Nikola Tanasić

O slovenskom savezništvu i atlantskoj retorici

Ukrajinska bajka o Evropi

Nakon raspada SSSR-a, Ukrajini je pripala tužna i neslavna uloga tranzitne zone za ruske resurse i novac, koji su u ogromnim količinama prebacivani na Zapad. I dok je zapadna ekonomija cvetala od „investicija“ i „humanitarne pomoći unesrećenom ruskom narodu“, dok su se od toga basnoslovno bogatili ruski oligarsi, zlato, novac i gas rasuti u transportu bili su dovoljni samo da ostvare san o evropskoj budućnosti nekolicini pripadnika ukrajinske političke i ekonomske elite, dok je narod tavorio u bedi i čamotinji korupcije, bezakonja i birokratije, potrebne da Ukrajina ostvaruje svoju funkciju pedesetomilionskog „ofšor“ bescarinskog raja. Kada je, međutim, Rusija odlučila da svoja sredstva, resurse, novac, pa i oligarhe, pametnije iskoristi na svoju vlastitu korist, upotrebljivost Ukrajine naglo je dobila novu prirodu. Nakon ekspresno zakuvane „demokratske revolucije“, ova država postala je „ogledno dobro“ za nove hibride „demokratskih institucija“, zamišljenih da u krajnjoj instanci uspostave „transparentnu, nerepresivnu i neautoritarnu“ demokratiju u iznova svojeglavoj Rusiji.

Da bi se ovo ostvarilo, i pre svega da bi se pritisak na istočnog suseda maksimalizovao, u Ukrajini su oslobođene i uzjahane sve pritajene stihije koje su zemlju tiho razdirale vekovima. Demokratija nije birala sredstva – ako je bilo potrebno, sprovodili su je bivši komunisti, pripadnici „starog režima“, oligarsi i ličnosti sumnjive reputacije, goneći pred sobom probuđeni nacionalizam, fašizam, separatizam, ksenofobiju, i pogotovo verski raskol. Pritisci na Kijev stizali su iz Brisela, Vašingtona, čak i Vatikana, i ticali su se najrazličitijih sfera društvenog života. Revolucionarna vlast uspostavila je kontrolu nad ekonomijom (privela je oligarhe pod svoje skute, postavivši najvećeg za premijera), povećani su pritisci na većinsko pravoslavno i ruskojezično stanovništvo (ukidanje ruskom jeziku statusa zvaničnog čak i u autonomnim regionima sa ruskom populacijom, proglašenje iz Vatikana poglavara unijatske ukrajinske crkve „mitropolitom kijevskim“, čak i povremeno paljenje pravoslavnih hramova u Galiciji).

U zemlji se ubrzano sprovodi „ukrajinizacija“, sa ciljem da se stvori nacionalni identitet iz neodređenog teritorijalnog „samočuvstva“ centralne Ukrajine, zasnovan pre svega na ukrajinskom jeziku, „evropskim vrednostima“ i vezama sa „tradicionalnim saveznicima“, Poljskom i baltičkim republikama. Svaka veza sa Rusijom se nasilno prekida, istorija se piše iznova, a izmišljaju se najrazličitije teorije da se objasni kako se u srcu srednjovekovne Kijevske Rusije, čiji prvaci i dalje ostaju očevi ukrajinske nacije, mogla razviti jedna država i nacija koja nema nikakve veze sa Rusijom današnjice. Maloruski identitet se odbacuje kao uvredljiv, a ruski jezik – do juče dokaz kulture i prestiža – postaje prezreni i omalovaženi instrument „velikoruskog imperijalizma“. Ruska dominacija se vezuje za carističko potiskivanje ukrajinskog identiteta, a pogotovo na „Staljinov genocid“, kojim su „planski pobijeni“ milioni Ukrajinaca u dvadesetim godinama XX veka preko kolektivizacije poljoprivredne proizvodnje i gladi koja je nastala nakon toga. Sa druge strane, periodi poljske i litvanske dominacije, feudalnog potčinjavanja i nasilnog unijaćenja tumače se kao dokazi čvrstog prijateljstva sa ovim narodima i pokazatelj davnašnjeg „evropskog opredeljenja“ ukrajinskog naroda.

