Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Crkva i politika

   

 

Nikolaj N. Petro

PRAVOSLAVCI DOLAZE

Film “Rusi Dolaze ! Rusi Dolaze!” iz 1966. godine bila je holivudska satira na stavove prema Hladnom ratu. U njemu se opisuje posada sovjetske podmornice nasukane na obalu Mejna. Sovjetski mornari završavaju tako što zadobijaju naklonost gradjana, koji čak pomažu podmornici da pobegne pre nego što avioni ameri č ke avijacije stignu da je potope. Ovaj film je obznanio razlike izmedju Rusa i Amerikanaca tako što je ukazao na to da oni mnogo više toga imaju zajedničkog nego što uopšte shvataju.

Nekad, daleke 1966, priča o takvom susretu izgledala je neverovatno, ali se danas u Evropi odvija jedan još značajniji susret. Zahvaljujući proširenju Evropske unije, milioni pravoslavnih hrišćana sada imaju mesto za stolom onih tela koja donose odluke u Evropi. Prijem Rumunije i Bugarske učetvorostručiće broj pravoslavnih hr i šćana u Evropskoj uniji, sada će taj broj sa 10 miliona vernika da se pretvori u više od 40 miliona ,  ali je to samo mali nagoveštaj “raspleta” situacije. Ukoliko EU nastavi da se širi ka istoku, mogla bi jednog dana da obuhvati i 200 miliona pravoslavnih vernika i da na taj način učini da pravoslavno hrićanstvo od nepodesne manjine postane najveća veroispovest u Evropi, sa Ruskom pravoslavnom crkvom kao svojim istaknutim političkim glasom. Ovo će se obistiniti bez obzira na to da li će se i sama Rusija pridružiti EU, pošto se više od polovine njenih parohija nalazi van Rusije. O d pada Carigrada, pa sve do sada, pravoslavne države nisu bile deo struktura koje donose odluke u Evropi, ali se ipak malo pažnje posvećuje uticaju koji će taj njihov položaj da ima na politički izgled Evrope.

Postoje neki potencijalno zabrinjavajući aspekti ovog susreta dveju kultura. Pre svega, politička važnost crkve unutar  pravoslavnih država ne opada, kao što je to slučaj u zapadnoj Evropi, već raste. Pravoslavni vernici očekuju da se njihov glas čuje unutar evropskih političkih institucija čiji su sada deo, a to predstavlja direktan izazov sekularnom okviru EU. Osim toga, posle pada komunizma, različite grane hrišćanstva su još jedanput našle u direktnom nadmetanju za pridobijanje novih članova. Verski prozelitizam (manija obraćanja u neku veru pristalica neke druge vere i to nečasnim sredstvima) već se pojavio kao izvor napetosti u nekoliko pravoslavnih zemalja. Na kraju, dok većina uzima zdravo za gotovo da će ljudi u istočnoj Evropi pratiti putanju zapadnjačke modernizacije, sigurno je da treba razmisliti o tome koji će uticaj vrednosti pravoslavne istočne Evrope imati na Zapad. Podjednaku pažnju treba posvetiti i potencijalnoj opasnosti od unutarevropskog sukoba kultura, ako se ne nadje zajednički jezik.

Postoje mnogi koji veruju da zajednički jezik, zapravo, ne može da se nadje. Prateći stope istoričara Osvalda Spenglera i Arnolda Tojnbija, Semjuel Hantington upozorava na predstojeći sukob izmedju ‘'slovensko-pravoslavne“ civilizacije i katoličko protestantskog Zapada. On tvrdi da su osnovne kulturne vrednosti Zapada (“individualizam, liberalizam, ustavnost, ljudska prava, jednakost, sloboda, vladavina prava, demokratija, slobodno tržište, odvojenost crkve od države”) u veoma maloj meri  prihvaćene unutar pravoslavnih kultura. S ove tačke gledišta postoji neznatna san sa da pravoslavne zemlje mogu da se pridruze Zapadu osim ako izvrše preobražaj sopstvenog identiteta i definišu ga jasnim svetovnim terminima. Hantington portretiše istočnu i zapadnu polovinu Evrope kao duboko strane jedna drugoj, a ”istočnu granicu zapadnog hrišćanstva (kao) …najznačajniju liniju razdvajanja u Evropi.”

