AMERIČKI KRSTAŠI  II

 

Ko kaže da u američkoj spoljnoj politici glavnu ulogu igra borba za interese i moć on je "otkrio Ameriku". Za to nije potreban velik intelektualan napor, ali ono što nas zanima a to je pozadina, svrha i priroda moći, jeste. Volja za moć u zapadnoj tj. američkoj politici ima svrhu pre svega u samoj sebi, ali je i sredstvo ostvarenja ideološko-utopijskih ideala. I u slučaju da je Moć (pored Profita) cilj po sebi ili ako je sredstvo ideoloških ciljeva, ona predstavlja fundamentalnu ideološku kategoriju "zapadnog uma". Moć-i-interes, kako ih shvata liberalna Amerika, su do srži prožeti vladajućom racionalističkom paradigmom. Moć shvaćena kao racionalna i dinamična kontrola nad svetom ili kao kvantitet bogatstva je čist izraz zapadne tradicije i načina mišljenja. [1] Stoga je i američki pragmatizam, koji definiše šta je to interes i kako se ostvaruje, je po i suštini i stilu potpuno ideološki jer je proizvod puritanskog shvatanja sveta i konkretnog istorijskog iskustva. [2]

Mi se slažemo da je američka spoljna politika izuzetno opterećena "interesom" i jačanjem sopstvenih strateških pozicija. Ali ono što želimo da utvrdimo nije toliko površno uočavanje istog, već poreklo i osobine opsesije moći i spremnost za borbu radi nje. Ona sigurno nije sama sebe rodila, njeno rodno mesto je svet verovanja i ideja evropskog čoveka. Ako je američka elita "posvećena" isključivo materijalnom interesu (a nije) – ona je i tada vernik koji se klanja tom idolu. I takvo "samo pragmatično" društvo je ideološko jer apsolutizuje Kapital, Moć ili Progres. I sam egoistični interes kao svrha života i politike je suština liberalne ideologije koja stvara svet kao "globalno tržište". Ako neko ne vidi da je liberalizam idolopoklonstvo samoživom interesu, onda mislimo da ima "ružičastu" predstavu o njemu. Liberali vide privredni život kao "oblast u kojoj pojedinci stupaju u međusobne odnose da bi zadovoljili svoje sebične potrebe" (Fukujama: 1997, 15). A kako bi drugačije shvatali i spoljnu politiku, koja je isto tako proizvod shvatanja sveta kao darvinističke borbe za opstanak i moć. Oni ni ne prikrivaju realnost liberalizma kao ideologije sebičnosti – jer veruju da ljudske strasti, pre svega pohlepa donose dobro "najvećem broju ljudi" i tako predstavljaju motor progresa. 

Ne mislimo da je pogrešno redukovati američku spoljnu politiku na "goli materijalni interes", a pri tom negirati ideološko-vrednosne motive, ali verujemo da se time osvatljava samo jedna i to "transparentnija" strana fenomena U seciranju američke politike postoje dva ključa: onaj koji sve svodi na interes i onaj koji naglašava ideološku motivaciju. Uostalom i u proučavanju celokupne istorijske i društvene stvarnosti se javljaju i nadmeću ta dva pristupa. Tako se krstaški ratovi tumače čisto interesno i materijalistički, a sa druge strane religijsko-ideološki. Jedni kažu da su krstaški ratovi bili izraz osvajačkih, trgovačkih i socijalnih interesa grupa i struktura (plemstvo, crkva, gradovi, trgovci, seljaci), a drugi ubedljivo govore da je to pre svega ideološki rat pokrenut apokaliptičnim strahovima i verskom netrpeljivošću. Mi ne smatramo ni jedan od ova dva pristupa celovitim. Samo kroz sintezu ova dve strane janusovskog lica zapadnog sveta može se doći do koliko-toliko zadovoljavajućeg razumevanja kompleksnih istorijskih fenomena.