Drski i agresivni stav novih kijevskih vlasti prema Moskvi dodatno je otežao i inače nesnosnu situaciju u zemlji. Pored strašnih ekonomskih problema, počeli su da se dodatno revitalizuju politički problemi, kako galicijskog, tatarskog, pa čak i donskog separatizma, a ideološki sukobi zapadno i istočno orijentisanih građana često se opisuju kao na korak od građanskog rata. Odabravši da se svrsta među najoštrije kritičare ruskih vlasti i – što je daleko važnije – među otvorene protivnike ruskih ekonomskih interesa u Ukrajini, nove „demokratske vlasti“ izazvale su gnev Moskve koji se manifestovao ukidanjem ekonomskih privilegija (pre svega povlaštene cene energenata, čija je preprodaja tokom devedesetih održavala i tako bedni socijalni standard), a u slučajevima poziva da zapad „interveniše“ svrgavanjem „tiranskog režima Vladimira Putina“ čak i do otvorenih pretnji o reviziji unutarsovjetskog sporazuma kojim je Rusija 1954. Ukrajini „prepisala“ Krim i donske oblasti, što bi moglo dovesti do potpunog rasparčavanja zemlje.

U datoj situaciji više je nego prirodno što su ukrajinske vlasti pomislile da, posle tolikog zaoštravanja odnosa sa dojučerašnjim patronima, jedini spas mogu naći u što hitnijoj, čvršćoj i nepovratnijoj afilijaciji sa zapadnim zemljama. I dok Evropska unija teško da ima i predstavu šta bi radila sa ogromnom Ukrajinom i njenim još većim problemima, pa je samim tim i prilično neprivržena ideji o eventualnom ukrajinskom članstvu u Uniji, Organizacija severnoatlantskog pakta (NATO) pokazala se znatno naklonjenijom Kijevu, videvši u tome priliku za novo šahiranje sve „bezobraznijih“ moskovskih vlasti. NATO je tako postao „slamka spasa“ za mladu ukrajinsku demokratiju – jedini preostali garant stabilnosti, evrointegracije, ali i zaštite teritorijalne celovitosti i nacionalnog identiteta pred sve verovatnijom ruskom političkom odmazdom.

U datom kontekstu razvija se specifična ukrajinska evroatlantska retorika. Evropska unija, koja sa svojim standardima i bogatstvom za prosečnog Ukrajinca predstavlja novootkriveni san, predstavlja se kao kraj tranzicionog puta, čiji je možda i najvažniji stepenik članstvo u NATO. Pored „činjenice“ da su „sve novije članice EU prvo stupile u NATO“, neophodnost pristupanja ovom savezu (čije bi članstvo bilo neizdrživ teret za krhku ekonomiju zemlje) pravda se u Galiciji i pred svim ekstremnim, revolucionarnim „demokratama“ kao zaštita od (ponovljene) ruske hegemonije i otvorene okupacije, a na Rusiji naklonjenom istoku „prirodnim tokovima integracija“ i „duhu saradnje“ koja nikoga ne protežira i koja je svima podjednako naklonjena. Ukrajina mora učestvovati u međunarodnim stabilizacionim procesima da bi mogla i sama uživati stabilnost, a u tome joj niko ne može pomoći koliko „najmoćnija država sveta“ na čelu „najmoćnijeg vojnog saveza“. Ono u čemu se ova „natovska propaganda“ značajno razlikuje od iste takve u Poljskoj, Gruziji ili baltičkim republikama jeste to što ona ne može računati na većinsku podršku antiruskoj politici u narodu, i stoga mora ulagati znatno više napora da potrebu za članstvom u savezu „reklamira“, nemajući istovremeno osnovni razlog za stupanje u njega – očiglednu vojnu pretnju oko koje bi se mogao ostvariti nacionalni konsenzus. Da bi se ista ostvarila, ide se čak do otvorenog provociranja eventualnih ishitrenih poteza Rusije koji bi, mada višestruko štetni po Ukrajinu, mogli da priklone dodatne procente stanovništva podršci „evroatlantskim integracijama“.

