Home
Komentari
Debate
Hronika
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

DEBATE

Debata o globalizaciji

   

Mirjana Radojičić

Srbija u raljama globalista bez argumenata

(Povodom teksta Branka Raduna »Srbija u raljama globalizacije«)

Tekst Branka Raduna pod pitoresknim naslovom »Srbija u raljama globalizacije« nastao je s neskrivenom ambicijom autora da punudi jedan »nejednostran« i »nepojednostavljujući«, jednom rečju - «integralan« analitički pristup prirodi posthladnoratovskih političkih, ekonomskih i kulturnih procesa u svetu, koji se u medijskom i naučnom žargonu (u ovom drugom sve češće i sa sve više valjanih razloga, pod interpunktivnim znakovima navoda) imenuju »globalizacijom«. A onaj opozitni, »jednostrani« i »pojednostavljujući« pristup, autor prepoznaje u radovima mnogih autora koji se, na ovaj ili onaj način, bave ovim fenomenom, među kojima, poimenično, izdvaja Noama Čomskog i moju malenkost. Narečena i diskvalifikujuća »jednostranost« naših pristupa sastoji se, po Radunovom mišljenju, u naglašavanju prevalencije interesnih nad ideološkim, odnosno vrednosnim [1] motivima posthladnoratovske međunarodne, to jest »globalne« politike, čiji pravac u pretežnoj meri određuju SAD, ili, preciznije, u stanovištu da vrednosno intoniran spoljno-politički novogovor jedine aktualne super-sile uglavnom služi za retoričku kamuflažu onih autentičnih, a javno netematizovanih – interesnih motiva [2] njene »intervencionističke« spoljne politike, kakvu praktikuje ne samo jednu, za nas ovdašnje najvažniju, već niz decenija unazad. »No, jednostrano je sve to tumačiti licemernom propagandom koja iza uzvišenih univerzalističkih ideala, zapravo, ne krije ništa drugo do goli interes«, tvrdi g. Radun. A potom, u fusnoti kojom nastavlja ovaj deo teksta, personalno konkretizuje u njemu izrečenu ocenu: «Poput Noama Čomskog ima mnogo primera takve jednostrane ideološke (valjda neideološke, prim. M. R. [3] ) vizure. I kod nas mnogi sa 'levice' i 'desnice' američku politiku tumače isključivo kao pragmatičnu, bez imalo udela ideološkog, npr. Mirjana Radojičić (2003).«  Da tog udela (ideološkog, to jest  vrednosnog) u američkoj spoljnoj politici, odnosno njenoj ekstra-retoričkoj ravni, doista ima kao samosvrhovitog elementa iste, g. Radun je bio dužan da dokaže u narednim delovima svoga teksta, odnosno da svoju tezu valjano obrazloži [4] .

 Čitalac koji je to s pravom očekivao ostaće, međutim, dočitavši Radunov tekst, sasvim razočaran. Umesto dokaza, odnosno argumenata za svoju tvrdnju, g. Radun mu nudi puku konstataciju da su američke, odnosno u jednom širem retrospektivnom luku uzev, Zapadne, pretenzije na univerzalizaciju »sopstvenog modela života i društva«, odnosno vrednosti na kojima se on temelji, sasvim evidentne i to više vekova unazad [5] . Ne osporavam tu tvrdnju ni na ovom mestu, niti sam je osporavala u tekstu na koji g. Radun referira. Ono što osporavam i u tom tekstu i na ovom mestu jeste da su takve, dakle autentične i samosvrhovite (a ne grubo interesno funkcionalizovane) ideološko-vrednosne pretenzije, evidentne i u izvan-retoričkoj, to jest  praktičkoj ravni Zapadne, odnosno danas prevashodno američke, spoljne politike. To stanovište sam u pomenutom tekstu, na mnoštvu argumenata crpljenih iz prebogate iskustvene »građe«, nastojala da utemeljim, pa ne smatram neophodnim da ih na ovom mestu ponavljam. Da je g. Radun za svoje, »integralno« stanovište, u tekstu koji imam pred sobom ponudio bar nekoliko, toliko ili približno snažnih argumenata, ja bih ga kao takvo, smatrala solidno utemeljenim i, sledstveno tome - respektabilnim. No, ne samo takvih, jakih i ubedljivih, već ni bilo kakvih drugih, odnosno drugačijih argumenata u Radunovom tekstu, naprosto – nema! A nema ih stoga što ih, jednostavno rečeno, ne može ni biti. Kakvoj je logičkoj akrobatici g. Radun prinuđen da pribegne u, doduše, jednom jedinom, usamljenom i stidljivom pokušaju da »argumentuje« svoje »nepojednostavljujuće« i »nejednostrano« stanovište, svedoči sledeći pasus iz njegovog teksta:

