Dejan Vuk Stanković
Da
li će Srbija nakon izbora imati stabilnu vladu ?
Osim
ako se nekim čudom točak
istorije radikalno ne okrene udesno i SRS ne osvoji apsolutnu
većinu na predstojećim parlamentarnim izborima, teško
je očekivati da će Srbija posle 28. decembra imati politički
jasno profilisanu i stabilnu vladu. Brojni i teško rešivi problemi
u društvu i državi, ideološka heterogenost potencijalnih vladajućih
koalicija kao i neposredna prošlost dubokih i često vulgarnih
političkih sporenja i osporavanja, glavni su razlozi za nedostatak neprotivrečne orijentacije i
stabilnosti buduće srpske vlade. No kako u politici "nikad ne treba reći nikad",
moguće su i različite pretpostavke o ishodu tekućeg
predizbornog nadmetanja.
Sudeći
po raspoloženju u javnom mnjenju ali i izjavama relevantnih političkih
stranaka, kabinet u Nemanjinoj isključiće učešće
radikala. Takođe je
i za pretpostaviti da će se
buduća vlada zasnivati na
koalicionom sporazumu tri aktera.
U igri za sastav nove vlade su dve opcije: a) koalcija DSS. DS, G17 Plus (najčešće
spominjana ali i teško sprovodiva varijanta) i b) DSS,
G17 Plus, SPO-NS (na prvi pogled ne tako verovatna ali ne i nemoguća politička formula).
Varijanta pod a) podrazumevala bi jako složen
proces političkog pregovaranja i dogovaranja u pogledu programskog
opredeljenja i sastava budućeg kabineta. Naravno, sve pod pretpostavkom da Koštunica pristane da uopšte
pravi vladu DS-om. Kao verovatno najjača stranka prodemokratskog
bloka na predstojećim izborima,
DSS bi bila u prilici da imenuje mandatara ali i da više
od ostalih određuje prioritete budućeg kabineta.
U ovakvu vladu DSS bi najverovatnije ušao zbog nesagledivih
posledica dalje institucionalne agonije. Jedan deo birača,
stranka bi sigurno izgubila, a ironijom sudbine, Koštunica bi
svojim neospornim političkim autoritetom omogućio participaciju
u vlasti prošlogodišnjem rivalu sa predsedničkih izbora Labusu
i večitom neprijatelju DS-u. Ipak, s obzirom na vodeću ulogu u kabinetu, svaki
dobar potez vlade pozitivno bi uticao na ugled DSS-a
i to posebno kod urbanog biračkog tela od koga je
ova stranka olako odustala.
Već samim ulaskom u Parlament i Vladu, G17
bi kapitalizovala svoju političku orijentaciju i pokazala
kako i u Srbiji važi pravilo "dobar marketinški nastup zlata
vredi" . Uz to treba dodati da
bi uloga racionalnog pomiritelja između gotovo fatalno
posvađanih DS i DSS, podigla rejting Labusu i njegovoj stranci. Ne treba prenebregnuti i to da bi se lideri i G17 postarali da dobiju mesta u vladi primerena imidžu
stranke ekonomskih eksperta. Osvedočeno dobar medijski nastup ove stranke, učinio
bi da svaki, pa i najmanji
pomak u sferi ekonomije,učvrsti i poboljša njene pozicije. Bez bilo kakave pristrsnosti
čini se da bi koalicijom sa DSS i DS, G17 figurativno rečeno
postala pobednik izbora. Dve duboko i značajno infrastrukturno
i politički moćnije stranke, morale
bi traže izlaz iz međusobnih
razmirica u prihvatanju
politički i organizaciono slabijeg partnera kakav je G17
Plus. S druge strane, ova partija bi postavljajući
se s onu stranu dubokih političkih sporenja i osporavanja
DS i DSS, se predstavila
kao stožera reformi i autentičnog predstavnika narodne volje.
U postojećim okolnostima, podela odgovornosti
sa DSS i G17 Plus, DS-u donela
bi više koristi nego štete. U svetlu te činjenice, DS je nedavno izvršila
političku diferencijaciju, odstranjujući izrazito
nepopularne ličnosti iz vrha stranke ali i pripremajući
teren za učešće u nekoj budućoj vladajućoj
koaliciji. Ostanak na vlasti, doduše u liku nedominantnog koalicionog
partnera, omogućio bi Demokratskoj stranci unutrašnju konsolidaciju i pobedu struje Borisa
Tadića na predstojećoj Skupštini stranke, apsorbovanje
manjih stranaka iz bivšeg DOS-a i
nadasve potvrdu da
nije bilo sve tako crno u vreme njene trogodišnje
vladavine.
