Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

DEBATA

Svet posle 11. septembra

   


PRENOSIMO NIN


Henri Kisindžer

Šta čeka Ameriku?

Pre i nego što su bili poznati rezultati američkih izbora, Henri Kisindžer, bivši državni sekretar SAD, napisao je za američki magazin “Njuzvik” ovaj tekst u kome budućeg predsednika (on je, inače, podržavao Buša) podseća na dramatične izazove koji ga očekuju. Iako se Kisindžer ovaj put na nas na Balkanu nije direktno osvrnuo ni jednom jedinom rečju, ovaj uvid u moguće scenarije svetskih kretanja svakako je nešto što će NIN-ov čitalac sa zanimanjem čitati.

U trenutku pisanja ovih redova izborni proces je još u punom jeku. Ipak, i po okončanju kampanje koja je hipnotisala čitavu zemlju ostaće na snazi izazovi zbog kojih je  predizborna utakmica povremeno bivala grozničava, baš kao što će ostati i odgovornost za hvatanje u koštac sa tim izazovima. Nijedan američki predsednik u istoriji nije se suočio sa zadacima tolikih razmera. Nije ovo preuveličavanje: naprosto, takve nam je karte ovog puta istorija podelila. Nijedan prethodni američki predsednik nije morao da vodi rat u kome ne samo da nema linije fronta, već ne postoji ni geografska definicija, a da, u isto vreme, bude prinuđen da gradi temeljne principe svetskog poretka ne bi li zamenio one tradicionalne koji su se raspršili u dimu i gareži Svetskog trgovinskog centra i Pentagona.

Po svom obimu, zadatak budućeg novoizabranog američkog predsednika možda ponajviše liči na zadatak koji je predsednik Truman nasledio na kraju Drugog svetskog rata. Godine 1945. Sovjetski Savez je tek počeo da se pojavljuje kao opasnost za globalnu ravnotežu, a netom završeni rat ostavio je vakuum u Centralnoj Evropi. Međutim, sovjetski izazov je bio konkretan i mogao se geografski definisati. Današnje osnovne opasnosti su koliko apstraktne, toliko i pokretljive. Teror nema stalnu adresu; teroristi su napadali od Balija do Singapura, preko Rijada, Istambula, Moskve, Madrida, Tunisa, do Njujorka i Vašingtona. Tokom 40-ih godina kriza se mogla rešiti  jednostavno i direktno, makar i da je sam taj put bio težak: valjalo je izgraditi liniju odbrane u centru Evrope i uspostaviti ekonomski program kako bi se premostio jaz između očekivanja javnosti i stvarnosti koju su činile nestašice jer su te nestašice ugrožavale domaću stabilnost.

Savremeni izazovi na planu bezbednosti potiču iz dvaju dosad neviđenih izvora. S jedne strane, postoji teror za koji se dosad smatralo da je stvar unutrašnjih policijskih snaga, a ne stvar međunarodne politike. S druge strane, naučni napredak i širenje naoružanja omogućuju da opstanu zemlje koje su ugrožene događajima koji se u celosti zbivaju na teritoriji druge države. Truman nije morao da ima ni trunčicu sumnje u legitimnost međunarodnog sistema; Atlantski savez je držao na okupu zapadnoevropske saveznike Amerike iz Drugog svetskog rata. Novoizabrani predsednik SAD će, međutim, morati da se potrudi da prvo definiše, a potom i da održi međunarodni sistem koji odražava ove nove, revolucionarne okolnosti.

Podržao sam predsednika Buša u predizbornoj kampanji i nadam se njegovom uspehu. Međutim, kakav god da bude ishod, SAD mogu rešavati pomenute zadatke isključivo u kontekstu opredeljenosti svih strana za stvarno isceljenje. Svi koji su zainteresovani za budućnost ove zemlje moraju naći način da sarađuju, kako bi svet ponovo imao pred sobom Ameriku koja jedinstveno radi na izgradnji zajedničke sudbine i na unutrašnjem planu i u okviru zajednice država. Ovaj članak treba shvatiti pre svega kao težnju da se doprinese jednom takvom naporu.