«Tako politički aspekt globalizacije u kojoj je najznačajniji princip suspenzije nacionalnog suvereniteta pod opravdanjem da se određeni univerzalni ideološki principi mogu nametati silom, ima i svoj ekonomski pandan. Tako se kroz institucije MMf-a, Svetske banke, STO (svaka od njih po faktičkim patronatom SAD, prim. M. R.) i slične regionalne ustanove, ali i neformalne odnose, u ime ideala 'slobode tržišta' decenijama nameću gotova rešenja kojima se ruše sve prepreke za ovladavanje nacionalnih tržišta od strane multinacionalki i megabanaka. Ove promene su i izraz promenjenog nivoa snage političkih i ekonomskih struktura moći i njihovoi ideoloških (valjda interesnih, prim. M. R.) aspiracija. Posledica toga je svest o tome da 'tradicionalni principi suvereniteta i nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja ostaju glavna prepreka univerzalnoj vladavini mira i pravde' (Kisindžer, 2003, kurziv M.R.).« 

 Tamo, dakle, gde bi logička veza među činjenicama-premisama koje g. Radun sam i sasvim ispravno utvrđuje, nužno vodila zaključku da »tradicionalni principi suvereniteta i nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja ostaju glavna prepreka univerzalnoj vladavini (u ovom slučaju ekonomskih) interesa i svih raspoloživih, (pa i nasilnih) sredstava njihove realizacije«, G. Radun jednim volšebnim, a logički vratolomnim hokus-pokusom, zajedno sa autorom na kojeg se poziva, zaključuje da pomenuti principi ostaju »glavna prepreka univerzalnoj vladavini mira i pravde«!!! Poredak nekih drugih i drugačijih činjenica, da ih je moguće utvrditi (a nije!), vodio bi, može biti, zaključku koji izvodi g. Radun. Iz onih koje on sam navodi (a i iz mnogih drugih koje ne navodi, a koje može u velikom broju pronaći u mom tekstu na koji referira), ono što čitaocima nudi kao zaključak, jednostavno rečeno, ne sledi – non sequitur! Iz navedenog se, ponavljam, može valjano zaključiti samo da su principi suvereniteta i nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja prepreka unapređenju i realizaciji partikularnih ekonomskih interesa (koji se krijumčare kroz porozno duskurzivno tkivo ideološko-vrednosne retorike); »univerzalnoj vladavini mira i pravde« ni u kom, logički ispravnom smislu - ne. Da nije tako (kako ja tvrdim), odnosno da je onako kako tvrdi g. Radun, mira i pravde bi, s obzirom na razmere kršenja ovog, po njegovom (i Kisindžerovom) mišljenju, principa-prepreke njihovoj »univerzalnoj vladavini«, bilo mnogo više nego što ih je danas, na ratovima i nepravdom premreženoj Planeti. No, u jednom moralno-politički pervertiranom i bizarnom smislu g. Radun, odnosno autor sa čijim mišljenjem se saglašava, možda i jesu u pravu – tradicionalni principi suvereniteta i nemešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja, sve dok bude onih koji na njima insistiraju, jesu prepreka onima koji su zarad sopstvenih interesa spremni da upotrebe sva, pa i ona najrazornija sredstva ne bi li je preskočili (podsticanje i, mnogo češće, proizvođenje lokalnih kriza [6] , odnosno »humanitarnih katastrofa« kao retoričkog alibija za »intervenisanje«, korak je koji mu nužno prethodi), a time, posredno, i prepreka »univerzalnoj vladavini mira i pravde«. Mira »Koka-kolonija« [7] , nevoljnih jer nemoćnih da se odupru imperijalnim pohodima novog globalnog Levijatana Pravednika. [8]

No, to je, kao što rekoh, tek jedan, usamljen pokušaj g. Raduna da »argumentuje« svoje »integralno« stanovište, koje nudi čitaocima umesto onoga koje ja iscrpno obrazlažem u svom tekstu. Dalje istrajavanje na tome bi, autor to sasvim ispravno zaključuje, bilo uzaludno, pa u ostatku svoga rada, odnosno onog njegovog dela koji se odnosi na međunarodno-političke aspekte »globalizacije« (a jedino oni su bili u fokusu mojih interesovanja u referentnom tekstu) uglavnom, implicitno ili sasvim eksplicitno, samo potvrđuje moje »pojednostavljujuće« i »jednostrano« stanovište. Evo nekoliko pasusa iz njegovog teksta koji ilustruju navedeno zapažanje:

«Ružičasta slika sveta u kome svi ujedunjeni napreduju, u kome svi bolje i bolje žive, razvoj tehnologije koja svima donosi lagodan život, trijumf slobode i demokratije, propast diktatura i sl. je zaista uvreda za svakog iole inteligentnog čoveka. Sa druge strane je mišljenje da je globalizacija ako ne čisto zlo, a ono ništa drugo do perfidan način svetske dominacije SAD, uz asistenciju EU i Japana kao 'mlađih' partnera, u svim oblastima sveta i života, a pre svega u ekonomiji,  politici, ideologiji, kulturi i zabavi. Ova druga, pesimistička vizija je bliža realnosti sveta ... neokolonijalizma titana nad ostatkom sveta.« (kurziv M.R.);

 potom:

 »Kao rezultat političke, ekonomske i tehnološke dominacije, ogromna većina svetskih resursa i imovine preći će u ruke svetskih bogataša, uglavnom Amerikanaca, uz nešto Evropljana i Japanaca.« (kurziv M.R.);

 nadalje:

 »Ovaj fenomen (»globalizacija«, prim. M.R.) je stvoren od strane Zapada da poveća njihovu moć i ostvari njihove materijalne i ideološke ciljeve«, (kurziv M.R.);

zatim:

«Cela Adlerova knjiga govori o prokletstvu Zapadne kulture, opsednute patološkom voljom za moći naspram zdravog 'osećaja za zajednicu'. A volja za moć je osnovni pokretač 'volje za globalizacijom'«, (kurziv M.R);

  i napokon:

«Ipak se kao duh i suština globalizma može odrediti globalistička opsesija Zapadnog čoveka, to jest volja za globalnom moći...«. (kurziv M.R.)

A što se tiče onog dela Radunovog teksta u kojem on nudi deskripciju stanja u kojem se Srbija danas nalazi i detektuje uzroke njene tragične državne i društvene pozicije, odnosno pokušava da analitički osvetli unutrašnjo-političke aspekte ili, preciznije govoreći - reflekse »globalizacije«, njega bih, uglavnom, u sadržinskom smislu (formalno, odnosno jezičko-stilski uzev, već sa nešto manje entuzijazma) i sama potpisala. Ni onaj pretežni, pragmatički, odnosno političko-programski aspekt njegovog teksta (zalaganje za reafirmaciju vrlina požrtvovanosti, časnosti, uzajamnog poverenja i solidarnosti, onog Fukujaminskog »socijalnog kapitala« sine qua non prosperiteta nijednog lokalnog društva, pa ni srbijanskog) nije mi ni najmanje stran. Naprotiv! Ono što je, međutim, po mome sudu jednako legitimno pravo (a i obaveza!) intelektualca (i to ne samo Zapadnog, kao što tvrdi g. Radun [9] ) jeste (makar, antropološki uzev, i ne previše izgledna) afirmacija istih tih vrlina-vrednosti kao regulativnih načela funkcionisanja i globalnog koliko i lokalnih društava, načela čije bi univerzalno i istinsko (a ne samo deklarativno, odnosno retoričko) usvajanje, konačno i zauvek ukinulo sumorne razloge za one deprimirajuće  znakove navoda bez kojih danas nijedan intelektualno pošten i odgovoran politički analitičar ne koristi u svojim radovima sintagmu »međunarodna zajednica«. U jednom strožijem smislu društvene podele rada uzev, zadatak i obaveza intelektualne elite svakog pojedinačnog društva (i Zapadnog i ne-Zapadnog) se i začinje u toj tački, istoj onoj u kojoj se okončavaju zadaci i obaveze njegove političke elite. Od ove druge se ne očekuje ništa više od upravljanja političkim »brodom« lokalne zajednice na način koji će mu obezbediti eskiviranje najvećeg mogućeg broja  smrtonosnih hridina nemirnog i nesigurnog globalnog »mora« ; od one prve ništa manje od detektovanja razloga sa kojih je to »more« danas takvo kakvo jeste – gotovo jednako preteće i po one smeštene na najvećem i najraskošnijem od svih brodova [10] , koliko i po one, stešnjene na trošnim i nepouzdanim čamcima koji plutaju njegovim vodama. Intelektualna indiferentnost spram tih razloga, kvijetističko pristajanje uz njihovu navodnu neumitnost i neopozivost za šta pledira g. Radun u svom tekstu [11] , moglo bi Fukujaminu famoznu metaforu »kraja istorije« vrlo brzo transformisati u puki »opis stanja« o kojem bi malobrojni srećnici sa neke savremene Nojeve barke izveštavali eventualne žitelje neke druge planete na koju bi bili prinuđeni da se upute. Bio bi to morbidni trijumf intelektualnog konformizma (g.Radun bi rekao »lenjosti«) i pomodarstva, koje ovaj autor, paradoksalno, prepoznaje u onim »jednostranim« i »pojednostavljujućim« pristupima, za koje samo nekoliko pasusa niže, kako smo već utvrdili, i sam konstatuje da su, iako pesimistički, »mnogo bliži realnosti sveta« takvog kakav jeste, od njegovih preovlađujućih (i upravo stoga pomodarskih i konformističkih) optimističkih (rečima našeg autora-»ružičastih«) globalističkih vizija. Prepoznati izvesne fenomene, odnosno njihove pretežnije aspekte, transparentnijim nego što bi neki, mistifikacijama i samih fenomena i sopstvene profesije skloni, želeli da ih predstave, ne znači, dakle, nužno ih pojednostaviti, već, naprosto, valjano ih identifikovati. A to je neophodan preduslov ispravnog intelektualnog, pa i praktičko-političkog stava prema njima. Toga bi morali biti svesni i oni autori (među koje se g. Radun ovim svojim tekstom nedvosmisleno samosvrstao) koji do ovog drugog stava drže više nego do onog prvog.