U programskom smislu, zajednička platforma
vlade i DSS, DS i G17 sastojala bi se od rada na ustavnoj reformi,
izgradnji socijalno senzitivne tržišne privrede, borbi protiv
korupcije i kriminala i daljoj integraciji u evroatlanske institucije.
Da bi vlada zaživela, DS i G17 moraju prihvatiti većinu ustavnih
predloga DSS-a, G17 mora odustati od zalaganja za suverenu Srbij,
dok DSS mora nužno smanjiti nivo netolerancije prema DS i donekle
ublažiti retoriku prema Hagu. Ako do ovih minimalnih međusobnih
ustupaka ne dođe, vlada DSS,G17
i DS gotovo da je nezamisliva. Ukoliko bi se pak i došlo do nekog
minimuma zajedničkih ciljeva, pored već pomenute neposredne
prošlosti dubokih političkih sukoba i ličnih animoziteta,
velika prepreka u funkcionisanju vlade bila bi veoma uticajna
radikalska opozicija. Za poverovati je da bi u oponiranju triju
DSS-DS-G17, radikalima često asistirale kako izrazito nepovoljne
opštedruštvene okolnosti tako i ostale stranke zastupljene u Skupštini.
Pored političke formule DSS, DS i G17 Plus,
ne treba isključiti ni mogućnost koalicije DSS, G17
i novoformirane koalilicije SPO-NS. Ma koliko ovo na prvi pogled
bilo čudno, ovu opciju treba uzeti u razmatranje, pod ne
tako nerealnom pretpostavkom da Velja Ilić ponovi rezultat
od 16. novembra, a SPO pridobije barem isti broj birača iz
2000-te godine. Za očekivati
je da bi u koaliciji DSS,
G17 i NS, dominaciju imao
DSS, te da bi ekonomski deo vlade pripao bi G17, dok
bi SPO-NS usled verovatno najmanjeg broja glasova u koaliciji,
bio partner kome bi pripala, na prvi pogled, najmanje atraktivna
mesta u vladi.
Za DSS bi ova vlada bila čak i prihvatljivija
nego kombinacija sa DS, jer DSS nema ozbiljnijih sporenja ni sa
G17 ni sa SPO-NS. G17 bi bio u nešto neugodnijoj poziciji zbog
uglavnom urbanog biračkog tela, dok bi za Draškovića
i Ilića, ulazak u vlast izgledao kao happy
end jedne zaboravljene političke priče. Programski,
bila bi to konzervativna vlada nalik evropskim narodnjačkim
vladama uz veću dozu populizma usled prisustva SPO-NS. Da bi ovakva vlada uopšte bila moguća, G17
a donekle i SPO-NS moraju revidirati
kako zalaganje za nezavisnu Srbiju, tako i monarhizam,
dok bi DSS morao
smanjiti antihaški naboj i biti fleksibilan u podeli plena
nakon izbora. Prepreka u funkcionisanju vlade, bila bi izrazito
snažna opozicija u Parlamentu ali i javnosti. Opozicija bi objedinila
kako uticajne kritičare s desna (radikale) tako i kritičare
levocentrističke orijentacije (DS). Bez čvrstog konsenzusa
u programsko-akcionom smislu,uz
pritisak opozicije i nedostatak vidljivih znakova poboljšnja
životnih prilika koalicija DSS,G17 i SPO-NS
trajala bi barem dvostruko
kraće nego što je to zakonski predviđeno.
Sve u svemu, da bi bilo kakva vlada nakon izbora
nastala potrebno je ozbiljno shvatiti staru sintagmu o politici
kao "veštini mogućeg".
Politička orijentacija i stabilnost zavisiće
od sposobnosti da se pronađu mnogobrojni racionalni kompromisi i suspenduje duh netrpeljivosti koji trenutno
vlada srpskom politikom. Ako
je suditi po dosadašnjem iskustvu, izgledi za tako nešto nisu
veliki, ali treba se ponekad prisetiti i da je politika veština
racionalnog i voljnog rukovođenja društvom. Zbog toga u njoj
ne mora uvek biti onako kako je bilo i kako jeste već
može biti i onako kako treba da bude. Da li će srpski politički
akteri doseći mogući horizont slobode i racionalnosti
ostaje da se vidi u ne tako dalekoj budućnosti. Od ove njihove
sposobnosti zavisi i konačan odgovor na pitanje hoćemo
li imati stabilnu vladu.
Beograd. 2.12.2003
Autor je saradnik Nove srpske političke misli