Krimska pobuna i druga strana ukrajinske kopejke

Kolika je, međutim, stvarna naklonjenost ukrajinskog naroda (ukrajinskih naroda?) ovom procesu, teško je reći, budući da analize variraju zavisno od toga da li ih navode proruski ili prozapadni izvori. Sigurno je da se značajna većina i dalje protivi bilo kakvom obliku afilijacije Ukrajine sa NATO-om, što je najbolje uočljivo u činjenici da čelnici Janukovičeve Partije regiona, inače predstavnici „retrogradno proruskog elementa“, svoju antinatovsku politiku uporno i dosledno zasnivaju isključivo na „narodnom plebiscitu“. Da u pitanju nije „nezadovoljstvo uzrokovano ekonomskim faktorima“ i „nacionalnom depresijom“, koje se može otkloniti agresivnom medijskom kampanjom, već odlučno opredeljenje širokih slojeva naroda, najbolje ilustruje događaj koji se odigrao na Krimu sredinom prošle godine. Tada se, naime, jedan naizgled „običan dnevnopolitički događaj“ kao što je zajednička vojna vežba NATO i ukrajinskih snaga na teritoriji Autonomne Republike Krim iskomplikovao do državne krize najvišeg reda i zamalo nije doveo do građanskih sukoba i cepanja zemlje.

Naime, u duhu „spoljnopolitičke saradnje“ trebalo je da u okviru akcije „Morski povetarac 2006“ NATO snage (u stvari američka flota) pristanu u krimskoj luci Teodosija, odakle bi se konvojem uputile ka unutrašnjosti, gde je trebalo da obave zajedničke vežbe sa kolegama iz ukrajinske armije. Međutim, samo pojavljivanje američke flote u vodama oko Krima, tradicionalnog sedišta ruske Crnomorske flote, sa kojom je istorijskim i ekonomskim sponama povezana većina većinskog ruskojezičnog stanovništva, bilo je dovoljno da izazove narodni revolt u luci i dovede do spontano organizovanih barikada i blokada pristaništa. Uzalud su ukrajinske vlasti tražile kompromis sa lokalnim stanovništvom – pristalo se da američki vojnici stupe na kopno bez oružja, da najzad budu u pitanju isključivo predstavnici inženjerije i vojni instruktori, nije pomagalo ni to što su oni nastojali modernizovati stari vojni poligon da bi se na njemu mogle trenirati NATO snage, uz pristojnu naknadu lokalnoj vlasti – dok je Vrhovna rada Krima donosila zakon kojim se teritorija poluostrva proglašava „zonom bez NATO“, američki brodovi stajali su bespomoćno ukotvljeni pred ulazom u luku. Najzad, pokušali su se izigrati lokalni žitelji tako što su se, umesto svečanog dočeka u luci, američki vojnici krišom iskrcali na plaži nedaleko od grada i zaputili ka destinaciji u civilnoj odeći i vozilima.

Međutim, tu je tek započela njihova tragikomična odiseja – u koje god mesto se zaputili, zatekli bi blokade na putevima. Na sva preklinjanja i pretnje vlade u Kijevu, lokalne vlasti i organizatori protesta uporno se oglušivahu, i konvoj ne samo da nikako nije mogao da se probije do poligona u centru poluostrva, nego nisu mogli naći ni mesto da prenoće i nešto pojedu! Kada su najzad uspeli na prepad da se pojave u jednom mesnom sanatorijumu, radnici su odbili da ih usluže bilo čime, a lokalno stanovništvo blokiralo je zdanje. Isto je bilo sa aerodromima i eventualnim pristaništima.

