Marinko M. Vučinić

Demokratska stranka - između ogoljenih makijavelista i načelnih pragmatista.

Dešavanja u Demokratskoj stranci pokazuju da ne postoji još uvek jasno izražena svest o potrebi i spremnost za radikalno suočavanje sa svim negativnim i razornim posledicama i uzrocima vođenja stranačke i državne politike koja je na proteklim parlamentarnim izborima doživela težak poraz. Oligarhijsko ustrojstvo i koterijski duh koji sada dominira u vodećoj nomenklaturi Demokratske stranke snažno se opire bilo kakvoj temeljnoj analizi te tzv. najbolje reformističke politike u istoriji Srbije. Isti oni partijski funkcioneri koji su učestvovali u svim proteklim aferama koje su i dovele do rušenje političkog kredibiliteta Demokratske stranke sada sa istim žarom učestvuju u bespoštednoj unutar-partijskoj borbi za stranačke pozicije kao da se ništa nije desilo i kao da je Demokratska stranka istinsko oličenje demokratije i političke načelnosti. Izbori u Demokratskoj stranci se tako svode na sukobe unutar postojeće partijske oligarhije koja jednostavno nije u stanju i koja objektivno ne može, a i ne namerava, da izvrši tako neophodnu revitalizaciju osnovnih demokratskih principa, već se njihova izborna delatnost jednostavno svodi na puko očuvanje svojih unosnih stranačkih pozicija i uspostavljenog stanja, koje im omogućava opstanak u redovima neprikosnovene stranačke nomenklature. Pri tome je uloga članstva svedena na opredeljivanje opštinskih odbora koje će krilo podržati u stranačkoj kampanji, a da pri tome članstvo i nije u prilici da kaže svoje mišljenje i stav o aktuelnim sukobima unutar Demokratske stranke. U tome se jasno vidi još jedan izraz duboke oligarhizacije Demokratske stranke. Ako sadašnji stranački funkcioneri koji inače aktivno učestvuju u izbornoj kampanji mirno izjavljuju da nije bilo izborne krađe u Parlamentu i da ih nije stid što su se desile manipulacije sa poslaničkim glasovima onda zbilja teško možemo očekivati da će predstojeća izborna skupština doneti toliko potrebno suočavanje sa politikom koju je partijska oligarhija vodila do parlamentarnih izbora. Obe tzv. struje u Demokratskoj stranci kao da poštuju prećutni dogovor da se odustane ili odloži otvaranje najznačajnijih koncepcijskih i programskih pitanja od kojih i zavisi opstanak ove stranke u našem političkom životu. Zato i nije čudo što se sukob ove dve struje smatra za pre svega personalni sukob između partijskih funcionera koji poštuju prećutno stranačko primirje. Međutim, ipak ćemo pokušati da sučelimo izjave i stavove nekih od stranačkih funkcionera kao osnovu za utvrđivanje suštinskih razlikovanja između postojećih struja unutar Demokratske stranke. Ono što je u poslednoj dekadi Demokratske stranke bio preovlađujući i neupitni ideološki aksiom bilo je zalaganje za pragmatizam u političkom delovanju koji može biti doveden do otvorenog cinizma i neke vrste balkanskog političkog makijavelizma. S druge strane se javlja pak politički pragmatizam koji će biti oplemenjen demokratskim načelima na kojim bi morala da počiva i sama demokratska stranka.

