Home
Komentari
Debate
Hronika
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Naslov

   

 Dejan Vuk Stanković 

 

Da li će Srbija nakon izbora imati stabilnu vladu ?

 

Osim ako se nekim čudom točak istorije radikalno ne okrene udesno i SRS ne osvoji apsolutnu većinu na predstojećim parlamentarnim izborima, teško je očekivati da će Srbija posle 28. decembra imati politički jasno profilisanu i stabilnu vladu. Brojni i teško rešivi problemi u društvu i državi, ideološka heterogenost potencijalnih vladajućih koalicija kao i neposredna prošlost dubokih i često vulgarnih političkih sporenja i osporavanja, glavni su razlozi za nedostatak neprotivrečne orijentacije i stabilnosti buduće srpske vlade. No kako u politici "nikad ne treba reći nikad", moguće su i različite pretpostavke o ishodu tekućeg predizbornog nadmetanja.

Sudeći po raspoloženju u javnom mnjenju ali i izjavama relevantnih političkih stranaka, kabinet u Nemanjinoj isključiće učešće radikala. Takođe je i za pretpostaviti da će se  buduća vlada zasnivati na  koalicionom sporazumu tri aktera.

 U igri za sastav nove vlade su dve opcije: a) koalcija DSS. DS, G17 Plus (najčešće spominjana ali i teško sprovodiva varijanta) i b) DSS, G17 Plus, SPO-NS (na prvi pogled ne tako verovatna ali ne i nemoguća politička formula).

 Varijanta pod a) podrazumevala bi jako složen proces političkog pregovaranja i dogovaranja u pogledu programskog opredeljenja i sastava budućeg kabineta. Naravno, sve pod pretpostavkom da Koštunica pristane da uopšte pravi vladu DS-om. Kao verovatno najjača stranka prodemokratskog bloka na predstojećim izborima,  DSS bi bila u prilici da imenuje mandatara ali i da više od ostalih određuje prioritete budućeg kabineta.  U ovakvu vladu DSS bi najverovatnije ušao zbog nesagledivih posledica dalje institucionalne agonije. Jedan deo birača, stranka bi sigurno izgubila, a ironijom sudbine, Koštunica bi svojim neospornim političkim autoritetom omogućio participaciju u vlasti prošlogodišnjem rivalu sa predsedničkih izbora Labusu i večitom neprijatelju DS-u. Ipak, s obzirom na vodeću ulogu u kabinetu, svaki  dobar potez vlade pozitivno bi uticao na ugled DSS-a  i to posebno kod urbanog biračkog tela od koga je ova stranka olako odustala. 

Već samim ulaskom u Parlament i Vladu, G17 bi kapitalizovala svoju političku orijentaciju i pokazala kako i u Srbiji važi pravilo "dobar marketinški nastup zlata vredi" . Uz to treba dodati da  bi uloga racionalnog pomiritelja između gotovo fatalno posvađanih DS i DSS, podigla rejting Labusu i njegovoj stranci. Ne treba prenebregnuti i to da bi se lideri i G17 postarali da dobiju mesta u vladi primerena imidžu stranke ekonomskih eksperta. Osvedočeno dobar medijski nastup ove stranke, učinio bi da svaki, pa i najmanji pomak u sferi ekonomije,učvrsti i poboljša njene pozicije. Bez bilo kakave pristrsnosti čini se da bi koalicijom sa DSS i DS, G17 figurativno rečeno postala pobednik izbora. Dve duboko i značajno infrastrukturno i politički moćnije stranke, morale bi traže izlaz iz međusobnih razmirica u prihvatanju politički i organizaciono slabijeg partnera kakav je G17 Plus. S druge strane, ova partija bi postavljajući se s onu stranu dubokih političkih sporenja i osporavanja DS i DSS, se predstavila kao stožera reformi i autentičnog predstavnika narodne volje.

U postojećim okolnostima, podela odgovornosti sa DSS i G17 Plus, DS-u donela bi više koristi nego štete. U svetlu te činjenice, DS je nedavno izvršila  političku diferencijaciju, odstranjujući izrazito nepopularne ličnosti iz vrha stranke ali i pripremajući teren za učešće u nekoj budućoj vladajućoj koaliciji. Ostanak na vlasti, doduše u liku nedominantnog koalicionog partnera, omogućio bi Demokratskoj stranci unutrašnju konsolidaciju i pobedu struje Borisa Tadića na predstojećoj Skupštini stranke, apsorbovanje manjih stranaka iz bivšeg DOS-a i  nadasve potvrdu da nije bilo sve tako crno u vreme njene trogodišnje vladavine.