Možemo shvatiti kao kompliment što naš "problematični" stav o opasnoj ideologizovanosti američke spoljne politike zastupa i Henri Kisindžer, koji je istorijski izvor "iz prve ruke", a i kvalitetan istoričar zapadne - američke diplomatije. Doduše on to čini sa sasvim drugačijih pozicija u odnosu na naše, što je "detalj" koji gđa Radojčić ne primećuje. On se zalaže da američka politika bude manje opterećena ideološkim pogledom na svet, a više borba za materijalistički i racionalistički shvaćen nacionalni interes. On bi želeo da je politika SAD rukovođena isključivo interesom, dakle kao idealno bi za njega bila situacija kada bi gđa Radojčić bila potpuno u pravu. [3] Ali na njegovu žalost, on je duboko uveren da nije, i za to iznosi niz argumenata i istorijskih situacija i pre i za vreme i posle hladnog rata. [4]

Da je ideološki "obojen novogovor američke administracije" (ali i intelektualaca i medija) služi za kamuflažu interesnih motiva niko pametan ne spori, i otkriti to nije znak lucidnosti. Tradicija farisejske propagande pune vrlina na rečima koji prikrivaju ne samo interese (što po nama nije sporno), već agresivne i pljačkaške namere, ima milenijumsku tradiciju na zapadu (naš narod bi rekao "Latini stare varalice"). Katolička crkva i srednjovekovna elita su imali sličnu dvostruku "priču": idealnu za javnost i pragmatičnu za uži krug moćnih i "posvećenih". Američko kamufliranje strateških i ekonomskih interesa visokoparnom i humanističkom retorikom na zapadu je pojava "dugog trajanja". "Krstaški" pohodi Anglosaksonaca od Ričarda Lavljeg Srca do Buša Juniora su izraz agresivnog i manipulativnog duha zapada. Moto zapadne politike – "cilj opravdava sredstva" opravdava manipulacije (pa i zločine) ako pomažu ostvarivanju navodno uzvišenog cilja. Moralistička retorika globalista koja prikriva strateške i ekonomske interese ne znači i nepostojanje dubljih ideoloških i vrednosnih stavova i osećanja. 

Interesi shvaćeni i praktikovani kao put moći su istovremeno i sredstvo i cilj ideološke slike sveta zapadnog čoveka. Materijalna moć ("tvrda" i "meka") u svetu jer sredstvo ostvarenja viših interesa i kao uspeh dokaz njhove univerzalnosti. Onaj koji je najmoćniji je istovremeno i onaj koji ima "pravu veru" to jest pomoć Neba (Boga ili Progresa). Tako se moć [5] u katoličkoj teologiji shvata kao suština Boga (Svemogući), a u životu kao potvrda "pravovernosti" i "nepogrešivosti" čoveka. U protestantizmu, a naročito u kalvinizmu koji je temelj američkog puritanskog doživljaja sveta, bogatstvo-i-moć koji se ostvaruju fokusiranjem na "goli interes" su potvrda "blagodati Božije" i "ispravnosti" onoga koji je poseduje (Veber). I ne samo to, moć koja je ostvarena ne birajući sredstva potvrđuje osećanje superiornosti ne samo u materijalnom, već i u kulturnom i idejnom smislu. Zbog toga neki tu i takvu Anglosaksonsku uverenost u sopstvenu "izabranost" nazivaju sa pravom "english Hebraism"(Veber: 1968, 187). A vera u superiornost američkog života i u sopstvenu misiju širenja "američke revolucije" po svetu je jedan od temeljnih pokretača američke spoljne politike i agresivnog shvatanja "interesa".

Savremeni liberalizam na sebi nosi "stigme" katoličke ideologije kao prve ideologije globalne moći modernog stila. On kao baštnik njenih mitova i arhetipova ima svoje apstraktno božanstvo moći, svoje ideološke proroke, apostole propagande, racionalne dogme "pa cak i 'izabrani narod', koji je… ambivalentno određen, delom u nacionalnom (Amerika kao starozavetni Izrailj), a delom u konceptualnom smislu (svi koji prihvataju objavljenu Istinu)." "Katolički" dogmatski pogled na svet samo izgleda pragmatičan i racionalan, ali je izuzetno rigidan i otporan na činjenice koje dovode u pitanje "ovu nepokolebljiva vera u univerzalno važenje neoliberalne teorije, koja danas - slično marksizmu juče - sa energijom svojstvenom verskim pokretima maršira pod zastavom Razuma, Progresa, Nauke i Istine." (Vukadinović: 2002). Iza racionalnih definisanih interesa i ciljeva se kriju često iracionalne strasti "spasitelja" i "usrećitelja sveta". [6] Svaka analiza koja zanemaruje teološko-ideološko nasleđe u savremenom svetu klizi neumitno u površnost i "jednostranost" neke škola mišljenja. Bez tog "teološkog bekgraunda" se ne može ispravno razumeti ni krstaško – misionarski stil američke spoljne politike, kao ni "versku pobožnost"(Le Kare) sa kojom se šalju americke trupe u Irak.

