Slobodan Antonić·

 

SKUPŠTINSKI IZBORI 2003:

JEDNA MOGUĆA PROJEKCIJA

 

  U ovom radu, pošto podsetim kako je došlo do raspisivanja skupštinskih izbora (I), izneću jednu projekciju mogućeg izbornog uspeha naših glavnih stranaka (II), da bih na kraju ispitao koje bi političke grupacije mogle da sastave novu vladu (III).

I

 Skupštinske izbore vlada je pomalo neočekivano raspisala već 13. novembra, tri dana pre nego što su održani predsednički izbori. Bila je rukovođena jednom pogrešnom pretpostavkom. Mislila je da će njen kandidat, Dragoljub Mićunović na predsedničkim izborima pobediti glavnog opozicionog kandidata, Tomislava Nikolića. Na krilima predsedničke pobede, cenilo se u kabinetu, doći će se i do skupštinske većine. Ovu pogrešku, kako svedoči Rasim Ljajić (emisija "Kažiprst", Radio B92, 19. novembar, www.b92.net), vlada je načinila "na osnovu istraživanja javnog mnjenja".

Za dan izbora određen je 28. decembar, poslednja nedelja u godini. Sa stanovišta vlade to je bio dobar dan za izbore. Kako nas uči dosadašnje iskustvo, krajem godine je u džepovima građana najviše para, a i cela atmosfera je nekako najvećma prožeta optimizmom. Izgledalo je da je vlada povukla dobar potez.

 Međutim, onda se dogodio 16. novembar. Vladin kandidat pretrpeo je težak izborni poraz. Premda sami izbori nisu uspeli, ovaj događaj je bio od velike simboličke važnosti. Ponovila se priča sa porazom Miloševića na predsedničkim izborima 2000. Sav onaj svet, od poslovnih ljudi do visokih činovnika, koji živi od države, smesta je započeo evakuaciju iz gubitničkog tabora. Ubrzana erozija vlasti završila se raspadom DOS-a, a sama vlada se od najmoćnijeg političkog delatnika u zemlji pretvorila u malodušnog stečajnog upravnika. Sa režimom DOS-a bilo je svršeno.

Od tog 16. novembra Srbija se našla na nultoj tački. Do sada su, naime, svi skupštinski izbori održavani pod jakim vlastima i pod zaglušnom propagandom njihovih medija. I svi su bili, u neku ruku, neregularni. Čak i izbori od 23. decembra 2000. godine bili su takvi. Tačno je da je trojna republička vlada tada bila slaba. Ali, stvarna vlast koja je pripadala DOS-u bila je itekako moćna i neupitna, a glavni mediji gotovo do jednog zahvaćeni revolucionarnim zanosom "obračuna sa starim režimom". Ovoga puta, međutim, imamo jednu pokolebanu i slabu vlast, kao i poprilično deizideologizovanu ("raščaranu") javnost. Otuda se i može reći da nikada do sada takmičarski uslovi skupštinskih izbora nisu bili bliži demokratskoj regularnosti. Srbija konačno može da dobije skupštinu sa punim demokratskim legitimitetom.

  Kako će na tim izborima da prođu glavne političke snage? To nije lako reći, a naročito u okolnostima kada su se mnoga istraživanja javnog mnenja pokazala nepouzdanima. Ipak, na osnovu dosadašnjih izbornih iskustava, kao i na osnovu javnomnenjskih sondaža, može se pokušati dati projekcija verovatnih izbornih rezultata. Poput svakog predviđanja i ova projekcija počiva na pretpostavci da se u međuvremenu neće zbiti neki dramatičan događaj koji će sasvim da poremeti sadašnje stanje stvari. Ipak, uz ovu i sve druge uobičajene ograde (kao i uz rizik da se nakon 28. decembra postane meta izrugivanja), ovde se iznosi moguća računica izbornih šansi naših glavnih stranaka.

