Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

DEBATE

Crkva i politika

   

 

Aleksandar Brkić

O Veri, Žrtvi i Istini

 

“During times of universal deceit, telling

  the truth becomes a revolutionary act”

George Orwell

Svakodnevno i monotono, medijsko pokrivanje eksplozija vezanih za Fenomen "bombaša samoubica", postaje zanimljivo, ne toliko po ekstremnom karakteru već mnogo više po odsustvu analize ličnosti i motivima koji su ih naveli na takav čin. Ćutanje   o ovim suštinskim pitanjima samo po sebi postaje fenomen. Gomila emitovanog činjeničnog smeća koja se odnosi na tip eksploziva, veze samoubica i okolnosti, završava se obaveznom mantrom o nastavku borbe protiv svetskog terorizma   uz   zveckanje novim ograničavajućim zakonskim merama koje se uvode u svrhu povećavanja sigurnosti i očuvanja slobode. Čak i pretendenti na pamet i objektivno naučno istraživanje kakvi su kanal "Discovery" i "National Geography" u svojim podukama sa korporativno-informacionog neba nisu se usudili da odu mnogo dalje. Ograničivši svoje objektive na socijalno-ekonomsko okruženje otmičara od 9.11 . više su nam rekli o poreklu sopstvenih biheviorističkih stavova nego o temi kojom su se bavili. Dok su se na tv-ekranu smenjivala   zapitana lica dobrostojeće rodbine i prijatelja, pokušano je da nam se sugeriše kako se u glavama otmičara dešavao neki proces, za koji niko nije siguran o čemu se tu radi, pa ni njihovi najbliži, a koji je kulminirao obaveznom brainwashing tehnikom u nekom od Afganistanskih kampova za obuku. Kako su se odrekli svih blagostanja slobodnog zapadnog sveta koji su dobro poznavali i odlučili da okončaju život tako burno, zauvek će ostati misterija. Pitanje   "Zašto?" ili "Šta?" je toliko snažno da ih liši želje za životom, nikome nije ni palo na pamet da postavi. Razlog je jednostavan. Posle pustoši koju su za sobom ostavili pozitivizam i pragmatizam, pitanja "Zašto?" i "Šta?" proterani su sa spiska pitanja, da bi ih, kao fundamentalno, zamenilo danas uzdignuto na nivo kulta pitanje: "Kako?". "Kako je moguće da postoje ljudi koji ne poštuju sopstveni život"? "Kako je moguće da administracija nije ništa znala o pripremama"? Itd. Mislite da preterujem? Sačekajte trenutak. Hajde prvo da odgovorimo na pitanje "Zašto", mada odgovor svi dobro znaju ali ćute jer je politički nekorektan koliko i da je car go.

"Zato što su svojom žrtvom svedočili istinitost svoje vere"

Eto. Nije mnogo bolelo. Da su tačno ovi razlozi bili u mislima samoubica, niko dobronameran neće osporavati. Primetićete da su osnovni pojmovi ovog odgovora: žrtva, istina i vera u organskoj vezi sa "Zašto?" i "Šta?" kao osnovnim religioznim   i metafizičkim pitanjima. Pozitivni duh progresa se potrudio da hiljadugodišnje mišljenje ovih pojmova zakopa dva metra duboko pod zemlju proburazivši ga sve glogovim kolcem. Kako onda da lice koje govori u objektiv kamere pruži odgovor o razlozima otmičara ako nije ni sposobno da postavi pitanje? Sve i da je uspelo to da učini, i da je došlo do odgovora za koji znamo da je istinit, šta bi učinilo sa njim? Ostavio bi zbunjen najveći deo gledalaca slobodnog (oslobođenog potrebe i mogućnosti da se bavi metafizikom ili da veruje) demokratskog sveta a sam bi verovatno bio najuren zbog neprofesionalnog i nerazumljivog izveštavanja koje je uzrok pada gledanosti. Prosečan konzument globalne ideologije koji je i najčešće žrtva reformisanih školski programa tipa "Tavistock",   teško da može shvatiti punoću i višeznačnost pojma vera. Kao anahronizam savremenog sveta, pojam je uspeo da se očuva jedino u delu sintagme koji označava prostu vremensku relaciju onoga što se očekuje, u izrazima: vera u progres, vera u razum (?!), vera u ljubav, vera u sreću, vera u budućnost itd. Zamislite paradoks koji se javlja u glavi čoveka oslobodjenog suštinskog razumevanja pojma vere, ako naš odgovor upotrebi i shvati u novom kontekstu:

"Svojom žrtvom svedoči istinitost svoje vere u sreću i budućnost."

