Prvoslav Davinic

STA SRBIJA HOCE?

 

Uvod

 

Mnogi misle da u srpskoj javnosti, nakon politickih promena oktobra 2000. godine, postoji skoro opsti nacionalni konsensus u kom pravcu Srbija treba da ide i da se najveca neizvesnost u tom pogledu tice samo odgovora na pitanje koliko brzo ce ona biti u mogucnosti da sprovede proces tranzicije i time ovaj svoj cilj i realizuje. Cini se, medjutim, da je pitanje sta Srbija zapravo hoce, mnogo slozenije nego sto je to pozeljno. Sve snage na srpskoj politickoj sceni zaista zagovaraju modernu, ekonomski jaku Srbiju koja ima svoje odgovarajuce mesto u medjunarodnoj zajednici drzava. Pritom jedni nemaju dvojbi da je najsigurniji nacin da se to postigne ukljucivanje u medjunarodne integracione procese, na prvom mestu Evropsku zajednicu i NATO, dok drugi, ako ne direktno, onda sigurno implicitno, vide status Srbije u medjunarodnoj zajednici, reklo bi se, “na neki drugi nacin”. Na prvi pogled, namece se utisak da se radi o podeli na moderne evropski orijentisane snage, s jedne strane, i nacionalisticke desne snage, s druge strane. Ovakva podela, medjutim, nije sasvim tacna, jer i medju evropski orijentisanim snagama ima onih koje zauzimaju stav da tome ne treba teziti “po svaku cenu”, kao sto i medju ovim drugim snagama ima onih koje jasno vide Srbiju integrisanu u Evropu. Naravno, ovakvih odstupanja od uobicajenih stereotipa ima i u odgovorima na niz drugih pitanja vezanih za buducnost Srbije, zbog cega se putevi naseg daljeg razvoja cine jos nejasnijim.

 U tako slozenim okolnostima, tesko je davati generalne ocene kojima bi se situacija jasno rasclanila i, na osnovu toga, nasla najoptimalnija resenja za buducnost nacije i njene drzave. Cini se, ipak, da bi se osvrtom na nekoliko kljucnih momenata mogli, ako ne naci odgovori na pitanje kojim putem dalje, onda barem bolje shvatiti nas sadasnji trenutak. Nazalost, i ovoga puta se mora pristupiti vec previse eksploatisanoj “istorijskoj analizi”. Treba odmah naglasiti da se ovde ne radi o strogo naucnim ili doktrinarnim razmatranjima, vec pre o nekim iskustvenim i pragmaticnim opservacijama. One su fokusirane, uslovno govoreci, na tri sindroma koja bitno uticu na slozenost tranzicije naseg drustva.

 

1. Nedefinisanost kulturno-duhovne pripadnosti

 

 1.1. Put “istocno-evropskih” zemalja

 

Kao prvo, moze se uociti da je, za razliku od nas, proces tranzicije drugih zemalja tzv. “istocnog bloka”, uprkos svim teskocama, dao veoma pozitivne rezultate u relativno kratkom vremenskom periodu. Neke od njih su vec usle u NATO, jedan broj ce biti primljen iduce godine, a, sto je jos vaznije, dobar broj njih ulazi i u Evropsku zajednicu, sto predstavlja krajnji domet koji jedna zemlja moze da postigne na sadasnjem stepenu organizovanosti medjunarodne zajednice. Ako se uzme u obzir da su kriterijumi za clanstvo u ovim organizacijama izuzetno zahtevni tj. na veoma visokom nivou, zadivljujuce je da su ih ove zemlje ispunile u periodu od jedne decenije. Cime se, onda, moze objasniti ovaj fenomen, tim pre sto su njihove sveukupne pocetne pozicije bile na daleko nizem nivou od onog na kome se nalazila tadasnja Jugoslavija u trenutku zavrsetka tzv. hladnog rata krajem 80-ih i pocetkom 90-ih godina proslog veka?

