Sasa Hrnjez

Srbija i politicko samoubistvo DOS-a

Sta je Srbija posle tri godine? Mozemo čuti da i dalje više od polovine njene mladosti zeli da je napusti. Sada znamo da vecina njene politicke zrelosti upisane u biracki spisak jos ne odlucuje ko ce njom da predsedava, da upravlja. Naime, iz straha od zelja gradjana i pojedini nezeljeni politicari pozeleli su prazno mesto predsednika i vladu prepunu sebe, a oslobodjenu od kontrole javnosti. I ovu godinu stoga ispracamo bez demokratskog ustava, legitimnog parlamenta, odgovorne vlade, slobodnog trzista, vladavine prava. Pa sta onda predstavlja Srbija koju niko ne predstavlja? Neciji eksperiment, radni sto, kartu za ekonomski raj u jednom pravcu ili tvorevinu narodne suverenosti? Neciji objekt ili zajednicki subjekat?

Posle predizborne cutnje smo zakonski neplanirano dobili i posleizbornu tisinu. Muk, prazninu. I pitanje sa pocetka teksta na koje najbolje odgovaraju samo muk i praznina. Mozda taj izraz i ne ide dalje od politicke stvarnosti koju delimo. Mozda po prvi put odrazava ono sto zivimo vec duze vreme. A zivimo u politickom vakuumu i institucionalno-pravnoj rupi. U takvoj fizici nema recenica, smisla. Ali zato ima mesta za biologiju. Za jedne je to biologija vlasti, zedj moci i glad sile, za druge to je biologija elementarne egzistencije i fizickog opstanka, moc zedji i sila gladi. Nekakvom neobicnom logikom vladanja moc koja ima pretenziju da se neograniceno siri (a valja verovati da je svaka moc takva), ali da se siri za sto uzi krug ljudi, da prosiruje sebe, a suzava mogucnosti drugima, vecini, takva moc na kraju i pojede samu sebe. Hipertrofirajuci na kraju se urusi. Tako je DOS izvrsio politicko samoubistvo. Imajuci u vidu inicijalni entuzijazam, raspolozenje i ukazano poverenje mozda je to i najupecatiljivije samoubistvo u istoriji srpske politike. A sumnjam da i evropska poznaje slicne primere. Gradjani su svojim hladnokrvnim nesudelovanjem i svojom prezrivom nezainteresovanoscu  pustili da DOS, tacnije DS ucini samounistenje. Harakiri na srpski nacin onih koji su govorili o japanskom standardu. Samoubistvo iz nehata, ali sa predumisljajem Kostunice i Labusa. Sve u svemu, suicid koji proistice iz pogresnog upraznjavanja pogresne politike.

Povrsnim pogledom na najnoviju mapu izbornih rezultata reklo bi se da su pobedili autoritarci, primitivci, stari. Da su Srbi pobegli od slobode. Medjutim nije tako. Na srecu. Mada vladajuci demokratski klan iz dana u dan poslednje tri godine daje Srbima povoda da pobegnu od slobode, zamracujuci im perspektivu i zaustavljajuci disanje normalnog zivota. No gradjani ne beze. Samo apaticno stoje, cute u bedi, povlace se u sebe. To je znak da razum nije popustio, samo se ne oglasava. Drugim recima, on se oglasava tako sto se ne oglasava. U situaciji kada se bira izmedju prosle i sadasnje korumpiranosti cutanje je rec razuma. A kad razum zacuti, onda je autoritarna glupost drcnija i cini se kao da dominira. A zasto se gradjanski razum Srbije ne javlja? Zato sto na drugoj strani, u svojim politickim predstavnicima ne nalazi osobu za zdrav demokratski dijalog, osobu kojoj ce ukazati razumno poverenje da bi se urazumio opsti drustveni zivot. Komunikacija je prekinuta jer vladajuca elita vodi monolog. Monolog sa svojim sinekurama, novcem, Dedinjem, Pinkom, podzemljem. To je ekipa koja je u svojoj unutrasnjosti nereformisana sprovodila reforme, po politickoj tehnologiji nepromenjena krenula u promene, iz vaninstitucionalne pozicije formirala institucije. Rezultati - negacija zeljenog i pozeljnog, pozicija nezeljenog i nepozeljnog. I jos, to je ekipa koja usled konflikta interesa ima i interes za konfliktom. To je ekipa koja je najavljivanu lustraciju ostetila za jedno slovo- dobili smo LUTRAciju. Drustveni ugovor za njih nije znacio odnos vlasti i gradjanstva, vec vlasti i mocnih finansijsko-mafijaskih struktura. Zar iskazana apatija gradjana nije onda logicna, ocekivana? Nelogicna je mozda jedino prema nama samima, prema nasem opredeljenju, nadama i planovima za buducnost, ali u korelaciji sa sudbinom, sa realnim prilikama i ponudjenim mogucnostima za ostvarenje planova sve je opravdano. Svojom apstinencijom gradjani su postali nemi i pasivni saucesnici u samoubistvu vladajuce politike. Cak i kad je ova isturila najboljeg, najrazumnijeg i najdemokratskijeg iz svojih redova. Nedovoljno. Jabuka je suvise crvljiva da bi je namirisanu Micunovicem biraci zagrizli.