Situacija je ubrzo počela ozbiljno da se „zakuvava“ – milicija kojoj su centralne vlasti naložile da razgnaju demonstrante odbila je poslušnost, da bi se isto to dogodilo sa specijalcima koji su poslati iz unutrašnjosti zemlje. Istovremeno je došlo do eksplozije antinatovskih protesta širom (istoka) zemlje, a lokalne i regionalne samouprave u ruskojezičkim oblastima naglo su intenzivirale separatističku retoriku. Otkazivanje poslušnosti vladi milicije i dela vojske nije naivna stvar, i u Kijevu su počele da kolaju vesti o „državnom udaru“, ali i eventualnom slanju lojalnih snaga da stvar „raščiste“, što je pretilo da se pretvori u otvoreni građanski rat između istoka i zapada zemlje. Razum je, međutim, na nekoj instanci ipak prevladao (a po svoj prilici bila je to odluka unutar samog NATO, koji je „shvatio da je nepoželjan“) i uz dogovor sa demonstrantima oslobođen je koridor do aerodroma u Simferopolju, odakle su vojnici evakuisani za Nemačku. Iza njih je ostao trijumfujući narod Krima pod transparentima sa antinatovskim i proruskim parolama i probuđenim (ruskim) nacionalnim ponosom, ali i brojni kontejneri sa tehnikom, zaostali na plaži gde su se isprva iskrcali i do kojih vojni transporteri nisu nikako mogli da se probiju.

Krimska pobuna bila je ozbiljan šamar „evroatlantskim integracijama“ u Ukrajini i neuspeh vlasti u Kijevu da uspostave kontrolu nad velikim delom svoje zemlje propraćen je u Briselu značajnom dozom mrštenja. Trijumfalistički natpisi ruske štampe pokazali su se ipak kao preuveličani, budući da Ukrajina nije napustila novousvojeni politički kurs, ali je „demokratskim vlastima“ stavljeno do znanja da postoje određeni koraci koje je jednostavno nemoguće sprovesti a da ne bude doveden u pitanje sam opstanak zemlje. Unekoliko je prekinuta dotadašnja bahata retorika iz Kijeva, ali je nastavljeno kako sa propagiranjem „nerazdvojivosti evropskih i atlantskih integracija“, tako i sa institucionalnim pritiscima na ruskojezično stanovništvo, pogotovo kroz obrazovni program i kulturnu politiku. Sa druge strane, istok zemlje pokazao je da je sposoban da u potpunosti blokira institucije države u tim krajevima, čime je mogućnost podele zemlje u situaciji „sudbonosnog izbora“, poput onog o stupanju u NATO, dodatno aktualizovana – i time je postalo očigledno da opstanak Ukrajine zavisi pre svega od volje Kremlja, čije je reč poslednja u ruskim krajevima. Sama Rusija je zasada privržena teritorijalnoj celovitosti kao globalnom principu, ali ubrzano se grade dodatne i posebne spone sa podonskim oblastima, i inače ekonomski potpuno povezanim sa Rusijom, a u okvir priprema za zimske olimpijske igre u Sočiju nekako je zapala i izgradnja modernog mosta preko Kerčenskog moreuza koji deli Krim od Kubanske oblasti u RF.

I ko je na kraju tu na čijoj strani?