 Pored svih drugih mogucih objasnjenja, jedno se sve vise namece kao izuzetno relevantno. Ono proizilazi isto toliko iz tokova njihovog ranog ekonomskog razvoja koliko, uslovno govoreci, iz njihove istorijske kulturno-duhovne opredeljenosti. Neke od njih su, narocito Poljska i Ceska, krajem 19. veka duboko usle u proces industrijalizacije i u prvoj polovini 20. veka ostvarile znacajan stepen ekonomskog razvoja i industrijske kulture. To je ne samo otvorilo mnogobrojne puteve za tesnu saradnju sa drugim zapadnim industrijski razvijenim zemljama, vec je ojacalo osecaj njihove kulturno-duhovne pripadnosti toj grupi zemalja.

Politicka podela Evrope nakon Drugog svetskog rata na vestacki nacin je razdvojila jednu relativno integralnu celinu na dva dela, od kojih je jedan, zapadni deo, nastavio da se razvija normalnim tokovima, dok je drugi, istocni deo, bio podvrgnut jednom potpuno drukcijem, i za nju sasvim stranom politickom, ekonomskom i drustvenom sistemu. Kao i druge zemlje koje su pocivale na sovjetskom socijalistickom sistemu vlasti, tako ni ove zemlje nisu mogle da postignu iole znacajniji sveukupni napredak svojih drustava. Medjutim, tek iz danasnje perspektive moze se videti da ovo “kalemljenje” zapravo nije uspelo da izmeni, a jos manje unisti, nesto veoma bitno, a to su osnove na kojima su ove zemlje ponikle. Jer, dok je nametnuti socijalno-ekonomski model postepeno, ali sigurno degradirao njihov sveukupni ekonomski razvoj, a time i standard zivota, on, ipak, nije uspeo da prodre u kulturno-duhovnu sferu njihovih drustava. Ona su i u uslovima najzescih represija vlasti osecala da pripadaju “onoj drugoj kulturi”. Kada je sistem kome su bile podvrgnute pao, kada su stege nestale, ova drustva su samo nastavila tamo gde su prisilno bila zaustavljena u svom prirodnom razvoju. Nove vlasti nisu morale da organizuju kampanje objasnjavanja svojim gradjanima da je njihovo mesto u Evropi, da se moraju prihvatiti odredjeni standardi i nacela razvijenih drzava i da su trzisna privreda i demokratija osnovni postulati za dalji razvoj njihovih drustava. Oni su to prihvatali kao prirodno stanje stvari koje im je samo bilo uskraceno jedan broj godina. Ono sto je ovim drzavama zaista bilo potrebno odnosilo se pretezno na brzo restruktuiranje privrede uz obilatu ekonomsku pomoc medjunarodne zajednice, sto je bio relativno laksi deo procesa.

 S obzirom na, ipak, znatnu raznorodnost zemalja bivseg “istocnog bloka”, ovakve neophodne generalizacije se ne mogu u potpunosti primeniti na svaku od njih ponaosob, narocito ne u ekonomskom pogledu. Medjutim, ono sto je kod onih manje razvijenih bilo od presudnog znacaja nakon raspada ovog bloka, bio je upravo taj osecaj pripadnosti zapadnoj Evropi. On je obezbedio veoma veliki stepen motivacije za prihvatanje brojnih teskoca procesa tranzicije u cilju formalnog kvalifikovanja za ulazak u drustvo tih zemalja. Tipicni takvi slucajevi su Rumunija i Bugarska, koje su se izborile za skori ulazak u NATO i Evropsku zajednicu, ne toliko svojim ekonomskim performansama, koliko neodoljivom zeljom da budu deo tog razvijenog sveta.