 

II

 

 Izlaznost. Najpre da vidimo koliko bi u glasovima iznosio cenz koji bi stranke imale da ispune kako bi dospele u skupštinu. U Miloševićevom razdoblju našeg višestranačja (1990-2000) uobičajena izlaznost iznosila je iznad četiri miliona (izuzev na majskim izborima 1992, kada je glasalo 3,8 miliona birača; ali, njih je gotovo sva opozicija bojkotovala). Već tada je uspostavljen trend sve manje izlaznosti - od 5,0 miliona glasača 1990, do 4,1 miliona glasača 1997. Izvan trenda bili su samo poslednji izbori pod Miloševićem, 24. septembra 2000. Na njih je, po zvaničnim podacima, izašlo 4,7 miliona glasača. Ali, ovi izbori bili su shvaćeni kao sudbinski. Pratila ih je snažna propaganda različitih nevladinih organizacija da se glasa, kao i stvarna želja većine građana da se završi sa Miloševićem. Ali, nakon tih izbora raniji trend smanjenja izlaznosti se nastavio. Pod DOS-ovim režimom glasalo je - decembra 2000: 3,7 miliona birača, septembra 2002: 3,6 miliona, oktobra 2002: 3,0 miliona, decembra 2002: 2,9 miliona i novembra 2003: 2,5 miliona birača.

 Zbog toga, teško je poverovati da bi na predstojeće izbore moglo da izađe onoliko glasača koliko je izlazilo u doba Miloševića (tj. preko 4,0 miliona). Nema više velikog rezervoara glasova zvanog Kosovo, ali nema više ni atmosfere "sudnjega dana" (kao 1992. ili 2000). Realno bi se moglo pretpostaviti da bi na decembarske izbore 2003. godine moglo da izađe oko 3,7 miliona birača - što je najbolji rezultat postignut pod DOS-ovom upravom. To znači da bi cenz za ulazak u skupštinu iznosio 185.000 glasova.

 Demokratska stranka dugo je oličavala DOS-ov režim. Stoga je najverovatnije da će je zbog toga na ovim izborima mnogi birači želeti da kazne. Istina, demokrate su, praveći izbornu listu, uklonili najomraženije kadrove i tako izvršili vrstu obrednog pročišćenja. Ipak, verovatno da je isuviše malo vremena ostalo do izbora da se kod biračkog tela promeni slika o ovoj stranci. Sigurno da bi demokrati postigli uspeh ukoliko bi dobili dve trećine glasova koje je svojevremeno osvojio Labus protiv Koštunice, ili sada Mićunović protiv Nikolića (obojica su uzeli po 0,9 miliona glasova). Naime, u tim glasovima bilo je bar 150.000 glasova manjinskih stranaka, i još toliko privrženika ostalih stranaka DOS-a koji sada samostalno idu na izbore. Otuda je nekih 600.000 glasova za DS verovatno njihov maksimum. Minimum bi bio 400.000 glasova, i to u slučaju da se demokratima pred izbore nađe još neka korupcionaška mrlja. Ono na šta bi DS realno mogao da računa je ne manje od 500.000 glasova, a to je nekako blizu rezultata DS na izborima 1993. godine, tj. na poslednjim izborima na koje je izašao pod svojim imenom.

 Demokratska stranka Srbije dugo je bila najjača opozicija DOS-u, a njen lider, Vojislav Koštunica tri puta je dobijao najviše glasova na predsedničkim izborima (1,1 milion, 2,0 miliona i 1,7 miliona). Ipak, njen primat glavne anti-DOS stranke u poslednje vreme prilično je narušen. Najpre je G17 Plus izbio u prvi plan otkrivanjem mutnih poslova u vladi, a onda je SRS pobedio DOS na predsedničkim izborima. To znači da Koštunicu i njegovu stranku lako može da napusti deo čvrstih antidosovskih glasača, i to tako što će oni koji su više ekonomski orijentisani da odu u G17, a oni više nacionalno orijentisani u SRS. Takođe će i Velja Ilić da odvede svoj deo glasača iz 2002, a i Vuk Drašković može da povrati nešto od svojih ranijih pristalica. Ipak, DSS ne bi trebalo da padne mnogo ispod 600.000 glasova, a sa veoma dobrom i efektnom kampanjom oni bi možda mogli da se približe brojci od 900.000. Ono što se trenutno čini realnim jeste ipak 700.000-800.000 glasova.

