Rezultati vanrednih parlamentarnih izbora pokazali su, između ostalog, da je dosadašnja vlast imala podršku tek nešto više od petine biračkog tela koje izlazi na izbore, ili tek nešto više od 12 odsto ukupnog biračkog tela (I). Ovaj podatak, izvesno je, sadrži i dobar deo odgovora na pitanje zašto je SRS dobio najveću podršku (II). Međutim, ne dovoljno da bi napravio vladu i ne dovoljno da bi demokratski procesi bili značajno ugroženi (III).

I - Skupštinu Srbije činiće poslanici šest političkih grupacija, uglavnom stranaka koje su samostalno osvojile mandate, međutim, kroz iglene uši provukle su se i neke partije koje su vičnije sklapanjima predizbornih koalicija od samostalnog osvajanja mandata. No, to je značajan korak napred imajući u vidu pređašnje stanje u kojem su ministri u Vladi imali podršku građana koja se primerenije meri promilima. Ministar pravde, unutrašnjih dela i ministar za rad kao i četiri od šest potpredsednika Vlade, od 2004. predstavljaju vanparlamentarne stranke, a preostala dvojica – Žarko Korać i Čedomir Jovanović neće više biti u vlasti. Neki od ministara odlazeće vlade promenili su matične stranke u predvečerje izbora ili su od nestranačkih postali kadrovi većih stranaka spasavajući se sudbine “lidera” malih stranaka. Građanski savez i Demokratski centar samo su odložili ono što im se mora desiti. U narednom periodu, po svemu sudeći ne baš četvorogodišnjem, imaće po pet poslanika. Taman za poslanički klub. Vrlo teško za ministre, gradonačelnika, predsednika Republike...

Danas imamo sasvim jasnu i izvesnu činjenicu da je vlast DOS, bar proteklih godinu dana vladala bez dovoljno velike podrške birača. Dodatno zabrinjava pretpostavka da je istoj vlasti sve vreme ta činjenica bila poznata. Dakle, imali smo “demokratsku vlast” koja je “demokratski vladala”, a koja nije imala podršku birača. U najboljem slučaju i u najboljoj nameri, mogli bismo da govorimo o prosvećenom apsolutizmu, a ne o demokratskoj vladavini. Temeljan dokaz da je ipak reč o nedemokratskoj vlasti možemo pronaći kako u konkretnim potezima bivše vlasti, tako i u motivima nekih sukoba unutar nje same. Na jednom nivou krađa mandata, krivotvorenje glasanja u parlamentu, način osnivanja Saveta za radiodifuziju, protivustavno vedeovanje Nataše Mićić, a na drugom, koncepcijski sukob najmanje dve struje u Demokratskoj stranci, stranci koje je de facto vladala Srbijom pod imenom DOS. Indikativno je i naprasno pranje ruku dojučerašnjih lojalnih članica DOS od DOS.

Ukoliko vlast nastavi da vlada uprkos gubljenja podrške birača, pa i ako je u početku svoje vladavine bila, ona prestaje da bude demokratska. U našem slučaju, nije dovoljno precizno reći da je vlast izgubila podršku. Podrška vlastima je gotovo prepolovljena onog momenta kada se DSS distancirao od DS(DOS). Svakom ko poštuje načela i principe demokratije bilo je to zvono za uzbunu. Međutim, vođi u DS su čitav “projekat” DOS iskoristili kao višestepenu raketu kojoj jesu neophodni svi elementi, ali samo dok ne poleti. Kasnije, jedan po jedan, delovi se odbacuju, a postizanjem dovoljne brzine i visine – potrebna joj je samo upravljačka kapsula. DOS-u je DSS bio potreban samo do decembra 2000. Već od januara 2001, DSS je za DS(DOS) - balast. Gotovo identičnu sudbinu DSS doživeo je kasnije i G17. Period raspada DOS pratili su i žestoki verbalni obračuni, afere, nametanje teza o reformatorima i kočničarima, sposobnim i nesposobnim itd. Bila je to retorika u funkciji očuvanja vlasti potencirana upravo od onih koji su danas ili van perlamenta ili opozicija u vlastitoj stranci. Kao da su DOS, odnosno DS, u prvim godinama tranzicije hteli da pokažu da je mogućno demokratiju uspostaviti nedemokratskim načinom vladavine. Najproduktivnija kritika takve politike i neoboriv dokaz o vođenju pogrešne politike diktirane iz DS upravo je nagoveštaj njene promene u stranci u kojoj je i stvorena. Doduše, toj promeni još uvek tepaju, eufemistički nazivajući je “priznavanje grešaka”.