 Ova kulturno-duhovna dimenzija kao motivaciona snaga za pripadnost Evropi, dobila je neke pomalo apsurdne manifestacije na medjunarodnom planu. No, ta apsurdnost samo potvrdjuje koliko je presudnu ulogu ovaj faktor imao u post-hladnoratovskoj transformaciji Evrope. Naime, kada je Balkan, kao posledica svih ratnih dogadjanja nakon raspada Jugoslavije, postao u svetu neka vrsta sinonima za zlocine i etnicku netoleranciju, diplomatije niza zemalja regiona, medju kojima su se isticale Bugarska, Hrvatska i Rumunija, ulozile su ogromne napore da se pojam Balkana, kako geografski tako i politicki, ogranici iskljucivo na Srbiju, Makedoniju i Albaniju, a da se sve ostale drzave tretiraju kao centralno-evropske. Samo zbog toga je Pakt stabilnosti dobio ime Pakt stabilnosti za Jugoistocnu Evropu, a ne Pakt stabilnosti za Balkan, sto proizilazi vise nego ocigledno iz sastava njegovih glavnih aktera – Rumunija, Bugarska, Makedonija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i, naravno, Srbija i Crna Gora.

 

1.2. Put Srbije

 

 Put Srbije bio je dosta drukciji. Srbija s kraja 19. i pocetka 20. veka bila je poljoprivredna zemlja sa rudimentarnim pocecima procesa industrijalizacije, sa istorijski uslovljenom specificnom kulturno-duhovnom pripadnoscu, kojoj je, grubo govoreci, Evropa izgledala kao “drugi deo sveta”. Naravno, ta i takva Srbija, bila je u stanju da oceni da je i njeno prirodno mesto u toj Evropi, ali i da shvati da bi to bio dugi put.

Nesretno stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1919. godine, koje je u cilju visih politickih interesa, ne samo u privrednom vec i u kulturno-duhovnom pogledu spojilo znacajne kontraste, nije stvorilo potrebnu sinergiju za snazan ekonomski, politicki i kulturni zamah ovakve zajednice, vec je unutrasnje odnose tri naroda uglavnom opteretilo problemima proisteklim iz njihovih razlicitih nacionalnih interesa. Naime, Srbija je bila tek na pocetku kulturno-privrednog procesa “evropeizacije”, dok su Hrvatska i Slovenija odlaskom iz Austro-ugarske monarhije, iskljucivo radi afirmacije nacionalnog identiteta, u kulturno-duhovnom smislu bile “istrgnute” iz svoje, moglo bi se reci, prirodne istorijske sredine. Pored toga, iako je Srbija bila ta koja je u novostvorenu zajednicu unela status nezavisne i medjunarodno priznate drzave, njena politicka i kulturna elita morala je da posveti najveci deo svojih napora harmonizaciji svih nacionalnih interesa u toj zajednici, bez obzira koliko su oni bili heterogeni, umesto da se usmeri na unapredjenje sopstvenih nacionalnih interesa i razvijanje svog identiteta. U retrospektivi, kasnija promena imena u Kraljevinu Jugoslaviju, samo je dodatno opteretila ove odnose, jer su i druge dve nacije pocele da se u njoj osecaju sputano. Ovakva njihova reakcija, sa stanovista njihovih nacionalnih interesa i krajnjih aspiracija, nije bila neocekivana, jer su one zajednicku drzavu uglavnom dozivljavale kao tranzitno resenje na putu pune nacionalne afirmacije u nekom buducem istorijskom trenutku.

Ovakva determinanta odnosa unutar zajednicke drzave nije se izmenila ni uvodjenjem socijalistickog drustveno-politickog sistema u zemlji nakon Drugog svetskog rata. Jer, dok je Srbija nastavila da luta u definisanju svog nacionalnog kulturno-duhovnog bica, Hrvatska i Slovenija su, naravno manje vidno, nastavile da jacaju svoja davno definisana opredeljenja. Stavise, sa stanovista srpskih interesa, situacija je postala jos slozenija, jer se u novim politickim uslovima moralo dodatno voditi racuna o osetljivosti, kako reafirmisanih nacija (Albanaca) tako i onih novostvorenih (Muslimana). Pored svih anomalija koje su se iz ovakve “obzirnosti” prenele na ukupne pravce razvoja citave zemlje, nekako se vrlo brzo odomacilo i neformalno uverenje da su zapadne republike (Hrvatska i Slovenija) najprikladnije da grade mostove prema Zapadu, dok su ostali delovi drzave, na celu sa Srbijom, najbolja spona sa zemljama Balkana i, nakon nastanka pokreta nesvrstanih, sa drzavama treceg sveta. Drugim recima, dok su druge dve republike kroz svoju nezvanicnu funkciju “zapadne spone” afirmisale prvo svoj nacionalni interes, a tek nakon toga eventualno i zajednicki, Srbija je izgleda smatrala svojom nacionalnom duznoscu da unapredjuje internacionalizam i solidarnost sa zemljama u razvoju i da tim putem dozivljava neku svoju afirmaciju, ali i to u kontekstu Jugoslavije.

