nazad

Kriticki potencijal inteligencije kod nas se izgubio

B92: Gospodin Mladen Lazic je sociolog, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U proslom Pescaniku ste culi mozda jednu kratku repliku na jednom pres klubu u Medija centru i primetila sam da je tu nastao preokret. S gospodinom Lazicem smo pricali pre otprilike pola godine i bio je izrazito kritican prema predsedniku Kostunici i Demokratskoj stranci Srbije, medjutim, stvar se okrenula u ovih nekoliko meseci. Cucete zbog cega.

Lazic: Problemi oko donosenja zakona su jedna od manifestacija i jedno od polja na kojem se politicke elite medjusobno obracunavaju. Dakle, sve postaje problem. Nema toga sto ne moze biti problem zato sto sve moze biti iskorisceno u tom medjusobnom obracunu elita. Taj odnos medju elitama je nesto sto je formirano u Milosevicevo doba, ono sto je recimo Vuk Draskovic cinio - smatrao je da ce promene biti neizbezne onda kada on sam ostane na sceni kao reformska snaga. To sada ponavljaju sadasnji delovi DOS-a verujuci da ce se kada uklone unutrasnjeg protivnika promene ubrzano i u pravom smeru odvijati. Ta je grupa vrlo nejedinstvena i ona u celini nije reformsko krilo. U njoj postoje delovi elite koji nisu apsolutno reformski. Ja ne mogu da interpretiram recimo poziciju Velje Ilica kao reformsku poziciju. Nije stvar u tome samo da li su reformski orijentisani ili nisu nego se radi o tome sta rade na tom polju reformi. Nema sumnje da jedan deo te grupacije dosta radi ali ja sam jednom to vec rekao, to je vise ekspertski nego politicki deo. Mi smo culi pre dan-dva od premijera nesto sto je bilo frapantno. On je rekao - mi smo ostavili univerzitet da sam brine o sebi jer nemamo vremena za njega. To je potpuno besmisleno. Valjda postoji deo vlade koji je zaduzen upravo za univerzitet i on se ne bavi ekonomijom nego univerzitetom. Prema tome, on nije imao sta da ceka, on je imao paralelno da radi zajedno s drugim ministarstvima. Ali to je logika centralizovane kontrole. U stvari, premijer nije imao vremena da se bavi drugim stvarima nego se bavio jednim tipom problema, a sve ono cime on nije mogao da se bavi stajalo je po strani bez obzira na to ko je bio zaduzen da te stvari radi. To je druga strana ove heterogenosti unutar krila DOS-a, to je njegova centralisticka organizacija i to ultracentralisticka organizacija. Dakle, s jedne strane centralizacija, s druge strane potreba za potpuno neprincipijelnim kompromisima koje on mora da pravi, odnosno ustupcima koje mora da pravi drugima - dakle, centralizam a unutra dezorganizacija. Ni jedno ni drugo, naravno, ne valja. Niti centralizam valja, niti dezoraganizacija valja, a centralizam uz dezorganizaciju, to je prilicno tesko stanje.

