Home
Komentari
Debate
Hronika
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI -Polemika

Polemika povodom izjave Dj. Vukadinovica NIN-u od 4.12.03.

   

Djordje Vukadinovic

ŽAL ZA VREMENOM SABLJE

 Znam da će zvučati neiskreno, ali sam zaista zahvalan gospodinu Aleksandru Mandiću zbog toga što mi je pružio priliku da pojasnim svoju misao, neprofesionalno prenetu u NIN-u broj 2760, ali i da prokomentarišem jedan, u poslednje vreme rašireni tip paušalne kritike na račun tzv. "političkih analitičara". Elem, inkriminisane rečenice koje su toliko uzrujale gospodina Mandića napisane su u jeku vanrednog stanja, aprila 2003. godine, u okviru podužeg teksta koji se bavio razlozima koji su doveli do atentata na Zorana Đinđića, kao i političko-policijskim zloupotrebama koje su usledile nakon toga. (Tekst je objavljen u elektronskom izdanju Nove srpske političke misli (www.nspm.org.yu), a veći deo je, uz nezanemarljivu uredničku hrabrost, objavila Srpska reč, a naknadno je prenet i u časopisu Heretikus.) Iz čitavog teksta od desetak novinskih stranica, doslovno se samo u jednoj jedinoj (?!) rečenici govori o "ceremoniji oproštaja" (što je znatno šire od samog čina Đinđićeve sahrane – o čemu bi se gospodin Mandić, pored ostalog, mogao obavestiti kod Simon De Bovoar). Dakle, nisam se bavio sahranom, a još manje njenom televizijskom prezentacijom u kojoj je, kako obaveštava čitateljstvo, i gospodin Mandić imao određenu ulogu. Tu jednu inkriminisanu rečenicu, bez navođenja izvora i datuma kada je objavljena (zanimljivo je da su sve ostale izjave u tekstu – Tomislava Nikolića, Dušana Mihajlovića i Velje Ilića – precizno navedene sa tačnim datumom i izvornikom), nekorektno je i neprofesionalno preneo ninov novinar kao antrfile u svom tekstu u kojem se bavi sličnostima i razlikama između ubistva Džona Kenedija i Zorana Đinđića. Podrazumeva se da o toj (zlo)upotrebi mog teksta nije našao za shodno ni da me obavesti. Za čitavu tu stvar sam saznao slučajno i odmah izrazio svoje nezadovoljstvo zameniku glavnog urednika, Batiću Bačeviću (koji mi je tom prilikom ljubazno ponudio mogućnost da objavim moju reakciju i objašnjenje). Međutim, zaokupljen drugim obavezama, a i već oguglao na slične incidente i opšte stanje u našem novinarstvu, nisam to učinio. Žučna reakcija gospodina Mandića mi je omogućila da taj propust sada ispravim.

