Kristofer Hičens

O ne-žalosti nad papom

Prošlo je tek godinu i nešto dana od kada su nas u svakoj televizijskoj emisiji i gost i domaćin uveravali da je komunizam u Istočnoj Evropi uništio Ronald Regan, svojeručno. A sada se već nedelju dana svi mediji ponašaju kao da živimo u čisto katoličkoj zemlji, ujedinjeni u žalosti, u zemlji koja veruje da je »poljski papa« odlučujuće doprineo osvajanju slobode. To ne mora biti protivrečno – njih dvojica su verovatno podelila posao. A moguće je zamisliti, mada niko to ne pominje, da su s tim neke veze imali i poljski radnici i intelektualci disidenti iz Varšave. Sećam se susreta sa nekima od njih, recimo Jacekom Kuronjom i Adamom Mihnjikom, koji su se kretali u pretežno sekularnom i jevrejskom miljeu, i koji su varšavskog kardinala Glempa smatrali za jednog od svojih najljućih neprijatelja. Ali razmišljanja na ovu temu ću ostaviti za kasnije, kada budemo manje servilno raspoloženi i prezasićeni mislima o iskupljenju od strane božanskih sila.

Upadljiva je sličnost između nevolje koja je zadesila Vatikan i nevolje u kojoj se Kremlj našao pre oko 45 godina. U periodu od Staljinove smrti pa do kraja Hruščovljeve karijere glavno pitanje je glasilo: koliko se jeresi, revizionizma i autonomije sme dopustiti, a da se ne ugrozi čitava ideologija jednog režima? Danas znamo kako je to pitanje rešeno u materijalnom svetu. No, da li je navodno duhovni svet imun na slične probleme?

Ne shvatajući, čini se, šta zapravo rade, mnogi se pokojnom papi dive zato što se mnogo izvinjavao. Izvinio se Jevrejima zbog neverovatne hladnoće koju je Vatikan pokazao dok su nacisti pokušavali da sprovedu Konačno rešenje, zatim za istorijsku povezanost antisemitizma i crkve. Izvinio se pravoslavcima, a onda i muslimanima zbog ogromne civilizacijske štete izazvane time što su pape podržavale Krstaške ratove, prisilno preobra ćenje i masakre na Balkanu u vreme kada je crkva bila u otvorenom savezu sa fašistima. Izvinio se svetu nauke i priznao da inkvizicija nije smela da osudi Galileja. Ovo nisu male stvari i ne tiču se samo prošlosti. U pitanju su priznanja da Rimokatolička crkva nosi ogromnu odgovornost za usporavanje razvoja čovečanstva.

Ipak, »nemojte se plašiti«. Time uopšte nije dovedeno u pitanje bogom dano pravo pape da donosi i sprovodi konačne odluke. Pape mogu grešiti u svemu, ali su, generalno uzev, u pravu. Dok dođe do toga se Crkva izvine za to što je rekla da su kondomi gori od side, ili prizna da je u najmanju ruku bila saučesnik u masovnim ubistvima u Ruandi, nekoliko generacija ljudi će živeti i umreti. Time su se nekad tešili i komunisti. Zaista jeste bilo nekih »mrlja na Staljinovom suncu«, kako je jedan dobar komunista zgodno sročio. Ali Partiji je i dalje bila osigurana uloga vođe.

Sluteći, možda, da toliko popustljivosti i priznanja mogu da poseju sumnju i nelagodu, papa Jovan Pavle II se posvetio ojačavanju »baze« i ohrabrivanju stada. Jedan od naročitih poteza u tom smislu bila je i masovna proizvodnja svetaca i uklanjanje svih prepreka na putu, takoreći, instant kanonizacije i beafikacije. To je pogodno za osnaživanje vere u udaljenim delovima sveta gde lokalni heroj pomaže podizanju morala. No, nezadovoljni su morali ostati oni koji drže do doslednosti jer je kanonizacija nekih ličnosti odudarala od onoga što se želelo postići pomenutim izvinjenjima. Hrvatski kardinal Stepinac bio je, na primer, saveznik marionetskog nacističkog režima Ante Pavelića i dobro je znao kako se postupa sa pravoslavcima i Jevrejima. Hoze Maria Eskriva de Balager, osnivač Opus Dei i neko od koga vam moraju podilaziti žmarci, bio je slavljen zbog svoje bliskosti sa generalom Frankom. Ako takve ljude proglašavate za svece, onda je to najobičniji oportunizam.

Čineći složenu situaciju još opskurnijom, papa je takoreći usvojio kult Device Marije. Direktno je rekao da ga metak kojim je pogođen nije ubio zato što je putanju odredila Naša Gospa. Drugim rečima, ona je dopustila da ubica puca i pogodi, i tek je onda preuzela stvari u svoje ruke. (To me podseća na primedbu Bertrana Rasela o običaju da se iznad kada u manastirima šire čaršavi kako se Bog ne bi uvredio. Tvorac može da vidi kroz krov manastira, sve do podruma gde su kupatila, ali ga zato užasno zbunjuju rasprostrti čaršavi koji se nađu na putanji njegovog pogleda.) Mesta kao Fatima, na koje su se ozbiljni katolici mrštili do pre neku godinu, postali su predmet obožavanja, masovnog hodočašća i histerije. Obožavanje Device Marije i beskonačno ponavljana mantra »Totus Tuus« (Sve za Tebe) jeste, po mišljenju mnogih starih vernika, odbacivanje Isusa u ime idolatrije prema Mariji.

I konačno, ukoliko papi pripisujemo zasluge za oslobađanje Istočne Evrope od komunizma, onda bi mu trebalo pripisati i odgovornost za porobljavanje Bliskog Istoka. On ne samo da se protivio uklanjanju Sadama Huseina 2003, već i upotrebi sile u Kuvajtu 1991. godine. Nisam naišao ni na jednu primenu avgustinovskog argumenta koji tu vojnu akciju ne bi okarakterisao kao pravedni rat. Štaviše, papa je nedavno posetio Damask i mirno sedeo ispred džamije dok ga je Asadov režim pozdravljao kao čoveka koji razume kako muslimani i katolici imaju jednog zajedničkog neprijatelja – Jevreje koji su ubili Hrista. (To što je u tom trenutku već bio star čovek, nije nikakav odgovor, ali jeste problem za one koji veruju da je on Hristov sveštenik na zemlji.)

Nevernici su milosrdniji i imaju više razumevanja od vernika, a uz to su i racionalniji. Mi ne verujemo da će papi biti suđeno ili da će dobiti večitu kaznu zbog miliona ljudi koji su bezrazložno umrli od side, ili zato što je oprostio i zaštitio one koji su počinili neoprostiv zločin silovanja i mučenja dece, ili zbog nebrojeno mnogo ljudi čiji je seksualni život uništen zbog osećanja krivice i sramote, ljudi koji su naučeni da poštuju telo tek kada se ono pretvori u beživotno truplo (kao u slučaju Teri Šaivo). Mi kažemo da se danas sahranjuje postariji i džangrizavi čovek koji je živeo u celibatu, koji je došao isuviše kasno i ostao isuviše dugo i kome primitivna ideologija nije dozvolila da bude zaista kritičan prema sebi i da tako sebe, i mnoge druge, manje nevine, spasi od mnogih grešaka i zločina.

Objavljeno u Slate, 8. april 2005.

  Prevod A. K.
 

(Autor je kolumnista časopisa Vanity Fair i autor knjiga Love, Poverty and War, A Long Short War: The Postponed Liberation of Iraq , Blood, Class and Empire. )