Zbog toga uopste ne treba da iznenadjuje cinjenica da su Hrvatska i Slovenija, cim se za to ukazala prva prilika, izasle iz Jugoslavije da bi ostvarile svoj istorijski cilj. Cinjenica da se ove dve drzave vec nalaze na pragu ulaska u evropske integracione procese, samo potvrdjuje njihovu ogromnu spremnost da podnesu i zrtve za sto brze okoncanje procesa tranzicije. Za razliku od Hrvatske, kod koje je osecaj kulturno-duhovnog pripadnistva Evropi bio presudan za njenu dalju orijentaciju, Slovenija je tu svoju evropsku pripadnost pokazala i na privrednom polju, i to na dosta zavidnom nivou.

Sto se tice Srbije, razjedinjavanje Jugoslavije sa svim posledicama koje je ono donelo, koje se vremenski odigralo odmah nakon prestanka hladnog rata i raspada “istocnog bloka”, suocilo ju je sa situacijom za koju ona nije bila najadekvatnije pripremljena. Pre svega, Srbija je izgubila dugo eksploatisanu platformu za promovisanje “svoje” internacionalisticke solidarnosti, jer joj, s jedne strane, nije bilo omoguceno da nastavi svoje delovanje u okviru pokreta nesvrstanih,u kontekstu SRJ, a s druge, zato sto je taj pokret i onako izgubio znacaj i uticaj koji je nekada imao u medjunarodnim odnosima iz doba hladnog rata. Drugi problem je bio jos znacajniji. Za razliku od Hrvatske i Slovenije, Srbija ovu novonastalu “prazninu” nije bila u stanju da automatski popuni oslanjanjem na svoju striktno nacionalnu kulturno-duhovnu opredeljenost, jer je nikada nije sustinski i nedvosmisleno definisala. U takvim okolnostima nije zacudjujuce sto je nacija bez veceg otpora prihvatila ponudjeni ideolosko-politicki postulat o svojoj, ne bas jasno definisanoj “posebnosti”. Posledica ovakve situacije bila je novo lutanje u trazenju nacionalnog bica, i to je trajalo citavu jednu deceniju. Drugim recima, umesto da svoju kulturno-duhovnu afirmaciju trazi u kontekstu postojecih interesnih integracionih procesa u Evropi, nacija je prihvatila kao svoj primarni zadatak relativno usko definisan cilj – zastitu srpstva bilo gde da se ono nalazi, pri cemu su za ovu sustinski opravdanu potrebu ponudjeni neprimereni metodi njene realizacije. Posledice ovakvog opredeljenja ogledale su se ne samo u tome sto je polozaj srpstva van granica Srbije bio veoma otezan, vec sto je Srbija i samu sebe izolovala i prisilno iskljucila iz pozitivnih procesa koji su se snazno odvijali u njenom okruzenju.

Oktobarske promene 2000. godine su po prvi put u istoriji srpskog naroda omogucile da se on u punoj meri suoci sa cinjenicom da je Srbija, ipak, balkanska drzava i, kao takva, na prvom mestu deo Evrope, a tek zatim ostalog dela sveta. Nije preterano reci da se prosecan gradjanin Srbije tek sada lagano navikava na tu realnost. Ovo zakasnelo “budjenje”, sustinski izuzetno pozitivno, ima, nazalost, i svoju negativnu stranu sa stanovista nase pripremljenosti da se i de facto ubrzano prikljucimo toj Evropi. Za to nam jos uvek nedostaje izgradjen jak i dubok osecaj kulturno-duhovnog pripadnistva toj i takvoj Evropi, a samim tim i spremnost da bez dvojbi efikasno i brzo menjamo postojeci anahroni sistem vlasti i drustvenog uredjenja.