Naredni koraci u Iraku: Nema ni jednog jedinog pitanja koje u tolikoj meri zahteva politički konsenzus u Americi koliko to zahteva naredna faza naše politike prema Iraku.

Osnovni neprijatelj je, dakle, ono radikalno fundamentalističko i militantno krilo islama koje želi da svrgne umerene islamske režime, ali i sve ostale koje doživljava kao prepreku na svom pohodu ka ponovnom uspostavljanju islamskog kalifata. Upravo su zbog toga mnoga društva, mada  sama sumnjaju u opravdanost američke intervencije, životno zainteresovana za njen uspešan ishod. Ako bi se u Bagdadu pojavila radikalna vlada - a to bi se moglo dogoditi ili zato što su SAD doživele poraz, ili zato što su se umorile od usamljeničkih poduhvata, utoliko više ukoliko Irak zaista zapadne u haos terorizma - nastala bi pometnja u celom islamskom svetu. Umerene vlade ili bi bile svrgnute ili bi morale da se bore za opstanak; zemlje u kojima postoje brojne islamske manjine kao što su Indija, Rusija i Filipini suočile bi se sa rastućim izazovima. Terorizam bi se proširio po Evropi, a Amerika bi se suočila sa još većim brojem izazova.

Danas SAD deluju kao garant globalne stabilnosti, mada unutrašnje političke okolnosti u Americi sprečavaju da priznamo - možda čak i da spoznamo - da je takva realnost u mnogim zemljama. Međutim, takav jednostrani aranžman ne sme da potraje. Ostale zemlje treba da shvate da je u njihovom interesu da učestvuju bar u zadacima političke i ekonomske obnove Iraka. Nema nijedne prečice kada je reč o narednim koracima: od imperativne je važnosti da se u Iraku uspostavi bezbednost, posebno u onim područjima koja su postala utočište terorista.

Pošto sam se svojevremeno i lično osvedočio koliko je izazovan zadatak uspostavljanja lokalnih snaga bezbednosti u Indokini, želeo bih da upozorim da se tome nikako ne sme mehanicistički pristupati. U Vijetnamu je trebalo daleko više vremena da jedinice postanu spremne za borbu nego što je bilo potrebno da se samo ispune zahtevi priručnika za obuku. Efikasnost iračkih snaga neće zavisiti samo od njihove vojne obuke već pre svega od stepena u kome iračke institucije - a one su sada u povoju - budu sticale unutrašnji legitimitet. Obično su jedinice koje su potpuno apolitične ponajmanje pouzdane onda kada su najpotrebnije.

Sledeći korak čine prvi nacionalni izbori predviđeni za kraj januara. Te izbore ne treba doživljavati kao kulminaciju, već samo kao prvi, a možda i ponajmanje složen korak u traganju za stvarnom iračkom samoupravom. Bili su potrebni vekovi da bi se razvila demokratija na Zapadu. Prvo bi crkva morala da postane nezavisna od države; potom je došla reformacija koja je uvela verski pluralizam; potom prosvetiteljstvo koje je  oslobodilo ljudski um i od državnih i od crkvenih stega; sledilo je doba otkrića i pronalazaka koje je proširilo horizonte; na kraju je došlo doba kapitalizma u kome su poseban značaj dobili konkurencija i tržište. U islamskom svetu ne postoji nijedan od tih uslova. Umesto toga, postoji povezanost vere i politike koja je potpuno protivna pluralizmu. Istinska demokratska vlast postoji samo u Turskoj, a i tamo je, naizgled paradoksalno, uspostavljena tako što je jedan autokratski vođ uveo demokratske oblike vladavine. Pojava demokratskih institucija i svih onih društvenih aranžmana koje drže te institucije na okupu ne može se postići pukim činom volje; za to su potrebni strpljenje i skromnost.

Posebno je važno da se shvati kakve sve prepreke na putu demokratije postoje u jednom multietničkom i multikonfesionalnom društvu kakvo je iračko. Na Zapadu se demokratija razvijala u homogenim društvima. Nije postojalo nikakvo institucionalno ograničenje da manjina u nekom trenutku postane većina, i obrnuto. Izborni poraz uvek se smatrao privremenim nazadovanjem, stanjem koje se može promeniti. Međutim, u društvima u kojima postoje izražene etničke ili političke podele, status manjine često znači stalnu diskriminaciju i konstantnu opasnost od političkog istrebljenja.