Ukoliko vam ova dosetka nije zabavna i čini vam se da grubo podcenjuje savremenu   pojmovnu percepciju, moraću da vas zamolim za malo strpljenja. Upravo ova razlika koju smo uočili o različitom poimanju stvarnosti i osnovnih vrednosti   može da nas dovede ne samo do odgovora, već i do novih pitanja.

Zašto je Al Kaida   uopšte izabrala samoubilčke napada kao taktiku? Šteta koja je učinjena je razmerno mala, a strah koji reklamne strategije obilato seju, u promociji svojih proizvoda koji sprečavaju i štite od svega i svačega, učinio je ljude prilično otupelima na pokušaje izazivanja masovne histerije. Gubitak posla ili hipoteke izazivaju veći užas jer protiv toga ne postoji ni sprej ni tableta. Ukoliko je cilj bio potkopavanje poverenja u ekonomski poredak i stabilnost, imao je uticaja samo na one, čijem je naivnom uverenju da se panika na berzi događa spontano, ekvivalentna njihova ekonomska nemoć da takvu paniku svojim strahom i izazovu. Rušenje svetskog trgovačkog centra i dela berze nije postiglo apsolutno nikakav efekat što pokazuje da su brokeri i berzanski činovnici samo hroničari davno obavljenih poslova, i da se bez njih apsolutno može.

  Pri traženju odgovora o smislu ovakve taktike, valja imati na umu još jedan glasno prećutani aspekt fenomena »bombaša samoubica«. To je, osim njihove odlučnosti, i njihov broj. Svakodnevne vesti o bar dva napada kamikaza tokom poslednje dve godine okupacije   Iraka približavaju nas cifri od gotovo 1500 ljudi. Ovaj broj zaslužuje   ozbiljnu pažnju i treba ga posmatrati uz činjenicu da broj novih dobrovoljaca za ovu vrstu misija ne opada, nego naprotiv, raste. Ukoliko bi pak pokušali da u društvima blagostanja odredimo cifru, bez   obzira što za tim ne postoji nikakva potreba, onih koji bi bili spremni da   se na isti način svesno žrtvuju za svoja demokratska uverenja, multikulturno društvo, opstanak pingvina ili slobodno tržište,   teško je poverovati da bi prešao više od tuce ljudi a većina njih sa redovno ažuriranom istorijom psihičkih bolesti. Disproporcija je očigledna koliko i odgovor na pitanje o smislu taktike Al Kaidinih stratega. Glavno okružuje nisu bombe već istina, vera i odlučnost. War for harts and minds . Samo sada u obrnutom smeru.

U maniru najboljih majstora reklame, u javnim spektaklima u odnosu na koje multimedijalni performansi ostaju nemoćno ruganje pameti gledalaca, Osama nam praktično prodaje svoj proizvod. "Vera donosi besmrtnost i garantovano lišava straha". "Uštedećete   mnogo", poručuje, "oslobođeni potrebe za nepotrebnim, a krajnji rezultat je čista i potpuna sreća". "Pogledajte ove ljude" nastavlja "ovo nisu modeli izabrani na kastingu zbog boje očiju ili sjaja kose, koji preziru proizvode koje sami reklamiraju. Ovo nije laž nego istina i oni vam to svojim životom javno svedoče". Ova poruka, naravno više odgovora onome što čuju sami posmatrači a manje rečniku same Vere.