Dakle, ukratko: nisam "TV ekspert" i nisam se bavio televizijskom režijom Đinđićeve sahrane (ne znam zašto me gospodin Mandić u dva navrata naziva "televizijskim stručnjakom"). Analitičar sam srpskih političkih (ne)prilika i to, nadam se, ne mnogo rđav. U svakom slučaju, za razliku od gospodina Mandića (režisera), nemam potrebu da ispod svog imena stavljam reč "analitičar" da bi javnost znala o kome se radi. U čitavoj priči o ubistvu Đinđića zanimali su me uzroci i posledice, kao i jedna druga "režija", koja nema mnogo veze sa onom kojom se gospodin Mandić, navodno, bavi(o). U tom kontekstu, sred srpskog medijskog i političkog mraka, apostrofirao sam i fenomen "nosača kovčega", vladinog Biroa za komunikacije i Čedomira Jovanovića, koji će nekoliko meseci kasnije postati probni kamen ovdašnjeg nezavisnog novinarstva. Stoga, ponavljam. Da, i dalje smatram da je ubistvo Zorana Đinđića bezobzirno zloupotrebljavano za, najpre, neopravdano i nelegalno uvođenje vanrednog stanja, a onda i "bezočnu (jedno)partijsku TV-propagandu, sa elementima kulta ličnosti", pri čemu je spektakularna "kraljevska" sahrana predstavljala tek jedan segment. Da, smrt je uvek tužna stvar, a intenzivno prikazivani prizori tuge, što je bilo poznato još Aristotelu, kao i profesionalnim narodnim narikačama, zakonomerno će i kod publike izazvati isti mimetički efekat. Da, Đinđićevo ubistvo je iskorišteno za skandalozno i masivno kršenje ljudskih i političkih prava u Srbiji, i samo je čudo – tačnije, sukobi unutar DOS-a i sve jači pritisak medunarodnih faktora i humanitarnih organizacija – sprečilo da se stvar izrodi u trajnu suspenziju pravnog i političkog poretka. Da, podrška koju je cvet dojučerašnje kritičke inteligencije, nezavisnih medija i nevladinih organizacija pružio ovoj suspenziji i zloupotrebama zaista svedoči o, barem, njihovoj političkoj i moralnoj nezrelosti, ako ne i nečemu mnogo gorem. I da, činjenicu da su u tim danima, na čuvenim brifinzima u Vladi, kao i izjavama brojnih ministara i potpredsednika, novinari posebno upozoravani da "nipošto ne objavljuju izjave kojekakvih političkih analitičara", držim za najveću moguću pohvalu nezahvalnoj struci kojoj i sam jednim delom pripadam. A u neumesnom prekoru gospodina Mandića novinarima i urednicima što, eto, nebudno puštaju u novine ovaj štetočinski soj, prepoznajem neskriveni žal za tim slavnim "Vremenom Sablje".

I da ne bude nesporazuma. Ovde se ne radi o napadu i odbrani lika i dela Zorana Đinđića. Njegov kontroverzni politički i intelektualni profil biće zadugo predmet polemika i različitih tumačenja, ali ove stranice za to nisu pravo mesto – baš kao što ni gospodin Mandić nije pravi sagovornik. No, ma šta mislili o njemu, Đinđić svakako ne može biti kriv za beskrupulozne pokušaje manipulisanja njegovim imenom i njegovom nesrećom. Da podsetimo, Zoran Đinđić je, formalno gledano, bio samo jedan od devetoro čelnih ljudi u državi (predsednik republike, predsednik Skupštine, predsednik Vlade, pa tako tri puta na srpsko-crnogorskom i saveznom nivou), odnosno, formacijski samo jedan stepen iznad Boška Peroševića, predsednika Pokrajinske Vlade, čije je ubistvo s proleća 2000. ondašnji režim takođe pokušao da maksimalno politički instrumentalizuje za obračun sa opozicijom (policijski progon Otpora). I tada je mučki ubijen jedan mlad čovek, jedan od najviših funkcionera vladajuće partije, i tada je neka porodica ostala unesrećena. Ali je tadašnja opozicija itekako umela da uoči i upozori na režimsku manipulaciju jednom porodičnom tragedijom. Druga je stvar što je faktička moć koju je pokojni Đinđić za jedva dve godine koncentrisao u svojim rukama – a i to već samo po sebi dosta govori o maniru i prirodi njegove vladavine – bila takva da je njegova smrt delovala, a tako je tih dana i predstavljena, kao odlazak "oca nacije" i apsolutnog gospodara zemlje. U tom kontekstu, bojim se, ni analogije sa Titom, Čeušeskuom, pa i Kim Il Sungom, nisu bile sasvim neumesne. Takve analogije su, naravno, uvek uslovne i u mom tekstu su, u jeku jednoumlja vanrednog stanja, upotrebljene više u "protreptičke" i preventivne svrhe. (Istorija se nikada ne ponavlja na takav doslovan način, tako da, recimo, gospodinu Mandiću, iz više razloga, uopšte ne preti opasnost da postane Leni Rifenštal DOS-ovog režima.)

Najzad, moram reći da sam, kao profesionalac, veoma ponosan što je dobar deo teza iz mog članka, pisanog u nimalo akademskoj atmosferi onih vunenih nedelja kada je srpski politički i medijski život bio sveden na "kreativno" kombinovanje saopštenja MUP-a i Biroa za komunikacije, dobrano potvrđen u narednim mesecima i naknadnim saznanjima. Baš kao što sam, kao građanin, nesrećan što se ovde, po pravilu, uvek obistinjuju najcrnje slutnje.

 
     
     
 
Copyright by NSPM