To je posebno akutan problem u Iraku. Reč je o zemlji koju čine tri velike grupe: Kurdi, šiiti i suniti, s tim što šiiti predstavljaju 60 posto stanovništva, dok na druge dve grupe otpada po 20 procenata. Čak 500 godina suniti su dominirali zahvaljujući vojnoj sili, posebno brutalno u Sadamovo vreme. Prema tome, nacionalni izbori koji se temelje na većinskoj vlasti podrazumevaju drastičan poremećaj u odnosima relativne moći između triju zajednica. Pobune u području u kome žive suniti nisu samo izraz borbe protiv Amerike; to je i način da se ponovo uspostavi politička dominacija. Na isti način politički proces za Kurde znači veoma malo ukoliko im ne može obezbediti visok stepen autonomije. Šiiti tolerišu američko prisustvo - ponekad, istina, sa pomešanim osećanjima - ne bi li ostvarili svoj cilj - ukidanje istorijskog obrasca vladavine sunita što bi predstavljalo prvi korak ka šiitskoj dominaciji. Tek ostaje da se vidi u kojoj će meri oni nastaviti da pružaju podršku našoj ulozi kako se dalje bude odvijao prenos vlasti.

U haosu koji bi mogao nastati posle januarskih izbora izvestan stepen internacionalizacije predstavljaće jedini realni put ka stabilnosti u Iraku i unutrašnjepolitičkoj podršci u Americi. Opstanak političkog procesa zavisiće pre svega od bezbednosti - a za nju najveću odgovornost snose SAD - ali i od međunarodnog prihvatanja koje će omogućiti iračkoj vladi da bude shvaćena kao predstavnik autentičnih težnji naroda Iraka.

Tokom političke kampanje mnogo se govori o početku tog procesa i o nastojanjima da se podstaknu naši evropski saveznici da pojačaju svoje vojno učešće, odnosno o pokušajima da se oni saveznici koji oklevaju to da učine ipak privole da se angažuju u snagama bezbednosti u Iraku. Takav kurs, međutim, ne može uroditi plodom na kratak rok, a upravo nam je taj kratak rok potreban. Nemačka i Francuska neće izmeniti svoje stanovište i neće poslati snage u Irak na početku procesa pomirenja. (Nemački ministar spoljnih poslova je uostalom to otvoreno i rekao.) A zemlje koje su već poslale vojnike u Irak imaju sasvim dovoljno domaćih problema da održe taj nivo učešća, tako da praktično ne mogu ni da razmišljaju o povećanju broja.

Svrhovita internacionalizacija zahteva da se naglasak stavi na druge stvari, a ne samo na bezbednost, baš kao što zahteva i učešće drugih zemalja, a ne samo onih koje su članice NATO. Zato bi bilo poželjno da se posle izbora u januaru pod pokroviteljstvom UN formira međunarodna kontakt-grupa koja bi imala savetodavnu ulogu u političkom razvoju Iraka. Bilo bi logično da članovi te grupe budu one zemlje koje imaju iskustva sa militantnim islamom i koje, samim tim, imaju šta da izgube ukoliko dođe do radikalizacije stanja u Iraku - Indija, Turska i Alžir, pored SAD i Velike Britanije. To nije nikakvo izbegavanje odgovornosti niti napuštanje liderske pozicije. SAD će zahvaljujući samoj činjenici da su tamo vojno prisutne i zahvaljujući veličini sopstvene finansijske uloge u Iraku zadržati vodeću poziciju. Pitanje vojnog doprinosa drugih zemalja, uključujući tu i NATO, može se ponovo pokrenuti u nekoj docnijoj fazi, u povoljnijem političkom okruženju i kao sredstvo za zaštitu političkog procesa.