Američki predsednik Kvinsi Džons upozorava svoje sunarodnike pre skoro dva veka da se odupru iracionalnoj strasti borbe protiv raznih "nemani po svetu". On je predstavnik pragmatičnog mišljenja u američkoj spoljnoj politici koji nastoji da kontroliše "ideološko". Vilsonovska spoljna politika demonstrira idealizam bez utemeljenja u realnom odnosu snaga u svetu, ni u konkretnom interesu. Njega nasleđuje "izolacionizam" koji je izrastao na uverenju da je Novi Svet "obećana zemlja" i da ne sme da se meša sa grešnim "starim". Iz samozadovoljne izolacije ih je prenuo Hitlerov izazov i pokrenulo u "krstaški rat u Evropi" (tako se zove Ajkova knjiga o WWII). Amerika je imala strateške interese da spreči osvajačku politiku nacističke Nemačke (što niko ne spori), ali se ona ne bi preobrazila u ratnu mašineriju bez iskrenog uverenja (i u masama i u eliti) da se bori protiv zla i nepravde. Nebitno nam je to što je to istina, već to što je to ideološka mobilizacije celog društva koje direktno nije bilo ugroženo. Pripadnici američke elite su smatrali da njihova nacija treba da ide u rat da bi sačuvala svoje idejne demokratske vrednosti. Sa Hitlerovim trijumfom i u samoj Americi bi pobedila diktatura i to bi bio kraj "američkog načina života". Slična argumentacija je važila i u vreme "hladnog rata". Borba protiv komunizma i SSSR-a je imala pragmatično-stratešku komponentu, ali je pokrenuta i vođena od ljudi ideološki nastrojenih i ostrašćenih. Dovoljno se upoznati sa likovima fanatičnih puritanaca poput Dalsa koji je bio kreator strategije "obuzdavanja", pa bi bilo jasno o čemu govorimo. Ideološka priroda spoljne politike SAD se potvrđuje i posthladnoratovskim delovanjem npr. prema Kini, gde su radi nametanja standarda ljudskih prava bili često na ivici da budu ugroženi konkretni ekonomski interesi SAD. Ili u Somaliji gde je američki prestiž i ideja "humanitarne intervencije" bio gotovo jedini pokretač akcije.

Henri Kisindžer, kao dosledni borac za pragmatičnu spoljnu politiku, navodi u svojoj "Diplomatiji" da je rat u Vjetnamu bio izrazito ideološke "krstaške" borbe protiv komunizma koji preti "slobodnom svetu", pri tom zanemarujući nacionalne interese. Kao veliki protivnik dominacije ideološkog u diplomatiji SAD se bori za definisanje strateškog interesa. Ogorčen na to što američke vođe izbegavaju da govore o nacionalnom interesu, i umesto njega su, kako veruju, vođeni isključivo nesebičnim motivima "spasavali" svet. Ma koliko mi sumnjali Amerika je u XX veku ulazila u ratove “uglavnom u ime svojih shvatanja moralne obaveze da se kao garant kolektivne bezbednosti, odupre agresiji ili nepravdi” (Kisindžer: tom II, 555). Guru američke spoljne politike je poznat kao borac protiv američke "krstaške" politike, u ime jasno definisanog "golog interesa". Ako je on kao moćna i uticajna osoba posvetila veliki deo svog života borbi protiv nečega to sigurno i postoji. Ideološko je u američkoj spoljnoj politici uvek izuzetno važno, čak i ako i nije primarno Amerikanci veruju da je to tako. A moramo priznati da je nekada važno koliko ono što jeste, toliko i ono u šta se veruje.