 

2. Privrzenost osecaju posebnosti

 

Drugi znacajan “istorijski” faktor kojim se dosta dobro mogu objasniti nase tekuce teskoce “ulaska u Evropu”, ticu se specificnog puta kojim je Jugoslavija krenula nakon sukoba sa Staljinom 1948. godine. To se prvo manifestovalo u cinjenici da je ona, uprkos komunistickom sistemu vlasti, ostala van socijalistickog bloka drzava predvodjenih tadasnjim SSSR-om. Drugim recima, ona je izabrala “razlicit put” u odnosu na sve druge drzave sa istim sistemom, da bi takvu svoju opredeljenost u jos vecoj meri afirmisala pocetkom 60-tih godina kroz pokret nesvrstanih zemalja, ciji je ona bila jedan od osnivaca. Vrlo brzo ta i takva Jugoslavija postala je simbol veoma uspesnog “treceg puta”: socijalisticka zemlja u kojoj je postovanje klasicnih politickih prava i sloboda bilo u drugom planu, ali zemlja sa relativno visokim standardom zivota i ekonomskog razvoja uz znatnu toleranciju privatne inicijative i privatne svojine, i vrlo dobrim politickim i ekonomskim odnosima sa kljucnim zapadnim zemljama. Ostavljajuci po strani sve one rasprave koje nastoje da objasne ovaj “jugoslovenski fenomen”, bilo tako sto ga poricu ili glorifikuju, ostaje nepobitna cinjenica da je on funkcionisao dugi niz godina. Ta okolnost je, po svemu sudeci, ostavila dubokog traga na nas mentalitet, s tim sto je kod srpske nacije taj osecaj bio dominantan, dok je kod nekih drugih figurirao paralelno sa bazicnim zapadnim kulturno-duhovnim opredeljenjem. Ovakvo euforicno osecanje naslo je svoj izraz ne samo u narodu vec i u tadasnjoj politickoj eliti u krilatici: “niti smo sa ovima, niti sa onima, a opet nam nije lose”.

Nije zato uopste iznenadjujuce da ni nakon politickih promena u Srbiji oktobra 2000. godine, nova politicka elita, ako ne u celini, onda svakako njeni vazni delovi, nije bila u stanju da na efikasan nacin artikulise nasa nacionalna opredeljenja i da preduzme konkretne mere za njihovu brzu realizaciju. Iako je ova elita sa puno razloga odbacila mnogo toga sto je karakterisalo prethodni period vlasti, cini se da se podsvesno jos uvek nije oslobodila “sindroma nase specificnosti”, uprkos jasnim javno izrazenim opredeljenjima za “nase mesto u Evropi”. Mnogima, izgleda, jos nije jasno da se to mesto ostvaruje, ne lokalnim inovacijama, vec striktnom primenom onoga sto je Evropa ranije dogovorila, sto primenjuje i sto postuje. Nekoliko primera iz naseg svakodnevnog politickog zivota moze ovu generalnu konstataciju da ucini jasnijom.