Preventivne akcije: Tokom prvih meseci na vlasti, Bušova administracija je dovela u pitanje neke opšte, uvrežene istine kada je proglasila da je koncept prevencije zapravo američko otkriće. U suštini, prevencija je inherentna samoj strukturi novog međunarodnog poretka, bez obzira na to ko se nalazi u Beloj kući. Međunarodni sistem 20. veka uspostavljen je na vrednostima Vestfalskog mira iz 1648. godine. Nastojeći da izbegnu ponavljanje tridesetogodišnjeg rata, tokom koga je gotovo 30 posto stanovništva Centralne Evrope pobijeno u sukobu koji se formalno vodio zbog verskih ubeđenja, vladari su novi sistem zasnovali na načelu suvereniteta unutar državnih granica i nemešanja u stvari drugih zemalja, odnosno, neprekoračivanja tih granica. Opasnosti za međunarodni poredak definisane su kao pokreti vojnih jedinica preko utvrđenih granica. Pošto je oružje bilo relativno slabo, a tehnologija je sporo napredovala, nacionalna bezbednost je mogla u celini uzev da se zaštiti time što bi se spremno čekalo na stvarnu agresiju.

Međutim, 11. septembar je označio kraj te opcije. Opasnosti se više nisu mogle poistovećivati sa državnim akcijama; izvor pretnji sada su mogle postati i privatne grupe koje bi delovale sa teritorije suverenih država nastojeći da ostvare ciljeve koji nadilaze svrhu delovanja i osnovne ciljeve zemalja-domaćina. Strategija hladnog rata više nije mogla da se primenjuje, budući da odvraćanje ne može funkcionisati protiv neprijatelja koji nema nikakvu teritoriju koju bi morao da brani; istovremeno, diplomatija ne funkcioniše onda kada protivnik odbacuje svako ograničenje cilja i jedino teži razaranju postojećeg društvenog ustrojstva. Sistem koji je počivao na Vestfalskom miru podrazumevao je da se ravnoteža moći može poremetiti samo borbom. U svetu privatizovanog terora i beskrajnog širenja oružja za masovno uništenje ravnoteža može biti poremećena a opstanak ugrožen događajima koji se u potpunosti odvijaju unutar granica neke suverene države.

Neminovno je da koncept prevencije vodi ka sukobu između novih realnosti i tradicionalnih predstava o međunarodnom poretku. Zemljama koje su navikle na utvrđene obrasce teško je da prihvate nove nužnosti, a sve zemlje žele da postoje neka pravila ponašanja koja omogućuju da odluke o preduzimanju preventivnog udara ne budu stvar jednostranog i ničim neograničenog delovanja bilo koje pojedinačne države.

Nijedna zemlja, ma koliko moćna bila, ne može sama da organizuje međunarodni sistem; tokom istorijskog perioda to daleko prevazilazi psihološki i politički potencijal ma koje države, makar ona bila i najdominantnija. Cilj američke spoljne politike mora biti da se ta dominantna moć pretvori u zajedničku odgovornost za sprovođenje politike, kao da međunarodni poredak čine mnogi centri moći, iako smo i mi sami svesni svoje strateške premoći. To podrazumeva potrebu da se uspostavi takav stil konsultacija koji će biti manje usredsređen na nametanje neposrednih političkih recepata, a više na postizanje zajedničke definicije dugoročne političke svrhe.

Nije u interesu Amerike da podstiče svaku državu da preventivne akcije definiše u isključivo nacionalnim okvirima. Odgovor na 11. septembar bio je nametnut zahtevima hitnosti. Novoizabrani predsednik može u velikoj meri da doprinese novom globalnom poretku tako što će izraziti spremnost da razmotri međunarodne principe preventivnog delovanja, iako će istovremeno rezervisati za nas pravo da, u krajnjem slučaju, sami branimo svoju nacionalnu bezbednost.