Zbog (samo)obmana je teško "iščitati" motivaciju američke spoljne politike. Osim primera da se puritanski spoljna politika propagira kao viteška i moralistička, a da prikriva njen "profani" interes, postoje i suprotni primeri. Tako ubeđeni pragmatici potiskuju svest o tome da su podložni ideološkim predrasudama. Kisindžer i Bžežinski, kao surovi strateški pragmatici, opsesivno govore o osvajanju mitskog Hartlanda (Srca Zemlje) koji većim delom kontroliše Rusija. Oni veruju da je njihova "opsesija Rusijom" sasvim pragmatična i zasnovana samo na interesu, iako demonstriraju prilično ostrašćene stavove koje nas podsećaju na mračne i fanatične tradicije tevtonskih krstaša i katoličkih misionara na istoku. Oni predstavljaju izuzetno ideološki obojenu školu mišljenja, kao i oni koji zagovaraju "humanitarne intervencije" ili viteške pohode protiv "terorizma". Ideološko i pragmatično je u svakom od njih isprelpeteno do neprepoznatljivosti. 

Pošto svako društvo ima sopstveni sistem vrednosti, prirodno da je u odnosu prema drugima sledi ideologizovane merila i stavove. Ako Amerika ima ideologiju, a ima, (i to priznaje gđa Radojčić), onda je prirodno da se ona mnogostruko ispoljava i u diplomatiji. Ideologija ne može ostati samo u retoričkoj i propagandnoj ravni, i da nema nikakvog značaja u praksi jer je "grubo interesno funkcionalizovana". To je prividno protivrečno, jer se američka spoljna politika mobiliše nacionalne snage kada dođe do slaganja vrednosnog i interesnog elementa. Same zapadne ideologije, pa i liberalizam su kombinacija idejnih vrednosti i konkretnih interesa. Ako "cilj opravdava sredstva" onda ideološki cilj kao Progres opravdava bespoštednu borbu za grubo shvaćene interese koji vode tome. Ako uočimo značaj moralnih (samo)opravdanja shvatićemo i svrhovitost prenaglašavanja darvinističkog nagona u životu i u (spoljnoj) politici Amerike. A svima koji se bave politikom je jasno da je nemoguće pokrenuti zajednicu bez zajedničkog ideala i sistema vrednosti, pa ma kakvi oni bili.

Amerika je ideološka zemlja jer oni veruju u liberalizam kao dijalektičko jedinstvo borbe za konkretne interese i za apstraktne društvene ideale. Samo naivni misle da temelj liberalizma nije "goli" i "funkcionalizovani" interes. Jer "ono što je dobro za mene je dobro i za društvo, ono što je dobro za bogate i moćne u američkom društvu dobro je i za celo društvo i na kraju ono što je dobro (tj. Korisno) za Ameriku – dobro je i za ceo svet". Ovo može izgledati glupo ili surovo, ali je to credo američkog liberalnog društva od njegovog nastanka. U sistemu američkih vrednosti je nemoguće odvojiti "grubo interesno funkcionalizovane" motive od "čistih" ideoloških vrednosti (demokratija, ljudska prava, humanistička načela…). Sviđalo se to nama ili ne, tek "volja za moć" koja gleda "samo interes" vodi svrsi - "globalnoj utopiji".

Kada smo citirali [7] Kisindžera, koji je kritičan prema globalistima po kojima nacionalni suvereniteti ostaju "glavna prepreka univerzalnoj vladavini mira i pravde", nismo mislili da će to biti shvačeno kao naše pristajanje uz "ideologiju sebičnog interesa". On oštro kritikuje one koji su za rušenje nacionalnih suvereniteta sa ideoloških pozicija. Ne verujemo ni u to da je "čovečanstvo" neka opšta vrednost kojoj bi se trebali žrtvovati nacionalni suvereniteti (i bez američkih manipulacije), ali ni to da su nacionalni suvereniteti idoli kojima se moramo klanjati. Oba stava su "jednostrana" i u praksi štetna. Nije uopšte sporno da se kroz ideju globalizacije i "jednog sveta" prikriveno proturaju materijalni i strateški interesi svetske oligarhije čijoj totalnoj moći su prepreka nacionalni suvereniteti. Uopšte ne znamo šta je tu sporno. Ali se isto tako "principi suvereniteta i nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja" ne mogu uzeti kao nekakva svetinja. Uzmimo na primer Hitlera – da li su SAD tada trebale da se mešaju u tuđe poslove. Po našem mišljenju trebale su da prekrše sve formalne norme da bi se pobedilo to zlo. Ali je opet sasvim druga priča to što se Amerika sve više krstaški ponaša kao Hitler [8] kojeg su porazili.