Nedavno, medjutim, jedna procena, koja je mnogo optimističnija u pogledu susreta dveju veroispovesti,  po č ela je da osvaja tlo kako u zapadnoj tako i u I stočnoj Evropi. Ona se zalaže za širi pogled na proces evropske integracije, tako što sugeriše da se zapadne i istočne grane hrišćanstva manje fokusiraju na ono š to ih razdvaja a više na ponovno usvajanje zajedničkog kulturnog nasledja koje ih je nekad ujedinjavalo. Većina ljudi uvidja da zajedničko kulturno zaveštanje počinje rimskim pravom i grčkom filozofijom kao i da su obe ove pojave doprinele stabilnosti vizantijskog carstva. Redak je broj onih ljudi,  medjutim, koji zastan u da razmotr e  udeo tog nasledja u teologiji h rišćanske crkve i njenim doktrinama, naročito njegov udeo u odnosima izmedju države i crkve. Od posebne je važnosti novonastali pravoslavni pogled na demokratiju i gradjansko društvo, koji se najjasnije može pronaći u Ruskoj p ravoslavnoj crkvi zbog njene veličine i uticaja na ceo pravoslavni svet.

Prema višem portparolu p atrijarha Alekseja Drugog, ocu Vsevolodu, desio se preporod u načinu shvatanj a važnosti demokratije unutar Ruske pravoslavne crkve. Demokratske institucije omogućavaju crkvi da efikasnije obavlja društveni zadatak i da izražava zabrinutost zbog raspada moralnih standarda u postsovjetskoj Rusiji. Još uvek, kaže on, izražavanje formalne podrške demokratiji od strane pravoslavaca može da postoji u određenim granicama. Demokratija, naročito sekularna demokratija, ne može se nikad smatrati podesnim idealom, zato što crkva ne može da prihvati kao ideal bilo koji oblik vladavine koji se razlikuje od božanskog uredjenja vlasti. Medjutim, dva značajna elementa u samoj C rkvi direktno doprinose demokratizaciji društva: 1) mesto crkvene vlasti i 2) njen položaj jednog od ključnih faktora gradjanskog društva.

Za razliku od rimokatolicizma, pravoslavlje je u velikoj meri decentralizovano i rasuto. Ne postoji vrhovna papska vlast koja bi nadgledala 15 autokefalnih lokalnih pravoslavnih crkvi. Osnova vlasti oslanja se na crkvene savete koji ujedinjuju celokupno versko gradjansko društvo - i svetovnjaštvo i sveštenstvo. U tom kontekstu se od episkopa očekuje da upravlja svojom eparhijom (oblast koja je pod upravom jednog poglavara) u harmoniji sa voljom obe ove grupe. Istorijski, ovakvo rukovodjenje je dobilo mnogo različitih oblika u Rusiji - od potpuno hijerarhijske kontrole do ekstenzivne svenarodne kontrole, uključujući opštu saglasnost poglavara. Forma koja se smatra najpodobnijom zavisi od potreba odredjene crkve i od preovladavajuće političke kulture gradjanske zajednice. U sadašnjem kontekstu demokratije koja se širi, Ruska pravoslavna crkva je odgovorila tako što je proširila dijalog na takav način na koji crkveni život treba da podstiče demokratiju .

Jedna nova generacija naučnika na polju religije koji dolaze sa Zapada (Zoe Noks, Kristofer Marš, Elisabet Prodromou, Nikolas Gvozdev) su čak primenili ideje iz zapadnjačke književnosti u kojoj se obradjuje gradjansko društvo na savremeno pravoslavlje . Gledajući crkveni, u velikoj meri, delegativni, skoro”konfederativni sistem upravljanja, i fokusirajući se na   inicijative Crkve koje su okrenute gradjanskom društvu, oni dokazuju da Ruska p ravoslavna crkva igra važnu ulogu kao najveća gradjanska organizacija u državi. U ovom svojstvu RPC je takodje morala da se usaglasi sa de facto verskim pluralizmom moderne Rusije. Prateći pad ateističkog komunističkog režima, pravoslavno svetovništvo bilo je izloženo velikoj raznolikosti novih političkih i ekonomskih doktrina, uključujući neke pravoslavne zajednice izvan Rusije. U odsustvu jasne opšte saglasnosti, vodjstvo RPC je odlučilo da odustane od uloge institucionalne crkve kao političkog takmaca i da preuzme ulogu neutralnog arbitra. Kao rezultat toga, sama crkva je postala mesto dijaloga, prostor koji postoji van države, van vlade ili porodice, posvećena očuvanju autonomne sfere za pojedinca. Isto tako je postala i zaštitnik ” temelja neotudjivoszi ljudske slobode od proizvoljne vladavine spoljašnjih sila.” Nikolas Gvozdev sasvim korektno na ovo gleda kao na teološko formalno prihvatanje gradjanskog društva.