Uhvaćeni na udicu potrošačkog ideala »lične sreće« koju im takođe obećava i Osama, možda još uvek ne shvataju o čemu se tu radi, ali mogućnost da počnu da se prisećaju značenja davno zaboravljenih reči, kao ozbiljnu i veoma verovatnu pretnju shvataju i kreatori atlantističke strategije. Ovi sveštenici tehnotronske ere jako dobro znaju da svaki rat počinje na nivou ideja, da se tu vodi glavna bitka i da se tu završava. Logičke greške tipa " ad baculum " ili » ad hominem « su više nego poželjne i uvek dobrodošle ukoliko se protivnik ne složi sa uverljivošću argumenata. Naša svest jeste pojmovno određena i gubitkom jednog broja pojmova ili kvalitativnim siromašenjem istih prestaju i razlozi za našu fizičku egzistenciju, sem ako se između bitisanja i vegetiranja ne podrazumeva znak jednakosti. Bombe su tu samo dekor. Prisećanje ne tako davne prošlosti pružiće jasan dokaz ovoj tvrdnji. Tek je potpuno sazrevanje mozga za   implementaciju novoizraza kao: ljudska prava, etničko čišćenje, humanitarna intervencija, kolateralna šteta, stvorilo uslove da bombe počnu da padaju kao zrele kruške. Al Kaida bar ne mora da kreira nove pojmove tako da može da se potpuno fokusira na implementaciju postojećih.

Polako, čudnim sticajem okolnosti, došli smo do odgovora o razlozima medijskog prećutkivanja stvarnih motiva samoubica. Iskreno govoreći, činjenice nisu prećutane, ali je njihov smisao pažljivo zagubljen kao što knjiga Ezopovih basni ostaje neprimećena u mnoštvu popularnih časopisa o životu životinja. Smisao je zagubljen jer je u suviše velikom   kontrastu prema besmislu proklamovanog i učinjenog u globalnom ratu protiv terora. Priznanje njegovog postojanja bilo bi ravno potpisu kapitulacije, jer bi istovremeno oglasilo da mimo nas postoji nešto što se ne može kvantitativno izraziti, izvagati, izmeriti i   na kraju naplatiti.

Kada Al Kaida kaže da nosi smrt nevernicima, onda to znači da će meta bombi biti neislamsko stanovništvo što na kraju rezultira razaranjem i žrtvama istog. Istovetnost proklamovanog i učinjenog najbolje svedoči o iskrenosti namera. A kad potparoli invazionih snaga u Iraq-u izgovore da je njihov cilj da oslobodjenom narodu daruju prosperitet i to se završi sa desetak hiljada civilnih žrtava za samo dve nedelje »čišćenja terena Faludže«, onda se prirodno javljaju pitanja na koja čak ni Hudini semantike ne bi mogao da pruži iluziju prihvatljivog odgovora. Za   objašnjene o pravim namerama obratili smo se ciničnom ali dovoljno iskrenom slučajnom prolazniku.

»Ako posedujete štampariju valute«, poručio nam je prolaznik »kojom se vrši trgovina globalnog i nezamenjivog energenta kao što je nafta, onda prizor zapaljenih izvora može samo da veseli vaše ambicije, jer vam berzanski skok njene cene pomognut crnim prognozama Oil peak –a , daje suvereno pravo da štampate novac sve dok raspolažete dovoljnom količinom papira i mastila. Kada taj novac stigne na naplatu, vi ćete svako posedovati navedene izvore i bez potrebe da ih palite jednostavno ćete podići cenu i uposliti prekobrojne banknote. Troškove demokratizovanja nacija platiće svi oni koji mogu da izdvoje 60$ za barel danas i 120$ sutra. Recesija? Žurim..«

Ovaj usputni odgovor, može da nas poduči šta zapravo znači disproporcija reči, dela i namere. Iz ovakve disproporcije nužno sledi odsustvo istine. Doduše, davno je »demokratski«   odlučeno da je istina nevažna u odnosu na krajnji rezultat bez obzira što se ne zna, kada će biti oglašen kraj vremena.

»Kad nema vere, istina se prva žrtvuje.«

Ukoliko mi nudite islamski fundamentalizam kao alternativu, moraću da vas razočaram. Ne, hvala! Između iskrenog islamskog autizma, ali ipak autizma, i slepila političkog pragmatizma, zadržaću pravo da ne izaberem ništa od ponuđenog.   Iako nije u ponudi, odlučio bih se za istinu, bez obzira da li je isplativa, prihvatljiva ili politički korektna jer verujem da ta stara dama, čuvena po tome da nikome neudovoljava, jedina može da pruži nepotkupljiv smisao. Pristajem i na to da istina vredi koliko i najobičniji kamenčić. Da biste je posedovali novac nije potreban,   a uz to može da napravi neprijatan žulj koji će vas sprečiti da   nastavite stazom progresa.

 

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM