Home
Komentari
Debate
Hronika
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

DEBATE

Kuda ide Srbija?

   

Zoran Avramovic

KO MOŽE DA BUDE PROROK U (I IZVAN) SRBIJE?

Naucnik nije prorok. Njegova kompetentnost se ogleda u istraživanju cinjenica i vezama koje postoje izmedu njih, a prorok treba da "ide na ulicu, da govori javno" (Mak Veber: Duhovni rad kao poziv, 1998,83).
Na pitanje Kuda ide Srbija? može se razlicito odgovarati, iz razlicitih socijalnih iskustava i politickih stanovišta. Ni naucni pokušaj da se odgovori na ovo, uvek znacajno pitanje, nije lišen saznajnih razlika. U tom šarenilu mišljenja o buducnosti jedne države i njenih gradana, opredeljujem se za jedan pristup koji odgovor na pitanje o kome je rec, dovodi u zavisnost od kljucnih problema sa kojima se suocava Srbija i nacina njihovog rešavanja. Na tom prvom koraku, socijalni mislioci se ne moraju saglasiti oko identifikacije "kljucnih problema" a samim tim ni oko saznajnih, politickih i prakticnih metoda njihovog rešavanja. Jer, ono što za mene nije problem nije vredno misaonog napora da se razreši.
U ovom radu, dakle, odustajem od konstrukcije puta kojim treba da ide Srbija, i usmeravam se na izdvajanje osnovnih društvenih, nacionalnih i politickih problema kojima je ophrvana Srbija. Od nacina na koji rešava ove probleme zavisi i pravac buduceg kretanja države u kojoj živimo.

Problemi

Prvi problem na koji skrecem saznajnu pažnju, svakako je izuzetno veliki teret dogadaja proteklih petnaest godina. Razbijanje SFRJ, ratovi, sankcije, prelazak na novi društveni i politicki sistem, NATO bombardovanje svakako su zbivanja koja ce psihološki, socijalno i politicki uticati na kolektivna politicka mišljenja i ponašanja (Avramovic, Z. Drugo lice demokratije, 1998). Ta bliska prošlost je prepuna otvorenih pitanja, mi još nemamo sigurna znanja o svim akterima i dogadajima iz pomenutog razdoblja, i ko zna koliko cemo dugo cekati na nedvosmislene cinjenice. U tom kontekstu bliske prošlosti, najsloženiji problem i najozbiljniji po eventualnim posledicama po buducnost Srbije, svakako je pitanje odgovornosti za tragican tok razbijanja bivše države. Ko je, doista, odgovoran za ratove i zlocine koji su pratili oružane sukobe na prostoru nekadašnje SFRJ? - eto pitanja svih pitanja za domace i inostrane socijalne mislioce. Neki su vec ponudili svoje "nesumnjive" odgovore, neki još tragaju, neki cute. Preovladjuje ona struja publicistickog a i teorijskog mišljenja koja teret odgovornosti svaljuje na ledja Srbije. Vec ta cinjenica kazuje po sebi da Srbija živi sa neizvesnošcu u pogledu pouzdanog odgovora na ovo pitanje. Posledice eventualne njene odgovornosti su aktualno i istorijski dalekosežne. A hipoteticki gledajuci, odgovori mogu da budu: a) podeljena odgovornost, b) odgovorne su druge države i njihovi lideri, c) odgovorna je Srbija. Koji ce od ova tri odgovora dobiti argumentacijsku potporu, zavisi od kvaliteta znanja o ratovima i zlocinima na prostoru bivše države. Pouzdanog saznanja još nema, dok na novinskim stranicama i televizijskim emisijama mogu da se procitaju i cuju izjave pripadnika raznih profesija, kako je Srbija odgovorna i kako treba da plati krivicu. U tom medijskom prostoru pojavljuje se i jedan, ne baš zanemarljiv broj srpskih imena i prezimena. Neki cak uživaju u samooptuživanju.

Drugi problem je nastavak prvog: Haški tribunal. Cilj haškog tribunala je, po jednom mišljenju, da kazni srpsku politiku od 1990. do 1999. i sve njene personalne nosioce. Stavljanje na listu vodecih politickih i vojnih licnosti iz Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i Republike Srbije dokaz je koji govori sam za sebe. One personalizuju državu, jer država deluje posredstvom svojih predstavnika pri cemu su najvažniji simboli šef države i šef vojske. Po drugoj struji mišljenja, u Srbiji, a pogotovu u inostranstvu, Haški tribunal je sud pravde. Problem je u tome što veci deo srpskog naroda nikada nece prihvatiti haške presude, i nece u haškom tribunalu videti sud pravde vec odmazdu nad Srbima. Nastojanjem da simbolicki ceo srpski narod optuži kao zlocinacki, haški tribunal želi da stvori jednu sliku naroda za buducnost, naroda o kome ce biti dopušteno da se govori rasisticki, a s druge strane, ovaj sud hoce da kaže svetu kako se tokom razbijanja SFRJ i tokom odbrane SR Jugoslavije, Srbi nisu borili za svoja prava i svoje interese nego samo radi nekakvog ubijanja pripadnika drugih zajednica na ovim prostorima.

Ide se cak do "reprize" Nirnberškog procesa. Koristi se sintagma "zajednicki zlocinacki poduhvat" i okrivljuje samo jedna, srpska strana. A dovoljno je podsetiti na jednu istorijsku cinjenicu. Nacisti su ratovali protiv celog sveta u cilju da ga osvoje. U bivšoj SFRJ sukobljavali su se narodi zbog težnje da ostvare svoja nacionalna i državna prava po kriterijumu etnicke teritorije, a ne republickih granica. Vec sama ta razlika dovoljna je da obesmisli sintagmu iz 1946. godine. (Dr Cedomir Štrbac: Hag i Nirnberg, Politika, 6.i 7. 2003.)
Drugi medunarodni politicki faktori, koji su osnovali i podržavali haški sud, naravno, podržace sve presude ovog suda i to ce stvarati latentne, a verujem i manifestne tenzije izmedu Srba i "medunarodne zajednice".

Treci problem proizlazi iz dva prethodna: dezintegracija srpskog naroda. U razbijanju SFRJ, nacionalno, ekonomski, politicki, po "imidzu" koji je ostao, najgore je prošao srpski narod. On nije samo nacionalno i državno dezintegrisan, vec je ocišcen iz Hrvatske i Kosova i Metohije. U zaglušujucoj svetskoj medijskoj galami o srpskom etnickom cišcenju, fakticki su ocišceni Srbi. Ta svetska verzija igre "držite lopova", zadovoljila je nacionalne i državne aspiracije nesrpskih naroda u SFRJ, ali Srbiji i Srbima je stvorila problem. Republika Srbija je primila izbeglice iz sopstvenog naroda, a oni se pitaju da li da se uopšte vracaju u Hrvatsku, Federaciju Bosne i Hercegovine, Kosovo i Metohiju. Etnicka pomeranja su najdirektnije i najteže pogodile srpski narod, a Srbi se optužuju da su druge narode cistili! Eto primera kako se odgovornost prevaljuje samo na jednu nacionalnu stranu.
Dakle, problem je u tome što se ovo pitanje povezuje sa nekim temeljnim vrednostima kolektivnog života, vrednostima kao što je pravda ili sloboda. Ne može biti pravicno da se Srbi iz Hrvatske isteraju zbog "oružane pobune", a kosovski Albanci nagrade zbog takve iste pobune. Sloboda opredeljivanja 1992. u bivšoj Bosni i Hercegovini bila je dopuštena muslimanima i Hrvatima a uskracena Srbima.

Kosovo i Metohija su u novijoj istoriji Balkana prestavljale teritoriju na kojoj se neprestance odvijala borba za prevlast. Albanski deo stanovništva na Kosovu je tokom istorije, uz pomoc inostranih sila (Turska, Austrija, Italija, Amerika i NATO) nastojao da politicki osamostali teritoriju na kojoj Srbi žive osam vekova i za koju su vezani istorijskim pamcenjem. Za Srbe je Kosovo najvažniji deo identiteta nacije i države, a za Albance životni prostor i težnja za nacionalnim ujedinjenjem sa Albanijom. Kosovo je teritorija za koju su Srbi smatrali da je oduvek deo srpske države a koja je 1918. samo vracena od turskih zavojevaca. Albanci, koji su u trenutku stvaranja Kraljevine SHS bili jednaki po broju sa Srbima, nikada se nisu integrisali u novu državu i politicki su bili zainteresovani za približavanje svojoj državi Albaniji .
Dakle, srpski narod je Kosovo doživljavao kao deo svoje države, a albanska manjina je planirala svoj krajnji cilj - odvojiti Kosovo od Republike Srbije. Posle 1999. i NATO ulaska u pokrajinu Kosovo i Metohiju, Republika Srbija se suocila sa faktickim gubljenjem suvereniteta nad pokrajinom, dok je po Rezoluciji UN 1244, zadržala normativno-pravnu vlast. Ko zna kako ce teci bitka za Kosovo i Metohiju. To je test za savremeni svet. Ukoliko se ostvari cilj o pravu nacionalne manjinske zajednice na sopstvenu državu i to uz sredstva nacionalne i medunarodne sile, slika država u savremenom svetu ce se brzo promeniti i to na neslucen nacin.

Srbija i Crna Gora su problem koji to ne bi morao da bude. Danas je to nacionalni, državni, emocionalni balast. Nacionalizam u smislu separatizma jednog dela stanovnika Crne Gore je dobar primer koliko opsesija politickom vlašcu može da nacionalno podeli pripadnike iste nacije. Podeljenost Crnogoraca oko definisanja odnosa sa Srbijom izaziva emoconalne podele medu Srbima. Zasicenost retorikom "nezavisna Crna Gora" može da odvede u razlicite pravce rešavanja ove napetosti.
Srbi su izgleda sudbinski upuceni na strasne medusobne sukobe. Ideološke i politicke podele zasecaju u najintimnije oblasti covekovog života. U poslednjih pedeset godina, svi politicki obracuni su se odvijali pod znakom "bolje buducnosti". Cak i kada su se protivnici fizicki likvidirali. Sa DOS-om na vlasti od 2000-te godine, ove podele i obracuni se nastavljaju da bi se dokazala postmiloševicevska demokratija. Od 5. oktobra napravljena je verzija 1945. Zatrpan je medijski prostor recima "poražene snage" (jezik karakteristican za obracun komunistickih frakcija), "snage bivšeg režima", "stara opozicija", "antireformske snage". Kao da ne postoje paralamentarne ustanove u Srbiji i izbori kao legalno i legitimno sredstvo promene vlasti. Dakle, i danas je na sceni podela na staro i novo, a svaka takva podela nije bez privatnih i javnih posledica. Konsenzus je retka rec u Srbiji.

Moralni problem srpske inteligencije. Srbija ima problem i sa delom svoje inteligencije. Moglo bi se raspravljati i o njenim kognitivnim kvalitetima s obzirom na jak uticaj psiholoških faktora. Ali, za ovu analizu od najveceg znacaja je moralni lik. U najtežim danima nacionalne i državne krize, oni su se takmicili ko ce više da ocrni i vlast i narod, u zemlji i u inostranstvu. Treba samo sakupiti i procitati sve te izjave i intervjue tokom deset godina pa se uveriti u odsustvo osnovnog samopoštovanja. Neki su to cinili iz uverenja, neki zbog novca, a neki zbog odsustva identiteta. (Jedan je cak išao kod pape da se ispovedi.) Jedan deo optužbi protiv Srba napisan je u Beogradu rukom srpske inteligencije. Pri tom, oni su kukumavcili da je u Srbiji totalitarizam i nepodnošljiva represija. To su svi protivnici Srba koristili. Jedan albanski intelektualac je svojevremeno, upitao ostrašcenog kriticara Miloševica "zašto tražite da i mi Albanci živimo u Miloševicevoj diktaturi?".
Nije ovde sporno pravo i obaveza (!) inteligencije da kriticki piše i govori o socijalnim i politickim prilikama u kojima živi. Rec je o odsustvu minimalne solidarnosti sa patnjama naroda kome rodenjem pripadaš. Radi se o tome da se ne uvecavaju problemi, a pogotovu da se ne stvaraju. Nije moralno ponašanje kada van kuce oštro kritikuješ ukucane, nema morala tamo gde se za novac blati protivnik. Taj tovar nemorala dela srpske inteligencije opterecuje intelektualni život Srbije, ne samo svojim nasledem vec svojom nepouzdanošcu u buducnosti.