 U sklopu ispunjavanja uslova za ulazak u medjunarodne integracione procese, u kom kontekstu usaglasavanje domacih zakona sa standardima tih organizacija predstavlja prvi korak, mi smo u prethodne tri godine doneli niz takvih zakona, ali uz “postovanje” nekih nasih osobenosti, tako da mnogi od njih nisu ni evropski ni striktno nasi. Neki zakoni su, doduse, doneti sasvim u skladu sa preporukama, ali se ne primenjuju! Jos je za vece cudjenje sta sve nije uradjeno, a sto je moralo da se uradi da bi se verifikovala promena drustveno-politickog sistema u drzavi i, konkretnim delima, potvrdila njena evropska orijentacija. Vec je notorna cinjenica da osnovni simbol drzavnosti nacije, Ustav Srbije, nije jos promenjen kao ni izborni zakon niti zakon o politickim partijama. U striktno pravnom pogledu kod nas je stvorena sui generis situacija, koja izgleda mnogima ne smeta. Naime, delovi nove politicke elite zele u Evropu, ali ocigledno ne sa novim, vec samo prilagodjenim starim politicko-pravnim sistemom i institucijama. Manje je vazno da li je tome razlog neshvatanje onoga sta se od drzava pretendenata trazi ili politicko kalkulisanje delova vlasti u cilju zastite pojedinacnih interesa i licnog bogacenja, ali se namece utisku da su ljudi na vlasti protekle tri godine duboko verovali da ce Evropa, i ovom prilikom, uvaziti “nase specificnosti” i prihvatiti polovicna resenja. Interesi medjunarodne zajednice u doba hladnog rata mogli su da tolerisu jednoj socijalistickoj i nesvrstanoj Jugoslaviji puno toga, jer je njena tadasnja uloga u tom pokretu imala znatnu trzisnu vrednost. To vise nije slucaj. Srbija u ovom trenutku ne nudi Evropi nikakvu “dodatnu vrednost” koja bi opravdavala njen privilegovan tretman u smislu odstupanja od ispunjavanja svih trazenih uslova na nacin koji se trazi od svih drugih zemalja. Sto se pre shvati ova realnost, to ce se Srbija brze pribliziti Evropi.

Izgleda, medjutim, da to shvatanje jos ne postoji kod dela vlasti. Kako se inace moze, sa stanovista standarda evropskih zemalja, prihvatiti praksa, recimo, raspisivanja predsednickih izbora u Srbiji bez pozivanja na zakonsku normativu kojom se taj cin najavljuje, sto je bi slucaj sa novembarskim izborima 2003. godine. Ili, kako je moguce da Vlada, uz raspisivanje tih izbora, preporuci raspustanje Skupstine, organa koji tu Vladu bira, da joj ta Skupstina ne bi izglasala nepoverenje? Konacno, kako je moguce da visoki politicki funkcioner vladajuce koalicije oceni da se jedna konkretna odluka Vrhovnog suda Srbije mora prihvatiti, ali da ce se “naci pravni modalitet da se ona primeni na nacin kojim se ona de facto nece sprovesti”?

 

3. Stare i nove podele

 

Jos jedan vazan momenat iz proslosti opterecuje nasu sadasnjost i otezava put u Evropu. Izgleda da Srbija ni posle skoro pedeset godina nije prevazisla podelu koja je delove nacije stavila jednu protiv druge u Drugom svetskom ratu. Nije vise jasno da li se radi o zelji za pravdom prema ljudima koji su bili zrtve posleratne vlasti koja ih je tretirala kao “izdajnike naroda”, ili su u pitanju neke druge dublje i sustinske razlike u srpskoj naciji na koje vreme ne utice, ali je cinjenica da se problem manifestuje na razne nacine.

Ovim starim podelama, dodate su nove proistekle iz dvanestogodisnje vlasti prethodnog rezima, pri cemu se mogu uociti dve krajnosti: zagovaranje da sve sto je bilo vezano za bivsi rezim treba politicki eliminisati i krivicno goniti, s jedne strane, i de facto cinjenje malo toga da se utvrdi odgovornost za eventualne konkretne zloupotrebe od strane pojedinaca, s druge strane.

Kada se radi o prvoj podeli, onoj iz Drugog svetskog rata, s obzirom da danas ljudi iz tadasnje vlasti skoro nema vise ni fizicki, tesko je ispraviti nepravdu nekakvim direktnim merama. Verovatno zbog toga neke politicke snage, koje u nasem sadasnjem trenutku deluju sa pozivom na nepravde iz te proslosti, to cine samo formalno sa pozicija antikomunizma, dok u sustini nastupaju sa pozicija desnog nacionalizma, pri cemu takvo obelezje dobijaju ne toliko zbog svog odnosa prema cetnistvu kao istorijskoj nacionalnoj kategoriji, vec na osnovu opredeljenja prema nekim dogadjajima iz nase sasvim bliske proslosti: gradjanskim ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i NATO intervenciji u korist Albanaca na Kosovu. Posledica toga je zauzimanje rezervisanog stava prema saradnji sa Haskom tribunalom za zlocine u bivsoj Jugoslaviji i razgovoru sa albanskom stranom u cilju iznalazenja resenja za buduci status Kosova. Paradoksalno je da se njihove politicke platforme u tim delovima u velikoj meri poklapaju sa stavovima bivsih vlasti, koje ove snage, inace, karakterisu kao komunisticke i nedemokratske. Srpska politicka scena je dodatno komplikovana cinjenicom da i neke druge politicke snage, nesumnjivo demokratske orijentacije, ispoljavaju odredjene rezerve prema istim pitanjima kao sto to cine desne snage.