Mislim da rastu tenzije izmedju DS-a i DSS-a. Premijeru se ucinilo da je ovo vrlo zgodan motiv da se na neki nacin postigne odlucujuci poen u tom medjusobnom nadmetanju i da se pokaze kako stoji nesto nasuprot toj pragmatickoj orijentaciji koja ce pobediti, pa pobedio Djindjic na kraju ili ne, dakle to da cemo mi saradjivati s Amerikancima to je samo pitanje vremena i potpuno je irelevantno ko ce to da postigne. Bolje je da se to uradi sto pre i sto bezbolnije. Prema tome, on mora da pokaze da s druge strane stoji nesto sto se suprotstavlja takvoj orijentaciji, odnosno da je to pozicija predsednika Kostunice. Ideja je ocigledno bila da se na cistinu izvuku svi protivnicki stavovi i da se narod suoci s dilemom - vracanje na prethodni model ili ipak podrzavanje srpske vlade. To je jako lose, ne zbog posledica koje to moze da ima na odnose sa zapadom, nego da je lose upravo zato sto to vodi krajnjem zaostravanju medjusobnih sukoba unutar samih vladajucih stranaka, DSS-a i DS-a i vodi do stvaranja jedne matrice podeljenih elita, odnosno delova elita za koje je najvaznije da pronadju protivnika matrice, koja se u isto vreme odvija i u Crnoj Gori. Dakle, mi sada imamo spoj te dve matrice i oblikovanje javnog mnjenja prema modelu: pobedi ili umri, a ne pobedi i daj drugima priliku da eventualno drugi put pobede. To je razlika izmedju podeljenih i konsenzualnih elita. Kod jedne postoji samo pobeda ili smrt, kod ovih drugih postoji stalno smenjivanje pobednika. Da bi moja pozicija bila jasna, ja sam sasvim nedavno, dakle poslednjih mesec dana, poceo javno da govorim protiv onoga sto cini premijer Djindjic i vlada Srbije. Do tada sam se uzdrzavao smatrajuci da je mnogo ozbiljniji problem ono sto radi DSS i predsednik Kostunica, i da treba dati jos neko vreme sansu ovoj takozvanoj reformskoj opciji. Medjutim, ja vidim da oni ne reformisu ono sto bi bilo kljucno, da oni ne reformisu princip delovanja elita i sada je krajnje vreme da se kriticka javnosti na neki nacin usredsredi i na tu drugu stranu, da skine rukavice i da pokaze da probleme prave podjednako i jedna i druga strana.

B92: Vracam se na onu pricu o donosenju zakona o saradnji sa Haskim sudom. Kako ocenjujete ponasanje predsednika, odnosno DSS-a?

Lazic: To je jedna od stvari koje su me prelomile da pocnem da govorim izrazito kriticki pre svega o premijeru, zato sto nije bilo logicno ono sto je vlada Srbije radila, ili celnici vlade Srbije, ono sto su izjavljivali. Tu je jasan poziv bio i sasvim logican poziv DSS-a i predsednika Kostunice da se donese bilo kakav savezni zakon, oni uopste nisu insistirali na tome kakav ce da bude, ali oni su insistirali na nekoj formi i ostalo su hteli da prebace na one koji su i onako tvrdili da ce se baviti izrucenjima, sa zakonom ili bez njega. E, to je ono sto Demokratska stranka nije htela da prihvati. Zasto? Zato sto ni po njihovim vlastitim izjavama nije htela da prihvati odgovornost za izrucenje nego je htela s nekim to da podeli. Medjutim, ja tu vidim jednu vrstu kontradikcije kod Djindjica. On je spreman mnogo puta da preuzme odgovornost i onda da iskoristi iz te preuzete odgovornosti ono sto smatra pozitivnim, to jeste recimo u ovom konkretnom slucaju da isporuci neke ljude ali da zato bude pomognut na ekonomski nacin, na simbolicki nacin sa zapada, preko ukljucivanja zemlje u razne finansijske i institucionalne okvire zapada. Mislim da je cena koja bi se u ovom slucaju platila izrucenjem ljudi koje skoro niko ne bi branio u zemlji, u odnosu na korist koja bi se dobila manja od cene koja je placena izrucenjem Milosevica, prema tome nema logike da oni to nisu hteli da urade. Dakle, logika je po mom misljenju ovog puta bila samo logika zaostravanja konflikta i zbog toga mislim da je podrsku trebalo dati, u ovom slucaju, Kostunicinoj opciji.

B92: Kada govorimo o predsedniku Kostunici, odnosno o DSS-u, zar nije zapravo cinjenica da se nije ni zelela saradnja s Haskim tribunalom? Oni prosto imaju drugacije gledanje na proteklih deset godina.