Širenje nuklearnog oružja: Najneposredniji i najočigledniji izazov međunarodnom poretku predstavlja militantni islam. S druge strane, najdugoročniju opasnost globalnom opstanku predstavlja širenje nuklearnog oružja. Dosad se nuklearno oružje širilo relativno sporo i uglavnom su ga posedovale zemlje koje bi sve mogle da izgube a ništa ne bi mogle da dobiju ukoliko bi napale međunarodni poredak. Međutim, međunarodni sistem se danas suočava sa neposrednim širenjem nuklearnog oružja koje je dospelo u ruke dveju zemalja čiji je raspored poslova i zadataka u najmanju ruku zabrinjavajući: reč je o čudnom izolovanom režimu u Severnoj Koreji koji snosi odgovornost za brojne atentate i otmice i po svim merilima spada u otpadnike; s druge strane tu je Iran čiji je sadašnji režim začet zarobljavanjem američkih diplomata. Od tada do danas taj je režim podržavao čitav niz terorističkih grupacija na Bliskom istoku i još uvek proglašava Ameriku  svojim glavnim neprijateljem.

Nuklearno oružje u arsenalima tih dveju država drastično lišava međunarodni poredak i onih malobrojnih preostalih ograničenja vestfalskog sistema. Odvraćanje lako može da izgubi tradicionalno značenje čak i u kontekstu međudržavnih odnosa. Sa tako raznovrsnim nuklearnim silama više neće biti jasno ko koga i kojim sredstvima treba da odvraća. Drugorazredna pitanja mogu eskalirati u nuklearni sukob. Povećava se opasnost od pogrešnih procena i proračuna. Čak i ukoliko nove nuklearne sile ne budu koristile to oružje one mogu postati štit iza koga će se skrivati različiti teroristički izazovi. Konačno, iskustvo sa takozvanom “privatnom” distribucijom pakistanske nuklearne tehnologije drugim zemljama jasno pokazuje da je sada nastupio možda poslednji trenutak da sprečimo da širenje nuklearnog oružja potpuno izmakne kontroli. Severna Koreja je suočena sa takvom nestašicom deviznih sredstava da njeni diplomati često posežu za falsifikovanim novčanicama; lako se može dogoditi da Pjongjang ne odoli iskušenju da nuklearni materijal razmeni za devize. U Iranu su ekstremistički elementi često ispoljavali zavidnu sposobnost da nađu specifično islamsko opravdanje za nesvesne akcije i podršku terorizmu.

Međunarodna zajednica je rastrzana između straha od nuklearne katastrofe i eskapizma čiji je tipičan izraz tvrdnja da svako upozorenje na opasnost od širenja nuklearnog oružja nije ništa drugo do primer američke ratobornosti. U nekim krugovima i sa jedne i sa druge strane Atlantika ovo pitanje se predstavlja kao test kako bi se utvrdilo da li u diplomatiji pritisak treba ili ne treba da bude osnovno sredstvo. Polemiše se i o raznim mehanizmima koji se mogu primenjivati u diplomatiji. Kada je reč o severnokorejskom nuklearnom programu, veliko je pitanje da li pregovore treba voditi bilateralno između SAD i Severne Koreje, ili u okviru postojećeg šestočlanog foruma u Pekingu u kome učestvuju Severna i Južna Koreja, Kina, Japan, Rusija i SAD.

Želimo li stvarni napredak, novoizabrani predsednik će morati da premosti sve te sporove i nametne jedinstvenu politiku. U praksi je distinkcija između diplomatije i pritiska zapravo akademsko pitanje, budući da diplomatija nikada nije apstraktna; ona neminovno podrazumeva kombinaciju i jednog i drugog. Samo se mora naći odgovarajuća kombinacija.

Zemlje koje šire i prodaju nuklearno oružje tvrde da one samo nastoje da učestvuju u primeni nuklearne energije u miroljubive svrhe ili da povećaju proizvodnju električne energije, ili pak i jedno i drugo. Zemlje koje su čvrsto rešene da spreče širenje nuklearnog oružja samim tim su u iskušenju da pruže podsticaje u vidu zajamčenih alternativnih izvora energije ili nuklearnog goriva za elektrane. Taj metod po pravilu ne uspeva, zato što su krajnji ciljevi zemalja koje šire nuklearno oružje politički i strateški, a ne ekonomski. Kao zemlja koja ima velike izvore nafte, Iran nema nikakve ekonomske potrebe za nuklearnim elektranama. On zapravo teži da izgradi štit iza koga će moći da ostvaruje sve revolucionarne aspekte svoje spoljne politike, a da istovremeno maksimalno umanji opasnost od intervencije stranih sila; isti je slučaj i sa Severnom Korejom.

