DVA MINISTRA I MORAL

Ovih dana dve afere potresaju našu javnost. Prva se tice ministra policije, Dušana Mihajlovica, a druga ministra rada i zapošljavanja, Dragana Milovanovica. Za prvoga se pokazalo da je njegovo ministarstvo poslovalo sa preduzecima ciji je osnivac i akcionar bio sam ministar. Za drugoga se pokazalo da je, za nepune tri godine ministrovanja, uspeo da status vlasnika jednosobnog stana zameni statusom vlasnika velelepne vile od nekoliko stotina kvadratnih metara (istina opterecene hipotekom, ali pod bankarskim uslovima koje ministar nije želeo da saopšti javnosti).
U oba slucaja ministri su se branili da nikakav zakon nisu prekršili, a ako jesu, to ce utvrditi tužilaštvo. Ostavimo sada po strani cinjenicu da su zakonskim izmenama, tokom vanredno stanja, tužioci stavljeni u direktnu zavisnost od vlade, pa je stoga i licemerno od dvojice clanova vlade da se na tužioce pozivaju. Pretpostavimo, štaviše, da cak ni zakon, ni u jednom ni u drugom primeru, nije prekršen. Ali, da li je prekršeno nešto drugo?
Zamislimo sledeci slucaj. Osamnaestogodišnja devojka, inace izvrsna i nadarena ucenica, želeci da pobegne iz siromaštva i sivila svakidašnice, konkurisala je za stipendiju nekog stranog i veoma uglednog univerziteta. Posle izvesnog vremena, na njenu adresu stiže zvanicno pismo u kojem se obaveštava da je stipendiju dobila, s tim da se u tom-i-tom roku javi, kako bi se završile neophodne formalnosti. Medutim, pismo nalazi njen otac, inace notorni alkoholicar. I on pismo jednostavno - izgubi. Devojka kasno saznaje da je primljena, propušta rok za upis, i time priliku da citav život radikalno promeni.
U navedenom slucaju nikakav zakon nije prekršen. Ni jedan javni tužilac ne bi mogao da nade paragraf po kome bi narecenog oca izveo pred sud. Ali, iz cinjenice da otac nije prekršio zakon, ne proizilazi cinjenica da on nije kriv. Ako zakonski i nije kriv, jeste moralno. Postupio je kao rdav otac, i zaslužio svaku moralnu osudu.
Vratimo se, sada, slucajevima naših ministara. Oni verovatno nisu zakonski prekršioci. Ali gotovo sigurno jesu moralni i politicki. Poslovanje sa sopstvenim firmama uzimalo se kao najveci greh direktora u prethodnom, socijalistickom režimu. Ne može pripadnik nove vlasti, koja želi koreniti raskid sa starom praksom, na isti nacin i sada da se ponaša. Neka država u tim poslovima nije oštecena ni za dinar. Neka ministar nije licno ništa zaradio. Ali ni otac, iz našeg primera, nije ostvario nikakav licni profit. Pa ipak, to ga ne opravdava, pa ipak, on i dalje ostaje rdav otac.
Jednako je i sa luksuznim ministarskim kucama, izgradenim "povoljnim kreditima od nepozante banke". Ako neka banka hoce pojedincu da dadne kredit pod netržišnim, neuobicajenim uslovima, to je svakako njena stvar, stvar njene poslovne politike. Banka ima pravo da svoj novac i kroz prozor baca. Ali, ministar nema pravo taj kredit da primi, on nema moralno pravo na tu vrstu povlašcenosti, on ne može "bacen" novac tek tako da pokupi. Jer, dozvolicete, ne živimo u svetu u kome iko svoj novac tek tako baca kroz prozor kako bi slucajno baš neki ministar naišao tuda i pokupio ga.
Osamnaestogodišnja devojka, iz našeg primera, nema mnogo izbora. Ona svog oca, kao kaznu za ono što je uradio, ne može da promeni. Ocevi se ne biraju, niti se smenjuju. Ali, ministri - da. To moraju da imaju na umu i Mihajlovic i Milovanovic. Ali i svi drugi, sadašnji i buduci, ministri u ovoj zemlji. Jer, samo to je nacin da se kao društvo konacno upristojimo.

Autor je docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu

(Tekst je objavljen u "Politici" od 5. novembra 2003. u rubrici "Pogledi)