Bari Rubin

RAZUMEVANJE ARAPSKOG VOJNOG UMA

Ključni aspekt pobede u bilo kom ratu jeste definisanje njegovih ciljeva. To je posebno tačno kada se radi o sadašnjim borbama u Gazi i Libanu. Pokušaji da se uradi suviše - ili verovanja da se može postići više no što je moguće - mogu doneti neuspeh i svakako će biti razočaranje.

U ovom slučaju, pogrešno je misliti da Izrael može uništiti Hezbolah ili ga eliminisati kao politički i vojni entitet. Tvrditi suprotno, međutim, odgovara i Hezbolahu, i Siriji i Iranu, koji svoju pobedu žele da definišu kao opstanak Hezbolaha.

Definisati pobedu samo kao opstanak jeste obrazac vrlo tipičan za arapsku (i iransku) politiku koji je istovremeno i katastrofalan i mudar. Katastrofalan je jer vodi porazu zbog napada na superiorne snage: Šestodnevni rat 1967, izazov Sadama Huseina Sjedinjenim Državama i njegov napad na Iran, beskrajne bitke Jasera Arafata u kojima je uvek bio pobeđivan, i tako dalje. Arapskoj strani ostaju ogromni gubici u žrtvama i u materijalu, kao što se sada ponovo događa s Libanom i Palestincima.

Ali ono što je velikim delom poraz u praktičnom i vojnom smislu, može se smatrati i političkom pobedom. Arapi nikad ne "gube" jer se nikad ne predaju. Stoga se oni formalno ne odriču ničeg. Lideri koji su doveli do neuspeha i grupe koje nisu trijumfovale postaju heroji koji mogu da tvrde da su se hrabro borili protiv neprijatelja a da nisu bili skršeni. Veoma važne stvari za njih su da su se osvetili nanošenjem štete, pokazali da su stvarni muškarci, da nisu popustili i da su preživeli.

Takav jedan obrazac predstavlja formulu beskrajnog sukoba i beskrajnih poraza. Ipak, porazi ne dovode do pojave novih stavova, programa ili lidera. Pragmatična "lekcija" ostaje nenaučena, pošto oni koji zauzimaju ovakvo gledište primenjuju jednu drugačiju lekciju.

Upravo zbog toga vrsta taktike koja funkcioniše dobro u sukobima drugde u svetu ne funkcioniše na Bliskom istoku. Pravila igre otprilike glase ovako: strana koja izgubi priznaje da je slabija i pravi dogovor koji uključuje koncesije da bi izbegla neki drugi skupi sukob. Snažnija strana pri tom stiče moć zastrašivanja, pošto priznavanje njene moći zaustavlja drugu stranu da ponovo krene u rat. Želeći da izbegnu rat, sve strane rešavaju sporove kompromisom, zauvek okončavaju sukob i prelaze na druge poslove.

Umesto toga, Hezbolah i Hamas cvetaju na borbama koje su cilj sam po sebi. Pored toga, Hezbolah i njegovi prijatelji predstavljaju se kao apsolutni pobednici bez obzira na to šta se dogodi. A imajući u vidu režimsku i medijsku propagandu, milioni Arapa i Muslimana im veruju.

Osnovni razlog za sukob nije u tome što Hezbolah ili Hamas smatraju Izrael toliko krivim da Jevreje vide kao ubice proroka, one koji pomažu đavola, imperijalističke podljude čija država mora biti izbrisana s geografske karte. Formalni prekidi vatre ili politička rešenja su nešto što se ne može zamisliti. U isto vreme, sukob im daje novac, moć i slavu. Bilo kakvi gubici ili patnje koji su posledica svega toga - izuzev možda kad su u pitanju i lideri lično - uopšte nisu važni.

Sa svoje strane, Izrael će postići objektivnu vojnu i političku pobedu, ali on ne može da uništi Hezbolah iz nekoliko razloga. Prvo, Hezbolah ima podršku većine libanskih šiita, koji čine oko 40 odsto stanovništva. Šiiti podržavaju Hezbolah jer on poziva na njihov zajednički ponos, predstavlja njihove interese na domaćem planu i podstiče njihove religiozne strasti. Sadašnje borbe neće umanjiti tu podršku koja i sam otpor Izraelu vidi kao pobedu.

Drugo, Iran i Sirija će nastaviti da podržavaju Hezbolah jer im to daje prestiž, uticaj u Libanu i mogućnost da naškode Izraelu, sve to bez svojih žrtava. Njihova podrška uključuje ne samo oružje, već i finansijska sredstva koja omogućuju Hezbolahu da kupuje narodnu podršku.

Konačno, veliki deo Hezbolahovih resursa i snaga nalazi se izvan izraelskog dometa. Hezbolah bi, stoga, mogla uništiti jedino snažna akcija libanskih grupa. Ali one neće delovati jer se plaše građanskog rata i oportunistički koriste Hezbolah da promoviše njihove sopstvene ciljeve ili ambicije. Na primer, sadašnje hrišćansko rukovodstvo je politički saveznik Hezbolaha, iako se on na početku protivio a potom odobravao produženu sirijsku okupaciju Libana.

Prirodno, većina drugih Libanaca nije srećna što je avanturizam Hezbolaha uvukao njihovu zemlju u rat i naneo joj toliko razaranja. Mnogi potajno žele da Izrael smrvi Hezbolah i tako ih reši velikog problema. Ipak, oni sami neće uraditi ništa da pomognu, što osigurava da će se problem nastaviti.

Postoje, ipak, dva realna cilja koja Izrael može ostvariti. Prvi je da zadrži Hezbolah dalje od svoje granice. U idealnom slučaju, libanska armija i vlada ušle bi u tu oblast i rukovodile njome kao delom svoje zemlje. Kao alternativa tome, neke nove međunarodne snage mogle bi da postignu više nego njihovi prethodnici, koji su uglavnom mahali dok su teroristi prolazili. Ali, čak i ako međunarodne institucije ili Liban ne urade ništa, Izrael će napadati sve snage Hezbolaha koje budu pokušale da se približe toliko da mogu preći granicu ili ispale rakete na izraelske civile.

Drugi ostvarljivi cilj je učiniti da Hezbolah plati toliko visoku cenu da u praksi prestane da bude delotvorno zastrašujuća snaga. Hezbolah će javno nastaviti da pokazuje želju za novim sukobom i glasni prkos i proglasiće pobedu. Istovremeno, međutim, on će najvećim delom morati da svoje pretnje ograniči na verbalni nivo. Više od toga ne može se - i ne treba - očekivati.

Autor je direktor Centra za globalno istraživanje međunarodnih događaja (GLORIA) na
Interdisciplinarnom univerzitetu i urednik žurnala Bliskoistočna revija za međunarodne poslove (MERIA)

(Danas 13-13.8.2006.)