Zapravo, izgleda da se pravoslavne zajednice mnogo komotnije osećaju što se ideala gradjanskog društva tiče nego što se tiče ideala liberalne demokratije. Jedan od razloga je što ovu drugu vide kao ukorenjenu u nadmetanjima i suprotstavljanjima, dok crkva teži zajedništvu i harmoniji, što je tradicija koju Fr. Vsevolod naziva”sakupljanjem rasutog” (što je bukvalno prevod sa crkvenoslovenskog- sobrati rastočenaja ) tj. okupljanje ljudi različitih etničkih , političkih i društvenih ubedjenja radi zajedničke dobrobiti. Izbegavanje sukoba sa državnom vlašću duboko je ukorenjeno u teologiji pravoslavlja, a ovo potiče od vizantijskog stanovišta da, procenjuje Sveti Avgustin, jaz izmedju”božjeg grada” i “čovečjeg grada” može i treba da se prevazidje. Društva na zemlji treba da teže da budu “odraz” nebeskog carstva, a da bi to postigle , crkva i država mora ju da rade zajedno za dobrobit cele zajednice.

Pravoslavna crkva ne izbegava svet, niti se uzdražava od politike. Njena politika je, medjutim, nepristrasna . Ta politika je poziv na “smirivanje političkih strasti i brigu za mir i harmoniju” , kao i poziv na gradjanski dijalog. Tipičan primer za to jesu napori Ruske pravoslavne crkve da posreduje u političkoj krizi izmedju Borisa Jeljcina i državne Dume 1993. godine . Vodje u pravoslavnoj crkvi igrali su sličnu ulogu i u krizama u Srbiji, Bugarskoj,  Gruziji i, najskorije, u Ukrajini.

Ono što proizilazi iz situacije u kojoj se pravoslavna crkva našla u ulozi vodje gradjanske zajednice takodje je postavljanje pitanja da li je pravoslavlje u saglasnosti sa kapitalističkim ekonomskim razvojem i globalnom tržišnom ekonomijom, za koje mnogi smatraju da su od vitalnog značaja za razvoj demokratije. Dok Maks Veber naglašava vansvetovne aspekte p ravoslavne kulture (on isto to čini i sa islamom, hinduizmom i katolicizmom), ekonomski razvoj u Rusiji nagoveštava da ideja pravoslavne crkve u ulozi vodje omogućava dovoljno prostora za poslovni i ekonomski razvoj. Zapravo, preporod ruskog pravoslavlja (od 7 000 parohija u ranim devedesetim godinama prošlog veka do 26 000 danas) podudara se sa ekonomskim porastom, naročito od 1999. godine . Porast proizvodnje koji ruši rekorde, ubrzan rast domaćeg ulaganja i utrostručavanje plata širom države od 2000. god. odgovara sedmostrukom porastu utelovljenog čovekoljublja, za koje p atrijarh Aleksej II ističe da je od vitalne važnosti za naciju. Jasno je, pravoslavlje je dobro za biznis.

Mi na katoličko-protestantskom Zapadu treba da se pripremimo za dolazak ”stoleća pravoslavlja” tako što ćemo ceniti sve ono što nas ujedinjuje. Ako linija podele izmedju Istoka i Zapada nastavi da postoji u našim srcima i glavama, onda će se njenim uklanjanjem sa političke mape Evrope veoma malo postići. Na kraju krajeva, Evropljani moraju početi da se mnogo bolje obrazuju o svom zajedničkom vizantijskom i istočno- hrišćanskom nasledju. Možda i pre svega, medjutim, osnovni elementi ovog zajedničkog nasledja mogu se iskoristiti za podupiranje panevropskih demokratskih institucija. Skorašnja proučavanja Silvije Ronči, Helene Arvajler i Antonija Karile pronalaze konceptualnu vezu izmedju vizantijske političke misli i modernog doba, i ističu koliko mnogo toga zajedničkog imaju trenutna evropska stremljenja ka pluri-kulturalizmu i subsidiarnosti (ideja o tome da politiku treba da se sprovodi na što nižim nivoima vlasti) imaju dosta zajedničkog sa vizantijskim političkim modelom.

Najgore moguće rešenje bilo bi držati se stava o “sukobu kultura” kojim se pravoslavlje smatra antimodernim i antizapadnim. Rezultat svega toga mogu da budu pravoslavni vernici koji se osećaju kao stranci u “zajedničkom evropskom domu” kome su se upravo pridružili. Ako do toga dodje, uspećemo samo u tome što ćemo liniju podele pogurati kroz srce Evrope malo istočnije nego štoje ranije bila.

(Autor profesor političkih nauka na Roud Ajlend univerzitetu) 

Prevod: Dragana Dinčić


 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM