KO PROIZVODI POLITIČKU KRIZU U SRBIJI?

U Srbiji su 28. decembra 2003. održani parlamentarni izbori. U odnosu na prethodne to su, uz određene nedostatke, po svim merilima bili demokratski izbori poslanika za republički parlament. Pojedinci, socijalne grupe i političke pristalice imali su veliki izbor stranaka i njihovih programa. Opredelili su se, već znamo kako.

Neočekivano, posle tako dobro sprovedenih izbora, u Srbiji izbija parlamentarna i politička kriza. Parlament ne može da se konstituiše a izbor nove vlade nije izvestan. Čak se nagoveštava trijumf političke nesposobnosti nacije – ponovni izbori! Ovi samo što su završeni a mediji pišu o mogućnosti raspisivanja novih izbora. Šta se to događa? Otkuda potiče ta najava kada se zna da političke stranke koje su ušle u parlament mogu da formiraju i parlament i vladu. Oni koji mogu da bez poteškoća formiraju vladu – neće; oni drugi ucenjuju, pogađaju se, kombinuju. Zašto nema vlade u Srbiji posle izbora?

Postoje tri razloga za takvo stanje. Očigledno je da jednu vrstu prepreka postavljaju određeni politički krugovi iz Evrope i Amerike. Njihove poruke su poslate u rasponu od otvorenog protivljenja vladi SRS i DSS do finog diplomatskog jezika sugerisanja i ohrabrivanja «demokratskih snaga» u Srbiji. Obećava se pomoć u parama, beskamatni krediti, itd.. Svako ko je obavešten trebao je da shvati da te «demokratske i reformske snage» nisu stranke koje su poštovale demokratsku proceduru nego one, prave demokratske snage.

Dok je deo političke elite Evrope lepim diplomatskim jezikom stavljao do znanja koga hoće u vladi a koga ne, većina evropskih medija je to grubim jezikom saopštavala. Po tim medijima, koji se inače predstavljaju kao čuvari slobode medija, u Srbiji postoje «ultranacionalisti» a to je SRS i umereni nacionalisti a to je DSS (za njih ne postoji politički srpski nacionalni interes, već nacionalistički). Ostali su reformisti, prozapadno orijentisani i tome slično. Cilj ovih kolumni bio je da upozori javnost zapadnih društava da u Srbiji postoji problem: glasači nisu birali po njihovim planovima i željama!

Kada se pažljivije razmotre politički motivi za takvu, gotovo neprijateljsku podelu građana Srbije, dolazi se do zaključka da je odbrana haškog suđenja i njegovih presuda od ključne važnosti. Oni koji su učestvovali u invaziji na Srbiju i Srbe, tokom protekle decenije, hoće da svoju politiku opravdaju haškim procesima. Činjenica da su stranke čiji predsednici sede u Hagu ušle u parlament sa velikim brojem glasova dokazuje da ne mali deo Srba ne priznaje taj sud i da neće prihvatiti njegove presude. Glasači su mogli da odbiju takvu opciju. Ne da je nisu odbili već su je u velikom broju podržali i tako pokazali svoj stav o haškoj omči. Odbijajući odnos prema Hagu imaju i pristalice većine drugih stranaka uprkos neslaganju sa politikom haških zatočenika. Tu, u Haškom tribunalu je osnovni kamen spoticanja. Između haškog suda i političkog uspeha SRS i SPS, deo zapadne elite opredelio se za očuvanje misije suda. Ali, ta stvar se mora prelomiti, jer većina Srba verovatno nikada neće priznati haški sud. Ili će zapadni establišment sarađivati sa svima na političkoj sceni u Srbiji ili će nastaviti sa otvorenom diskriminacijom.

Drugi generator postizborne krize su DS i G17. To su stranke koje su otvoreno potpisivale jedan papir nevladine organizacije Građanske inicijative o odbijanju svake saradnje sa SRS. To je potpisano pre parlamentarnih izbora. (Jedan prodemokratski analitičar - u mladosti istaknuti pripadnik saveza komunista Jugoslavije - tumačio je takvo ponašanje kao problem SRS zato što nema koalicioni kapacitet!) Ako takav čin nije školski primer diskriminacije u politici, onda ne postoji pojam diskriminacije. Podseća na ono «nemoj da se družiš sa Ciganima». Dve političke stranke su unapred odbile funkcionalnu saradnju sa drugom strankom u državnim organima. Gde je tu demokratija? I kakav doprinos daju te stranke demokratskom životu u Srbiji? Zašto one učestvuju u demokratskoj igri kada unapred odbijaju da igraju sa nekim protivnicima. Reč je o potkopavanju demokratskih vrednosti sa demokratskom retorikom..

Treći proizvođač krize je deo domaćih medija i intelektualaca. Njihove stavove karakteriše odbijanje političke realnosti i priznavanje vlastitih ideoloških potreba. Tu je želja potisnula činjenice. Oni neskriveno navijaju za «prozapadne» stranke. To je njihovo pravo ali, kada je reč o medijima, nemaju pravo da se imenuju kao čuvari slobodnog i demokratskog informisanja. Televizija B-92 je, primera radi, potpuno zamračila delatnost SRS i SPS a - to su potvrdili i kvantitativni podaci sa proteklih izbora. Ko hoće primer selektivnog informisanja, ima ga.

Dodatni problem u ovom najvijačkom krilu javnosti nije samo u njihovom optiranju za jednu stranku ili ciglu od stranaka, već u tome što forsiraju podele između političkih stranaka do granice neprijateljstva. Tako, oni stalno govore o demokratskim strankama (bloku) i strankama bivšeg režima. Može se razumeti zašto političke stranke koriste takav jezik podela, ali od medija i intelektualaca bi se očekivala i doza kritičnosti. Stranka je demokratska ako poštuje demokratsku proceduru, a ne po tome koje vrednosti zastupa. Da li je stranka demokratska ako zastupa interese građana ili «međunarodne zajednice» a nedemokratska ako  drži do nacionalnih interesa? I podela na stranke sadašnjeg i bišeg režima nema nikakvog smisla. Stranka je u vladajućem režimu ili opoziciji, odnosno bivšem režimu. U Srbiji su sve stranke bile bivši režim, različitog trajanja, a u trenutnim okolnostima nije isto da li stranka koja je bila na vlasti do 2003. hoće ponovo u vladu i stranka koja je bila do 2000. godine u vladi. Ova druga je bila tri godine u opoziciji a to je dovoljno da popravi svoje delovanje i time stekne poverenje birača. Taj politički stereotip o strankama bivšeg režima sprečava uvid u promene koje su se dogodile u tim strankama. Ništa na svetu nije nepromenljivo a pogotovu politička delatnost.

Dakle, očigledno je da Srbija prolazi kroz postparlamentarnu krizu. Nju stvaraju i oni koji se legitimišu kao privrženici demokratije, ovde i u Evropi. Njihov lajtmotiv – da u Srbiji postoje demokratske i nedemokratske snage (stari i novi režim) samo produbljuje već duboke razlike u političkom životu. Umanjuju se šanse za konsenzus a rastu izgledi za neprijateljstvo, a ne suparništvo. A osnovna posledica takve ideologije nije samo u tome što će se izdejstvovati većinska vlada u parlamentu već u tome što će se te podele nastaviti i posle izbora te vlade. Ta proizvodnja nestabilnosti u Srbiji je planirana na duži rok.