 G17 Plus lako može da bude iznenađenje izbora 2003, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu. Ovu stranku birači često doživljavaju kao čistije lice reformske i evropske Srbije, ali i kao delotvoran ekonomski tim. Stoga bi svi kojima je ekonomija glavno političko pitanje u današnjoj Srbiji, a koji su zgađeni brljotinama D(O)S-a, mogli svoj glas da daju listi G17 Plus. Pošto G17 i DS praktično računaju na isti deo biračkog tela, izrazito loš rezultat DS-a na izborima mogao bi G17 da donese i do 700.000 glasova. Sa druge strane, ukoliko bi se do izbora aktivirala neka od afera u kojima ljudi iz G17 imaju glavnu rolu, i tako se pokaže da i ovo "čistije lice" refomske Srbije nije bez mrlja, G17 bi se morao zadovoljiti sa nekih 300.000 glasova, ili čak manje. Ipak, u slučaju da im predizborna kampanja bude i dalje jednako efektna kao do sada, njihov realni skor mogao bi biti čak oko 500.000 glasova.

 Srpska radikalna stranka postala je, nakon 16. novembra, od sistemskog izgnanika miljenik velikih režimskih medija (posebno Pinka, BK, pa i RTS-a). Verovatno je neko tamo došao na ideju da se kao glavno pitanje izbora postavi dilema - D(O)S ili SRS, i tako zatrpaju sve druge opcije. I dok samouvereni radikali naokolo vrlo uspešno šire pobedničku atmosferu, iz istih onih istraživačko-marketinških krugova, koji su nas doskora uveravali u sigurnu Mićunovićevu pobedu, sada stižu glasovi o SRS kao najjačoj parlamentarnoj stranci. I sasvim je moguće da se ovo "samoispunjavajuće proročanstvo" na kraju i obistini. Radikali, nošeni medijima i naraslim samopouzdanjem, zbilja mogu da uzmu i preko 800.000 glasova, što bi ih lako učinilo prvom strankom u skupštini. Pogotovo bi to bilo verovatno u slučaju da Milošević i SPS ne nađu zajednički jezik, što bi odvuklo deo tradicionalnih socijalista pobedničkim radikalima. Uz tako očerupani SPS, dobrom uspehu radikala mogli bi da doprinesu i novi udari "reformista" na DSS. Naime, "reformistička" inteligencija odnekuda je izmislila filosofiju koja glasi: "slab DSS - jaka koaliciona vlada" (vidi komentar u Danasu, 22-23. novembar 2003, str. III vikend dodatka). Ovo lakomisleno potkopavanje "demokratskog stabilizatora", kakav je DSS, zarad jakobinski shvaćenog "reformatorstva", takođe se lako može pretvoriti u samoispunjavajuće proročanstvo i još jednu potvrdu da su Srbi "nepopravljivi nacionalisti i reakcionari". Ipak, 1,1-1,2 miliona glasova, koliko su osvajali Šešelj (2002) i Nikolić (2003) teško da će ovoga puta biti dostignuto. Za Šešelja su, decembra 2002, glasali ne samo birači SPS-a, već i mnogi glasači koji su potpali pod ubojitu vladinu anti-Koštunica propagandu. Isto tako, za Nikolića su, novembra 2003, glasali mnogi zakleti anti-dosovci koji će na skupštinskim izborima da se ipak vrate SPS-u, DSS-u ili SPO-u. Ne treba zaboraviti ni da su radikali, kada su poslednji put nastupali u punoj konkurenciji svih ostalih stranaka - tj. na skupštinskim izborima decembra 2000. - dobili svega 322.333 glasa. Otuda će se njihova realna snaga na ovim izborima računati sa oko 700.000 glasova, pa možda i sa svih 800.000.