Lazic: To je jedan od nasih velikih problema, sa druge strane, to je taj problem nepostojanja volje da se suocimo sa zbivanjima u poslednjih desetak godina. Dakle nije to samo odsustvo volje da se saradjuje sa Hagom, sto je jos i najlakse razumljivo s obzirom na to kakav je Hag, i ne samo kakav je bio na pocetku nego kakav se ovih dana pred nama pokazuje. Dakle, to bi bilo razumljivo, ali ono sto je problematicno jeste sto nema volje ni u politickoj eliti a, nazalost, nema volje ni u stanovnistvu da se zbilja nesto uradi s ljudima koji su cinili masovne zlocine, bilo gde. Dakle, ideja je pretpostavljam ova kod nekih, kod pragmaticara da ih tako nazovem, oni znaju da u stanovnistvu nije rasprostranjeno raspolozenje da se kopa po neprijatnoj proslosti pa misle da ne bi to bilo zgodno da oni to rade s obzirom da bi im to moglo umanjiti rejting medju stanovnistvom. Kod ovih drugih stvar je jos prirodnija jer oni ne zele da se bave time jer misle da i ne treba time da se bave tj. da nema narocitog povoda ili da je taj povod isuvise mali a da bi bio vredan ulaganja velikog napora sa neizvesnim ishodom. Mislim da kada bi se tu napravio bilo kakav proboj, kada bi se neki sudija negde konacno zainatio ili primenio zakon, pokrenuo istragu ili uhapsio nekog, pokrenuo proces protiv nekoda od ljudi koji su evidentno pocinili ratne zlocine, da bi se tu nesto dogadjalo. Toga nema. Moram da kazem, koliko god mi to bilo neprijatno, da uz sve farse koje se u Hrvatskoj dogadjaju, Hrvatska ipak nekome sudi za nesto, ne jednome nego sudi na vise mesta za stvari koji su se zaista dogodile, pa makar se to zavrsilo i simbolicnim presudama, ali ceo niz cinjenica isplivava na povrsinu. U Srbiji za to volje nema, to je vrlo losa situacija za nas i mislim to je opet jedna od stvari koju su doduse nezavisni intelektualci pokusavali sve ovo vreme da pokrenu ali bez ikakve politicke podrske i mislim da je to dugorocno jedna od velikih crnih rupa, da tako kazem, kod nas.

Ima jedna stvar koju bih ja sam, bez vaseg pitanja, hteo da pomenem a to je ono sto mislim da bi trebalo da bude u stvari sada prvi predmet govora intelektualaca ovde a to je odgovornost te kriticke inteligencije. Mislim da je jedan od ozbiljnih problema to sto je u stvari kriticki potencijal inteligencije kod nas - moze izgledati paradoksalno - ali daleko manji nego sto je bio u vreme Milosevicevog rezima. Posto su tada stvari bile relativno jasne, formirao se jedinstven front koji su cinile i politicke grupacije i nezavisni intelektualci i drugi ljudi. Tom jedinstvenom frontu su mnogi intelektualci prisli, po mom misljenju, previse blizu politickim grupacijama, na razne nacine, organizacijske, idejne a i finansijske ili polozajne. I kada se teren rascistio, dakle kada je Milosevicev rezim nestao, onda je veliki deo kriticke inteligencije ostao u tom prebliskom dodiru sa vlasti. U stvari, mi sada jedva da imamo nezavisne medije a tada ih je bilo, nekadasnji nezavisni koji su bili uz vlast, i mediji i intelektualci, sada su opet uz novu vlast, jer su ranije bili njeni saveznici, jer su profitirali ili iz promene vlasti ili prosto imaju bliske ljudske veze, idejne veze, i u stvari mi jedva da imamo kriticara vlasti i na strani medija i na strani nezavisnih intelektualaca, sto je katastrofalno i za njih same, tj. za medije i intelektualce, a jos vise za vlast i za drustvo u celini.