Pri tom treba imati na umu i da svaka učesnica pomenutog šestočlanog foruma ima specijalne političke i strateške ciljeve na umu;   Kina je zabrinuta zbog nuklearnog oružja na Korejskom poluostrvu uopšte i zbog mogućnosti raspoređivanja snaga u Severnoj Koreji u slučaju da dođe do ujedinjenja; Japan je zabrinut zbog sopstvenog položaja zemlje koja ne poseduje nuklearno oružje u okruženju koje je u sve većoj meri nuklearno; Južna Koreja teži ujedinjenju i ravnotežnoj poziciji između SAD i Kine. Prema tome, sve tehnikalije u vezi sa neširenjem nuklearnog oružja blede u poređenju sa osnovnim ciljem uspostavljanja sistema bezbednosti u celoj severoistočnoj Aziji. Slična analiza bi se mogla izneti i za Iran, mada tamo još ne postoji ni ovakav forum za razmatranje.

Isto tako, treba voditi računa da dijalog ne postane sam sebi svrha, to jest, da on ne posluži jačanju ugleda zemlje koja širi nuklearno oružje, a da se pri tom ni na koji način ta zemlja ne primora na saradnju. U svakom slučaju, rešenje ne treba tražiti u bilateralnim pregovorima SAD sa zemljama koje šire nuklearno oružje. Insistiranje na bilateralnom pristupu u slučaju Severne Koreje dovelo bi do toga da Amerika bude jedina zemlja zadužena za nametanje bilo kakvog sporazuma na samim granicama Kine. Istovremeno, to bi predstavljalo poziv Pjongjangu da iskoristi novi sporazum za buduće ucene - što je način na koji se on već ponašao posle sklapanja bilateralnog sporazuma 1994. godine.

Sve bi ovo, međutim, ostalo u domenu puke akademske rasprave ukoliko zemlje o kojima je reč ne bi shvatile i priznale da vremena više nema i da je proces pregovora o kontroli naoružanja na samoj ivici da izmakne svakoj kontroli. Zato moramo odgovoriti na sledeća četiri pitanja: Koliko nam je stvarno vremena ostalo pre no što se proces širenja nuklearnog oružja iz Severne Koreje i Irana toliko razgrana da postane nepovratan? Koje smo podsticaje i jemstva sami spremni da ponudimo? Koje smo pritiske spremni da izvršimo ako podsticaji ne urode plodom? Kako da sprečimo da pregovori i realizacija sporazuma ne posluže kao opravdanje za širenje nuklearnog oružja, a ne kao sredstvo za njegovo sprečavanje?

Dugotrajni izazov: Postoji, međutim, nešto daleko važnije od regionalnih kriza, ma koliko značajne one bile u Iraku ili Severnoj Koreji: to je suštinski prenos vlasti koji se odvija u okviru sistema međunarodnih odnosa. Istoričari se slažu da je, pre stotinak godina, ujedinjenje nemačkih državica izbacilo iz ravnoteže ceo evropski sistem, jer se pojavila država jača od svih svojih suseda. Dizraeli je imao običaj da kaže kako je taj događaj bio značajniji od Francuske revolucije, jer je intuitivno osećao da to ili donosi nemačku hegemoniju, ili će ravnoteža moći da se vaspostavi samo zahvaljujući toliko rigidnom sistemu savezništava, da će diplomatija biti potpuno lišena manevarskog prostora.