U razresavanju politicke krize ipak valja primetiti izvestan istorijski napredak. Prosla tiranija (iz)gubila je na izborima, ali je ipak otisla na ulici. Oterana je gnevom i besom gradjana. DOS kao “mitoloska” varijanta politickog bica – pola tiranija, a pola demokratija, ekspliciran kao Evropa, sloboda, pravda i blagostanje, a impliciran kao kontinuitet sa Milosevicevim sistemom, dakle, takav DOS nece otici ulicnom pobunom. Prostor za svoje politicko delovanje ova koalicija je nalazila u nekonsolidovanom politicko-normativnom medjustanju, u sistemu koji opstoji izmedju totalne anomije i demokratskih institucija u zacetku. Kada se stvari odvijaju na takvim osnovama onda uvek preti opasnost da politicka kretanja predju u radikalizam. Medjutim sudbina DOS-a bice ili vec jeste odlucena na izborima gde glavnu rec imaju gradjani. Ulica posle nece biti potrebna, a i da jeste pitanje je da li gradjani vise imaju snage za taj ne bas prijatan vid manifestovanja svoje subjektivnosti. A vreme je zaista da se volja naroda pocne redovno izrazavati u legitimnoj proceduri politickog procesa. Razum gradjana koji je u prethodnim prilikama mudro cutao imace ocigledno priliku da u narednom periodu odlucuje i sudi sto i jeste njegova funkcija. Odatle nam se namece i pitanje da li je vec izrecena odmazda prema DOS-u i poslednja rec gradjanske osude. Jos teza kazna moze sustici Demokratsku Stranku kao jezgro vladajuce real-politike na narednim parlamentarnim izborima ako ova na neki nacin ne pokaze da je pogresila, ako ne obavi lustraciju u svojim redovima, ako tranziciju ne sprovede prvo na svom primeru. Pitanje je da li odred infantilnih prepisivaca Djindjiceve gestikulacije ima ista da ponudi sem imena ubijenog predsednika. Kao sto je govorio Maks Veber pristalice harizmatske vlasti posle nestanka svog vodje teze da se njegova harizma odrzi, jer ih ona legitimise, odrzava. Videce se prema tome da li je mrtav premijer ono najzivlje i najkonkretnije sto Demokratska stranka moze da ponudi da bi ostala u politickom zivotu. Smrt i gubitak osecaja za zivot, idolpoklonstvo i ropska svest, zatvorenost i politicka iskljucivost i sve uz prikladno nadovezivanje na ustoliceni ekonomski avanturizam i banditizam su po svemu sudeci koordinate u kojima se Srbija vec duze vreme nalazi. U znaku ovih tacaka okoncava i dosovska politika cija propast nosi karakter sistema sa kojim nije izvrsen potpuni diskontinuitet. Ipak najveci poraz DOS–a je sto je izgubio u svesti gradjana kojom se besprizorno manipulisalo, u razocaranim ocima koje su uveravane da je Srbija na dobrom putu. DOS ce pasti pred istorijom. Videce se to najasnije kada se Srbija svim svojim bicem izgradi kao evropska, moderna drzava. 

Autor je student filozofije iz Novog Sada

18.novembar 2003.