 Ovu otvoreno makijavelističku pragmatičnu struju svakako oličavaju Čedomir Jovanović, koji ima i otvorene pretenzije da bude partijski ideolog i Zoran Živković koji se ipak zadovoljio da bude poslušni vojnik partije koji je spreman da bude pre svega efikasan tehnolog vlasti. U svojim nastupima Čedomir Jovanović se i ne trudi da svoj otvoreni i cinični makijavelizam, ili preciznije rečeno politički jezuitizam, zaogrne u neku prihvatljivu političku formu. Nošen svojevrsnim mesijanizmom, on nastupa kao pravi epigon Zorana Đinđića, a pri tome se predstavlja kao patentirani, odani i neprikosnoveni tumač i čuvar pragmatične političke filozofije i političke prakse koju je sprovodio i oličava upravo Zoran Đinđić. Ali kao svaki epigon i Čedomir Jovanović je veoma brzo prerastao u običnu karikaturu svog uzora. Epigonstvo na koje se pozivaju pripadnici staranačke nomenklature je inače velika prepreka u stvaranju novog i na demokratskim načelima zasnovanog političkog koncepta Demokrtaske stranke. Uporna odbrana Đinđićevog lika i dela je osnovno uporište ovih pretstavnika ogoljenog političkog pragmatizma koji je i doveo Demokratsku stranku na ivicu izbornog debakla. Ovom prilikom navodim samo nekoliko najupečatljivijih stavova Čedomira Jovanovića i to samo kao ilustraciju njegovog shvatanja politike i političke tehnologije. "Bio sam jasan na GO DS. Moramo nastaviti da u Srbiji razvijamo način mišljenja koji ističe kao najvažnije pitanje, pitanje efikasnosti i cilja. DS postoji da bi menjala Srbiju, bilo unutar sistema, dakle kao vlast, bilo tako što će iz opozicije razbijati anemičnost, pesimizam i crnilo svojom energijom, optimizmom i vizijom. Mi smo lokomotiva a ne vagon. Ne možemo biti epizodisti, jer postojimo zato što smo lideri. Zato postoji moja stranka i zato ne prihvatam da se prepustim epidemiji navodne čestitosti i poštenja. Godinama smo kao stranka beskompromisno realizovali određenu politiku u Srbiji u kojoj ta politika nije bila opšte prihvaćena i u kojoj društvo nije imalo snage čak ni da shvati šta je sve to što se mora uraditi. Bio sam vrlo jasan. Snaga naše stranke je u viziji, ali i u ljudima koji su spremni da misle, govore i rade kao da je Zoran pored nas. Ako me pitate da li sam problem zato zato što su mi simbolično ruke prljave - naravno da su mi prljave, jer sam svaku prljavu stvar u Srbiji dotakao, pokušavajući da je očistim i naravno da sam problem, ali ne za za DS već za one kojima ne odgovara čisto društvo. Za mene je mnogo važnije da li smo dobili dobrog guvernera od načina na koji smo dobili guvernera, jer mi nismo uvrdili pravila igre. Pravila igre su utvrdili naši protivnici i mi smo se branili i borili".