Kakav odnos možemo zauzeti prema tome zaista apokaliptičnom fenomenu? Da li je "kvijetističko pristajanje uz njegovu navodnu neumitnost i neopozivost" ako se on shvati kao jedna realna moć koja nema paralelu u istoriji (bleda preteča je bila Rimska Imperija) i da joj moralisanje neće nauditi. Kao pojedinci mi možemo izražavati kritički stav i nepristajanje da se poklonimo "globalnom Levijatanu", ali kao zajednica i država moramo biti mnogo obazriviji jer smo od te sile bili izloženi nasilju. Drugo je pitanje da li "Fukujamina famoznu metaforu 'kraja istorije' transformiše" u realnost novog sveta. Nažalost, ali tako je. Moralistički protesti zagovorenika ružičastog liberalizma, kao nekad buntovnih levičara, mogu samo ojačati sistem jer mu daju nova oruđa i novu retoriku kao npr. "humanitarna intervencija" koju zagovaraju bivši šesdesetosamši. Reč je o surovim ideologijama amalgamu "makijavelizma" i "fundamentalizma" koji donose zaista "kraj istorije". Problem sa utopijama je ne to što su neostvarive, već to što se ostvaruju, a Amerika je sublimat svih hilijastičkih snova evropskog čoveka, i kao takva istinska "ostvarena utopija" (Bodrijar).

Pravi problem je kako se osloboditi okova surovih ideologija-utopija savremenog sveta. "Amerikanologija" Tomasa Molnara, nam je pomogla da shvatimo da je "Amerika" svuda oko nas i u nama, na našim ekranima i u našim umovima, u našem jeziku i u mašti. Ona je opšta moda i mentalitet koji se nezadrživo širi, duh vremena koji deluje svuda i skoro niko nije imun na njega. Čak i nije najveći problem ta Megamašina (Mamford), već njen duh kvantiteta i nihilizma u čije ona ime vodi krstaške pohode. A kako se iznutra odbraniti od te liberalne strukture moći i zavodljive sile? To je primarno pitanje, a ne ono o udelu interesnog i ideološkog u motivaciji njenih elita. Prava alternativa nije liberalni ili multikulturni antiglobalizam, kao što to ni marksizam nije bio. Zašto? Zato jer dolaze iz istog duha kvantiteta i ekonomizma. Izlaz iz paklenih protivrečnosti zapadnog sveta nikako nije u okviru zapadne paradigme (racionalizam, progres, humanizam i sl.). Moralistička maštanja o "boljem svetu" su ćorsokak, a često su iskorišćena kao zavodljiva strategija Sistema da bi se zatomile pobunjeničke energije. Izlaz je izvan pojmovnog okvira zapadnih škola mišljenja, koje su se odavno iscrple i postale jalove. Samo novi put, nešto što vodi van intelektualizma i rigidnog racionalizma može probuditi pravu nadu. Tako nas put ponovo vodi ka "katakombnoj" egzistenciji vere koja vodi van lavirinta amerikanizovanog sveta, mimo ideološki ostrašćenog antiamerikanzima i antiglobalizma. Zaista verujemo da su od ideoloških antiglobalista gori samo ideološki globalisti. Ostajemo iskreno privrženi pravoj Americi, koju poštujemo kao svoju "drugu otadžbinu", iako smatramo da je krenula apokaliptičnim putem stvaranja "vrlog novog sveta". 

Navedeni radovi i literatura

Fukujama, Frensis (1997) Sudar kultura. Beograd. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Hazlitt, Henry (1998).Ekonomija u jednoj lekciji, Novi Sad: Global Book.

Le Kare, Džon (2003). "Sjedinjene Američke Države su poludele". Beograd: NIN 3. 1. 2003.

Veber, Maks (1968). Protestantska etika i duh kapitalizma. Sarajevo: Veselin Masleša.

Vukadinovic, Djordje (2002). "Socijaldemokratija i (neo)liberalizam na pocetku XXI veka. Socijaldarvinisticki galimatijas" 18-19. maj 2002. Vikend dodatak Danas-a www. danas.co.yu