U naše doba, uspon Kine kao potencijalne velesile ima još veći istorijski značaj, jer označava pomeranje težišta svetskih zbivanja sa Atlantskog na Tihi okean. Naravno, ne treba očekivati da će se Kina oslanjati na vojnu silu kao na glavno sredstvo za unapređenje svog statusa. Izvesno je, naime, ili je bar dosad bilo izvesno, da su kineski vođi oprezniji i promišljeniji i da imaju mnogo više smisla za nijanse nego što je to bio slučaj sa nestrpljivim nemačkim političarima posle Bizmarka. Što je još važnije, tehnologija je do te mere napredovala da rat više nikako ne može predstavljati političku opciju, već nešto za čim se poseže na samom kraju, kad ništa više ne preostane. Amerika treba i dalje da se suprotstavlja bilo kakvim hegemonističkim pretenzijama na Aziju, ali njen dugoročni odnos sa Kinom nikako ne sme biti pokretan iščekivanjem nekakvog strateškog okršaja. Kina se nikada neće ponašati onako nesmotreno kako se svojevremeno ponašao Sovjetski Savez, ugrožavajući sve svoje susede i izazivajući  Sjedinjene Države na takmičenje u kome je ulog bio opstanak. Ako ostavimo po strani slučaj Tajvana, možemo očekivati da će Kina nastojati da svoj uticaj uvećava u meri u kojoj bude uvećavala svoj opšti privredni rast, pribegavajući pri tom diplomatskim i političkim sredstvima.

Nedavno se pojavio interesantan tekst u kome se diplomatski stil Kine i SAD poredi sa dvema intelektualnim igrama - šahom i goom. U šahu su samo dva ishoda mogućna - remi i mat, a borba se odvija na sredini table. U gou se teži relativnoj prednosti, igra se vodi na celoj površini table, a igrači nastoje da povećaju broj svojih opcija i da istovremeno smanje broj mogućnosti kojima raspolaže protivnik; cilj dakle nije toliko pobeda, koliko stalni i trajni strateški napredak.

Niko ne može predvideti kakve će sudove donositi politički lideri kroz koju deceniju. Ipak, lideri u Pekingu i Vašingtonu snose odgovornost za pružanje pomoći u oblikovanju sudova potonjih generacija. U Kini je posebno važno da nacionalizam koji dolazi na smenu komunizmu ne postane konfrontativan. U Americi je pak važno odupreti se iskušenju da se na čitavu istoriju gleda isključivo kroz prizmu najaktuelnijih zbivanja.

Kineska renesansa, brzi rast koji postiže Indija i globalizacija u svakom delu sveta otvaraju mnogobrojna politička pitanja koja se više ne smeju odlagati. To posebno važi za upravljanje energetskim i sirovinskim resursima. Ako se ništa ne učini, postoji realna opasnost od povratka na suparništva iz kolonijalnog doba - samo što se ovoga puta bitka ne bi vodila za teritorije, već za naftovode - i da rast cena na robnim berzama gurne svet u opštu recesiju.

To nas vraća na atlantske odnose i paradoks čiji smo danas svedoci. Na evropskoj strani Atlantika, nacionalni suverenitet se postepeno prebacuje na nove evropske institucije. SAD, pak, sprovode svoju politiku na način na koji su to evropske zemlje činile u 19. veku i prvoj polovini 20. veka. Otud toliko nerazumevanje između SAD i Evrope. Upravo je zato neophodno produbiti dijalog među njima. U svetu džihada, promene ravnoteže moći, demografskih promena, masovnih migracija i ekonomske globalizacije, evropsko-američko savezništvo mora biti produbljeno otkrivanjem nove zajedničke svrhe i smisla i nadilaženjem debate između unilateralizma i multilateralizma. Unilateralizam je autodestruktivan, ali to isto važi i za apstraktni multilateralizam. Unilateralizam se lako izvitoperi u predstavu o nekakvoj posebnoj nacionalnoj misiji, dok se multilateralizam lako razvodni u nastojanju da se po svaku cenu postigne formalni konsenzus.

Dilemu naše epohe možda je ponajbolje opisao još Imanuel Kant u “Večitom miru”. Prema Kantu, svet je predodređen da živi u takvom miru. On se može postići bilo čovekovom mudrošću i dalekovidošću, bilo tako što će se prvo zbiti čitav niz katastrofa, pa više neće preostati nikakav drugi izbor. To je pitanje svih pitanja sa kojim će morati da se suoči i novoizabrani predsednik SAD. 

(Newsweek)
Priredila i prevela Ljiljana Nedeljković

 
     
     
 
Copyright by NSPM