U programskom smislu, zajednička platforma vlade i DSS, DS i G17 sastojala bi se od rada na ustavnoj reformi, izgradnji socijalno senzitivne tržišne privrede, borbi protiv korupcije i kriminala i daljoj integraciji u evroatlanske institucije. Da bi vlada zaživela, DS i G17 moraju prihvatiti većinu ustavnih predloga DSS-a, G17 mora odustati od zalaganja za suverenu Srbij, dok DSS mora nužno smanjiti nivo netolerancije prema DS i donekle ublažiti retoriku prema Hagu. Ako do ovih minimalnih međusobnih ustupaka ne dođe, vlada DSS,G17 i DS gotovo da je nezamisliva. Ukoliko bi se pak i došlo do nekog minimuma zajedničkih ciljeva, pored već pomenute neposredne prošlosti dubokih političkih sukoba i ličnih animoziteta, velika prepreka u funkcionisanju vlade bila bi veoma uticajna radikalska opozicija. Za poverovati je da bi u oponiranju triju DSS-DS-G17, radikalima često asistirale kako izrazito nepovoljne opštedruštvene okolnosti tako i ostale stranke zastupljene u Skupštini.

 

Pored političke formule DSS, DS i G17 Plus, ne treba isključiti ni mogućnost koalicije DSS, G17 i novoformirane koalilicije SPO-NS. Ma koliko ovo na prvi pogled bilo čudno, ovu opciju treba uzeti u razmatranje, pod ne tako nerealnom pretpostavkom da Velja Ilić ponovi rezultat od 16. novembra, a SPO pridobije barem isti broj birača iz 2000-te godine. Za očekivati je da bi u koaliciji DSS, G17 i NS, dominaciju imao DSS, te da bi ekonomski deo vlade pripao bi G17, dok bi SPO-NS usled verovatno najmanjeg broja glasova u koaliciji, bio partner kome bi pripala, na prvi pogled, najmanje atraktivna mesta u vladi.

Za DSS bi ova vlada bila čak i prihvatljivija nego kombinacija sa DS, jer DSS nema ozbiljnijih sporenja ni sa G17 ni sa SPO-NS. G17 bi bio u nešto neugodnijoj poziciji zbog uglavnom urbanog biračkog tela, dok bi za Draškovića i Ilića, ulazak u vlast izgledao kao happy end jedne zaboravljene političke priče. Programski, bila bi to konzervativna vlada nalik evropskim narodnjačkim vladama uz veću dozu populizma usled prisustva SPO-NS. Da bi ovakva vlada uopšte bila moguća, G17 a donekle i SPO-NS moraju revidirati  kako zalaganje za nezavisnu Srbiju, tako i monarhizam, dok bi DSS morao  smanjiti antihaški naboj i biti fleksibilan u podeli plena nakon izbora. Prepreka u funkcionisanju vlade, bila bi izrazito snažna opozicija u Parlamentu ali i javnosti. Opozicija bi objedinila kako uticajne kritičare s desna (radikale) tako i kritičare levocentrističke orijentacije (DS). Bez čvrstog konsenzusa u programsko-akcionom smislu,uz  pritisak opozicije i nedostatak vidljivih znakova poboljšnja životnih prilika koalicija DSS,G17 i SPO-NS  trajala bi barem dvostruko kraće nego što je to zakonski predviđeno.

Sve u svemu, da bi bilo kakva vlada nakon izbora nastala potrebno je ozbiljno shvatiti staru sintagmu o politici kao "veštini mogućeg".  Politička orijentacija i stabilnost zavisiće od sposobnosti da se pronađu mnogobrojni racionalni kompromisi i suspenduje duh netrpeljivosti koji trenutno vlada srpskom politikom. Ako je suditi po dosadašnjem iskustvu, izgledi za tako nešto nisu veliki, ali treba se ponekad prisetiti i da je politika veština racionalnog i voljnog rukovođenja društvom. Zbog toga u njoj  ne mora uvek biti onako kako je bilo i kako jeste već može biti i onako kako treba da bude. Da li će srpski politički akteri doseći mogući horizont slobode i racionalnosti ostaje da se vidi u ne tako dalekoj budućnosti. Od ove njihove sposobnosti zavisi i konačan odgovor na pitanje hoćemo li imati stabilnu vladu.

 

Beograd. 2.12.2003 

Autor je saradnik Nove srpske političke misli 

   

 

 

 
     
     
 
Copyright by NSPM