Ostavljajuci po strani to sto nacionalisticke programske platforme izazivaju znatne rezerve prema Srbiji ne samo one Evrope kojoj mi, navodno, tezimo, vec i drugih uticajnih faktora u medjunarodnoj zajednici, ovakva situacija se negativno odrazava na resavanje jednog drugog znacajnog pitanja. Radi se o ulozi dijaspore u politickom i ekonomskom zivotu Srbije. Sticajem okolnosti, odnos doskorasnje DOS-ove vlasti prema tom pitanju bio je manje-vise na istim linijama kao i prethodnog rezima: investiciona ulaganja su dobro dosla (bez nekih garancija), ali davanje politickih prava nije (ucesce na izborima). Razlog je isti. Za vreme bivsih vlasti smatralo se da bi dijaspora glasala za opozicione snage, s obzirom da nju sacinjavaju pretezno potomci ljudi koji su izbegli iz zemlje iz politickih razloga. Danas, nakon politickih promena u Srbiji, procenjuje se da bi znatni delovi dijaspore dali svoj glas desnim nacionalistickim snagama zbog cega se celoj dijaspori uskracuje ovo pravo. Dodatni razlog za ovak stav DOS-a vezuje se za njegovu procenu da bi drugi delovi dijaspore poklonili svoje poverenje daleko vise demokratskim snagama nacionalne orijentacije nego, uslovno govoreci, DOS-ovim strankama evropske orijentacije. U vezi sa ovakvim procenama, postavlja se pitanje i o motivima pretpostavljene dijasporine podrske desnim nacionalistickim snagama u Srbiji, kada se dobro zna da upravo vlade u kojima ljudi iz dijaspore zive zauzimaju veoma rezervisan stav prema normalnoj saradnji sa Srbijom, kako na politickom tako i na ekonomskom polju, u slucaju jacanja desnih snaga. Ovo cini nasu politicku scenu samo jos slozenijom.

 

Zakljucci

 

  Iz gornjeg “istorijskog pregleda”, cini se, proizilazi nekoliko sustinskih konstatacija:

 - Srbija, sticajem okolnosti, ni u periodu formiranja nacionalne svesti, a ni kasnije, nije jasno definisala svoju kulturno-duhovnu opredeljenost i zbog toga danas nema snazno izgradjen osecaj pripadanja, nekome ili necemu, sem, po mnogim indikacijama, jos uvek “samoj sebi”. Njena politicka elita vise je vodila racuna o harmonizaciji interesa drugih nacija u zajednickoj drzavi, s jedne strane, i promovisanju internacionalizma u zemljama treceg sveta, s druge strane, nego definisanju buducnosti srpske nacije kao takve. Zbog toga, izgleda, da je nasa zelja da budemo deo Evrope pre motivisana interesom nego osecajem “prirodnog pripadnistva”. To moze da uspori ovaj proces, narocito kada treba pokazati spremnost za ispunjavanje osetljivijih i tezih zahteva.