 Socijalistička partija Srbije još uvek nije razrešila svoj problem sa Miloševićem. Ako on zbilja i dalje bude pravio pitanje oko izbora ljudi sa poslaničke liste, a socijalisti sa njim ne nađu zajednički jezik, SPS rizikuje da se ponovo sunovrati do 119.052 glasa, koliko je u septembru 2002. uzeo Bata Živojinović. Ukoliko pak Milošević punim srcem podrži SPS listu, i ukoliko socijalisti naprave dobru kampanju u narednih mesec dana, oni bi mogli da dobace i do pola miliona glasova, koliko su imali decembra 2000. Naime, gubitnika u dosadašnjoj tranziciji je već toliko da bi jedna levo-socijalna priča lako mogla da ima uspeha.  Ipak, teško je verovati da Milošević neće nastaviti da se meša u kadrovske stvari SPS-a, a i blokirani žiro račun partije ne jamči neku naročitu kampanju. Otuda će se SPS najverovatnije morati zadovoljiti sa najviše 300.000 glasova. Zajedno sa mogućim glasovima za SRS, to čini onaj milion glasova, koliki je verovatno birački potencijal "starih snaga".

 Srpski pokret obnove i Nova Srbija takođe gotovo izvesno ulaze u skupštinu. Ova koalicija može da računa na sigurnih 114.296 birača, koliko je za SPO glasalo na poslednjim skupštinskim izborima (decembra 2000), odnosno 159.959 glasova koliko je Drašković dobio na poslednjim predsedničkim izborima na kojima je učestvovao (septembra 2002). Ovim glasovima trebalo bi pridružiti i bar svaki treći od 299.299 glasova, koliko je Velimir Ilić osvojio u novembru 2003. godine. Tako, ova koalicija ne bi trebalo da ima problema sa cenzom (što je, prema ovoj računici, 185.000 glasova). Maksimum Vuka i Velje, ukoliko njihov monarhistički diskurs (neočekivano podržan od Crkve) zbilja naiđe na odjek, mogao bi iznosti i više od 400.000 glasova. To bi za njih bio odličan rezultat u sadašnjoj konstelaciji snaga i možda bi ih odvelo pravo u vladu. Ipak, obnova monarhije možda nije pitanje koje će privući previše sveta. Otuda je 300.000 glasova brojka koja verovatno mnogo realnije odražava trenutnu snagu ove koalicije.

 Zajedno za toleranciju (Čanak-Kasa-Ljajić) poslednja je od izbornih lista koja ima dobre šanse za ulazak u parlament. U prvoj polovini 1990-ih godina, najuspešnija stranka vojvođanskih Mađara bila je DZVM, koja je redom osvajala:  132.726 (1990), 106.831 (maja 1992), 140.825 (decembra 1992) i 112.342 glasa (1993). U drugoj polovini 1990-ih glavna mađarska stranka u Srbiji postala je SVM i ona je osvajala 81.311 (1996) i 50.960 (1997) glasova. Sa druge strane, najbolji rezultati muslimanskih stranaka bili su 84.156 glasa za SDA (1990) i 49.486 glasa za Listu za Sandžak - Sulejman Ugljanin (1997). Ukratko, zajednička lista Mađara i Muslimana u Srbiji ne bi trebalo da ima teškoće u dostizanju cenza. Problem, međutim, može nastati usled njihove podeljenosti. Kasi deo mađarskih glasova može da odnese Andraš Agošton, koji je svoj DSVM upisao na listu Mileta Isakova, a deo muslimanskih glasova Ljajiću može da odnesu Ugljaninovi ljudi sa liste Demokratske stranke. Ipak, ti gubici ne bi trebalo da budu preveliki, što bi sa nekih 50.000 glasova, na koje verovatno računa Čanak, bilo dovoljno da se preskoči cenz. Sve što bi bilo puno više od nekih 200.000 glasova za ovu listu spadalo bi, ipak, u red izbornih iznenađenja. Tih 200.000 glasova, zajedno sa onima koje smo pretpostavili da mogu da dobiju DS, DSS i G17, čini nekih 2 miliona glasova. To je za bar 400.000 manje od rezultata izvornog DOS-a na vrhuncu snage, u decembru 2000, i u njima treba tražiti pristalice ostalih manjih stranaka koje sada izlaze zasebno na izbore (uključiv Velju Ilića i Otpor), kao i razočarane i pasivizovane glasače nekadašnjeg velikog DOS-a.