Politicka fragmentarizacija Srbije. Opozicija pod imenom DOS godinama je pre nego što ce osvojiti vlast, kritikovala Miloševica i njegove politicke institucije. Kada su se ustolicili na vlasti, oni su zadržali veliki broj kritikovanih institucija. U obrazovanju su više od dve godine koristili Zakon o univerzitetu iz 1998. da bi razmestili svoje pristalice po fakultetima. U sudsku vlast se meša izvršna vlast, a njeni funkcioneri otvoreno su doveli "svoje" sudije na znacajne funkcije u pravosudu. I tako redom. Jedan od najozbiljnijih politickih problema je svakako razmrvljenost politickih partija u Srbiji. A to je naslede S.Miloševica - svesno se dopustio nizak cenzus za formiranje politickih stranaka da bi se pojacalo njihovo medusobno trvenje i oslabila energija kritike vlasti. To naslede se brižljivo cuva. U Srbiji malecne politicke partije kroje sudbinu zemlje i zakona koji se donose u Skupštini. Pored pojacane politicke konfliktnosti, zavladala je stalna kriza legitimiteta. Partije koje nemaju svoje clanstvo reprezentuju opšte društvene interese.

Inostrane predrasude politicke i etnopsihološke prirode. Najveci deo medijske fabrike, sa spikerima i saopštenjima svojih vlada punio je glavu i duh Evrope sa jakim antisrpskim stereotipima. Osnovna tema antisrpskih poruka bila je srpska krivica za sve što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije. Ova teza se dopunjavala mracnom slikom srpskog coveka: ubica, siledžija, rasista, sklon pornografiji itd. Kada deset godina nekom punite glavu o zlocincu, psihološki je nužno da se ocekuje ili traži kazna za takvu osobu. Antisrpska medijska kampanja koja je išla u talasima, nije mogla da se ugasi preko noci, a ni na dužu stazu. Morala je da se završi kao kažnjavanje zlocinackog naroda, dakle Srba. Kazna je izvršavana u etapama uz glasno ili cutece odobravanje upotrebe raznih sredstava ubijanja, razaranja, ponižavanja srpskog naroda.
Kada zvanicni inostrani politicar izjavi da se Srbija oslobodila diktature (misli se na vladavinu S.Miloševica) onda on želi da opravda sve medunarodne odluke protiv Srba u proteklih petnaest godina. A svakom ozbiljnom posmatracu politike jasna je cinjenica da je to bio rdjav parlamentarni sistem vlasti (legalna opozicija) sa autoritarnom vladavinom socijalista i Miloševica (Avramovic, Z. Nevolje demokratije u Srbiji, 2002). Sve te predrasude otežavaju komunikaciju Srba sa drugim narodima. Pogotovu onima koji su podržavali Miloševica na izborima.

Inostrani pritisak u svim oblastima. Veliko je pitanje koliko putevi razvoja Srbije zavise od nje same, a koliko od inostranih faktora moci. OUN, EU, Amerika, medunarodne nevladine organizacije, mediji, bivši politicari, i drugi sve više "guraju nos" u državne poslove malih naroda. Srbija nije izuzetak, ali je njen slucaj teži nego iskustva drugih. Ona nosi rane sankcija, ratova, bombardovanja, demonizovanja iz proteklih 15 godina. Mnogi pritisci i zahtevi se ne vide na svetlu javnosti. Ali, oni idu i do personalnih rešenja. Vidljiva je diskriminacija unutrašnjih politickih snaga. Inostrani pritisci koriste oslabljenost Srbije za razne ucene i svoje racune. Krediti i donacije se povezuju sa politickim odlukama. Ali, ne sme se zaboraviti da u politici ne postoje samo interesi, vec i kategorija casti i dostojanstva. "Jedan narod uvek oprašta materijalnu štetu, ali ne i uvredu casti" (Veber, Duhovni rad kao poziv, str.172).
Ovaj pritisak je uvek postojao, samo se izvodi razlicitim sredstvima, a NATO bombardovanje je bilo jedno od sredstava. Danas, nekadašnji agresori se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo i kao da nisu vojno poklonili Kosovo albanskim oružanim formacijama (sa jakim elementima terorizma).
Najaci pritisak dolazi iz Amerike. Mnoštvo je primera: od kongresnih predloga da se Kosovu da nezavisnost, do otvorenih predloga da Srbija prezme americke institucije kako bi se demokratizovala. (Politika, 31. 7. 2002. i 16. januar 2003.). Vidljivi i nevidljivi pritisci stižu odasvud, a neko to imenuje globalizacijom, a neko izrekom "sila Boga ne moli". Kakav bi odnos Srbi trabalo da zasnuju prema inostranstvu? - pitanje je koje muci ponajviše Srbiju, ali i druge male narode.