Šta je stvarno političko značenje ovih stavova. Pre svega da su sva sredstva u politici dozvoljena i da je politika delatnost u kojoj je pozivanje na debatu i moralne principe  samo uzaludno gubljenje vremena i beskorisno zamlaćivanje koje samo sprečava političku efikasnost. Pri tome ne mari mnogo ako se pri tome poslužimo i nekim korisnim prečicama kao što je oduzimanje mandata ili krađa glasova u Skupštini. Ne možemo se prepustiti epidemiji navodne čestiosti i poštenja, moramo ne samo simbolički isprljati ruke, a sve to zbog viših državnih interesa koji se ne mogu dovoditi u pitanje i koji su univerzalni alibi za pragmatičnu politiku efikasnosti. A upravo se i radi o elementarnoj čestitosti koja je izgubljena u delovanju Demokratske stranke čija je partijska nomenklatura slepo sledila politiku pragmatizma i efikasnosti. Kako se može doći do čistog društva sa prljavim rukama. To su za predstavnike ove političke struje unutar Demokratske stranke nevažne činjenice u poređenju sa efikasnim i beskompromisnim ostvarivanjem viših ciljeva menjanja Srbije, koja nije čak ni razumela zašto je Čeomir Jovanović ulazio u prljave poslove. Zaista narod ume da u svom neznanju bude veoma nezahvalan.. U ovoj političkoj koncepciji nema nikako  mesta za suvišne načelne rasprave i dosadne moralističke debate i zanovetanja. Sve je podređeno političkoj efikasnosti, pa ako se i dogodi da budu prekršeni i pojedini demokratski principi i pravila, uvek se sve može iznova racionalizovati i opravdati pozivanjem na nužnost brzog i efikasnog rešavanja problema. I šta je konačno Demokratska stranka dobila kao rezultat beskompromisnog sprovođenja tako koncipirane pragmatične i hiperefikasne politike. Rezultati se ogledaju u rapidnom gubljenju podrške naroda na proteklim parlamentarnim izborima, razaranju društvenih i državnih institucija, širenju apatije i neverice u mogućnost demokratskog preobražaja društva, stvaranju ploitičkih okolnosti u kojima novobogataši iz miloševićevog vremena postaju glavni privredni oslonac i nezaobilazni politički činilac, licemerstvo, aroganciju kao stvarni izraz političke retorike reformatora. Demokratska stranka ne može dalje ostati zatočenik  sitnih vlastoljubivih epigona koji će stalnim pozivanjem na političko nasleđe ubijenog Zorana Đinđića u stvari beskompromisno braniti jedino svoje oligarhijske pozicije. "To je vrlo neukusno, tvrditi i otimati se za testament Zorana Đinđića. Svako ko tvrdi da će biti novi Đinđić pravi od sebe karikaturu - nema drugog Đinđića" izjavio je nedavno Dušan Petrović, kandidat za potpredsednika Demokratske stranke. Demokratska Stranka se dalje mora razvijati kao stranka koja baštini temeljna demokratska, liberalna i socijalna načela, što su i inače bila njena temeljna ishodišta kada je bila osnivana. Tradicija Demokratske stranke su i Delo Ljube Davidovića, Milana Grola, Borislava Pekića i Ljubomira Tadića. Za naš stranački život je od presudne važnosti da se prevaziđe sadašnja situacija u kojoj se sudbina stranke vezuje za njenog vođu. Duh poslušništva i epigonstva ne može biti zaloga za opstanak jedne ozbiljno utemeljene Demokratske stranke. Istorijsko iskustvo pokazuje da izazovima vremena mogu odoleti samo one političke stranke i tvorevine koje spajaju u sebi vrednosti tradicije ali su i sposobne da otvaraju nove političke vidike i omoguće stvaranje nove političke vizije. Ovi politički epigoni javljaju se sada kao farsa posle velike tragedije koja je zadesila Demokratsku stranku pogibijom Zorana Đinđića. O njegovoj političkoj filozofiji i političkom delovanju najvažniji sud će doneti istorija.

Razmatrajući političku koncepciju drugog krila unutar Demokratske stranke možemo reći da ova struja načelnih pragmatista upravo teži tome da objedini nužnost političkog pragmatizma i delotvornosti ali da pri tome to političko delovanje uklopi i saobrazi sa osnovnim demokratskim načelima koji moraju biti osnovna ideološka potka u delovanju Demokratske stranke. Entoni Gidens je u knjizi Treći put na veoma jasan način obrazložio nužnost objedinjavanja dva temeljna principa, pragmatizma i političke načelnosti."Čini se da su političke ideje danas izgubile sposobnost da nadahnjuju, a političke vođe sposobnost da vode. Želi li političko mišljenje povratiti svoja nadahnjujuća svojstva, ne sme biti jednostavno reaktivno, niti ograničeno na ono svakidašnje i uskogrudo. Politički život je bez ideala ništa. No ideali su prazni ako nisu u odnosu sa stvarnim mogućnostima. Moramo znati i kakvo bismo društvo želeli stvoriti i konkretna sredstva dolaska do njega. Ova knjiga nastoji pokazati kako se ti ciljevi mogu postići i kako se može oživeti politički idealizam". Dinamika političkog života jednostavno ne dozvoljava da stranka deluje kao elitni debatni krug koji je zatvoren u svoj ideološki svet. Dešavanja na našoj političkoj sceni zahtevaju stranačku organizaciju koja će biti efikasna i delotvorna ali koja će pre svega poštovati i čuvati osnovne demokratske principa na kojima ona i počiva. Zato predstavnici ove struje neće uraditi ništa ako odmah ne pokrenu proces suočavanja i raščišćavanja sa nosiocima i glavnim agitatorima političkog jezuitizma u Demokratskoj stranci. Ako ne pokrenu taj neophodni i veoma važan proces onda su i oni samo deo oligarhijskih struktura koje i nemaju stvarnu nameru i volju da, ma koliko bilo paradoksalno, demokratizuju i samu Demokratsku stranku. Onda se čitav spor odvija u ravni unutar oligarhijskih sporenja u održavanju političkih pozicija i uticaja.