II - Na izborima u decembru 2000. godine SRS je dobio oko 320.000 glasova. Samo tri godine kasnije podrška radikalima uvećana je za oko 730.000. Izlaznost je tada bila takoreći ista. SPS i SSJ tada su dobili oko 356.000 glasova više. Prost zbir osvojenih glasova svih stranaka koje su u decembru 2000. činile DOS, kao i onih koji su sada stranke, a pre tri godine DOS su podržavali, jedva da iznosi dva miliona, što je za oko 400.000 glasova manje nego što je DOS dobio na parlamentarnim izborima 23. decembra 2000. Koincidencija ili ne, ove dve brojke (“razočarani” birači DOS, SPS i SSJ) čine zbir od preko sedamsto hiljada birača, identičan uvećanju podrške radikalima decembra 2003. Izvesno je da je za tri godine četiri stotine hiljada ljudi manje glasalo za “DOS”, a da li je verovatno da su oni onomad glasali za radikale?! Ovome treba dodati da je SPO/NS na prošlim izborima dobio 150.000 glasova više, nego SPO pre tri godine, što se, imajući u vidu i rezultat Velimira Ilića na predsedničkim izborima (osvojio je 230.000, šezdeset hiljada manje od koalicije SPO/NS), može tumačiti i kao uspeh i kao neuspeh. Elem, desetak procenata birača koji glasaju ne glasa uvek za istu stranku. Naprotiv, možda se za ovu grupu birača može reći da svaki naredni put glasaju drukčije. Očevidno je da ideologija nije presuđujuća. Jasno je i da se ne mogu pohvaliti zavidnim stepenom političkog obrzovanja, međutim, reč je o značajnom delu biračkog tela. Recimo, ukoliko bi se na neki način organizovali, imali bi i predstavnike u parlamentu (sic!). Mogućno je i da takvi birači glasaju za pobednike nekih prethodnih izbora, da je reč o tzv. oportunističkom biraču. (Koštunica je pobedio na izborima u septembru 2000, a Nikolić osvojio najviše glasova na predsedničkim izborima u novembru 2003). Mogućno je i da su, pak, to oni lakoverni birači, podložni populizmu, ali je potpuno izvesno da nijedna ozbiljna politička stranka na tih nekoliko stotina hiljada birača, bar još neko vreme, ne može računati kao na čvrstu podršku. Utoliko je ova pobeda SRS nestabilnija. Osim toga, radikalima za formiranje vlade nedostaje 44 poslanika.

III - Na drugoj strani, stranke koje nisu podržavale Vladu Srbije, a nedvosmisleno jesu prodemokratske opcije dobile su 39,3 odsto. Tu grupaciju čine DSS, Grupa 17 plus, Otpor i druge stranke koje nisu prešle cenzus. A ako tome, samo u ovoj prilici i u ovom kontekstu, dodamo i glasove prodemokratskih opcija koje su u prethodnom periodu podržavale rad Vlade dobićemo zbir od oko 60 odsto birača koji se, uslovno rečeno, opredeljuju za demokratiju. Za naše društvo i okolnosti u kojima se ono nalazi veoma je značajan ovaj podatak jer on dokazuje da 24. septembar ili 5. oktobar 2000. nisu bili “incidenti”. Tezu o tome da je pobeda DOS pre tri godine možda bila incident plasirao je niko drugi nego Svilanović, očevidno frustriran što je SRS dobio tri puta više glasova od DS. Slab rezultat DS i drugih, uslovno rečeno, levih opcija, posledica je slabih rezultata njihove vladavine, a ne ideologije. Neprihvatajući ocenu birača i suočavanja sa potrebom preispitivanja grešaka, ali i krivičnih dela, dojučerašnja vlast opravdanje pokušava da nađe u tvrdnji da Srbija skreće udesno. Recimo i da skreće, ali zašto? Zbog biološke sklonosti srpskog naroda ka desnoj ideologiji, ili zbog činjenice da su svi relevantni politički protivnici sada već bivše vlasti, uslovno rečeno, na desnici.