Summa summarum, imajući u vidu »snagu« i »brojnost« Radunovih ponuđenih argumenata za jedno »integralno« stanovište spram »globalizacije«, intencionalno suprotstavljeno mojem, »jednostranom« i »pojednostavljujućem« i njegovo »samoskrivljeno« višekratno, imlicitno ili eksplicitno, nereflektovano ili reflektovano, potvrđivanje istoga, nemam nijedan  valjan razlog da na njemu i nadalje spokojno ne istrajem. Dodatno zadovoljnom, pa, priznajem, i, u nemaloj meri ponosnom, čini me Radunovo svrstavanje moje malenkosti uz bok intelektualca čije ime se širom sveta i danas, baš kao i niz decenija unazad, izgovara sa najdubljim poštovanjem. Ako je i iz pera jednog, u ovdašnjim naučnim krugovima sasvim anonimnog autora – prija!

 

Autor je saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd

Ostali tekstovi istog autora:

Mirjana Radojicic: Pax americana - poredak vrednosti ili haos interesa

Fusnote:

[1] Vrednosti su - to je g. Radunu, pretpostavljam, poznato - supstancijalni elemenat svake ideologije, pa i ove najnovije, “globalističke”.

 

[2] Reč je, dakako, o mnogovrsnim interesima – od geopolitičkih, preko ekonomskih, vojnih i tek na kraju jer najmanje važnih, budući najčešće, odnosno gotovo isključivo u funkciji prethodno navedenih – ideoloških.

 

[3] Terminološke konfuzije i jezičko-stilske aljkavosti, inače, ima nedopustivo, odnosno netolerabilno mnogo u tekstu sa pretenzijama na status naučnoga rada.

 

[4] Tzv. princip dovojlnog razloga se, ukoliko na to uošte treba podsećati, od Platona i Aristotela, preko Lajbnica, pa do naših dana, smatra jednim od osnovnih principa ispravnog, odnosno istinitosnog mišljenja.

 

[5] “Globalistički snovi Zapadnog čoveka su mnogo stariji nego što se na prvi pogled može misliti. Globalizam u svom izvornom obliku je katoličkog porekla i stila i potiče još iz srednjevekovnog doba. Mnogo pre papske globalne podele sveta od pre pola milenijuma između katoličkih imperija Portugala i Španije, evropski čovek je sanjao o svetskoj dominaciji Zapada i Zapadne ideje. Zapadno društvo je i vodilo krstaške ratove protiv islamskog i pravoslavnog sveta da bi im nametnulo vlast a sa njom i svoju, univerzalističku viziju ‘novog sveta’...Globalizam je, možemo slobodno reći, jedno od glavnih obeležja celokupne Zapadne kulture u celom njenom istorijskom trajanju”, piše g. Radun.

[6] To se čini uglavnom, u američkoj spoljnoj politici već detaljno razrađenim, mehanizmima pružanja svih vrsta podrške (medijske, diplomatske i, pre svih drugih - oružane,…) nacionalno-manjinskim pobunjenicima u višenacionalnim državnim formacijama, pobunjenicima koji najčešće nisu žrtve ni kolonijalne vlasti, ni okupacije, ni aparthejda, već sopstvenih, ni na jednom pozitivnom međunarodno-pravnom aktu utemeljenih secesionističkih aspiracija.