Kako da Srbija rešava svoje probleme?

Ko bi tvrdio za sebe da zna tacno šta Srbija treba da uradi, igrao bi ulogu proroka. Srbiji bi od najvece nacionalne i državne koristi bili oni društveni mislioci i politicari koji bi se zauzeli za izgradnju institucija za otvorenu, slobodnu i nicim nesputavanu raspravu o svim društvenim i privrednim problemima za koje se tvrdi da su strukturno i razvojno relevantni. Dakle potrebne su jake demokratske institucije u kojima ce se tragati za socijalnim istinama.
Druga opšta korist od takvih institucija ogleda se u tome što ce nam pomoci da izberemo najbolje ljude za odgovorne funkcije. Naravno, ovaj ideal nece niko dostici ali za društvenu funkcionalnost nije svejedno da li je bolji ili bolji od boljeg na državnoj ili nekoj drugoj javnoj funkciji. Oni koji donose javne odluke nose najveci teret odgovornosti i zato je preko potrebna opšta društvena briga za izbor kvalitetnih predstavnika zajednice.
Na duži rok Srbija treba da izgradi strategiju vaspitanja za toleranciju. Prosto je zapanjujuce do koje granice se proteže licemerje. Vecina onih koji govore javno o vrednostima demokratije i tolerancije, u svom prakticnom delovanju postupaju suprotno. Groteskno zvuci refren "demokratski kandidat" u uslovima poštovanja proceduralne jednakosti. Ko je nedemokratski kandidat danas u Srbiji? Vaspitanje za toleranciju ima za cilj da omoguci razgovor ekstremnih ili medusobno udaljenih ideoloških i politickih protivnika. Tolerancija se tu dokazuje, a ne tamo gde su nijanse u pitanju ili cak potpuna saglasnost.
Na kraju jedna skepticna napomena i jedan rizik preuzimanja malo proroštva. Uz pretpostavljeno ispunjavanje navedenih institucionalnih uslova, vecina Srba ce nositi u duši osecanje nepravde iz proteklih deset godina. A to osecanje postepeno prerasta u svest koja ce uticati i na prakticno ponašanje.
Što se tice inostranstva i "medunarodne zajednice", hajde da budemo proroci. Srbi u proteklih dva veka nikako nisu uspevali da uspostave uravnotežen i oprezan odnos prema inostranim prijateljima i neprijateljima. One snažne emocije iz unutaršnje politike prelivale su se i u inostrani državnicki posao. Greške koji su se pravile u spoljnoj politici Srbija i srpski narod su skupo i preskupo platili. A svaku spoljnopoliticku orijentaciju pratile su i unutrašnje podele na privrženike Istoka i podražavaoce Zapada. I danas se prepoznaje jedna politicka struja koja emotivno podupire "evropske integracije". Mudrost bi sugerisala da je to danas preovladujuci interes Evrope, a ko zna šta donosi buducnost. Dakle, prema vecem delu inostranstva koje nije bilo ni pre ni danas sklono da podrži srpske nacionalne interese, valjalo bi da Srbija bude mudra, oprezna, na distanci uz prihvatanje svakog dijaloga, što ne znaci i interesa.

19.10.03.

(Autor je sociolog i naucni savetnik u Institutu za pedagoska istrazivanja)

 
     
     
 
Copyright by NSPM