Svakako najzanimljivije pitanje, koje uostalom često postavljaju i začuđeni strani zastupnici ukrajinskog stupanja u NATO, otkud kod naroda Ukrajine toliko otpora prema ovoj organizaciji? Odgovor da je „za sve kriva Rusija“, koja se „meša u unutrašnja pitanja svojih suseda“ i svojom propagandom podbunjuje narod protiv centralnih vlasti u Kijevu teško da može zadovoljiti. Da je u pitanju samo propaganda, tada bi je demokratska vlada mogla ublažiti vlastitom atlantskom kontrapropagandom (što uglavnom funkcioniše u Češkoj, Poljskoj ili Hrvatskoj). Problem je očigledno u potpunom nedostatku poverenja u Kijev većine ruskojezičnog stanovništva, koje dovodi do toga da se oni okreću Moskvi, njenim argumentima, medijima i vođstvu, a koje je dodatno stimulisano agresivnim, netrpeljivim i antiruskim „ukrajinizatorstvom“, koje samo doprinosi osećaju odbačenosti i ugroženosti u istočnim delovima zemlje. Međutim, ne percipira se NATO samo kao „antiruski“ savez (što ga samo preporučuje kijevskim i lavovskim nacionalistima), kako bi se moglo zaključiti iz upornog ruskog protivljenja širenju Pakta na istok, već istovremeno i kao „antislovenski“ i „antipravoslavni“, čemu je pre svega doprinelo bombardovanje Jugoslavije 1999 , kao i uopšte angažman Organizacije protiv Srba tokom raspada SFRJ. Ovi događaji, čini se već zaboravljeni u krugovima beogradske političke elite, predstavljali su definitivnu prekretnicu u ljubopitljivom razmatranju posthladnoratovske transformacije NATO u slovenskim delovima bivšeg SSSR-a. Stavljanje NATO na stranu bosanskih Muslimana i kosovskih Albanaca, koji se u percepciji ondašnjeg stanovništva izjednačuju sa avganistanskim Talibanima i čečenskim teroristima, neomiljenim širom bivšeg Sovjetskog Saveza, definisalo je stav koji će ruskojezično, a dobrim delom i uopšte slovensko stanovništvo zauzeti prema ovom savezu. Stoga je benigno iskrcavanje na Krimu kod lokalnog stanovništva, odgojenog na sećanju na Krimski rat, intervenciju Antante i Veliki otadžbinski rat, shvaćeno samo kao produžetak antislovenskog angažovanja saveza koji služi interesima SAD, a čiji je krajnji cilj uništenje, odnosno teritorijalno rasparčavanje i politička marginalizacija Rusije. A Rusija je zaštitnik i pokrovitelj Krima, jednako kao i Srbije, te je „stupanje natovske noge“ na krimsku zemlju jednako „okupaciji Kosova i Metohije“.

Dakako, ovo je samo jedan aspekt otpora NATO u Ukrajini, i teško da se može okarakterisati kao presudan. On je naročito zanimljiv, samo kada se razmatra u kontekstu dve druge činjenice. Prva je to što se za osnovni razlog zahlađenja u rusko-ukrajinskim odnosima navodi upravo „atlantska retorika“ vlasti u Kijevu, koja za posledicu ima prodiranje NATO u dubinu ruske nacionalne teritorije, Donjeck, Dnjepropetrovsk, Zaporožje, a pogotovo Sevastopolj (tradicionalno sedište Crnomorske flote) i Harkov (grad u kome su i Rusi i Nemci tokom Drugog svetskog rata imali najveće gubitke posle Staljingrada). Zahvaljujući njoj, Moskva je tokom prethodnih nekoliko godina ukrajinsku vlast počela da tretira kao izrazito neprijateljsku, a prvoborci „Narandžaste revolucije“, zajedno sa prvacima Poljske, Gruzije i baltičkih republika, prednjačili su u preplitanju antiruskog angažmana upravo sa atlantskim imperativima. Druga, još zanimljivija činjenica jeste to što se identičnoj atlantskoj retorici, kakva se može naći u Ukrajini, pridružuje i sama Srbija, za razliku od svih ostalih novih članica i kandidata, jedina zemlja koja je bila neposrednom žrtvom vojnog angažmana Pakta. Da stvar bude još paradoksalnija, Srbija se, prvenstveno zbog problema KiM, uobičajeno smatra upravo „najvećim ruskim saveznikom u Evropi“, a same srpske vlasti moćnu RF neprestano ističu kao „noseći stub“ svoje spoljne politike.

