauke, umetnosti i svih drugih sfera društvenog života koji je, prirodno, podložan stalnim promenama, a ove, opet, u najvećoj meri zavise od delovanja sekularnih (svetovnih) vlasti. Dakle, sviđalo se to duhovnim i svetovnim pregaocima ili ne, Crkva i država jednostavno ne mogu bez međusobne komunikacije, ovakve ili onakve. Po prirodi Crkve, idealan oblik koegzistencije nje i države bila bi sinergija (sadejstvo). Taj odnos podrazumeva jasno razgraničenje između duhovne i svetovne vlasti, uz istovremenu intenzivnu saradnju čiji je jedini cilj napredak zajednice.

Nažalost, istorija neumitno svedoči da je potpuna sinergija nedostižan ideal, te da se može samo govoriti o tome koliko je neka ljudska zajednica (bila) blizu ili daleko od razumnog sadejstva svoje duhovne i svetovne komponente. U ovom kontekstu najčešće se kao primer pominje Vizantija (324–1453), ali i tu je bilo mnoštvo primera koji dokazuju da teorija i praksa teško mogu ruku pod ruku. Žitije svetog Maksima Ispovednika (+662) možda je najpoznatiji primer koji svedoči da svetovne vlasti nisu baš uvek Bogom dane da se bave hrišćanskim dogmama i upliću u čisto crkvena pitanja, te da na jednog svetog cara Konstantina Velikog, ili jednu svetu caricu Teodoru, dolaze desetine vladara i svetovnih moćnika čije zahvate Crkva pamti samo po ožiljcima na svom telu.

Žitije i končina svetog Maksima poučavaju nas i o tome da je i među samim pripadnicima crkvene jerarhije oduvek bilo onih čija želja za dobijanjem anđeoskog obraza nije baš uvek bila motivisana spasenjem duše, niti je njihova snishodljivost prema nosiocima svetovne moći bila po Bogu. Krv svetog Maksima je i na njihovim rukama, a o tome bi trebalo da razmišljaju i savremeni ponavljači nenaučenih istorijskih lekcija. Odustajemo od daljih poređenja, u strahu da će nam i zbog već napisanog stići ukor iz tamnice. Oprosti, Blaženjejši vladiko, ali „ne može se grad sakriti kad na gori stoji” (Mt, 5, 14).

Sasvim je, dakle, prirodno što Crkva pomno posmatra političku realnost vremena i prostora u kome deluje. Šarenilo savremenih društveno-političkih uređenja dovelo je do toga da i pomesne crkve u raznim delovima sveta funkcionišu u međusobno različitim okolnostima. Tako se npr. Vaseljenska (Carigradska) patrijaršija nalazi pod stalnim pritiskom izrazito muslimanski orijentisane države, Jerusalimska katedra bitiše u procepu izraelsko-palestinskog antagonizma, a Ruska, Rumunska i Bugarska se, poput naše Crkve, još uvek oporavljaju od ateističkog materijalizma i komunizma, kroz čije „blagodati” je svaka od pomenutih, opet, prošla na svoj način. Grci su pošteđeni komunizma, pa su se utoliko ranije suočili sa lavinom ništa manje agresivne i ništa manje antiteističke globalizacije. O šarolikosti položaja pomesnih crkava novijeg datuma (zapadnoevropske države, SAD, Australija, Japan, Južna Koreja, centralnoafričke zemlje...), nastalih kao posledica migracije iz tradicionalno pravoslavnih zemalja, ne treba trošiti reči.

Ekstremni oblik crkvenog političkog angažovanja je etnarhija. U kriznim situacijama, kada je svetovna vlast iz bilo kog razloga onemogućena da vrši svoju dužnost, crkveni velikodostojnik preuzima političke, pa i najviše državničke prerogative. Iz novijeg doba najpoznatiji su primeri grčkog arhiepiskopa Damaskina, koji je od 1944. do 1946. bio regent Grčke, i predsednikovanje arhiepiskopa Makarija Kiprom u sedamdesetim godinama prošlog veka. Etnarhija je posledica vanrednog stanja, nužno zlo kog se crkveni velikodostojnici sa zadovoljstvom oslobađaju čim se stanje u državi normalizuje. Baš kao što bi i svaki čestiti „pop koji se meša u politiku” bio najsrećniji kada to uopšte ne bi morao da radi.

(Autor je protonamesnik Srpske patrijaršije i glavni urednik lista „Pravoslavlje”)