Zoran Avramović

O MOGUĆNOJ VLADI SRS-DSS

(uz osvrt na domaće i strane analitičare)

Ta situacija izgleda ovako. Političari cepaju cipele po Srbiji ubeđujući pojedince i grupe da je njihov politički program bolji od drugih, i pri tom se suočavaju sa svakojakim preprekama. U isto vreme, posmatrači sa akademskim titulama, sa kafom na stolu gledaju i slušaju njihove govore, a u pauzi čitaju novine. Kada se završi izborna trka, analitičari i «analitičari» počinju da zapljuskuju javnost svojim predlozima šta da rade političari ili sa svojim «pravim» ideološkim pogledima. I sada se ponavlja ista slika: oni koji samo gledaju, savetuju one što politički rade, šta zapravo treba da rade, u kakve koaliciji treba da stupaju. Njima se pridružuju inostrane «krizne grupe», novinari i poneki intelektualac. Neki nam drže lekcije, bez pardona! Samo još da ih poslušamo.

Nije ovde reč o tome kakvu ulogu u političkom životu imaju analitičari, niti o tome da li treba da se mešaju u partijske stvari već o tome da li oni to čine na način koji je karakterističan za analizu ili za ideološki interes. Od analize se očekuje znanje i argument a ideolozi plasiraju svoje želje i svoje interese u formi «javnog diskursa». Analitičar se razlikuje od političara i novinara. Političar može da obmanjuje, novinar može da napiše kako je neka partija «destruktivna i ekstremistička» bez obrazloženja, ali analitičar bi trebao da ponudi neke raloge za svoj stav. Pa da vidimo kako to izgleda na primeru poslednjih analiza parlamentarnih izbora i posleizbornih kombinatorika u Srbiji.

Već jezik koji koriste upućuje na pristrasnost. Razlikovanje političkih stanaka na «demokratski blok» i one druge stvara prevaru da su one druge nedemokratske. To se ne kaže ali se koristi sintagma «stranke bivšeg režima». Čak se i neki doktori nauka, istaknuti funkcioneri komunističkog režima u Srbiji pre 1990, oglašavaju u prilog «demokratskog bloka». (Inostrani analitičari su u tom pogledu ideološki čisti. Za njih su radikali «ultranacionalisti» zato što brane nacionalne interese a oni koji su počistili Srbe iz Hrvatske i Kosova i Metohije, demokrate i anacionalisti.)

To je jezik kojim oni opisuju političke prilike u Srbiji. I to je doprinos razumevanju politike u Srbiji, danas.

Sa takvim jezikom, prelazi se na analizu posleizbornih koalicija. Jedan analitičar iz svoje analize izbacuje radikale i socijaliste, kao da su leprozni. Drugi, savetuje DSS da će izvršiti političko samoubistvo ako uđe u koaliciju sa radikalima, treći po ko zna koji put piše kako to neće prihvatiti «međunarodna zajednica», četvrti već najavljuje nove izbore, peti izjavljuje za inostrane novine kako će biti teško demokratama pod radikalima, a šesti tvrdi da pobednička stranka nema koalicioni kapacitet uprkos svakom znane činjenice da su upravo stranke iz «demokratskog bloka» unapred odbijale saradnju!! I tako dalje, i tako dalje. Međunarodna krizna grupa, koja izjednačava Pakistan i Srbiju po političkoj nestabilnosti, već na 1. januar 2004. zna da neće biti koalicije radikala i DSS. Kako ona to zna?

Nije sporno pravo na politički stav analitičara već njihov ideološki interes maskiran analizom. U tom smislu srpski analitički blok se razlikuje na one: a) koji argumentima i načelom objektivnosti raspravljaju o političkom kalkulacijama u Srbiji, b) na one koji sole pamet političkim strankama, c) na one koji neiskreno ili skriveno navijaju za pojedine političke stranke a to pokrivaju formom analize.

Da razmotrimo mogućnost koalicije koju analitičari unapred sahranjuju ili je ignorišu. Kakva bi bila koalcija SRS i DSS?

U demokratskim državama, posleizborne koalicije se sklapaju prema snazi potvrđenoj na izborima. Legitimno je i legalno da najjače stranke formiraju vladu ako to nije u stanju da učini jedna stranka. U Srbiji, 2003. to su SRS i DSS. Proširenje koalicije je teško ne samo zbog toga što ove dve stranke imaju stabilnu većinu već i zbog toga što su DS i G 17 potpisivale jedna papir nevladine organizacije Građanske inicijative (čime se bavi nevladina organizacija!) o političkom rasizmu prema SRS još pre izbora. Tako nešto učiniti u demokratiji i imenovati sebe kao demokratom, to je vrhunac cinizma. Ako je to doprinos demokratskoj kulturi, teško Srbiji!

Dakle, evo razloga za dobru vladu SRS i DSS. Na prvom mestu, to su stranke koje su obezbedile mandate za stabilnu većinu. To su stranke sa najmanje afera i korupcije u svojim redovima. Oštro napadaju kriminalizovanje društva. Njih odlikuje jak smisao za moralno dobro Srbije. To su stranke koje se najotvorenije i najdoslednije zalažu za poštovanje pravnih ustanova i pravnih vrednosti. Nema dokaza da su kršile zakone ili zloupotrebljavale svoj položaj u javnom životu. Odlikuje ih borba za zdrave institucije. Odanost demokratskoj proceduri potvrđena je u njihovom političkom delovanju. SRS i DSS su patriotske političke stranke u dobrom smislu reči: one daju prednost nacionalnim a ne inostranim interesima. Zastupaju iste stavove prema Crnoj Gori i Kosovu i Metohiji. Slične stavove zastupaju i u odnosu na najteži problem Srbije – haški tribunal. Taj ogromni istorijski teret Srbije, druge stranke ili zaobilaze ili se prepuštaju volji «međunarodne zajednice». Samo državotvorne stranke znaju koliki je to problem za Srbiju.

Naravno, postoje i neke političke razlike ali ne tolike da bi donele prevagu nad zajedničkim korpusom vrednosti i ponašanja. Pitanje ustava (promena ili popravka), teritorijalna organizacija, imidž SRS «stranke bivšeg režima». To nisu ozbiljne prepreke za tako značajnu koaliciju kao što je formiranje vlade. Ali, njih je lako rešiti. Međutim, postoji jedna okolnost koja može da spreči formiranje koalicije SRS i DSS. To je strahovit pritisak, tajni i javni, «međunardone zajednice» pod čim treba podrazumevati političare, medije, inostrane analitičare. Oni su se mešali oružjem, ekonomijom, diplomatijom, politikom u politički život Srbije tokom poslednje decenije ali i danas. Njima je važno da plasiraju svoj interes a ne da li će se razvijati proceduralna demokratija i slobodna volja naroda. Dobar povod da razmišljamo o pojmu slobode.

Srbija je početkom 2004. pred izborom: ili će poštovati svoju slobodu ili volju «međunarodne zajednice». Ako ovo drugo pobedi, ubuduće ne treba pitati narod Srbije koga hoće na vlasti već međunarodne centre moći. Propašće i ova prilika da Srbija dobije legitimnu i legalnu vladu koja će da popravi demokratske ustanove, unapredi materijalno stanje i sačuva nacionalno dostojanstvo. Propašće i prilika da se razobliče jake inostrane predrasude i stereotipi o Srbima i srpskim nacionalnim i državnim interesima ali i o srpskom nacionalnom karakteru. Pored svih problema koji su navalili na Srbiju i ovaj imidž o Srbima je značajan problem. Najzad, propašće i prilika da dobijemo vladu koja će se malo baviti sobom a više brojnim problemima društva i države.

(Autor je sociolog i naucni savetnik u Institutu za pedagoska istrazivanja)