 - Zbog svog istupanja iz socijalistickog bloka drzava i, kasnije, uticajne uloge u pokretu nesvrstanih, u domacoj javnosti je prihvacen mit, ne samo o “nasoj posebnosti”, vec i o njenom prihvatanju i uvazavanju od strane medjunarodne zajednice. Ovaj mit je naisao na posebno pogodno tle u Srbiji, upravo zbog toga sto ona nije definisala svoju kulturno-duhovnu opredeljenost, pa joj je ovaj status “posebnosti” u odredjenoj meri nadomestao tu prazninu. Ovakav filozofski pristup stvarima bitno je uticao na ponasanje jednog dela nove politicke elite u Srbiji, koja je svoje mnogobrojne propuste zasnivala na verovanju da medjunarodna zajednica, u nasem slucaju, to tolerise. To svakako nije tacno, vec i zbog toga sto ni sama Evropa, za razliku od njenog odnosa, primera radi, prema Poljskoj, Ceskoj, Sloveniji pa i Hrvatskoj, ne tretira Srbiju kao svoj “neodvojivi deo”, vec kao naciju koja mora da se dokaze na delu da pripada ovoj grupi drzava.

 - Srpska javnost pokazuje znake znatne polarizovanosti, koja je uobicajena i u drugim demokratskim drustvima. U slucaju Srbije, medjutim, tesko je reci da li se radi o “starim” ili “novim” razdorima koji izazivaju ideoloske polarizacije, ili su naprosto u pitanju razliciti politicki interesi koji se nastoje ostvariti pribegavanjem razlicitim sredstvima, ukljucujuci i demagogiju. Problem je tim slozeniji sto se ne radi samo o domacoj javnosti, vec i o pripadnicima srpske dijaspore, za koje bi se vec po prirodi stvari – dugogodisnjeg rada i zivota u zapadnim demokratskim drustvima – moglo ocekivati da ce podrzavati iste takve politicke snage i u Srbiji, sto se izgleda ne moze uzeti kao svrsena stvar. Mozda je najveci problem to sto se na srpskoj politickoj sceni tesko mogu identifikovati na klasican nacin snage levice, centra i desnice. Vecina njih u svojim programima ima nesto sto medjunarodna zajednica pozdravlja, ali i neke elemente koje izazivaju zabrinutost. Domace biracko telo je, takodje, izlozeno dilemama. Jednom njegovom delu veoma odgovara program stranaka koje se zalazu za ulazak u Evropu, ali ima razumevanja i za stavove desnih opcija koje ne podrzavaju saradnju sa medjunarodnom zajednicom po mnogim za nas osetljivim pitanjima vezanim za nedavnu proslost. Cini se da je osnovni uzrok ovakvoj disharmoniji na nasoj politickoj sceni to sto u Srbiji, zbog propusta u proslosti, nikada nije izgradjen opstenacionalni konsensus oko nekoliko kljucnih postulata nacionalnog interesa. Kod vecine drugih zemalja koje prolaze kroz proces tranzicije, uprkos svim drugim razlikama i ostrim sukobljavanjima medju glavnim akterima na njihovim politickim scenama, konsensus o tome gde hoce da idu, i s kime, nikada nije bio u pitanju. Ova cinjenica lezi u osnovi njihovog zavidnog uspeha. Sve dok se takav isti stepen konsenzusa ne ostvari i kod nas, ma kakav on bio – sami ili sa Evropom – Srbija ce zaostajati.

 Iz svih ovih slozenih razloga, na novim srpskim vlastima, koje ce stupiti na scenu januara 2004. godine, lezi velika odgovornost da energicnim merama pokusa da obezbedi konsenzus za put u Evropu, koji ce, nema sumnje, najvise odgovarati Srbiji. Prvi test za ocenu sta to Srbija hoce, bice brzina kojom ce se doneti Ustav, izborni zakon, zakon o politickim strankama, zakon o konfliktu interesa, zakon o borbi protiv korupcije i svi drugi zakoni koje jedna pravna, demokratska i napredna drzava mora da ima, kako radi sebe same tako i radi mogucnosti da zauzme svoje mesto medju naprednim drzavama Evrope. Svaka druga opcija mogla da zadrzi Srbiju u izolaciji, u kojoj se ona u mnogo cemu jos uvek nalazi.

 

1.decembar 2003.

 

Autor je Nacionalni koordinator za pitanja bezbednosti Pakta stabilnosti za jugoistocnu Evropu i Predsednik Odbora za odbranu i bezbednost G17Plus