ŽAL ZA VREMENOM SABLJE

 Znam da će zvučati neiskreno, ali sam zaista zahvalan gospodinu Aleksandru Mandiću zbog toga što mi je pružio priliku da pojasnim svoju misao, neprofesionalno prenetu u NIN-u broj 2760, ali i da prokomentarišem jedan, u poslednje vreme rašireni tip paušalne kritike na račun tzv. "političkih analitičara". Elem, inkriminisane rečenice koje su toliko uzrujale gospodina Mandića napisane su u jeku vanrednog stanja, aprila 2003. godine, u okviru podužeg teksta koji se bavio razlozima koji su doveli do atentata na Zorana Đinđića, kao i političko-policijskim zloupotrebama koje su usledile nakon toga. (Tekst je objavljen u elektronskom izdanju Nove srpske političke misli (www.nspm.org.yu), a veći deo je, uz nezanemarljivu uredničku hrabrost, objavila Srpska reč, a naknadno je prenet i u časopisu Heretikus.) Iz čitavog teksta od desetak novinskih stranica, doslovno se samo u jednoj jedinoj (?!) rečenici govori o "ceremoniji oproštaja" (što je znatno šire od samog čina Đinđićeve sahrane – o čemu bi se gospodin Mandić, pored ostalog, mogao obavestiti kod Simon De Bovoar). Dakle, nisam se bavio sahranom, a još manje njenom televizijskom prezentacijom u kojoj je, kako obaveštava čitateljstvo, i gospodin Mandić imao određenu ulogu. Tu jednu inkriminisanu rečenicu, bez navođenja izvora i datuma kada je objavljena (zanimljivo je da su sve ostale izjave u tekstu – Tomislava Nikolića, Dušana Mihajlovića i Velje Ilića – precizno navedene sa tačnim datumom i izvornikom), nekorektno je i neprofesionalno preneo ninov novinar kao antrfile u svom tekstu u kojem se bavi sličnostima i razlikama između ubistva Džona Kenedija i Zorana Đinđića. Podrazumeva se da o toj (zlo)upotrebi mog teksta nije našao za shodno ni da me obavesti. Za čitavu tu stvar sam saznao slučajno i odmah izrazio svoje nezadovoljstvo zameniku glavnog urednika, Batiću Bačeviću (koji mi je tom prilikom ljubazno ponudio mogućnost da objavim moju reakciju i objašnjenje). Međutim, zaokupljen drugim obavezama, a i već oguglao na slične incidente i opšte stanje u našem novinarstvu, nisam to učinio. Žučna reakcija gospodina Mandića mi je omogućila da taj propust sada ispravim.

Dakle, ukratko: nisam "TV ekspert" i nisam se bavio televizijskom režijom Đinđićeve sahrane (ne znam zašto me gospodin Mandić u dva navrata naziva "televizijskim stručnjakom"). Analitičar sam srpskih političkih (ne)prilika i to, nadam se, ne mnogo rđav. U svakom slučaju, za razliku od gospodina Mandića (režisera), nemam potrebu da ispod svog imena stavljam reč "analitičar" da bi javnost znala o kome se radi. U čitavoj priči o ubistvu Đinđića zanimali su me uzroci i posledice, kao i jedna druga "režija", koja nema mnogo veze sa onom kojom se gospodin Mandić, navodno, bavi(o). U tom kontekstu, sred srpskog medijskog i političkog mraka, apostrofirao sam i fenomen "nosača kovčega", vladinog Biroa za komunikacije i Čedomira Jovanovića, koji će nekoliko meseci kasnije postati probni kamen ovdašnjeg nezavisnog novinarstva. Stoga, ponavljam. Da, i dalje smatram da je ubistvo Zorana Đinđića bezobzirno zloupotrebljavano za, najpre, neopravdano i nelegalno uvođenje vanrednog stanja, a onda i "bezočnu (jedno)partijsku TV-propagandu, sa elementima kulta ličnosti", pri čemu je spektakularna "kraljevska" sahrana predstavljala tek jedan segment. Da, smrt je uvek tužna stvar, a intenzivno prikazivani prizori tuge, što je bilo poznato još Aristotelu, kao i profesionalnim narodnim narikačama, zakonomerno će i kod publike izazvati isti mimetički efekat. Da, Đinđićevo ubistvo je iskorišteno za skandalozno i masivno kršenje ljudskih i političkih prava u Srbiji, i samo je čudo – tačnije, sukobi unutar DOS-a i sve jači pritisak medunarodnih faktora i humanitarnih organizacija – sprečilo da se stvar izrodi u trajnu suspenziju pravnog i političkog poretka. Da, podrška koju je cvet dojučerašnje kritičke inteligencije, nezavisnih medija i nevladinih organizacija pružio ovoj suspenziji i zloupotrebama zaista svedoči o, barem, njihovoj političkoj i moralnoj nezrelosti, ako ne i nečemu mnogo gorem. I da, činjenicu da su u tim danima, na čuvenim brifinzima u Vladi, kao i izjavama brojnih ministara i potpredsednika, novinari posebno upozoravani da "nipošto ne objavljuju izjave kojekakvih političkih analitičara", držim za najveću moguću pohvalu nezahvalnoj struci kojoj i sam jednim delom pripadam. A u neumesnom prekoru gospodina Mandića novinarima i urednicima što, eto, nebudno puštaju u novine ovaj štetočinski soj, prepoznajem neskriveni žal za tim slavnim "Vremenom Sablje".