 Ostale stranke i njihove liste, kako sada stvari stoje, imaće poprilično problema sa ulaskom u parlament. Naime, još jedna od tendencija ovdašnjeg biračkog tela jeste da sve manje glasova daje malim strankama, tj. onima koje nemaju previše izgleda da dospeju u skupštinu. Na prvim izborima 1990. sadašnji cenz od 5% prošle bi samo tri stanke - SPS, SPO i DS (ukupno osvojile 69% glasova), što znači da je mogući rastur iznosio 31% (bio je realno manji zbog većinskog sistema). Na drugim republičkim izborima, na kojima je po prvi put uveden srazmerni način biranja, rastur je iznosio 14%, na trećim 1993. godine 9%, na četvrtim 1997. godine 8% i na petim 2000. godine 8%. U tih 8% (308.208 glasova), sa poslednjih izbora, nalazilo se i 114.296 glasova za nekada moćni SPO, koji ovoga puta nije uspeo da stigne cenz. Ukratko, srpski birači glasaju sve veštije, nastojeći da im glas ne propadne. Otuda je od velike važnosti kako birači percipiraju stvarne izglede pojedinih stranaka na izborima. Malo je sumnje da danas u Srbiji u svesti birača postoje samo četiri velike stranke, još tri-četiri koje imaju šansu da uđu u skupštinu, a da se za sve ostale misli kako su njihovi izgledi mali. "Otpor", SSJ, DHSS i Reformistička lista Mileta Isakova predvode tu kolonu sitnih stranaka koje trče za cenz. Ali, njihov kapacitet je ograničen na preostalih 300.000-400.000 glasova (od naših projektovanih 3,7 miliona), kao što je i suspregnut snažnom konkurencijom mnogo većih i uspešnijih parnjaka. Tako je suparnik Otpora G17 Plus, rival SSJ je SRS, konkurent DHSS su SPO, DSS, pa i G17 (po pitanju Crne Gore), dok je suparnik Isakovljevoj listi Čankova lista. Karte su već podeljene, mesta zauzeta, tako da za pridošlice na političkoj pozornici Srbije nema mnogo mesta. Stoga će se svakako računati u iznenađenje ako neka od ovih lista dospe do skupštine.

 

III

 

 Na kraju, da vidimo koje bi stranke mogle da dođu do skupštinske većine i do nove vlade. Prema iznesenoj projekciji, ni jedna stranka, čak ni sa maksimalnim rezultatom, ne bi mogla da osvoji parlamentarnu većinu. Kada su u pitanju kombinacije dve stranke, maksimalni rezultat dve verovatno najjače partije - DSS i SRS - možda bi mogao dati skupštinsku većinu. Međutim, svaka od ovih stranaka maksimalni rezultat mogla bi da ostvari jedino nauštrb one druge stranke. Iz tih, ali i nekih drugih razloga (poput izjave Vojislava Koštunice da neće praviti vladu sa radikalima), tu kombinaciju nećemo dalje razmatrati.

 Druga dvojna stranačka kombinacija, po mogućoj brojnosti poslanika, jeste DSS-G17. Svaka od ovih stranaka praktično računa na drugi deo biračkog tela, tako da je njihov obostrani maksimum glasova (ukupno 1,6 miliona) teorijski moguć. Taj maksimum bi ih verovatno mogao približiti cifri od 126 poslanika. Međutim, čak i pod tom pretpostavkom - koja u osnovi ipak nije previše verovatna - DSS i G17 teško da bi mogli prebaciti polovinu mesta u skupštini. U stvarnosti, njima će svakako biti potreban još jedan koalicioni partner. Ali, njega neće biti baš tako lako naći. Prvi na koga svi odmah pomišljaju jesu demokrati. Ali Koštunica je izrazito odbacio mogućnost da sa DS sedi u vladi. Realno, to za njega i ne bi bilo lako, pogotovo u okolnostima kada bi G17 i DS zajedno možda imali više poslanika od DSS-a, i stoga većinu u kabinetu. Koštunica se već jednom opekao u jednoj takvoj vladi u kojoj je od većine u biračkom telu postao manjina u institucijama. Stoga je izvesno da će jedno vreme svakako izbegavati sličan položaj.