Iz ove dve činjenice slede dva pitanja koja će prirodno postaviti svako ko se malo zainteresuje za srpske i ukrajinske odnose sa „najmoćnijim vojnim savezom na planeti“. Prvo je kako Srbija može biti ruska saveznica ako je njen neposredni politički cilj stupanje u NATO ; a drugo zašto se Ukrajina po pitanju odnosa prema Rusiji stavlja na potpuno suprotnu stranu evropskog političkog spektra od Srbije kada je očigledno da u Ukrajini postoji znatno odlučniji otpor prema NATO ? Ova pitanja nisu nimalo naivna, i srpsko društvo bi ih moralo temeljno razmotriti pre nego što se ispostavi da njihova spoljna politika, za koju se čini da balansira između istoka i zapada, u stvari samo lebdi u vazduhu. Stoji je da je Srbija jedina zemlja koja je zaratila sa NATO, za šta se Rusija spremala četrdeset godina, i to njen narod i njeno rukovodstvo neće skoro zaboraviti. Srbija je takođe najveća žrtva NATO prodora na istok, što se, ako se i ne ceni u samoj Srbiji, i te kako priznaje i ceni u Rusiji. Ali takođe ne treba zanemariti da Rusiju sa Ukrajinom povezuju daleko starije, čvršće i suštastvenije veze od ovih krhkih koje su u poslednju godinu dana zbrda-zdola uspostavljene sa Srbijom – i ako je Kremlj bio spreman da Ukrajinu „pusti niz vodu“ samo zbog njihovog „ašikovanja“ sa NATO, samo je pitanje kada će se slično desiti sa Srbijom – kada moskovsko rukovodstvo najzad shvati da ono više ceni srpske žrtve od srpskih ministara i političkih čelnika. Jer zašto bi Rusija branila nezavisnost KiM, koju ona vidi pre svega kao nastavak natovske kampanje protiv srpskog naroda i države, kada ta sama država saradnju sa ovim savezom vidi kao „nacionalni prioritet“, a okupacione snage Pakta kao „zaštitnika bezbednosti na Kosmetu i u Srbiji“? Krim je svoje „donosioce bezbednosti i stabilnosti“ iz NATO naglavačke bacio natrag u Crno more, dok se isti mogu slobodno šetati Srbijom, van jurisdikcije srpskih vlasti i srpskih zakona.

Antiruska vlast u Kijevu, viđena na samom Krimu kao strana i neprijateljska, nije htela (ili nije smela) da interveniše protiv krimskog stanovništva koje je opkolilo 250 američkih vojnika u sanatorijumu „Prijeteljstvo“ u Alušti, i ovi su na kraju pobegli glavom bez obzira, ostavljajući za sobom opremu i tehniku. Kada bi se nešto slično, ne daj bože, ponovilo u Srbiji, NATO snage imale bi puno pravo da se same obračunaju sa stanovništvom, a država Srbija ne bi imala pravo da ih u tome spreči. Uostalom, zašto bi to činila? NATO je na Balkanu „radi garancije bezbednosti, stabilnosti i prosperiteta regiona“ – ko radi protiv njega, radi protiv bezbednosti i stabilnosti, i bolje nije ni zaslužio. Štaviše, NATO „jedini štiti i ugrožene Srbe na Kosmetu“ – svi ostali samo pričaju priče, uključujući i ruske političke zvaničnike. Ali Srbija je „ruski saveznik“, a Rusija je „stub nosač srpske spoljne politike“. A Ukrajina je „ostrašćena antiruska mlada demokratija“, u nemilosti Kremlja. Obema su nacionalni prioritet „evro- atlantske integracije“, obema NATO štiti „stabilnost i prosperitet“. Dobar deo naroda jedne od njih spreman je da po svaku cenu spreči ulazak svoje zemlje u NATO i NATO u svoju zemlju, a režim u Kremlju predstavlja glavnu pretnju po njen suverenitet i teritorijalni integritet. U drugoj zemlji NATO nasilno radi na potpirivanju separatističkih težnji dela stanovništva i uspostavljanju nove, suverene države, a jedina brana tome jeste RF. Jedna zemlja zove se Srbija, druga Ukrajina. Šta mislite koja je koja? Dobro razmislite...