I da ne bude nesporazuma. Ovde se ne radi o napadu i odbrani lika i dela Zorana Đinđića. Njegov kontroverzni politički i intelektualni profil biće zadugo predmet polemika i različitih tumačenja, ali ove stranice za to nisu pravo mesto – baš kao što ni gospodin Mandić nije pravi sagovornik. No, ma šta mislili o njemu, Đinđić svakako ne može biti kriv za beskrupulozne pokušaje manipulisanja njegovim imenom i njegovom nesrećom. Da podsetimo, Zoran Đinđić je, formalno gledano, bio samo jedan od devetoro čelnih ljudi u državi (predsednik republike, predsednik Skupštine, predsednik Vlade, pa tako tri puta na srpsko-crnogorskom i saveznom nivou), odnosno, formacijski samo jedan stepen iznad Boška Peroševića, predsednika Pokrajinske Vlade, čije je ubistvo s proleća 2000. ondašnji režim takođe pokušao da maksimalno politički instrumentalizuje za obračun sa opozicijom (policijski progon Otpora). I tada je mučki ubijen jedan mlad čovek, jedan od najviših funkcionera vladajuće partije, i tada je neka porodica ostala unesrećena. Ali je tadašnja opozicija itekako umela da uoči i upozori na režimsku manipulaciju jednom porodičnom tragedijom. Druga je stvar što je faktička moć koju je pokojni Đinđić za jedva dve godine koncentrisao u svojim rukama – a i to već samo po sebi dosta govori o maniru i prirodi njegove vladavine – bila takva da je njegova smrt delovala, a tako je tih dana i predstavljena, kao odlazak "oca nacije" i apsolutnog gospodara zemlje. U tom kontekstu, bojim se, ni analogije sa Titom, Čeušeskuom, pa i Kim Il Sungom, nisu bile sasvim neumesne. Takve analogije su, naravno, uvek uslovne i u mom tekstu su, u jeku jednoumlja vanrednog stanja, upotrebljene više u "protreptičke" i preventivne svrhe. (Istorija se nikada ne ponavlja na takav doslovan način, tako da, recimo, gospodinu Mandiću, iz više razloga, uopšte ne preti opasnost da postane Leni Rifenštal DOS-ovog režima.)

Najzad, moram reći da sam, kao profesionalac, veoma ponosan što je dobar deo teza iz mog članka, pisanog u nimalo akademskoj atmosferi onih vunenih nedelja kada je srpski politički i medijski život bio sveden na "kreativno" kombinovanje saopštenja MUP-a i Biroa za komunikacije, dobrano potvrđen u narednim mesecima i naknadnim saznanjima. Baš kao što sam, kao građanin, nesrećan što se ovde, po pravilu, uvek obistinjuju najcrnje slutnje.