Većinu DSS i G17 mogla bi, možda, da dadne i neka od manjih poslaničkih lista. Ali, i tu je izbor poprilično ograničen. Koalicija Čanak-Kasa-Ljajić svakako bi rado ušla u vladu sa G17. Ali, Čanak je više puta Koštunicu nazvao fašistom, i njih dvojica teško da bi se uopšte mogli složiti. Ni Koalicija Vuka i Velje ne bi bila posebno prihvatljiva, bilo za Koštunicu (zbog starog sukoba sa Draškovićem), bilo za Labusa (zbog daleko kraćeg, ali nikada neizglađenog sukoba sa Ilićem). Pošto DSS i G17 svakako da ne bi išle u vladu sa SRS i SPS, jedino rešenje za njih moglo bi biti da se iz obe od manjih koalicija odaberu obostrano plauzibilni partneri. U vladu bi mogli da uđu Kasa i Ljajić iz prve, i verovatno Velja Ilić, iz druge koalicije. Međutim, ozbiljno je pitanje hoće li koalicioni ugovori ovih stranačkih saveza uopšte dopuštati mogućnost samostalnog delovanja njihovih partija u skupštini?

 Druga dvojna kombinacija, koja bi mogla da posluži kao osovina za buduću vladu, bila bi DS-G17. Međutim, njima najbliži koalicioni partner - lista Čanak-Kasa-Ljajić - teško da bi im, ukoliko se gornja projekcija pokaže kao ispravna, mogla namaknuti dovoljno mandata do skupštinske većine. Sa druge strane, u ovom trenutku izgleda neverovatno da bi savezu DS-G17-regionalisti većinu možda mogli da obezbede Drašković i Ilić (ili samo jedan od njih dvojice). Ali, tu mogućnost svakako ne bi trebalo unapred isključiti, ma koliko nam se u ovom trenutku činila fantastičnom.

 Uopšte, ako za projekciju mogućeg stranačkog sastava nove skupštine i imamo nekakav osnov, onda je projekcija mogućeg stranačkog sastava nove vlade otežana brojnim nepoznanicama. Nenadani prodor u skupštinu samo jedne od manjih lista ("Otpor", DHSS, SSJ itd) doneo bi grupu od bar 14 poslanika koja bi mogla nekoj od gornjih kombinacija dati parlamentarnu većinu. Sa druge strane, mnoge stranačke kombinacije, na čiji pomen ćemo danas samo odmahnuti rukom, već sutra, kada se bude pravila vlada, lako bi se mogle ostvariti. Setimo se samo sastavljanja nove vlade, nakon izbora 1997. godine. Mesecima se kalkulisalo koliko će ministarstava dobiti SPO za ulazak u vladu, novine su čak donosile i slike prvaka SPO sa potpisima: "budući ministri" (opširnije u mojoj knjizi Zarobljena zemlja, str. 232-242). Međutim, onda se dogodio preokret, i novu vladu su napravili SPS i SRS, a ne SPS i SPO.

 U svakom slučaju, jasno je da će nova vlada biti u znatnoj meri ideološki i politički heterogena. Ali, ni DOS nije bio ideal homogenosti, pa je njegov kabinet preživeo tri godine. Vlast i moć su odličan cement, u stanju da vežu i veoma različite materijale. Koliko će, pak, ta konstrukcija potrajati drugo je pitanje. U ovom trenutku novoj vladi niko ne daje preterano dug život. To je potpuno razumljivo, ima li se u vidu društveni konsensus da je Srbiji potreban novi ustav. A čim se on donese, prirodno je da će biti raspisani novi skupštinski (a možda i predsednički) izbori. U tom smislu, mandat novog kabineta teško da će biti duži od dve godine. To možda znači da ćemo već 2005. godine praviti jednu ovakvu projekciju stranačkog sastava nove skupštine i nove vlade.