Pre nekoliko godina na parlamentarnim izborima Demokratska stranka je nastupala sa poznatim izbornim sloganom Pošteno i to je bio izraz političke koncepcije koja je počivala na čvrstim i nepokolebljivim moralnim principima koje je stranka suprotstavljala režimu koji je i označavao brutalnu negaciju elementarnih demokratskih i građanskih vrednosti. Koliko je sada Demokratska stranka daleko od tog slogana, upravo zato što je efikasnost i pragmatičnost bila vodeća ideja u njenom  političkom delovanju. Slobodan Gavrilović je veoma jasno u svojim stavovima ocrtao poziciju načelnih pragmatista. U jednom razgovoru on je zastupao sledeće stanovište."Moji prvi nesporazumi unutar stranke nastali su kada sam svojevremeno izneo primedbu da smo stranka načela i da smo vrlo jednostrani. Imali smo fine načelne priče o demokratiji koje je narod dobro primao, ali smo bili stranka bez imalo pragmatizma, kako ta načela realizovati u praksi. Otišli smo u drugu krajnost, opet bez ravnoteže između načela i pragmatizma. Ta ravnoteža ne znači da u sve mora da se unese pola načela i pola pragmatizma, to zavisi od teme. Ako je reč o državnim institucijama koje još nismo izgradili onda su načela važnija, moraju da prevagnu. Ako je reč o ekonomiji, privredi, reformama, onda je dozvoljen višak pragmatizma, ali u okvirima pravnog sistema i vladavine prava. Ne bih to nazvao pragmatizmom. To je ogoljeni makijavelizam. Ne birati sredstva da se dođe do nekog cilja. To je shvatanje da je u politici sve dozvoljeno. Moj utisak da je takvo viđenje politike u Demokratskoj stranci manjinsko, jer da nije tako, onda bi neke važne odluke u stranci uoči ovih izbora bile sasvim drugačije". Zanimljivo je i mišljenje Dragana Kopčalića: "Stranka je tokom prethodne tri godine vršenja vlasti izgubila sopstveni identitet. Teme koje su bile najznačajnije za Demokratsku stranku sada su prepuštene drugim strankama. Danas stranka nema nijednog reprezentativnog ekonomistu. Tu temu je prepustila G 17 Plus. Poštenje i principijelnost u politici je prepustila DSS-u. U poslednje vreme u stranci se sve svodi na politikanstvo". Iz ovih stavova jasno proističe zašto je došlo do sukoba unutar Demokratske stranke, jer se jednostavno radi o dva potpuno različita i suprotstavljena shvatanja politike i političkog delovanja. Bez obzira što se zalaganje za vraćanje izvornim demokratskim i liberalnim načelima relativizuje i smatra se izrazom nepraktičnog shvatanja politike, upravo je povratak Demokratske stranke izvornim demokratskim načelima jedina preostala mogućnost da ta stranka obnovi pre svega moralni legitimitet koji je izgubila u proteklih tri godine vršenja vlasti. Izbori u Demokratskoj stranci izazivaju veliku pažnju javnosti jer se radi o stranci od čijeg unutrašnjeg demokratskog potencijala i ustrojstva zavisi i ukupan razvoj demokratskih odnosa u našem društvu. Zato je neprihvatljivo reagovanje funkcionera Demokratske stranke koji neprestano tvrde da su stranački izbori njihova unutrašnja stvar. Međutim, stranka koja ima pretenzije da je jedina u stanju da reformiše društvo mora biti spremna da prihvati interes javnosti kao deo demokratskog funkcionisanja političkog života.  

Ernesto Sabato u svojoj knjizi Otpor je između ostalog govorio i o stidu. " Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu". Tek kada se u naš društveni život bude vratilo elementarno osećanje stida možemo slobodno reći i da će politika i u našim prilikama postati delatnost koja je pre svega izraz demokratskih i moralnih načela. Tek tada će načelnost odneti prevagu nad filozofijom ogoljenog političkog pragmatizma koji je suštinska negacija politike kao delatnosti u kojoj se ostvaruje vrlina i pre svega brani i zastupa javni interes i dobro.

Autor je jedan od osnivaca i clan Upravnog odbora Beogradske otvorene škole