 

[7] “Koka-kolonizacija” je još šezdesetih i sedamdesetih godina u Evropi, posebno u Francuskoj, bio široko rasprostranjen slogan kojim se izražavao stav prema američkoj spoljnoj politici.

 

[8] Čak i pod (nimalo plauzibilnom) pretpostavkom da vrednosti, odnosno njihovo etabliranje diljem sveta, to jest njegovog, politički, ekonomski i kulturno još uvek “neemancipovanog” van-Zapadnog “ostatka”, doista jeste ključni motivacioni factor Zapadne, odnosno danas prevashodno američke spoljne politike, količina nasilja kojem se pri tome pribegava bi, sama po sebi, dovela u suviše ozbiljnu sumnju njihovu superiornost. Evo šta je o tome u svojoj znamenitoj knjizi “Politički ideali” Dalajl Berns pisao još početkom proteklog stoleća, kada su količina i ubojitost onoga sa čime se kretalo u, navodnim širenjem vrednosti motivisane pohode, bile zanemarljivo male u odnosu na kvantitet i razornost onoga sa čime se danas “emancipatorski” i “humanitarno” “interveniše”: ”Možda čak i uprkos naših prirodnih predrasuda i naših neminovnih intelektualnih ograničenja, civilizacija kojoj pripadamo može izgledati mnogo superiornija od svake druge. Ali, pod pretpostavkom da je superiornija, glavni dokaz njene superiornosti ležao bi u tome što bi njenu vrednost priznavali i oni koji joj ne pripadaju.Taj dokaz je u potpunosti uništen ako se upotrebljava sila da bi se drugi prinudili da usvoje našu civilizaciju. Možda su oni slepi za naše lepe osobine, ali teško da ćemo ih osposobiti da progledaju vezujući njihove oči; mada, naravno, oni tako mogu biti prinuđeni da izjave da vide, samo da bi zaustavili dalje ‘prosvećivanje’ te vrste.” ( kurziv M. R.) Da su vojni i politički kredibilitet današnje globalne imperije u odnosu obrnute proporcionalnosti, priznaje čak i njen vodeći geostrateg, Zbignjev Bžežinski:”Američki globalni vojni kredibilitet nikada nije bio veći, američki globalni politički kredibilitet – nikad manji.”

 

[9] “Odnos prema ovom fenomenu je primarno unutrašnje pitanje Zapadnih društava, pre svega onog najmoćnijeg-američkog. Naime, i globalisti i antiglobalisti su nastali na Zapadu, i predstavljaju plod njihovog istorijskog iskustva i pogleda na svet. I slavljenje globalnog trijumfa američkog liberalizma kao vrhunca ‘kraja istorije’ i odbacivanje tog i takvog sveta kao onog koji vodi ka apokaliptičnoj propasti su čisti proizvodi Zapadnog uma”, piše g. Radun. Mi ovdašnji, stoga, po njegovom mišljenju, ne treba da budemo zavodljivo uvučeni ni na jednu ni na drugu stranu.”Kao što bi bilo iracionalno da smo se u sukobu katolika i protestanata opredelili za jednu opciju, jer mi nismi ni jedno ni drugo, tako i u savremenim idejnim sukobima mi ne treba da se opredeljujemo, već da tražimo neideološko rešenje za svoju skoro beznadežnu situaciju... Mi i da hoćemo, jednostavno ne možemo biti integralni deo Zapadnih idejnih i društvenih tokova”, zaključuje Radun.

 

[10] Ako je do nedavno i bilo sumnji u to, nakon 11. septembra 2001. je postalo samoevidentno da je kapriciozno istrajavanje na sopstvenom državnom interesu za SAD postalo samodestruktivno, jer je među njenim žrtvama u islamskom svetu, kumulativno stvaralo i, faktički uzev, već stvorilo kritičnu masu nemoćnih očajnika spremnih da dodaju sopstvenu kariku lancu pokrenutog nasilja, koje je, dobijajući time sve šire razmere i angažujući sve razornija sredstva, postalo pretnja globalnom opstanku, a time i opstanku onih koji su ga  pokrenuli.

 

[11] “Ovakve ideje ( o pravu Amerike na svetsku hegemoniju, prim.M.R.) predstavljaju silu sa kojom se mora računati, bez obzira na njihovu iracionalnost”; ili, na drugom mestu: ”Ovu utopiju (istinski globalizovanog sveta, prim. M.R.) moramo prihvatiti i kao duh vremena i kao silu kojoj se niko direktno i otvoreno ne može suprotstaviti.”

Komentarisani tekst: Branka Raduna: Srbija u raljama globalizacije

 
     
     
 
Copyright by NSPM