Djordje Vukadinović

Šta da se radi? 

Bilo kako bilo, dugo očekivani prevremeni (a zapravo uveliko zakasneli) parlamentarni izbori su ostali iza nas, birači su rekli svoj sud i sada je ponovo red na političarima. Opcije su prilično sužene i ima ih ukupno pet.

1. Koncentraciona vlada kao neka kombinacija vlade nacionalnog spasa i tehničke vlade sa odredjenim brojem zadataka (ustav, izborni zakoni, eventualni konsezus po pitanju Kosova i zajedničke države sa Crnom Gorom), nakon čega bi, u roku od šest meseci do najviše godinu dana, sledili novi izbori. Iako do ovog trenutka takvu vladu nije predložio zapravo niko (Vojislav Koštunica ju je samo pomenuo kao jednu od mogućnosti), a mnogi su se od nje već unapred ogradili, ona bi imala niz prednosti i po mom mišljenju bila optimalna (najmanje loša) solucija u ovom trenutku. Teška socijalna i društvena kriza, kao i nerešeno državno pitanje, najveća su preporuka za pokušaj sabiranja svih konstruktivnih političkih snaga i potragu za elementima minimalnog nacionalnog i društvenog konsenzusa. Najzad, ali ne i najmanje važno, ovakva solucija bi u vlast inkorporirala sve relevantne političke aktere, pri čemu niko ne bi imao mogućnost apsolutne dominacije, niti udobnu priliku da sa strane neodgovorno kritikuje rad ostalih. Dakle, ako ideja koncentracione vlade ikada i igde ima neki smisao (a ima), onda je to u prilikama u kojima se u ovom trenutku nalazi Srbija. Moglo bi se desiti da kroz godinu-dve dana, kada ova ideja masovnije zaživi među srpskim političkim faktorima, i za nju već bude kasno. 

2. «Velika koalicija» dve najjače parlamentarne stranke (SRS, DSS), iako nije previše čest, nije ni neuobičajen slučaj u svetskoj političkoj praksi. Veliki društveni problemi, kao i izborna matematika, u Izraelu, Nemačkoj, Austriji znali su dovesti upravo do takvog raspleta. Ova solucija, u principu, obezbeđuje izlazak iz političke pat pozicije i garantuje maksimalnu parlamentarnu podršku vladi, a njen najveći problem jeste snažan politički rivalitet članica i svest o privremenosti takvog aranžmana, koji svaka strana u vladi nastoji da iskoristi za jačanje sopstvenih pozicija pred sledeću izbornu trku. U srpskom slučaju, međutim, stvar je još dodatno komplikovana ratobornim i «antisistemskim» imidžom SRS-a, zbog kojeg ova varijanta u očima dobrog dela domaćih, a pogotovo stranih posmatrača predstavlja horor-scenario. Osim toga, s obzirom na postignute rezultate i veliku razliku u korist Radikala, ulazak u takvu koaliciju bi za DSS, u ovom trenutku, predstavljao pravi «poljubac smrti», i oni se, čak i nezavisno od Koštuničinog predizbornog obećanja, na taj korak za sada sigurno neće odvažiti. 

3. Većinska vlada tzv. demokratskih snaga koja bi okupila okosnicu izvornog DOS-a (DS, DSS, G17 Plus, Nova Srbija), za ovu priliku ojačanu SPO-m, koji je nakon izbora naglo amnestiran, prešavši put od «stranke starog režima», kojoj je predviđen nestanak sa političke pozornice, do ponovo značajnog činioca «fronta demokratskih snaga». Ova varijanta imala bi najveću podršku međunarodnih faktora (OEBS, EU, SAD) i njihovih predstavnika u Srbiji, i u prvim reakcijama nakon izbora pominjana je kao najpoželjnija opcija. Pitanje je međutim da li bi tanka svetska «šargarepa» i strah od radikalskog «štapa» bili dovoljni integrativni faktor ove vlade, s obzirom na činjenicu da prethodne tri godine čak ni u užem sastavu (bez SPO-a) ovi akteri nisu bili u stanju da nastupaju jedistveno. Nagomilani problemi, stari animozoteti, kao i nove trzavice oko raspodele vlasti, predstavljali bi težak balast ove vlade, a da i ne govorimo o opasnosti koja bi dolazila od strane nabujalih radikala kao jedine opozicije. Upravo činjenica da u ovoj kombinaciji radikali ostaju izvan vlade, kao jedini, i to veoma moćan politički faktor, predstavlja najjači argument protiv ovog aranžmana. Stoga, uprkos prividnoj logičnosti ove varijante, ona bi, zapravo, predstavljala najkraći put do samostalne radikalske vlade, nakon već možda prvih narednih izbora.

4. Neka varijanta manjinske vlade, koja bi u sebe uključivala četiri stranke (DSS, G17 Plus, SPO, Nova Srbija), ili čak i neku manje (DSS i još neko), ne bi imala matematičku većinu u parlamentu, ali bi, s obzirom na ukupan raspored političkih snaga, bila ne samo moguća, nego u ovom trenutku čak i najverovatnija opcija. S obzirom na unutrašnje sukobe, kao i političke ožiljke koje nosi kao dominantna stranka dosadašnje vlasti, DS bi verovatno, uz izvesne kompenzacije, recimo, na saveznom nivou, morao u skupštini podržati takvu vladu, i bar u početku, suzdržati se od prevelike kritike na njen račun. (Iz svojih razloga, rekao bih da ni SPS u prvo vreme ne bi bio previše oštra opozicija i ne bi mnogo rizikovao sa novim parlamentarnim izborima.) Dobra strana te «demokratsko-nacionalne» vlade bila bi njena, ako ne baš homogenost (poznato je da G 17 ima drugačiji stav po pitanju zajedničke države, a SPO i NS u pogledu oblika državnog uređenja), a ono svakako znatno veća ideološka kompaktnost u odnosu na počivši DOS, kao i to što bi ona izvan izvršne vlasti, kao više ili manje konstruktivnu opoziciju, pored radikala, imala i DS. Time bi bila stvorena neka vrsta političkog balansa, ali bi istovremeno i položaj ove vlade bio ranjiviji, s obzirom na njenu izloženost dvostrukoj vatri sa leva i desna. Drugim rečima, za ukupnu političku stabilizaciju u Srbiji bi verovatno bilo bolje, ali ne i za aktere koji bi u ovoj vlasti neposredno učestvovali. Pri svemu tome, njen vek teško da bi bio duži od godinu dana.

5. Najzad, uopšte ne treba isključiti mogućnost da ne dođe ni do kakvog sporazuma o novoj vladi i da se nakon par meseci natezanja sve završi novim izborima. Zapravo, imajući u vidu o kojim se akterima radi, takva mogućnost je sasvim izgledna i samo zahvaljujući činjenici da u ovom trenutku izbori ne odgovaraju u suštini nikome (uključujući i radikale, koji su dosegli svoj trenutni maksimum) ta opcija nije navedena i kao najverovatnija. Ne bi, međutim, bilo prvi put da srpski lideri i stranke nepogrešivo odaberu upravo onaj put koji svima najmanje odgovara. 

(autor je politički analitičar i glavni urednik Nove srpske političke misli)