Teza da je Srbija skrenula udesno jeste efektna, ali je malo neutemeljena. Levica i desnica profilisane su u demokratijama, stabilnim društvima, u kojima postoje svojevrsni politički etaloni. Ako je do 2000. vladala levica, a sada su pobedile desne snage, znači li to da je DOS bio centar? Pozicioniranje stranaka na levicu, desnicu i centar tek predstoji. Danas možemo samo govoriti o nagoveštajima te podele. Pomenimo samo neke paradokse: kampanja SRS, koju mnogi kvalifikuju kao ultradesničarsku stranku, imala je naglašenu socijalnu dimenziju – jednakost, pravednost, briga o najugroženijim socijalnim grupama. DS je u Socijalističkoj internacionali, dakle DS je pozicionirana na levici, mada se članovi te stranke i njeni funkcioneri tako ne izjašnjavaju. Grupa 17 plus je, kako kažu, desni centar, a u svojevrsnoj su predizbornoj koaliciji sa socijaldemokratama. SPS kao levičari najviše govore o nacionalnim interesima, a SPO kao desna monarhistička stranka o besplatnoj podeli akcija radnicima... S druge strane, ne treba izgubiti iz vida i to da smo ušli u period u kojem je vek trajanja partija drastično smanjen. Zapravo, mi smo u periodu stabilizovanja višepartijskog sistema u kome će se partije tek pozicionirati i opstajati, a neke i nestati. Verovatno je da će ovu uslovnu podelu stranke koje opstanu zadržati i ubuduće, međutim programi će sasvim sigurno biti korigovani i prilagođeni stabilnijem društvu i demokratskoj državi. Do tada će se birači uglavnom opredeljivati imajući u vidu učinke vladavine. Tako je i u stabilnim demokratskim društvima, iako se i u tim društvima ponekad, doduše retko, postavlja pitanje za ili protiv demokratije. Radikala se mnogo više uplašila vlast nego birači. Možda je to očekivano, ali teško da se od “demokratske vlasti” koja je izgubila izbore može očekivati da uspeh radikala objašnjava ideologijom, desnim skretanjem i drugim sekundarnim tumačenjima. Primarno je da je uspeh radikala i neuspeh DS(DOS) posledica loših rezultata vlasti. Ili sasvim precizno – birači misle da je vlast nije valjano radila.

Parlamentarni izbori 28. decembra 2003. godine bili su prepreka koju mnoge stranke nisu preskočile. Na sledećim izborima cenzus i ocena birača sačekaće neke druge. Ili ukrupnjavanje političke scene, ili promena zanimanja, rešenja su za lidere i stranke kojima je cenzus problem. A kad je reč o oceni rada vlasti koju birači na izborima daju – o tome vlast treba da razmišlja dok vlada. Sve vreme.

Beleska o autoru:

Slavko Živanov rođen je 1969. Novinar. Osnivač magazina za novu Srbiju "Košava", radio od 1995-98. u "Našoj borbi". Član DS od 1990-94. Član Demokratskog centra i sekretar te stranke od 98- do novembra 2000. Sarađivao sa Jugoslovenskim komitetom pravnika za ljudska prava, i Centralno evropskom revijom.

bgd, 6. januar 2004.